Ana Politkovska je videla svoju smrt mnogo pre nego što je ona stigla. Godinama je bila najhrabriji ruski novinar, za Novaju Gazetu je izveštavala sa polja smrti u Čečeniji i dočaravala brutalnost rata koji je vodio Kremlj na čelu sa predsednikom Vladimirom Putinom. Pretnje smrću su stizale jedna za drugom, ruski vojnici su je jednom uhvatili, bacili u jamu, pretili silovanjem i izveli lažnu egzekuciju. “Da je do mene”, rekao jedan od njih, “ja bih te ubio na licu mesta”.
I onda je neko ocenio da je do njega da donese takvu odluku. Telo Politkovske je nađeno u hodniku njene zgrade pre tačno godinu dana; pucano joj je u glavu i grudi, a pored nogu je ostavljen pištolj. Dva meseca pre smrti napisala je ovaj esej za zbornik “Another sky” (English PEN and Profiles Books, 2007).
Ja sam parija.
Razlog je moje bavljenje novinarstvom tokom drugog čečenskog rata i to što sam u inostranstvu objavljivala knjige o životu u Rusiji i čečenskom ratu. U Moskvi me ne pozivaju na konferencije za štampu niti na skupove na kojima bi se mogao pojaviti neki od zvaničnika iz Kremlja zato da na domaćine ne bi pala sumnja da su moji simpatizeri. Ali zato svi visoki zvaničnici razgovaraju sa mnom kada ih pozovem, kada pišem tekst ili vršim neko istraživanje – ali samo u tajnosti, negde gde ih niko ne može prepoznati, na otvorenim prostorima, na ulicama ili pak tajnim sastajalištima na koje dolazimo iz različitih pravaca, kao špijuni.
Na to se nije moguće navići, ali čovek može naučiti da živi sa tim.
Tako sam morala da radim i tokom drugog rata u Čečeniji. Tokom prvog sam se krila od ruskih federalnih vojnika, ali sam uvek mogla da sa pojedinim ljudima uspostavim kontakt tajno, uz pomoć pouzdanih posrednika, tako da do generala ne stigne informacija ko su moji doušnici. Kada je uspeo Putinov plan čečenizacije (da “dobri” Čečeni, lojalni Kremlju, ubijaju “loše” Čečene, one koji se Kremlju protive), isti sistem sam morala da primenjujem i za razgovore sa “dobrim” Čečenima od kojih su me mnogi, pre nego što su postali “dobri”, nudili sklonište u svojoj kući tokom najtežih meseci rata. Sada možemo da se sastajemo samo u tajnosti zato što sam ja nepopravljiv neprijatelj, ne mogu se prevaspitati.
Uopšte se ne šalim. Pre nekog vremena je Vladislav Surkov, zamenik šefa Putinovog kabineta, objasnio da postoje ljudi koji su neprijatelji ali koji se nekako mogu opametiti, a postoje i nepopravljivi neprijatelji i od njih se politička arena naprosto mora “očistiti”.
Dakle, oni pokušavaju da je očiste od mene i meni sličnih.
Pre neki dan, 5. avgusta, stajala sam među ženama na trgu u Kurčaloju, prašnjavom čečenskom selu. Maramu sam vezala onako kako to čini većina žena mojih godina u Čečeniji, ne pokrivajući glavu u potpunosti, a opet je ne ostavljajući potpuno otkrivenu. Od ključne važnosti je bilo da me niko ne prepozna, jer ko zna šta bi bilo ako bi me prepoznali.
Preko cevi naftovoda koji prolazi kroz Kurčaloj bila su prebačene muške pantalone. Bile su natopljene krvlju. Njegovu odsečenu glavu već su bili odneli.
Tokom noći 27-28. jula u blizini sela dva čečenska vojnika su pala u zasedu koju su postavili vojnici Ramzana Kadirova, čoveka koga je Kremlj postavio da upravlja Čečenijom. Jedan, Adam Badajev, je uhvaćen, a drugi, Hoj-Ahmed Dušajev, rodom iz Kurčaloja, ubijen. Pred zoru je najmanje dvadeset automobila, punih naoružanih ljudi, stiglo u centar sela i pred lokalnu policijsku stanicu. Nosili su glavu Dušajeva. Dvojica su je obesila o cev naftovoda u centru sela, a ispod nje stavili krvave pantalone koje sam i ja videla.
