Kažu mi ljudi kojima verujem da Barak Obama ne može da se izvuče i iz Iraka i iz Avganistana, a da osvoji i drugi mandat. Mislim da je to tačno. Optužbe sa raznih strana biće previše opasne – da je slab, da nije patriota, da žrtvuje naše žrtve, da izdaje naše mrtve, da odbacuje sve nekadašnje investicije – životne i novčane. Sve će mu to spočitavati, a u krugovima iz kojih će te optužbe doći on neće imati čime da se opravda.

Zbog ovakvih argumenata smo i ranije istrajavali u gubitničkoj politici. Zbog njih su predsednici Kenedi, Džonson i Nikson svojim naslednicima ostavljali skupi i bolni Vijetnamski rat. Zbog njih je predsednik Džordž W. Buš svom nasledniku ostavio dva rata.

Jedan od najjačih argumenata za istrajavanje u ovim ratovima jeste to što nijedan od ovih predsednika nije želeo da vlada samo jedan mandat (čak ni Lindon Džonson, koji je ipak odlučio da se ne kandiduje ponovo). Ali ima li opravdanja za kupovanje drugog mandata životima stotina hiljada mladih Amerikanaca?

Imam velika očekivanja od Obame kao predsednika, čak i u prvom mandatu, a posebno ako bude imao dva mandata, da ostvari sve ono što pokušava u Beloj kući. Ali bilo bi mi draže da služi samo jedan mandat, nego da onome ko dođe posle njega ostavi u nasleđe još jedan rat koji se ne može dobiti.

Znam koliko će teško biti povući se iz Iraka i Avganistana. Otišli smo u ove zemlje vukući opasan tovar. U obe zemlje ima više američkih ugovoraca nego vojnika. Šta da se radi sa ovim neodgovornim i korumpiranim bandama? Tolike smo nacionalne dužnosti prepustili ugovorcima da su oni, poput banaka, postali preveliki da se s njima nosimo. Ko će nam čuvati vojnike ako ne naši plaćenici?

Ali u poslednja tri meseca ranjeno je 1000 vojnika, što je četvrtina ukupnog broja ranjenih od 2001. Mnogi životi su zauvek uništeni. Sve dublje tonemo u krv, a izlaz nije na vidiku. Stručni komentatori i vojni zvaničnici predviđaju još deset godina u Avganistanu – a njihova predviđanja obično ispadnu kraća od pravog roka.

Amerikanci više ne podržavaju rat, a glupo je nastavljati rat za koji ne postoji podrška u zemlji. Slušaćemo upozorenja o opasnim posledicama koje nas čekaju ako ne istrajemo u onome što smo otpočeli i ako se ne povinujemo zahtevima vojske da pošaljemo više ljudi. To smo o Vijetnamu slušali godinama. Ali kada smo se odande povukli, posledice nisu bile tako fatalne kao one koje smo godinama snosili, jer život je izgubilo 50.000 naših vojnika i mnogo više Vijetnamaca. Neko mora da prekine sa tim, pre nego što cena ovih ratova, koje naši predsednici nasleđuju jedni od drugih, ne postane još viša. Između ostalog, to bi našoj vojsci dalo priliku da nadoknadi gubitke u ljudstvu i opremi, koje su podnele redovna vojska i Nacionalna garda tokom ovih dugih godina, i da se pripremi za nove izazove.

Ne verujem da ćemo skoro imati ovakvog predsednika, sa dovoljno moralne i retorske snage da nas odvrati od budalastog istrajavanja u avanturama koje se završavaju sramotom i porazom. Ako u tome uspe, i jedan mandat bi mu bila dovoljna nagrada.

U predizbornoj kampanji Barak Obama je rekao da bi radije služio samo jedan mandat nego da odustane od svojih ciljeva. Ovo je cilj koji nijedan drugi trenutno zamislivi predsednik nema šanse da ostvari. Lako je pronaći predsednika koji teške odluke ostavlja nekom drugom. Ali nemoguće je nadoknaditi izgubljene živote.

 
Gari Vils, The New York Review of Books, 03.12.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 08.12.2009.

Leave a Reply