Radio emisija 02.06.2006, govore: Miroslav Prokopijević, Zoran Lučić, Dejan Ilić i Marko Vidojković.

Svetlana Lukić: Od kako smo dobili nezavisnost, vreme se pogoršalo, napolju je tako da poželite da odete na more, ali koje, pitanje je sad. Kada vidimo kako se bratski odnosi razvijaju posle referenduma i kako većina naših medija o tome izveštava, na leto će morati da se odluči – ili oni, ili mi. Za dve srpske države nema mesta pod kapom nebeskom.

Predsednik vlade se juče obratio svetu, izgleda da je izašao iz šoka. Kako kaže analitičar misli, dela i karaktera Vojislava Koštunice, Slobodan Antonić – predsednik vlade se jako emocionalno investirao u ovaj problem i sada je nešto malaksao. Juče je, umesto da kao pristojan političar prizna rezultate referenduma i čestita pobednicima, rekao, citiram – vlada Srbije konstatuje odluku predsednika referendumske komisije, Františeka Lipke. Rekao je i da – nema vremena za čestitke i diplomatska priznanja. Ovo nije prvi put da se predsednik naše vlade sakrije iza nekog grotesknog privida, jer misli da ga to čini manje upadljivim, manje opasnim i manje jadnim.

Najzad, Koštunica je rekao i da je Evropska unija dala odlučujući glas u referendumskoj komisiji. Time je naš prvi ministar rekao da su nezavisnost Crnoj Gori doneli stranci, a ne građani Crne Gore, to jest da je referendum bio jedna velika krađa od strane, pre svega, Evropske unije. Đukanović je tu, naravno, samo jedna bedna marioneta.

Vojislav Koštunica nikada neće priznati nezavisnost Crne Gore, može to Solana od njega da traži koliko god hoće. On to jednostavno ne može i neće, jer on veruje da dokle god on nešto ne izgovori, to i ne može biti istina. Nekada davno, pre nego što smo mi ono jeli zlatnim kašikama, ljudi su napustili mađiju, jer su oni oštroumniji među njima zapazili da mađijske ceremonije i bajanja ne daju nikakve rezultate. Pribegavanje magijskom mišljenju je bilo, a i danas jeste, priznavanje neznanja, gluposti i nemoći.

Ako se ovoliko strasti uzburkalo oko Crne Gore, šta li će tek biti na završetku pregovora o Kosovu, koje tako uspešno vodi mozak našeg tima, Koštuničin savetnik Slobodan Samardžić. Samardžić je podržan Koenom najzad bacio na sto naš tajni plan – tražimo da Kosovo još 20 godina bude deo Srbije, a posle ćemo da razgovaramo, a možda i nećemo. Sve mi se čini da je naš pregovarački tim do pre crnogorskog referenduma bio spreman da ponudi 10 godina. Međutim, pošto su nam uzeli Crnu Goru, mi smo podigli cenu Kosova za još 10 godina. To se zove političko manevrisanje ili prestrojavanje u hodu.

Umesto da stišavaju emocije u onom delu crnogorskih građana koji su glasali za zajedničku državu, većina naših medija i dalje lupeta o neviđenoj krađi glasova koja će ući u istoriju beščašća. Neki novinari ne lupetaju nego truju ljude. Politika je tako juče na naslovnoj strani imala veliku fotografiju izvesnog mesta Seoce kod Andrijevice, posle koje sledi tekst koji kao da je s početka devedesetih – Meštani su odlučili da se kolektivno isele, jer ne žele da žive u nezavisnoj Crnoj Gori. U znak protesta, sva imanja će prodati, i to ispod cene, i to Albancima, da Crnogorci suverenisti vide ko im je doneo nezavisnost. Tu su onda ispovesti meštana koji govore u poslovicama kao što je – Ko neće brata za brata, imaće tuđina za gospodara. Onda sledi nastavak teksta na osmoj strani, gde piše kako su se usijali telefoni u mestu Seoce, Albanci zovu kao ludi i kupuju imanja. A tu je i ekspert neuropsihijatar, koji kaže da je kolektivna prodaja zemlje, dedovine i ognjišta, kolektivno samobustvo.

Ne samo da ovakvim tekstovima urednici, a nadasve profesionalci staju na muku ljudima koji su teško podneli osamostaljenje Crne Gore, nego huškaju ljude jedne na druge, i to u zemlji u kojoj su se braća toliko puta do sada poklala. Bar u ovoj zemlji niko više ne može da kaže da su to samo novinski tekstovi i da svaki list ima pravo na svoju uređivačku politiku. U ovoj zemlji niko ne može ratne zločince da ispraća u Hag iz zgrade vlade, niko ne može da tribine klerofašističkih organizacija, koje govore da je Srebrenica oslobođena, zove pravom na drugačije mišljenje, jer kako onda razni ljudi shvataju te velike ideje o slobodi štampe, legalizmu i demokratiji, kako ih shvate – pa tako što prvom prilikom krenu da pale džamiju, tako što šamaraju ljude po tribinama, kamenuju kuće svojih neistomišljenika. Tako što snimaju pesme kao što je ova koju ćete sada čuti, deo naravno, a nadam se i da nisu opet kolektivno ogluveli svi tužioci u ovoj zemlji, pa će je bar neki od njih čuti zajedno sa vama.

/odlomak iz pesme Kolji, Ratko, kolji/

Na početku Peščanika slušate Miroslava Prokopijevića, naučnog saradnika iz Instituta za evropske studije. Miroslav Prokopijević radi povremeno i kao gostujući profesor na Fakultetu političkih nauka u Podgorici.

Miroslav Prokopijević: Kao da se nešto čudno dešava u glavama ljudi iz ove vlade, pa vode ovu neverovatnu politiku konfrontacije prema svetu, prema EU izričito. Znači, em ne mogu da isporuče Mladića, pa su razgovori prekinuti, em su se sada ljutili na Evropsku uniju povodom rezultata referenduma u Crnoj Gori smatrajući da je Unija tome kao doprinela nameštanjem rezultata – mada rezultat je više nego jasan. I da je bilo 54,9, to je jasna većina za nezavisnost.

Svetlana Lukić: Zbog čega mislite da postoji takav otpor da se, u stvari, prizna matematika?