Čitavom tom predstavom srednjovekovnog varvarstva dirigovao je Kadirovljev vicepremijer, Idris Gaibov. Njega su čuli kako telefonom obaveštava Kadirova da su ubili “đavola broj 1” i okačili njegovu glavu da služi kao upozorenje drugima u selu.
Naredna dva sata su naoružani ljudi su pomoć mobilnih telefona fotografisali obešenu glavu.
Glava je visila 24 časa, a onda ju je policija uklonila. Predstavnici lokalnog tužilaštva su počeli da ispituju mesto događaja, a seljani su čuli kako jedan službenik pita svog podređenog: “Jesu li završili već jednom sa prišivanjem glave?” Telo Dušajeva, sa prišivenom glavom, kasnije je odneto na mesto gde je naleteo na zasedu.
O tome sam pisala u mojim novinama Novaja Gazeta. Gaibov, državni službenik u Čečeniji, izdao je naređenje pripadnicima ruskih bezbednosnih snaga, koje nisu pod njegovom komandom, da odseku glavu lešu. Kadirov, premijer, o tome je obavešten, ali nije intervenisao. Oni koji su izveli sakaćenje leša, takođe su bili državni činovnici, a to što su učinili spada u kažnjiva krivična dela. Predstavnici tužilaštva, koje treba da se brine o tome da li svi poštuju zakon, poručili su onima koji su izvršili svoj zadatak da sada požure sa prišivanjem glave. I sve to bez ikakvog skrivanja, pred odraslima i decom koja žive u Kurčaloju.
Stigla sam u Čečeniju onda kada su već bile odštampane novine sa mojim tekstom. Žene oko mene su se trudile da me sakriju zato što su bile uverene da bi me Kadirovljevi ljudi ubili na mestu da znaju ko sam. Podsetile su me da se Kadirov javno zakleo da će me ubiti. Na jednom sastanku svoje vlade rekao je da mu je dosta i da je Politkovska osuđena na smrt. To sam čula od ljudi iz te vlade.
Zašto sam osuđena? Zato što nisam pisala onako kako bi Kadirov želeo da pišem? “Svako ko nije naš, taj je neprijatelj”. Surkov je tako rekao, a Surkov je glavn pristalica Ramzana Kadirova među ljudima u Putinovom okruženju.
“Ramzan mi je rekao, ‘Ona je tako glupa, ne zna vrednost novca. Ponudio sam joj novac, a ona nije htela da ga uzme'”, rekao mi je tog istog dana stari poznanik Buvadi Dakijev. On je zamenik komandujućeg oficira pro-ruske čečenske OMON, milicije za specijalne zadatke.
Sa Buvadijem sam se sastala u tajnosti. Imao bi problema da su ga videli kako razgovara sa mnom. Kada je došao trenutak da krenem, već je palo veče i Buvadi me je uveravao da treba da ostanem na tom sigurnom mestu gde smo se našli. Plašio je da će možda da me ubiju.
“Ne smeš da izlaziš”, rekao mi je, “Ramzan je veoma ljut na tebe”.
Ipak sam odlučila da krenem. Imala sam dogovoren susret u Groznom sa čovekom sa kim sam mogla da razgovaram samo noću, takođe u tajnosti. Buvadi mi je ponudio da me preveze svojim OMON vozilom, ali mi se to činilo još rizičnijim. Tako bih postala i meta za čečenske borce.
“Imaju li makar puške tamo gde ideš?”, pitao me je. Tokom čitavog rata bila sam pritisnuta s obe strane. Kada neko preti da vas ubije, onda vas mogu zaštititi neprijatelji tog nekog, ali već sutra pretnja stiže od nekog sasvim trećeg.
Zašto se toliko zadržavam na Buvadiju? Samo da bih objasnila kako su se ljudi u Čečeniji plašili za mene, što me je veoma dirnulo. Više se oni plaše za mene, nego što se ja sama plašim za sebe. Tako preživljavam.
Zašto se Ramzan zarekao da će me ubiti? Jednom sam napravila intervju sa njim i napisala tačno ono što mi je rekao, ne propustivši da prikažem njegovu tipičnu, moronsku glupost, neznanje i njegovu satansku crtu. Ramzan je bio uveren da ću ja čitav intervju preraditi i predstaviti ga kao pametnog i časnog. Uostalom, tako danas postupa većina novinara, onih koji su na “našoj strani”.
