Opet ću se i ovde baviti brojevima – utvrđenim i procenjenim.

Rezultati parlamentarnih izbora 2012, obzirom na ukupan broj birača u Srbiji.

Podsećam, najpre, da je broj birača koji su utvrdili tadašnje Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave i tadašnja republička izborna komisija (RIK) bio 6.770.013. Na izbore je izašlo 3.912.904 birača, što je činilo 57,80%. Radi se o podacima o konačnim rezultatima izbora koje je objavio Republički zavod za statistiku –RZS – na: http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/userFiles/file/Izbori/Izbori2012/IzboriMaj2012.pdf. Procenat birača koji su 2012. godine izišli na izbore, razlikuje se od procenta koji je utvrdila tadašnja RIK, iako odista malo: prema RIK, taj procenat je bio 57,94. Broj glasačkih listića, koji su se tada našli u glasačkoj kutiji bio je 3.910.312, dakle za oko 2.500 manji nego što je izašlo birača. Cenzus (više od 5%) osvojenih glasova prešlo je 6 izbornih lista (formiranih za celu Srbiju) i 4 izborne liste manjina. Lista za celu Srbiju koja je osvojila najmanji procenat glasova – 5,51% – pri konačnoj raspodeli mandata dobila je 6,40% mesta u Narodnoj skupštini, tj. 16 poslanika. Budući da je za listu koja je poslednja prešla cenzus od 5% glasalo ukupno 215.666 birača, za jedno mesto u parlamentu, najniže plasiranoj listi koja je prekoračila cenzus, bilo je potrebno da glasa 13.425 birača, ali ukupno preko 215.000 birača, da bi cenzus bio prekoračen. Lista za celu Srbiju, koja je osvojila najveći procenat glasova – 24.044% – pri konačnoj raspodeli mandata dobila je 29,20% mesta u Skupštini, tj. 73 poslanika. Za tu listu glasalo je ukupno 940.659 birača, pa je za jednog poslanika najbolje plasirane liste bilo potrebno 12.880 glasova (razume se uz prekoračenje cenzusa). Da bi manjinska lista dobila jednog poslanika, na izborima 2012. godine, bilo je potrebno da za listu glasa 0,34% birača, tj. ukupno 13.384 glasa. Kad se ovi brojevi uporede, izvesno je da je za jednog poslanika najlošije plasirane liste za celu Srbiju, uz prelazak cenzusa od 5% bio potreban manje-više isti broj glasova, kao za jednog poslanika manjinske liste. Razlika u broju glasova koji je morao dobiti jedan poslanik najlošije plasirane liste za celu Srbiju u odnosu na jednog poslanika najbolje plasirane liste za celu Srbiju je mali – oko 500 glasova više je morao dobiti poslanik najlošije plasirane liste (uz prelazak cenzusa, a radi se o listi koja nije manjinska).

Kao što se vidi od 17 izbornih lista ukupno 10 je dalo poslanike (6 za celu Srbiju i 4 manjinske). Prema tome 7 lista nije dobilo dovoljan broj glasova da bi prešle cenzus i obezbedile mesta u Skupštini. Tih 7 lista, čiji predstavnici nisu osvojili skupštinski mandat, dobilo je 12,23% glasova svih birača koji su izašli na izbore, tj. 565.617 glasova (nešto više od jedne osmine glasova). Ovaj broj donekle korespondira sa brojem trećeplasirane liste (za celu Srbiju). Tada, na izborima 2012, trećeplasirana lista je dobila 14,51% glasova, tj. za nju je glasalo 567.689 birača, a pri raspodeli mandata, ta ista lista je dobila16,60% mandata, tj. 44 poslanička mesta. To znači da je „rasturanje“ glasova datih listama koje nisu ušle u parlament rezultiralo time da je nešto manje od jedne petine ukupnog broja poslaničkih mesta (250 prema 44), na ovaj način „izgubljeno“ za 7 poslaničkih lista, te su ta mesta prirasla onim listama koje su prešle cenzus, što je posledica proporcionalnog izbornog sistema, uz primenu D’Hondt-ove formule.

Zakonska pravila.

Pravila o raspodeli mandata u odnosu na broj birača sadržana su u Zakonu o izboru narodnih poslanika („Sl. gl RS“ br. 35/2000, 57/2003, 72/2003, 75/2003, 18/2004, 101/2005, 85/2005, 104/2009, 28/2011, 36/2011). U pitanju je Zakon koji je mnogo puta menjan, ali nikad suštinski. Osnovna pravila o raspodeli mandata sadržana su u članovima 81. i 82 ovog Zakona:

Član 81:

„U raspodeli mandata učestvuju samo izborne liste koje su dobile najmanje 5% glasova od ukupnog broja glasova birača koji su glasali u izbornoj jedinici.

Političke stranke nacionalnih manjina i koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina učestvuju u raspodeli mandata i kad su dobile manje od 5% glasova od ukupnog broja birača koji su glasali.