Miroslav Prokopijević: Pa, verovatno zato što neka velikosrpska ideja živi u glavama ljudi, ali na vrlo čudan način je ta ideja preživela kod njih, jer kad vi pogledate, Crna Gora i Srbija, pošto stalno idem dole jer držim predavanja – bar jedno 3-4 godine tu funkcionišu granice, carine, monetarni sistemi su već odavno odeljeni. Crnogorci su u ovom delu oko privatizacije brži, više su radili, imaju liberalnija rešenja. Recimo, njihov zakon o preuzimanju je najbolji od takvih zakona u svim zemljama bivše Jugoslavije, najkraći, najefikasniji. Znači, u to malo Crne Gore ipak ima pameti da usvoji neka bolja rešenja i u tom svetlu, dakle, ako su to već zaokružene dve države, onda je vrlo čudno gajiti takve pretenzije i ljutiti se što je glasanje ispalo kako je ispalo. To stalno pričam i mojim studentima, ključno je da li je čovek spreman da u svom životu zarađuje sredstva za život i za penziju. Ako je spreman, onda nije važno gde su granice.

Oni kažu – pa mi smo braća. Pa dobro, ako smo braća, zašto bratu ne čestitaš odmah i ne budeš prvi, nego se zlurado smeškaš u nadi da će proverom taj broj pasti ispod onih traženih 55 odsto. Dakle, on tvrdi s jedne strane da su to bratski odnosi, a s druge strane ne povlači poteze koji bi odgovarali takvim odnosima. Prenebregava da ima braće koji imaju dve države – Austrijanci su Nemci, ali imaju svoju državu odvajkada. Em sada izlaze sa nekim projektom o Kosovu, koji je budi bog s nama, ti ljudi kao da nisu čitali novine, kao da su pre sto godina zaspali i sada se probudili. To je direktno stavljanje prsta Evropskoj uniji u oči, i to na više načina, a i celom svetu. Znači prvo, govori se o nadležnostima o kojima nema govora da bi ih Srbija mogla imati. Drugo, iako Unija u stvari i hendluje sve to, i finansijski i adminsitrativno, ona se tu ne pominje, govori se – tu će Srbija neki dogovor da napravi sa Ujedinjenim nacijama.

Dakle, prosto neverovatno, ja mogu da zamislim kako to sad u Briselu ovi gledaju, pitaju se – jesu li ovi normalni, jesu li ovo neki unuci Slobodana Miloševića, šta je ovo. Ja ne znam, ja ne mogu da objasnim zašto ljudi, koji su ipak nekih srednjih godina, koji bi trebalo da shvataju neke realnosti, zašto oni, kako razgovori odmiču, izlaze sa sve nerealnijim planovima. Prvo, očito je kao dan da Kosovo sada ima potpunu nezavisnost od Srbije i tu se ne radi uopšte o nezavisnosti Kosova od Srbije, ono je tu već nezavisno. Prema tome, ovakav plan utoliko deluje apsurdnije, jer tu se radi samo o tome koliko će Kosovo dobiti nezavisnosti od međunarodne zajednice. Ono što je legitimni interes Srbije to su manjine, to je kulturno nasleđe, to je eventualno imovina, ako je srpska, ali ne Trepča. Trepča ostaje ovima dole, kao što pogon Zastave, ako ga je Zastava podigla dole na Kosovu, ostaje Zastavi. Te su stvari jasne i to su neka načela kojima se služila i međunarodna zajednica i ove zemlje nastale od bivše Jugoslavije pri podeli imovine. Prema tome, tu nema nikakvih čarobnih štapića.

Ovaj napad na privatizaciju, to je u stvari još jedan od napada na Evropsku uniju i još jedna od potpuno nerazumljivih stvari. Dakle, oni umesto ovde da rade privatizaciju, da ovde vrše restituciju i tako dalje, oni to ništa ne rade, a imaju pretenzije tamo gde nemaju nikakvog uticaja – pa to je tragično. Znači, rezultat svega toga će biti samo to da oni podignu očekivanja ovde među nacionalistima i socijalistima i rezultat toga će biti jedno veliko razočarenje, kada se negde krajem godine već bude nazrelo kako će izgledati krajnji status Kosova i kako će izgledati krajnje rešenje. Dakle, mi radimo to umesto da pogledamo šta ćemo ovde, nemamo ni ustav, ne zna se šta je sa ključnim zakonima i tako dalje. Naravno, donosi se zakon o skijalištima i član 12. je ostao, tamo se kaže – Ako nema dovoljno snega, zabranjeno je skijati na skijalištima. A tu je i član 13, koji kaže da ski staza mora da ima ime.

Pogledajte, vi živite u zemlji u kojoj nemate ustav, u kojoj ništa ne funkcioniše, u kojoj korupcija cveta, u kojoj se vlada takoreći zadnjim trzajima održava na vlasti, u kojoj su svakodnevne afere, a nijedna se ne razrešava, sukobi u strankama oko moći i para i tako dalje. I sad se vi bavite nekim apsurdnim stvarima. Ali to je rezultat jedne pogrešne politike. Naravno, ceh će doći, ceh će doći nažalost, ne samo za te koji vode takvu politiku, nego i za nas kao populaciju.

Svetlana Lukić: Šta u stvari ovi naši traže, a šta bi mogli da traže i koji bi naš ekonomski interes tu mogao da bude?

Miroslav Prokopijević: Dakle, ono što mogu da traže to je prvo da imovina privatnih lica tamo ostane imovina tih istih privatnih lica. Drugo, imovina crkve, treće, imovina firmi iz Srbije, ali podvlačim – iz Srbije, ne Trepča, Trepča je na Kosovu sagrađena raznim fondovima, širena je od predratne firme koja je tamo postojala i Trepča ostaje onima koji žive dole, toliko koliko ima Srba i Albanaca i drugih. Prema tome, legitimno je takođe da traže da Kosovo plaća svoj dug, ali to naravno ne mogu da traže ako je Kosovo u Srbiji, jer onda Albanci mrtvi hladni kažu – pa dobro, ako je Kosovo u Srbiji, evo vam dug, pa ga finansirajte, a što se tiče nadležnosti, naše su 100 odsto. To su neke stvari koje mogu realno da se urede i naravno, Kosovo će moći da traži da bude u delu kvote kod Međunarodnog fonda, s tim što će morati da se učlanjuje, biće to mala kvota, ali oni je imaju, kao što i Crnogorci imaju deo kvote u onome koliko je SCG imala pravo vučenja. Dakle, to je neka sasvim razumna podela i linijom te podele će se stvari i dogoditi.

Svetlana Lukić: Da se desi neko čudo i da mi osvanemo, ne znam, 1. januara 2007. godine, i kažu nam – dobro, evo ga, Kosovo ostaje u Srbiji, ovde uopšte ne postoji svest o tome šta bi to značilo.

