Mikis Theodorakis, foto: Heinrich Klaffs
Mikis Theodorakis, foto: Heinrich Klaffs

Tako je u jednom pismu izjavio Mikis Teodorakis prošle godine. Danas, u četvrtak, Mikis Teodorakis umro je u Atini. Ležaće u atinskoj Mitropoliji tri dana, od 7. do 9. septembra, podaci o sahrani još nisu objavljeni. Grčka je proglasila tri dana žalosti.

Mikis Teodorakis je umro u 96 godini. Njegova izjava itekako ima smisla: borac otpora u Drugom svetskom ratu, komunista, često zatvorenik na ostrvima-zatvorima, spasen od sigurne smrti posle svetske akcije za vreme hunte, blizak desnici u 80′, čak i ministar u desnoj vladi, veliki protivnik opstanka države Makedonije, pisao muziku za spektakl Veljka Bulajića, sreo se prijateljski sa Slobodanom Miloševićem, demonstrirao protiv EU politike prema Grčkoj, sedeo u parlamentu zajedno s velikim i nepokolebljivim herojem Manolisom Glezosom (i o njemu sam pisala na Peščaniku)… Šta god da je uradio, Teodorakis je već davno zauzeo svoje mesto na Parnasu, planini Muza i Apolona, kao živi i besmrtni mit i dirljiva stvarnost grčke muzike.

Mikis Teodorakis, rođen na Hiosu, bio je muzički genije, koji je subkulturnu grčku muziku (rebetsku) preporodio, uveo u zvaničnu kulturu i ostvario jedinstven muzički fenomen – povezivanje velikih, klasičnih muzičkih formi (oratorijum, koncert, simfonija itd.) i povezivanje savremene poezije i muzike. Teodorakis je grčki narod naučio da u svakodnevici, u taverni, na demonstracijama, peva poeziju, ponekad veoma apstraktnu, vrhunskih pesnika, ne samo grčkih – recimo, Pabla Nerude. Grčka je i danas zemlja u kojoj se poezija pojavljuje u obliku knjige i u obliku ploče/CD-a. Boljeg primera od Seferisove pesme „Negacija“ nema: treba doživeti kada u poslednjoj taverni negde u Epiru sirotinja zaneseno peva ovu komplikovanu semantičku konstrukciju… i zna tačno ceo tekst, dok se njiše u laganom ritmu (najbolja interpretacija Marije Faranduri, omiljene Teodorakisove pevačice). Teodorakis je učio od rebeta – tehniku, improvizaciju, za njega su pevale najveće rebetske zvezde, a onda je od te muzike načinio himničnu, orkestriranu, konačno pravu državnu muziku. Od pesama na demonstracijama do pesama na školskim priredbama, Teodorakisova muzika bila je i jeste posvuda. Njegove pesme, koje su u Grčkoj stekle popularnost već od ’60-ih, bile su često zabranjivane; za vreme hunte, prodavale su se ispod tezge na pijaci na kasetama, u zatvorenim tavernama su se pevale sa rukama prekrštenim iznad glave – znak lisica i mogućnosti racije. Može se reći da su upravo njegove pesme doprinele pobuni i pobedi nad huntom. Koncert oktobra 1974. pokazuje kakva je atmosfera bila posle pada hunte; Teodorakis diriguje i peva, na sceni su svi najbolji pevači.

Svetsku slavu Teodorakis je stekao muzikom za film Grk Zorba (1964). Svet je preplavio ples koji je Teodorakis u šali nazvao sirtaki (mali sirtos, kolo), i koji koliko-toliko dobro izvodi Antoni Kvin… sa ukupno dve loše izgovorene reči na grčkom u celom filmu. Sem Grka i poznavalaca, niko ne zna šta je sirtos, štos je postao termin za nepostojeći ples. Sa filmom Z (1969), na osnovu istoimenog romana Vasilisa Vasilikosa, Teodorakis je zaslužio mnogo veću slavu. Pesma „Andonis“ (iz horodije Mauthauzen) bila je lajtmotiv filma. Tu su pesmu, između ostalih, pevali u Avganistanu kada je pokret sa severa pobedio talibane.

Od ozbiljne Teodorakisove muzike, najpoznatiji su Dostojno jest po zbirci poezije Odiseja Elitisa, koji je dobio Nobelovu nagradu, i Romiosini (moglo bi se prevesti sa „grečestvo“) Janisa Ricosa, koji nije mogao dobiti Nobelovu, jer je prethodno dobio Lenjinovu nagradu. Pesme iz oba ciklusa, sa dva politička pola, podjednako su podsticale Grke na pobunu. Velikih dela je mnogo, od Pesme nad pesmama do Canto general, no Teodorakis nikad nije prestao da komponuje „pesmice“, i one isto tako nikad nisu gubile političku napetost – tiču se grčkog izbeglištva, sirotinje, nesreća… Po celom svetu izvodi se balet Grk Zorba, Teodorakisovu muziku pevali su sovjetski a zatim ruski vojni horovi. Mnogo puta, Teodorakis se poigravao i ponovo preigravao sopstvene muzičke motive – no to je radio i Mocart.