Političke stranke nacionalnih manjina su sve one stranke čiji je osnovni cilj predstavljanje i zastupanje interesa nacionalne manjine i zaštita i poboljšanje prava pripadnika nacionalnih manjina, u skladu s međunarodnopravnim standardima.

O tome da li podnosilac izborne liste ima položaj političke stranke nacionalne manjine, odnosno koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina odlučuje Republička izborna komisija pri proglašenju izborne liste, a na predlog podnosioca izborne liste koji mora biti stavljen pri podnošenju izborne liste.“

Član 82:

„Republička izborna komisija raspodeljuje mandate primenom sistema najvećeg količnika.

Mandati se raspodeljuju tako što se ukupan broj glasova koji je dobila svaka pojedina izborna lista podeli brojevima od jedan do zaključno sa brojem 250.

Dobijeni količnici razvrstavaju se po veličini a u obzir se uzima 250 najvećih količnika. Svaka izborna lista dobija onoliko mandata koliko tih količnika na nju otpada.

Ako dve izborne liste ili više izbornih lista dobiju iste količnike na osnovu kojih se dodeljuje jedan mandat a nema više neraspodeljenih mandata, mandat će se dodeliti listi koja je dobila ukupan veći broj glasova.

Ako nijedna izborna lista nije dobila najmanje 5% glasova, raspodela će se izvršiti na način određen u st. 1. do 3. ovog člana.“

Šta proističe iz ovih relativno nejasno formulisanih zakonskih pravila?

(a) Osnov za utvrđivanje procenta koji dobija izborna lista jeste ukupan broj birača koji su glasali u jednoj izbornoj jedinici (član 81. st. 1 Zakona o izboru Narodnih poslanika). Srbija je jedna izborna jedinica, pa je relevantan ukupan broj birača koji glasa u Srbiji. Prilikom izračunavanja cenzusa od 5%, ponavljam, uzima se broj onih koji su glasali, a ne broj važećih glasačkih listića. Nužnih 5% će preći ona lista koja dobije odgovarajući broj važećih glasova, što znači da će, ako bude oko 5% nevažećih listića, najlošije plasirana lista morati da dobije oko 5,50% važećih glasova da bi prešla cenzus za ulazak u Narodnu skupštinu.

(b) Mandati se raspoređuju na osnovu broja važećih glasova koje dobije svaka lista.

(c) Član 82. st. 2. i 3. su zasnovani na D’Hondt-ovoj formuli primenjivoj na jednu izbornu jedinicu. D’Hondt-ova formula glasi: Q = V : (S+1). Q označava količnik; V je broj važećih glasova koje je data lista dobila; S je broj mesta u parlamentu koje data lista dobija, a taj broj je uvek inicijalno 0. Naša Narodna skupština ima 250 poslaničkih mesta. Mesta se dobijaju prema izračunatom količniku.

Uzmimo da prvoplasirana lista (lista 1) dobije 1.000.000 glasova, lista 2 – 800.000 glasova, a lista 3 – 400.000 glasova. Samo radi primera uzimam da su to jedine liste koje su prešle cenzus od 5% broja birača izišlih na izbore. Prvo mesto dobija poslanik liste 1. Zašto? Zato što je: 1.000.000 (V) podeljen sa 0+1 (S+1) daje najveći količnik (1.000.000). Drugo mesto dobija lista 1: 1.000.000 : 1+1 (S+1) – S je jednako 1, jer je već jedno mesto dobijeno – pa je sledeći količnik 500.000. S (broj dodeljenih mesta) se svaki put kad se dodeli jedno mesto u parlamentu povećava za 1, smanjujući na taj način količnik ove formule i tako dok S ne dostigne 250, koliko ima mesta u parlamentu. Ako je raspodeljeno 5 mesta, onda se V (broj glasova datih za listu deli sa 6 (5+1), tj. S+1. Onih 250 najvećih količnika lista koje su prešle cenzus čine mesta u parlamentu, tj. poslanike. Što je lista dobila više glasova ima više većih količnika, zato što je deljenik veći. U primeru koji je dat na početku, raspodela bi, primenjena na Srbiju koja je cela jedna izborna jedinica, izgledala ovako: lista 1 bi dobila (približno) – 124 mesta; lista 2 (približno) – 86 mesta, a lista 3 (približno) – 40 mesta u parlamentu. D’Hondt-ova formula unekoliko favorizuje veće stranke u odnosu na manje. To karakteriše i naš proporcionalni izborni sistem (videti čl. 82. st. 4 Zakona o izboru narodnih poslanika).

U Srpskom zakonodavstvu D’Hondt-ova formula je korigovana kad su u pitanju manjinske stranke, za koje je, da bi dobile 1 mesto u Skupštini, potrebno da osvoje najmanje 0,34% važećih glasova, ako uzmemo kao parametar parlamentarne izbore 2012.