Miroslav Prokopijević: Da to kojim čudom međunarodna zajednica kaže, kako bi se to moglo povezati sa Srbijom. Politički – to su svetovi, vrlo velika napetost, da ne kažem neprijateljstvo. Kako biste vi imali izabrane predstavnike Kosova ovde i kako bi funkcionisale stvari kao što su parlament, vlada, u kojoj bi oni morali da sede, sud i tako dalje. Druga stvar koja je veliki problem je što su dole javne finansije i uopšte finansiranje države u priličnom haosu. Znači, sada se dole možda 20 odsto poreza skupi od onoga što je potrebno za finansiranje države, a resto daje međunarodna zajednica. Prema tome, to je i u finansijskom smislu jedan teret. Reći ću još nešto što je veroatno nepopularno, užasno nepopularno, ali mislim da je istinito. I Srbi se dole ponašaju tako da su teret Srbiji. Zašto – u finansijskom smislu oni samo čekaju na rente i kad pogledate koji je nivo plata dole iznenadićete se da recimo čistačica u medicinskom centru ima 500 evra. Naravno, ne čistačica svugde, ali u medicinskom centru ima 500 evra. To su plate koje otprilike duplo više od ovih u Srbiji i to je nešto što plaća Srbija. Sve su to kao neke državne službe, koje su u stvari na budžetu Srbije.Prema tome, i finansijski i politički Kosovo je vrlo jasno teret Srbiji i ja mislim da je krajnje vreme da ovi koji su u vladi i oko vlade krenu trezveno da razmišljaju i da vuku normalne poteze, da se ta stvar normalno završi, a ne da se završi sutra nekom histerijom, koja će nekoj ludačkoj stranci da donese još trećinu glasova od ovoga što ima, a i onako ima i previše.

Svetlana Lukić: Ponekad čovek ima utisak da im je važno samo to što pričaju, a kada se onda stvari dese drugačije, optužiće nekoga drugoga ili će reći – ups, nema veze, ali nećemo da potpišemo, mi to nećemo da priznamo. Tako da ništa što rade ne doprinosi ostvarenju njihovog cilja, kakav god da je.

Miroslav Prokopijević: To je tačno, oni su na neki način naše loše poslovođe. Em kreiraju neopravdana očekivanja, što sutra rezultira razočarenjem ljudi koji ne moraju da znaju tačne okolnosti, ali ipak bi trebalo više da misle svojom glavom nego što im političari sugerišu, em vode stvari u pregovorima u pogrešnom pravcu, em ne rade niz poslova koji čekaju ovde. I naravno, kada imate vladu koja ima tako kabaste probleme, onda su naravno krivi Evropska unija, kriv je ceo svet, krivi su Crnogorci, kriv je Milo Đukanović i tako dalje, niko ne gleda krivca samo u svojoj kući. Naravno, ovde se onda vrši pritisak na medije, vi normalnih analiza, onako iz dana u dan u Srbiji nemate, inače biste sve videli i to bi bio dodatni pritisak na vlast. I to je način na koji se vlada. Naravno, takva kombinacija ne može da da dobar rezultat, to je najveći problem te vlasti. Znači, takva politika može da zadrži te ljude neko vreme na vlasti, dok se kroz korupciju ne obogate, ali to je jedna politika koja vodi, neću da kažem u katastrofu, ali blizu tome.

Mesecima, da ne kažem godinama smo ovde slušali priču da, ako neko ima razumevanja za srpsko stanovište kada su u pitanju Kosovo ili Crna Gora onda je to Evropa, a ne Amerika. I onda je bila priča kako ćemo mi maltene da posvađamo Evropu i Ameriku. To govori samo o lošem obrazovanju i malim sposobnostima savetnika, koji su izbacili tu priču i naravno, o malom intelektualnom kapacitetu vlasti koja takve savetnike prihvata za savetnike. To je ta stara politika koju je i Milošević vodio – ne mogu da rešim ni jedan problem, pa ću da igram kontra struje. To je najskuplja politika koju zemlja može da vodi i biće potrebno mnogo vremena da se prva naredna demokratska vlast, ne znam kada će to biti, izvuče iz ovog balasta. Đinđić je to počeo malo da popravlja, onda je u drugom delu gubio kredibilnost, kada se videlo da je to više marketing, u pogledu reformi i takvih stvari.

A ovi su stvar zagasili skoro do kraja i nastaje ubeđenje, opravdano, u velikim zemljama, relevantnim zemljama, u Uniji, da ovde sede neki ljudi koji pričaju čudne priče, da se ne drže obećanja, da ne žele da budu kooperativni, da ne žele da budu deo normalnog sveta i tako dalje. Veliki je to balast i neće to tako lako spasti, ta senka se proteže preko svega, od viza do toga kako nas gledaju na polju evroatlantskih integracija, i nije čudo da nas tako gledaju, jer mi im dajemo previše materijala. Bili bi ćoravi kod očiju kad se ne bi ponašali prema nama kako se ponašaju. A sad kaže – pošto nam Evropljani više ne odgovaraju, jer su u vezi sa Crnom Gorom i Kosovom njihove pozicije nama udaljene, onda hajde malo da ih nerviramo. Znači, to je jedna tako glupa dečija politika, neodrasla, ne znam kako bih sve rekao. Cena je sve dublji pad u letargiju, prelazak iz letargije u izolaciju i onda eventualno i pod kaznene odredbe, neke nove sankcije, a jedva će se ti prelazi osetiti, kao kod one kuvane žabe, koja se kad se polako kuva, ne opire.

Često sam bio u Crnoj Gori zbog predavanja. Kad dođete u Podgoricu, to je mali grad i tako dalje, ali vi osećate jednu strahovito pozitivnu energiju, to prosto lebdi u vazduhu. Pogledajte njihovu berzu, ona je u strahovitoj ekspanziji, sem još jedne berze, mislim da je Island, crnogorska berza ima trenutno najveću kapitalizaciju od svih zemalja sveta, što reflektuje strahovito velika očekivanja. Što znači da biznis strašno povoljno gleda na to što se Crna Gora osamostalila. A kad pogledate ovde, ljudi su u depresiji, berza je, od kako se Crna Gora osamostalila, ovde pala za nekih 4-5 odsto. Strani investitori i neki domaći polako se povlače, neki koji su radili na oba tržišta, verovatno odlučuju da idu u Crnu Goru, jer sada se dole prilike poboljšavaju. Jednostavno, kako god pogledate, imate utisak da se izlazeći iz ovog aranžmana, Crna Gora spasla, a da ovde taj odlazak nije probudio nikakvo razmišljanje šta bi mi trebalo da uradimo. Više dominira neko negativno raspoloženje, kao – gospode bože, pa sad smo isterani na čistinu, šta god da odlučimo to smo mi, pa gde to sada da nam se desi.