Sem učestvovanja u pokušaju kidnapovanja Teodorakisa, što sam pomenula u sećanju na Vladu Revoluciju na Peščaniku, mnoge stvari u Grčkoj razumela sam tek uz Teodorakisovu muziku. Najsporedniji primer je kad sam pred ulazom u „Ideal“ u Atini (restoran+non-stop bioskop sa smenjivanjem porno/karate filmova) videla plakat sa najavom filma Maršal Tito – karate: bila je to Neretva. Naravno da je jedino Teodorakis mogao pisati muziku za Veljka Bulajića. Najočitiji primer je odlomak iz mog romana Škola za delikatne ljubavnike (Laguna, 2018), u kojem opisujem prvi koncert posle pada hunte, koji je vodio Teodorakis. Na tom sam koncertu bila.

Mrak je već padao kad su sišli do kola.

– I sad na stadion Panatinaikos.

Ostavili su šofera pred stadionom da se vrati sam.

Taj deo grada, sa širokim bulevarom i neuglednim višespratnicama i betonskim stadionom usred kvarta, podsećao ga je na Moskvu, jedino što se kod kuće ne bi mogli zamisliti grafiti po zidovima stadiona. Dugo su čekali u gomili sveta u polumračnom hodniku, a onda su ih konačno pustili. Usporili su, kako bi izbegli da Alekseja neko slučajno udari u leđa, i ušli među poslednjima. Nasred stadiona bili su mala drvena pozornica, jedva pola metra uzdignuta, nekoliko reflektora i ozvučenje. Publika koja je pokuljala na stadion zauzela je travu i tek onda sedišta. Razvili su transparente i uzvikivali parole.

– „Predajte huntu narodu!“ ‒ prevela mu je Taša.

Našli su još samo jedno pomoćno sedište, on je seo na stepenice do nje. Oni koji su još dolazili isto su tako sedali na stepenice. Na sceni su se dugo mučili sa ozvučenjem. U jednom trenutku neko sa pozornice je publici pokazao presečen kabl, što je izazvalo opšte neodobravanje i još jače skandiranje. Konačno koncert je počeo.

Morala je sve da mu objasni: Jorgos Dalaras, popularni pevač, koji se razotkrio kao protivnik hunte, sa čarobnim glasom; Marija Faranduri, najbolji alt otpora, uspešno peva i južnoameričke autorke, pre svega Violetu Para; Nikos Ksiluris, kritski pevač sa drhtavim tenorom, koga naprosto obožavaju; Melina Merkuri, velika glumica, koja se tek vratila, udata za komunistu, režisera Žila Dasena, više šapuće nego što peva, ali kako! Pevačica koja kao da je slovenskog roda, zapravo je nemačkog porekla, neverovatan sopran Mariza Koh, velika, plava, peva samo narodne pesme, i još dvadesetak drugih.

– Ovo je pesma Janija Ricosa; ovo je pesma Odiseja Elitisa, ova je Teodorakisova muzika, ova Hadžidakisova, ova je stara borbena iz rata za nezavisnost, ova je partizanska, ovu ćete prepoznati, ruska Crna kosa ili kovrdže, valjda… – Više mu je vikala u uvo jer je publika ustajala, pevala sa izvođačima, ljudi su se grlili dok su pevali. I ona sa njima, i onda bi, zadihana, u pauzama dok je sedela pričala. Nekoliko puta je zaplakala.

Altistkinja je zapevala pesmu u potpunoj tišini. Publika nije pevala, ali su mnogi pokretali usne jer su znali reči. I Taša. Suze su joj tekle dok je šaputala. Uhvatila ga je za ruku. Ipak mu se obratila, na kraju, među toliko ljudi koji su se međusobno savršeno razumeli. Privukao ju je sebi i zagrlio. Kada su na završetku pesme svi ustali, ona je ostala sedeći i šmrcajući na njegovom ramenu.

– To je Seferisova pesma – rekla mu je dignuvši glavu. – Zove se Negacija,  divna, apstraktna, o životu i smrti. I zahvaljujući Teodorakisovoj muzici, postala je narodna. Smisao joj je potpuno promenjen.

– Večeras sam nešto razumeo – rekao je. – Imena ćete morati da mi ponovite da bih ih zapisao.

Pogledala ga je zahvalno.

Koncert je trajao dobro posle ponoći. Opet su izašli među poslednjima. Našli su se na zapadnoj strani stadiona.

Ova će noć biti duga, i izvesno neću čuti svu Teodorakisovu muziku. Volela bih da imam čašu recine, pa da kapnem malo na pod za njegovu dušu. Poslužiće uzo, premda ga duše manje vole.

Peščanik.net, 03.09.2021.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)