Primena zakonskih pravila i D’Hondt-ove formule na predviđanje ishoda parlamentarnih izbora 2014.

Ono što je na predstojećim izborima nepoznanica jeste:

(a) Razlike u proceni broja birača koji će izaći na izbore (videti Predizborne crtice I).

(b) Broj nevažećih listića (jer ova procena nedostaje u istraživanjima).

(c) Broj lista manjina za koje se očekuje da dobiju dovoljan broj glasova za ulazak u Skupštinu.

Ono što je jedino čvrsto jeste broj proglašenih izbornih lista. RIK je proglasila zbirnu izbornu listu, koja se sastoji ukupno od 19 lista (2 više nego na parlamentarnim izborima 2012), što indicira da će broj „rasutih“ glasova biti veći nego na izborima 2012 (12,23%), a to znači između jedne šestine i jedne sedmine glasova (zavisno od broja izišlih birača), tj. približno 50 „izgubljenih“ mesta u parlamentu, dakle, gotovo jedna petina mesta, koja „prirasta“ listama koje pređu cenzus.

Polazim od toga da će broj birača koji će izići na izbore 2014. biti isti kao na izborima 2012. godine, tj. oko 58%, svesna da je to proizvoljno.

Kao prognostički model uzimam jedno istraživanje, zato što potiče od agencije koja nije imenovana: „Web sajt eIzbori.com je u susret vanrednim parlamentarnim izborima koji se održavaju 16. marta 2014. godine, od renomirane regionalne agencije za istraživanje javnog mnjenja naručio telefonsku (CATI) anketu koja je sprovedena u periodu od 08. marta do 10. marta. na nacionalno reprezentativnom uzorku od 1214 punoletnih građana Srbije, bez teritorije Kosova.“ (http://eizbori.com/ekskluzivno-istrazivanje-eizbori-com/, objavljeno 10.03.2014).

Rezultati ove procene su sledeći: lista Srpske napredne stranke (SNS) – 42,1%; lista Socijalističke partije Srbije (SPS) – 13,4%; lista Demokratske stranke (DS) – 7,7%; lista Nove demokratske stranke (NDS) – 7,2%; Demokratska stranka Srbije (DSS) – 6,8%. Sve ostale stranke, prema ovom istraživanju su ispod cenzusa. Ali, po istom istraživanju najviše šansi za prelazak cenzusa imaju lista Ujedinjenih regiona Srbije (URS) – 4,6, i lista Liberalno-demokratske partije (LDP) – 4,1%. Liste manjina nisu bile predmet istraživanja.

Prva varijanta bi predstavljala model po kome 5 lista (za celu Srbiju) prelaze cenzus od 5%, a druga, model po kome taj cenzus prelazi 7 lista (za celu Srbiju) U obe varijante, uzimam da će ukupno 10 mesta u Skupštini osvojiti liste manjina, kao što je bilo 2012. godine.

U prvoj varijanti, prvoplasirana lista (SNS) bi imala oko 130 mesta u parlamentu; drugoplasirana (SPS) oko 50 mesta; treće i četvrtoplasirane (DS i NDS), svaka oko po oko 20 mesta, a ukupno oko 40 mesta, petoplasirana (DSS), oko 20 mesta, uz 10 mesta lista nacionalnih manjina.

U drugoj varijanti, prvoplasirana lista (SNS) bi imala približno 120 mesta; drugoplasirana (SPS) oko 40 mesta; treće i četvrtoplasirane (DS i NDS), svaka po nešto više od 15 mesta, a ukupno 35 mesta, petoplasirana (DSS) oko 18 mesta, šesto i sedmoplasirane (LDP i URS) po oko dvanaest do trinaest mesta, a ukupno oko 27 mesta, uz 10 mesta lista nacionalnih manjina.

Apsolutna većina jedne liste, nezavisno od toga da li joj se pripisuje očekivanih, na osnovu anketa procenjenih – najniže 40%, a najviše 44% glasova, postaje moguća ako cenzus ne pređe više od 5 lista. Premoć se smanjuje povećanjem broja lista koje pređu cenzus. Paralela sa prošlim parlamentarnim izborima (2012), kada je, ne računajući liste manjina, od ukupno 11 lista za celu Srbiju, cenzus prešlo 6 lista ne čini mi se mogućom, jer je došlo do radikalne stranačke prekompozicije i snažnije fragmentacije jednog broja političkih stranaka. Do bitno drukčijeg rezultata (snažnije smanjivanje premoći prvoplasirane liste) mogla bi dovesti veća izlaznost nego na izborima 2012 (najmanje 65%), ako bi u tom „višku“ značajno preovlađivali glasovi dati strankama koje nisu dve sa najvećim procentom glasova, prema navedenom istraživanju.

Peščanik.net, 13.03.2014.

Srodni link: Vesna Rakić-Vodinelić – Predizborne crtice I

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.