Jedno vreme se vrzlo po javnosti da će vlada sad da investira milijardu evra. To je užasno pogrešno, jer ako vlada s jedne strane privatizuje, a s druge strane investira, ona presipa iz šupljeg u prazno. Naravno, to podiže inflaciju, to šalje pogrešan signal, to jača državni sektor umesto da ga slabi. Umesto država da jača u svojim klasičnim funkcijama, znači u onome ko drži pravila igre. Kasnije je bila ideja da se prevremeno vrati novac MMF-u. To je baš bilo upadljivo da hoće da se reše MMF-a, da mu pošalju poruku da ne žele da ga vide ovde, što se jako lepo uklapa u ovu priču sa druge strane koja ide politički od ubadanja prsta u oko Evropskoj uniji. Dakle, ako je MMF sa nekim u Evropi imao problem, onda je imao na Balkanu, a onda je verovatno najviše imao sa Srbijom. Rumunija je otkačila MMF, ali u mnogo lagodnijoj situaciji nego što je Srbija. Ovde, MMF je u proteklom periodu odigrao korisnu ulogu, jer je ipak ograničavao vladu u trošenju sredstava, jer je ipak terao vladu da uradi neke poteze koji idu u pravcu reformi, ma koliko da su ovi to izbegavali.

Svetlana Lukić: Mi smo sada imali na neki način tu ping pong lopticu, koja je išla od Dinkića do Jelašića upravo zbog Međunarodnog monetarnog fonda, to jest zbog čega mi ne tražimo novi aranžman. U stvari, Dinkić hoće da mu ruke budu odrešene, je li tako?

Miroslav Prokopijević: Apsolutno i tu mu Jelašić upadljivo smeta i nije nemoguće da put Labusa uskoro krene i Jelašić, a možda i Komisija za hartije od vrednosti. Dakle, to su neke stvari koje prosto vise u vazduhu, jer kad imate ovakvu nestabilnost, kad imate ovoliki broj problema, pogledajte samo šta se desilo u zadnjih mesec dana. Te ovi su pozatvarani, te problem sa Crnom Gorom, te ovi u radiodifuznoj agenciji prave cirkus kao 1945. Dakle, vi u takvoj situaciji imate alibi i mnogo odrešenije ruke nego što biste ih u stvari imali, jer dok jedan gleda jednu aferu, drugi drugu, vi otvarate neki novi rudnik za sebe i za svoju ekipu da se obogatite ili da se rešite onih koji vam vezuju ruke na nekom ćošku. Prema tome, sada će tek vlast da pokaže svoje lice, jer sada će tek da uđe u fazu voluntarizma, kada joj je jasno da su ovo zadnji meseci vlasti i kada joj je jasno da je nikakve stege više ne obavezuju. Tek će sad da bude zanimljivih radova. Javna skijališta će biti nešto lepo čega ćemo se sećati kao parkova u Vrnjačkoj banji.

Svetlana Lukić: Mlađan Dinkić je izgleda neprikosnoven, on je predsednik vlade, na neki način.

Miroslav Prokopijević: On je to očito operativno, dok je ovaj koji se knjiži to formalno. To preuzimanje nadležnosti i mešanje u tuđe resore, ja ne mogu da se setim ministra koji je toliko ministarstava pokrivao. Zaista ne mogu da se setim, čak ni Brozovi ministri svojevremeno, svaki je tamo držao nos u svom resoru i to je to. Ovo pokazuje na neki način prirodu, jedan temperament koji nije navikao na neke moderne standarde, gde postoji podela posla i neke ambicije koja se vezuju za godine posle Drugog svetskog rata, kada su ministri, što su bili krvožedniji, smatrani da više onako in, da je to prava stvar. On se sad pribija uz Koštunicu, a bojim se da će, kad ovaj ode, da se pribija uz Tomu Nikolića. Mislim da sam to nekoliko puta rekao, nema bitne razlike između toga da li će marža biti 15 ili 20 odsto, da li će hleb biti 3 ili 10 dinara. I u jednom i u drugom slučaju, marža je  administrativno određena, a na kojoj će ceni da se nađe, to će zavisiti od tog trenutka i tog pregovora. Prema tome, ekonomska koncepcija je potpuno ista kod Tome Nikolića i G17 plus.

Svetlana Lukić: A naša velika uzdanica u opoziciji, Demokratska stranka?

Miroslav Prokopijević: Ja ne znam, oni kao da su se, kako klinci kažu kompjuterski, dilitovali, to je nešto što se knjiži i što kao navodno ima i nešto glasova, čija politika uopšte nije jasna. Oni su otprilike učinili sledeću stvar – videli su da oni u suštini dele mišljenje koje ima Koštunica, ali im je užasno neprijatno da pokažu da ga dele. A onda je smišljen taj glupi termin, odnosno nije glup, to je termin iz političke terminologije – kohabitacija. Birači bi nam mnogo zamerili ako bi se mi sad formulisali na jednoj građanskoj osnovi, ako bi stvarno otresito rekli da smo za tržišnu privredu i vladavinu prava i tako dalje, ne bismo tu ništa napravili, e, onda ćemo mi da se nekako ubacimo u onaj drugi kamp, ali ako se ubacimo u njega onda je nezgodno što ćemo morati sami nešto formalno da potpisujemo, odobravamo i tako dalje.

Prema tome, mi proklamujemo kohabitaciju, ali nas u stvari tamo nema, mi smo se negde izlogovali, otišli smo skroz vani. I kad pogledate, tragično je šta ta stranka radi, dakle, niti imate njihova mišljenja o ključnim pitanjima, sem kao najudaljeniji eho, niti imate neku normalnu kadrovsku politiku. Oni sada u vrhu stranke, među tih 6-7 glavnih funkcionera, nemaju nikoga ko se razume u privredu, poslednji je bio Vlahović, koji nije prošao u vrh, i Đelić, koji je to davno napustio. Oni nemaju nikog ko se razume u spoljnu politiku kako valja, oni nemaju nikog ko se razume u vladavinu prava, oni nemaju nikog ko se razume u unutrašnju politiku. Oni nemaju jednostavno nikoga ko se u bilo šta razume i ako oni misle da će sa tim nešto da naprave, grdno se varaju. Ja mislim da je ono što nas čeka u narednom turnusu vlast radikala koji će državu, koja de facto ne funkcioniše, dovesti dotle da i formalno ne funkcioniše. A jedna od kolaterala te vlasti radikala će biti da će demokrate potpuno propasti.

Svetlana Lukić: Mislite da će radikali da preuzmu vlast u Srbiji?