Da li je to dovoljno da se neko zarekne da će vas ubiti? Odgovor je jednostavan kao i poruke koje šalje Putin. “Mi smo nemilosrdni prema neprijateljima carstva”. “Onaj ko nije sa nama, taj je protiv nas”. “Oni koji su protiv nas, moraju biti uništeni”.
“Zašto si tako zapela za tu odsečenu glavu?”, pitao me Vasilij Pančenkov kada sam se vratila u Moskvu. On je šef pres službe Ministarstva unutrašnjih poslova, ali pristojan čovek. “Zar nemaš nikakve druge brige?” Ja ga pitam za komentar događaja u Kurčaloju. “Zaboravi to. Pravi se kao da se nikada nije dogodilo. Kažem ti to za tvoje dobro!”
Ali kako da zaboravim kada se to zaista dogodilo?
Prezirem stav Kremlja, ono što obrazlaže Surkov koji ljude deli na one koji su “na našoj strani”, i one koji “nisu na našoj strani”, ili čak na “suprotnoj strani”. Ako je novinar “na našoj strani”, dobiće nagrade, postaće ugledan, možda će čak biti pozvan da postane poslanik.
Ako novinar “nije na našoj strani”, onda će biti proglašen za pristalicu evropskih demokratija, evropskih vrednosti, i automatski postati parija. To je sudbina svih onih koji se suprotstavljaju našoj “suverenoj demokratiji”, naštoj “tradicionalnoj ruskoj demokratiji” (Šta bi to kod đavola trebalo da znači, to niko ne zna; svejedno, ljudi se ipak zaklinju na vernost – “Mi smo za suverenu demokratiju!”). Ja nisam prava politička životinja. Nikada nisam pristupila nekoj partiji i smatram da novinar, barem u Rusiji, ne treba da učini tako nešto. Nikada nisam osetila potrebu da se kandidujem za Dumu, iako su me nekih godina pozivali da to učinim.
Dakle, koji je to zločin zbog koga sam zaslužila da budem etiketirana kao jedna od onih koji “nisu naši”? Samo sam izveštavala o onome što sam videla. Ništa više. Pisala sam i, ređe, govorila. Ne volim da komentarišem zato što me to isuviše podseća na vreme mog sovjetskog detinjstva i mladosti kada je svima nametano mišljenje. Mislim da naši čitaoci mogu sami da protumače ono što čitaju. Zato je moj glavni žanr reportaža; ponekad, priznajem, uz neku moju upadicu. Ja nisam istražitelj, već neko ko život oko nas opisuje onima koji sami ne mogu da ga vide zato što je ono što se prikazuje na televiziji, i o čemu se piše u najvećem broju novina, razvodnjeno i ublaženo. Ljudi veoma malo znaju o životu u drugim delovima svoje zemlje, a ponekad čak i u mestu u kome sami žive.
Kremlj na to odgovara tako što pokušava da me spreči da dođem do informacija, njihovi ideolozi smatraju da je to najbolji način da se moje pisanje učini bezvrednim. Međutim, nije moguće zaustaviti nekog ko je fanatično posvećem svojoj profesiji izveštavanja o svetu koji nas okružuje. Moj život ume da bude težak. Neretko je i pun poniženja. Na kraju krajeva, imam 47 godina, nisam tako mlada i ne pada mi lako što me neprekidno odbacuju i što mi se stalno nabija na nos da sam parija. Ipak, uspevam da živim sa tim.
Neću govoriti o drugim radostima mog odabranog puta, o trovanjima, hapšenjima, pretećim pismima i mejlovima, pretnjama preko telefona, sedmičnim pozivima u tužilaštvo da dam izjavu praktično u vezi sa svakim tekstom koji objavim. (Prvo pitanje uvek glasi: “A kako i gde ste došli do ovih podataka?”) Naravno da ne volim što se u drugim novinama i na internetu neprekidno pojavljuju tekstovi u kojima me ismevaju i nazivaju ludačom iz Moskve. Odvratno mi je da živim tako. Želela bih da nailazim na malo više razumevanja.
Ipak, glavno je da i dalje radim svoj posao, da opisujem život onako kako ga vidim, da u redakciji svaki dan primam goste koji nemaju kome drugom da iznesu svoje probleme i to zato što Kremlj smatra da njihove priče šalju pogrešnu poruku; takvi ljudi do javnosti mogu da dođu jedino preko naših novina, Novaje Gazete.
Washington Post, 15.10.2006.
Peščanik.net, 14.10.2006.
