Kritičari su manje-više složni: „Severance“ („Prekid“) verovatno je najbolja serija u ovoj godini, kako god da na kraju budu podeljene nagrade Emmy u septembru. Priča autora serije Dana Ericksona stoji na izuzetno jednostavnoj osnovi: moguće je namerno napraviti prekid u svesti i to tako da se osoba na poslu ne seća ničega iz svog privatnog života i, obrnuto, da se van posla ne seća ničega u vezi sa svojim poslom. To je, u najkraćem, moćan naizmenični narativni pogon Ericksonove fikcije.
Imamo dakle dve priče: u jednoj ravni one su sasvim nezavisne, ali u drugoj, tamo gde se smešta i gledalac serije, one se čvrsto prepliću i bitno utiču jedna na drugu. To je prvi izvanredan efekat „Severance“ – gledalac je primoran da povezuje i poredi događaje iz dva paralelna pripovedna toka, tako što iste junake prati u njihovim, usled „prekida“, na prvi pogled potpuno odvojenim životima. To, opet, samog gledaoca navodi da u raznim varijacijama postavi isto pitanje: šta nas zapravo čini celovitim ljudskim bićima?
Naravno, isto pitanje postaviće i sami junaci – što je drugi izvanredni aspekt priče: junaci serije istovremeno su dovedeni u poziciju da budu i njeni/svoji gledaoci. Duž te okosnice kače se dalje i drugi elementi, manje-više očekivani u jednoj naučno fantastičnoj priči. Strasni čitalac proze Philipa K. Dicka uživaće u prepoznavanju glavnih motiva iz njegovih zapleta u Ericksonovoj seriji. „Severance“ se čini kao mnogo bolja ekranizacija Dickove proze od niza filmova i serija (izuzev „A Scanner Darkly“). (Treba reći, nije to sasvim neobično: recimo, serija „Penny Dreadful“ iz 2014. verovatno je najbolja ekranizacija crtanih romana Alana Moorea, dakle ne samo njegove „Lige izuzetne gospode“, iako je napravljena prema originalnom scenariju Johna Logana.)
Kao kod Dicka, u središtu zapleta „Severance“ naći će se i velika kompanija koja iz temelja oblikuje živote svojih zaposlenih i upravlja njima. Takođe, kao kod Dicka, za koga nije izvesno da je pažljivo čitao Marxa, ali je ipak savršeno opisivao alijenaciju, na izmišljeni svet u seriji gledalac će gledati iz perspektive njenih glavnih junaka, te će o stvarima u tom svetu, a pre svega o samoj kompaniji gde ti junaci rade, znati tačno onoliko koliko i oni znaju, a to je bezmalo – ništa. Nagađanja o tome šta je zaista posao kompanije i njen cilj služe da se jasno izvede karakterizacija likova. Kako bi izgledala Marxova priča o otuđenju u svetu IT industrije, čitalac će videti ako odgleda „Severance“. Ovaj aspekt Ericksonove priče naveo je kritičare da seriju redom čitaju kao oštru kritiku korporativnog kapitalizma. Čitanje naravno nije pogrešno, ali jeste redukcija ako se serija svede samo na to.
Do sad bi trebalo da je jasno da je priča u seriji izrazito – recimo to tako – knjiška. Jak je utisak da bi se „Severance“ odlično držao kao roman s jasnim referencama i na Kafku, pored Philipa K. Dicka. Ali, taj „knjiški“ aspekt nije prevagnuo nad vizuelnim. Naprotiv, reditelji Ben Stiller (jeste, taj Stiller, što ne treba da čudi kada znamo i za njegov film „Reality Bites“ iz 1994) te Irkinja Aoife McArdle vizuelno su savršeno odgovorili na zahteve Ericksonovog scenarija. Rediteljski rad Stillera i McArdle umnogome podseća na odličnu seriju „Homecoming“ iz 2018, sa Julijom Roberts u glavnoj ulozi. Dve serije slične su i po nekim glavnim elementima zapleta.
Uz reditelje „Severance“, blistaju i glumci: posebno u seriji neverovatni Adam Scott. Čovek je, kako se to kaže, odigrao ulogu života. Posle „Severance“ možemo samo da se čudimo zašto je tako dugo čekao da pokaže koliko kao glumac zaista može da dâ.
Uz srdačne preporuke da se serija odgleda, ipak mora ići i jedna ograda. Kad je postalo zvanično da će serija ići u drugu sezonu, kao da je autor odustao od nekih ključnih postavki priče i odlučio da ih savije prema zapletima „notornih“ sapunica (notornih pod navodnicima, jer ima i sapunica s integritetom, poput aktuelne i u svojoj četvrtoj sezoni Netflixove „Virgin River“). Učinivši to, kako bi do krajnosti pojačao cliffhanger na kraju sezone, Erickson je u velikoj meri narušio kredibilitet serije. Što je ipak manje zlo od namere autora trenutno izuzetno popularne „Stranger Things“ da unazad menjaju već snimljene i emitovane epizode iz ranijih sezona serije. Ako je Netflix hteo da zaustavi osipanje svoje publike i gledaoce privoli da ponovo odgledaju ranije delove „Stranger Things“, onda je menjanje već poznate priče zaista najgori mogući način da se to postigne.
Izađimo na kraju iz sveta serija, i povucimo analogiju između osnovne postavke „Severance“ i „prekida“ koje u Srbiji živimo svakoga leta. Koliko god da je temeljna zamisao fikcionalnog sveta serije izazovna i u izvesnoj meri originalna, treba reći da mi to u realnosti Srbije živimo već decenijama. Nama taj „prekid“ svesti ne samo da nije nepoznat, nego smo se s njim tokom dugogodišnje prakse saživeli. Naime, svakoga leta iznova gledamo isti prekid svesti u političkom i velikom delu javnog života Srbije: potpuni zaborav zločina koji su u devedesetima nad drugima počinjeni u ime Srba i Srbije i apsolutno sećanje na zločine počinjene nad Srbima. Po analogiji sa „Severance“ te pitanjem šta nas čini celovitim ljudskim bićima, to nas kao „posmatrače“ srpske realnosti s „prekidima“ navodi da se pitamo: kakvi smo to ljudi kada se tako ponašamo?
Peščanik.net, 05.08.2022.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dajte rezoluciju - 16/04/2024
- Tačno u podne - 12/04/2024
- Banjska, pa Banjska… - 09/04/2024