Miroslav Prokopijević: Ja bih voleo kad bi to moglo da se izbegne, ali ja ne vidim kako to može da se izbegne. Sa ovako bednom politikom ovih koji su sada, koji guraju sve na ruku radikalima, koji podižu tu priču o Kosovu na radikalske talase, sa neuspešnom ekonomskom politikom, kilavom tranzicijom koja stvara mnogo gubitnika, sa ovako nesrećnom spoljnopolitičkom orijentacijom, jer radikalska i Miloševićeva politika je svađa sa svetom. De facto Toma Nikolić je na vlasti, samo što formalno ne sedi u ofisu, njegova politika je na vlasti, i ako je njegova politika na vlasti onda će sutrašnji izbori značiti sledeće – hajde da pogledamo realnosti u oči i da sastavimo i to što je formalno sa onim što je neformalno. Prema tome, ja uopšte ne vidim kako će to moći da se izbegne, jedino je pitanje koliko će to konkretno da košta, jer politike su takve, vi unapred ne možete da predvidite, da anticipirate cenu neke politike.

Pošto mi ne znamo kud idemo i šta hoćemo i onda nam je to što nas je Unija prikačila uz sebe neka orijentacija. I u najlošijoj zemlji Unije, pravila su bolje uređena nego u Srbiji, znači, Srbija ima neto dobit,  jer će poboljšati pravila igre, a time će i rezultat igre biti bolji u privredi i svugde, tim priključivanjima. Kad se to iskopča, mi ostajemo prepušteni nekoj letargiji negde na sporednom koloseku. U tim stanjima letargije, sve ove negativne stvari bujaju i u jednom takvom stanju nema nikakve budućnosti za Srbiju. Dakle, Srbija nije takva da kad je ostavite na nekom sporednom koloseku, ona će da kaže – e, sad ćemo da napravimo pozitivne promene, pa ćemo da uredimo da to nekako funkcioniše, pa ćemo posle da vidimo da li nešto možemo da uradimo i sa drugima. Ne, nije to, nažalost, vidi se to po mnogo detalja, vidi se po onome što smo malopre pričali.

Evo, ode Crna Gora, ostadosmo sami, mi nemamo nikakvu ideju šta ćemo sa samima sobom, niko ne sme da kaže da je potrebno o tome razmišljati, nego – desiće se, spontano ćemo nabasati na nešto. To na šta ćemo mi spontano nabasati, to nije ništa dobro, jer preovlađujuće navike kod nas nisu dobre, ni ove političke, ni ekonomske, ni unutrašnjepolitičke. Ta netrpeljivost prema razlici, prema manjini je enormna, netolerantnost je enormna, nenaviknutost na pravila igre modernih društava je enormna. Prema tome, tu stvarno postoji jedan strahovito veliki prostor da se nešto ozbiljno uradi i Srbija stalno čeka tog nekog svog političkog preduzetnika, koji će da proba ozbiljnije da to uradi, a ne samo da priča da će to da uradi. Ovo u šta ulazimo to je jedan strašan rizik, jer vreme je strašan resurs. Pogledajte gde je bila Mađarska 90, gde je sada, gde smo mi bili 90, gde smo sada, i kroz još recimo 5 ili 10 godina razlika će se još povećati. Još će to na nas depresivnije da deluje u stilu – pa dobro, kad nismo uhvatili pravu šansu, kad nismo radili prave stvari, onda ćemo sada da idemo u pravom pogrešnom pravcu, otprilike – šta nas briga. Sve snažnija će da bude ta situacija i sve teže će biti nešto ozbiljno uraditi sa ovom zemljom.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Miroslav Prokopijević, a u nastavku emisije čućete čoveka za kojeg se tvrdi da je lično doneo nezavisnost Crnoj Gori, to je prvi čovek CeSID-a, Zoran Lučić. Čuli ste i sami ko je sve ovih dana napadao CeSID. Međutim, dogodilo se i to da je 51 nevladina organizacija potpisala peticiju u odbranu CeSID-a. U svom saopštenju oni nas podsećaju kakav doprinos je CeSID dao demokratizaciji Srbije. Ovu peticiju potpisale su različite organizacije, kao što su Beogradski centar za ljudska prava, Norveška narodna pomoć, ali na primer i Pokret za Belu Crkvu, Forca Požega, Svetionik Loznica, Beogradska otvorena škola i tako dalje. Dakle, 51 nevladina organizacija, to je neverovatan uspeh za ovu zemlju. Slušate Zorana Lučića.

Zoran Lučić: Sve zajedno to me malo uzrujava, moram priznati, do sad smo uglavnom dobijali pohvale za sve što smo radili. Sada smo ponovili ono isto što smo radili već godinama, od 2000. na ovamo, koristili smo istu metodologiju, isti ljudi su sve to radili, rezultati odstupaju od konačnih rezultata onoliko koliko su odstupali i ranije. Međutim, ovog puta je valjda mnoštvo ljudi investiralo strahovito mnogo emocija u celu stvar i mnoge ljude je prosto potresla ta loša vest. A to je bila loša vest zbog toga što je dobar deo te naše političke elite podgrevao emocije nacije prema tome da se opstane u toj zajedničkoj državi. Dakle, s jedne strane su podgrevali emocije, sa druge strane ništa korisno nisu uradili da ostvare tu svoju političku misao. Ako pogledamo šta se dogodilo u poslednjih 15 godina, pa vidimo kakva je to politika vođena, moramo da postavimo pitanje zašto su posledice ovakve kakve jesu. Jer ako se sećate 1992, u Crnoj Gori je takođe bio referendum da li će da žive ili neće da žive u zajednici sa Srbijom i tada se 92 odsto onih koji su izašli na taj referendum izjasnilo za zajedničku državu.

Šta se to dogodilo da taj procenat sa 92 padne na manje od 45, koje su to političke igre igrane, očigledno veoma, veoma pogrešne, inače ne bi bio takav rezultat, koji je više nego prepolovljen. Umesto da postavimo pitanje kako se to dogodilo, šta se to dešava u Srbiji, šta smo mi to uradili u poslednjih 15 ili 20 godina, od 1987, od Osme sednice, kada je Milošević došao na vlast. I ko treba da snosi posledice svega toga. Ako krenemo da analiziramo sve te događaje, sve političke poteze koji su vučeni, mi ćemo doći do nekih zaključaka, ali na nevolju, ta naša politička elita ne ume da kaže – da, problem je bio u sledećem, pa da onda kaže u čemu je bio problem – ili nismo uspeli da odgonetnemo u čemu je zaplet ovde ili onde, loše smo odigrali tu igru zbog toga i toga. Umesto toga, obično se traži neki krivac. I ako se ne nađe neki lokalni krivac, uvek postoji nekakva međunarodna zavera, što meni izgleda veoma infantilno, moram priznti, a s druge strane, to je razarajuće za jednu naciju, da nacija stalno nalazi krivce i nikada ne postavi pitanje – šta smo mi mogli da uradimo, šta da učinimo da bi nam u budućnosti bilo bolje, šta da uradimo da ostvarimo naše političke interese. Ne, nego se uvek tu nađe nekakav interes Amerike ili neke Austrije ili nekog Slovaka u Crnoj Gori i uvek smo mi tu kao nemoćni.

Kako bih to rekao, to je prosto karakteristika nacije sa kompleksom inferiornosti. Ono što najmanje želim je da živim u zemlji u kojoj se građanstvo oseća inferiornim, a bojim se da ga naša politička elita baš tu podriva, umesto da se ponaša razumno, umesto da pokuša da odgonetne u čemu je zaplet, ovde se pokušava objasniti da ti ljudi koji vode naciju u stvari ni za šta nisu krivi. Negde pročitah skoro, dopalo mi se to što je taj neko rekao, ostao je anoniman – uvek mora da se nađe neki krivac, pa bio to nekakav CeSID ili Ronaldinjo ili Miki Maus. Dopalo mi se društvo, Ronaldinjo i Miki Maus, zato sam i zapamtio ovu sintagmu. Sve zajedno, malo mi je sve to gorko u ustima, malo se loše osećam moram priznati, a bez ikakvog razloga. I da, to je isto vrlo zanimljivo, iz CeSID-a je bilo samo sedmoro ljudi, dakle, to je bila samo jedna tehnička ekipa koja se bavila u osnovi matematikom, ničim drugim.

To smo mi radili, pažljivo smo gledali brojeve i pokušali da odgonetnemo na koji način će se ponašati biračko telo u Crnoj Gori. I mi smo za 45 minuta to mogli da odgonetnemo, bilo nam je potpuno jasno u tom trenutku da ta kriva ne može pasti ispod 55 odsto. Poslednja procena je bila samo 0,2 odsto razlike od onoga što je oficijelni rezultat referenduma. U Francuskoj se greši 3-4 odsto, to je normalno. Ja sam bio u OEBS-ovoj misiji za posmatranje izbora u Velikoj Britaniji, onda sam video kako izgledaju istraživanja njihovog javnog mnjenja. Možda dve nedelje pre izbora bilo je jedno istraživanje koje je ukazivalo da će Bler dobiti sa 41 odsto osvojenih glasova. On je pobedio sa 36 odsto osvojenih glasova, dakle, to je 5 odsto odstupanja od konačnog rezultata. I bilo mi je vrlo zanimljivo kako su njihovi mediji reagovali na tih, za naše medije fantastičnih i nedopustivih 5 odsto, svi su rekli – bravo, sjajno ste uradili svoj posao. A ovde, jedva se čeka da neka organizacija izađe sa nečim, pa da neko posumnja ili još gore, ne da posumnja, nego da budu povređene nečije emocije. I umesto političari da kriju svoje emocije, umesto političari da čekaju momenat kada će moći naciji onako hladno da kažu pravu istinu, te emocije su prvo bile podgrejane kod njih.

Apsolutno me je zapanjio kada je čovek, koji je u ovom našem timu za pregovore o Kosovu, izjavio otprilike da bi nas trebalo hapsiti zbog toga što širimo lažne vesti. Zamislite vi to, ja mogu da razumem, čovek je pao u vatru, loše se osetio zbog toga što je njegov politički projekat u tom trenutku propao ili je video da propada. Ali on je morao da nađe krivca i odmah je počeo da preti hapšenjem. Ne znam kako taj čovek može da nas predstavlja negde, znate, takvom čoveku ljudi mogu samo da se smeju. Ako su ljudi u tim ekipama koje nas reprezentuju u inostranstvu svi takvi, pa mi smo propala nacija, nama spasa nema.

Svetlana Lukić: Da li ste vi bili iznenađeni intenzitetom, tonom i dijapazonom ljudi koji su se obrušili na vas?

Zoran Lučić: Emocije su čudo, dakle, kad investirate emocije u nešto i kad vi vidite da su vaše nade izneverene, onda iz vas izađe neki bes koji mora da se okomi, na koga – pa valjda na onoga ko donosi tu lošu vest, to je nekako u ljudskoj prirodi odvajkada. Možemo da čitamo i antičku literaturu, pa da vidimo kako je to izgledalo kada su se mnogo surovije obračunavali sa onima koji su donosili neprijatne vesti. Mi smo prosto bili glasnik loših vesti, nekima. Sa druge strane, ja zaista moram da priznam, veoma često mi se dešava da mi ljudi priđu na ulici i da mi čestitaju, kažu – bravo, svaka čast, i ovog puta ste uradili isto što ste uradili prošlog puta. Opet, ima ljudi koji kažu – kako ste smeli tako brzo, to je bilo samo 45 minuta. Pa ja se izvinjavam, kad su bili predsednički izbori, izašli smo za pola sata, mi izlazimo u onom trenutku kad imamo rezultate, kad možemo da napravimo nekakvu predikciju, sa izvesnom pouzdanošću, i na kraju se pokazalo da je ta pouzdanost dosta velika. Ali iznenadio me je taj stepen nervoze koji smo izazvali, doduše, ne toliko u Crnoj Gori, bar sam imao takav utisak, koliko u stvari u Srbiji.

Dakle, mi smo sve vreme bili bombardovani pozivima iz Beograda u kojima se kazuje – reakcija ovakva, pa je reakcija onakva, onaj rekao ono, ovaj rekao ovo, pa vi ste sad u velikom sosu, šta ćete sad raditi, kako možete da se vratite u Beograd i tako dalje. Moram malo da se vratim na ovu organizaciju sa kojom smo radili – CEMI je jedna sjajna organizacija, oni su zaista pokrili svako biračko mesto. Ja ne znam tačno koliko je bilo akreditovanih ljudi koji su radili tamo za OEBS ili za druge strane posmatračke misije, ali to su bile hiljade ljudi, hiljade ljudi je prošlo kroz ta biračka mesta i videli su šta se dogodilo. CEMI je zaista besprekorno obavio posao, oni su nam dostavljali podatke u najkraćem mogućem roku.

Dovoljno je da se setimo 24. septembra 2000. godine, mi smo izašli sa rezultatima pre bilo koga i svi su bili zadovoljni, zato što je to bilo vrlo blisko onome što je bio konačan rezultat – mada mi u stvari nikad nismo ni saznali konačne rezultate tih izbora. Niko se nije zainteresovao da dokaže da su ti rezultati bili zaista tačni, a mi smo imali dokaze, niko se nije obratio da mi izvadimo te dokaze iz rukava i da predočimo naciji šta se zapravo dogodilo te 2000. godine. Izbori 2000-e pokazali su da je moguće da se presaldumi biračko telo, ali to se dešava jednom u mnogo godina.

Svetlana Lukić: Već na onim propalim predsedničkim izborima, koliko se ja sećam, iz DSS-a je bilo primedaba na CeSID. Da li se ja varam ili se ne varam?

Zoran Lučić: Svaka čast, dobro se sećate. To je bio jedan takođe veoma zanimljiv napad, bio je, ako se sećate, septembar 2002, kada su u drugi krug izbora ušli gospodin Koštunica i gospodin Labus. Da mi je neko 2000. godine rekao da će koliko za dve godine u drugi krug izbora ući dva, pod znacima navoda, demokratska kandidata, ja moram priznati da ne bih to prihvatio, ili bih prihvatio sa nekom nevericom. E dakle, na tim izborima u septembru 2002. godine, u drugom krugu nije dovoljno ljudi izašlo, izašlo je manje od 50 odsto i taj drugi krug izbora prosto nije uspeo. I onda je gospodin Koštunica okrivio, ja sad treba da se setim kako je to formulisao, on je okrivio takozvane eksperte, nije rekao poimence koje, ali ih je opisao, tako da mi je bilo jasno da misli na Vladu Goatija, Srđana Bogosavljevića i na mene. Dakle, vrlo nas je lepo opisao.

To je opet bila povređena sujeta i ja ne znam kako to da razumem. Verujem da je njemu bilo teško u tom trenutku, ali zaista, mi smo bili najmanje krivi zbog toga što je izašlo manje od 50 odsto  ljudi na biračka mesta, tako da mi se ta reakcija čini pomalo nerazumnom. To sam tada pravdao jakim uplivom emocija na postupke gospodina Koštunice, ali to se i sada dogodilo. Političari bi morali da budu ljudi hladne glave, ledenih živaca, morali bi da budu razumniji od biračkog tela. Mislim, meni se sve čini da je naše biračko telo sjajno telo, kakvi su lideri ovde.

Svetlana Lukić: Šta kaže to biračko telo, po onome što vi znate?

Zoran Lučić: U ovom trenutku? Imali smo jedno istraživanje javnog mnjenja koje je završeno 18. aprila, naš ključni nalaz je da je bar 300.000 ljudi migriralo prema apstinenciji. Pre godinu dana, oko 2 miliona i 600.000 ljudi nam je kazivalo da oni znaju za koga će glasati i imaju stranku ili pojedinca za koje će glasati i govorili su nam ko je to. Ove godine, to je palo na 2 miliona i 300.000, to je ključna stvar. Radikali su u procentima skočili, dakle, prošle godine je to bilo 35 odsto, sad je 38, ali u apsolutnom smislu i oni su pali, jer pre godinu dana tih 35 odsto bilo 920.000, a sada je ovih 38 odsto oko 880.000. I oni u ovom trenutku, rekao bih, ubedljivo vode, ali ubedljivo vode u ovom delu biračkog tela koji kaže – ja pouzdano znam za koga ću glasati. Ponavljam, to je 2.300.000 ljudi.

Međutim, nama milion i po ljudi kaže – ja sam neodlučan, među njima ima mnogo onih koji nemaju ni jednu stranku koja im je bliska, a ipak oni ne kažu – ja neću glasati, nego kažu – ja sam neodlučan. Ja takvu osobu smatram razumnom osobom, dakle, čoveka koji kaže – vidim kakvi su nam političari, ali se osećam obaveznim da izađem na izbore zato što želim nekakav ishod, koji će učiniti nešto dobro ovoj zemlji. Ja smatram da je to razumno i racionalno ponašanje biračkog tela. Demokrate su mnogo pale u odnosu na prošlu godinu, prošle godine njih smo procenjivali na 800.000 birača koji bi ih glasali u tom trenutku, sada je to 650.000, ali ne smemo da zaboravimo da se u međuvremenu pojavila Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića, koja je već uzela 60.000 glasova. Već 60.000 ljudi nama kaže – ja ću sigurno glasati za LDP. Iznad cenzusa od 5 odsto su DS, DSS i SRS, ostale stranke su ispod cenzusa, ali ne mnogo.

U poslednjih godinu dana Nova Srbija Velje Ilića dosta je napredovala, ali je u međuvremenu sa političke scene nestao PSS, nestala je Karićeva stranka. Nama ostaje milion i po ljudi koji će najverovatnije glasati, tvrde da će najverovatnije glasati, ali to su ljudi koji su podložni kampanji i sada strahovito mnogo zavisi od toga kakve će kampanje biti vođene, kako će se ko obratiti toj masi od milion i po ljudi. I šta onda možemo očekivati? Ako neko to ne uradi dobro, što je ipak za očekivati, da neke stranke neće dobro uraditi kampanju, ponovo će da upere prst u CeSID, da kažu CeSID je kriv zato što sam ja loše uradio kampanju. Pa ne, mi strankama možemo strahovito mnogo da pomognemo, pogotovo Demokratskoj stranci Srbije, to je vrlo zanimljivo, jer nama milion ljudi u ovom trenutku kaže – meni je Demokratska stranka Srbije bliska stranka. Da se razumemo, mnogi među njima kažu i za neke druge stranke da su im bliske, ne samo DSS. Vrlo često ljudi kažu da im je blizak i DS i DSS ili i Nova Srbija i DSS, to je krajnje legitimno. Dakle, nama čak milion ljudi kaže – meni je bliska Demokratska stranka Srbije, ali malo manje od 200.000 u ovom trenutku kaže – ja ću glasati. DSS bi mogao da iščupa iz tog dela biračkog tela u ovom trenutku do 20 odsto.

Svetlana Lukić: Ako je recimo Demokratska stranka upoznata sa rezultatima o kojima vi govorite, a ne sumnjam da jeste, da li to može da bude jedan od razloga približavanja DS-a DSS-u, jer DS potencijalno ima velike resurse koje još nije iscrpla u biračkom telu?

Zoran Lučić: To je živa istina, koalicioni potencijal Demokratske stranke je jako veliki. Neko ko kaže – meni je G17 bliska stranka kaže i za DS da mu je bliska stranka. Više od 80 odsto ljudi koji kažu da im je G17 bliska, kažu to i za Demokratsku stranku. Više od 90 odsto onih koji kažu da im je LDP bliska stranka, kažu i za Demokratsku stranku da im je bliska, više od 60 odsto ljudi koji kažu – meni je SPO blizak, kažu i za Demokratsku stranku da im je bliska. Dakle, to je sa stanovišta birača, dakle, sad ne govorim o liderima, nego prosto sa stanovišta birača, to je nešto što je veoma prirodna koalicija. Sa druge strane, vi imate DSS, Novu Srbiju, PSS, dakle, te stranke ljudi doživljavaju kao bliske stranke, tako da bi to njima bila jedna prirodna koalicija. S treće strane su SPS i radikali, tu nam se nešto bitno promenilo u poslednjih godinu dana. Pre godinu dana nam je mnogo manje ljudi iz SPS-a govorilo da im je Radikalna stranka bliska, sada je taj procenat daleko, daleko iznad 50 odsto.

Dakle, kada bismo pogledali te tri grupacije, videli bismo da milion i 700.000 ljudi bliskom doživljava grupaciju DS, LDP, G17, SPO, milion i 600.000 doživljava bliskom grupaciju DSS, Nova Srbija, PSS. Političari naravno moraju da razumeju sopstveno biračko telo, dakle, oni moraju da znaju kako birači vide gde je pozicija njihove stranke u toj konstelaciji stranaka, ali oni imaju još jednu ekstremno važnu funkciju, oni moraju i da kažu neku dobru reč, moraju da imaju edukativnu funkciju, moraju da obrazuju narod, moraju da vode narod, a ne da urade ono što su uradili sa Crnom Gorom, da raspiruju emocije naroda, da narod dobija nervne slomove zbog toga što je rezultat referenduma u Crnoj Gori u neskladu sa njihovim očekivanjima, a ta njihova očekivanja su podgrejana od strane političke elite ove zemlje.

Posle 1999, kada se dogodilo sve ono što se dogodilo, i rat i povlačenje vojske sa Kosova i ulazak stranih trupa i ona izolacija koja je sledila posle toga, meni se učinilo tada da je narod nekako prihvatio tu činjenicu da Kosovo prosto više nije deo Srbije, ali sada su ponovo podgrejane te nade, i ponovo ćemo da doživimo neki hladan tuš. I ponovo će biti razočarane nade naših birača i sada se postavlja pitanje dokle to može da ide. Do kog trenutka mi možemo da očekujemo da će ljudi koji vode ovu zemlju otvoreno reći šta je zaista moguće, a ne šta bismo mi želeli. Mi imamo u ovim našim istraživanjima i to pitanje za naše ispitanike – šta biste želeli, a potom i šta mislite da će biti. Nama je recimo 34 odsto ljudi u Srbiji reklo – mi želimo da se Crna Gora otcepi, a čak 54 odsto je reklo – mi očekujemo da će Crna Gora biti otcepljena. U ovom trenutku, nama između 9 i 10 odsto ispitanika kaže – mi želimo da Kosovo bude nezavisno, a čak 40 odsto očekuje da će Kosovo biti nezavisno, a samo 15 odsto i sada i prošle godine smatra da će Kosovo ostati deo Srbije. Dakle, ja mislim da narod vrlo racionalno, vrlo razumno prihvata to što se dešava oko njega. Opet, politička elita podgreva emocije naroda, što mene vređa, moram vam reći.

Dakle, Kosovo i šta će biti sa Kosovom, mislim da je narod vrlo razuman i da vidi da je sadašnje stanje neodrživo, da nešto mora da se promeni i da će to biti u skladu sa željama, ne samo ljudi koji žive na Kosovu, a to je mislim ipak najvažnije, nego i u skladu sa time kako će tome na kraju presuditi međunarodna zajednica. Ali međunarodna zajednica neće to raditi sa navijačkim strastima kao što očekuje naše biračko telo podgrejano od strane političke elite, nego će to uraditi razumno. Dakle, u sledećem smislu – pokušaće da nađu rešenje koje će biti stabilno, koje će gledati u budućnost i koje će biti održivo.

Ja ne znam koliko bi bilo održivo stanje da Kosovo postane integralni deo Srbije, prosto ne mogu ni da zamislim kako bi izgledala država Srbija u kojoj je Kosovo integralni deo Srbije. Koštuničina vlada, možemo da budemo koliko god hoćemo kritični prema njoj, uradila je relativno kvalitetno mnoge poslove i to je bez daljnjega, ja njima želim zaista svako dobro, ja bih voleo da se oni održe na vlasti još neko vreme ne bi li obavili sve poslove u koje su krenuli. Uključujući i isporuku Ratka Mladića, uključujući i rešenje pitanja Kosova, uključujući ustav i tako dalje. Ja njima želim da završe sve te poslove, pa kad se završe ti poslovi, da onda izađemo na izbore, da vidimo kuda će Srbija u budućnosti.

Svetlana Lukić: Govori Dejan Ilić iz Fabrike knjiga.

Dejan Ilić: Ljudi, ili je to bilo u redu, pa ćemo sad ući u te neke dogovore, pregovore, šta god i podeliti te dve države ili nije bilo u redu, pa nema nikakvih pregovora, nego se onda traži, šta znam, novi referendum. Ne, kod nas je potpuno i po ko zna koji put, sledeća situacija – to sve ne valja, to je neka prevara, to je neka ujdurma, ne znam ni ja šta, ali eto, šta ćemo, pa ćemo ipak da se dogovaramo. Znači, ne može neko mene držati u nekakvoj situaciji da ja imam osećanje da živim u zemlji koja je stalno izložena nekakvoj nepravdi, a nema kud nego toj nepravdi mora da se povinuje. Ali imaš još genijalniju reakciju – ajmo sad da pravimo monarhiju. Ti kažeš – aman bre, ljudi, pa stanite malo, hajde da se urazumimo malo, kakva je sad to tema i dokle ćemo bežati od nekih pravih tema.

Ti imaš u poslednjih 20 godina jednu grupu ljudi koja se zalaže u određenim sporovima ili sukobima za jednu stranu. I za koju god opciju da se založi ta grupa ljudi – ta opcija gubi, ona je gubitnička. I ajmo mi da kažemo ovako – ništa ne razumemo, ništa ne znamo, ali uočili smo jedno pravilo i ajmo od sad pa nadalje kad god vidimo da se ta grupa ljudi zalaže za nešto, da to odmah odbacimo kao mogućnost, jer to je gubitnička ideja, to je gubitničko rešenje. Dakle, mi možemo vrlo jednostavno da nabrojimo ko su ti ljudi, to su ljudi koji su sedeli poslednji put u Sava centru i podržavali zajedničku državu. Dakle, kad god vidimo da ti ljudi nešto hoće, mi moramo da znamo da će to voditi u nekakav poraz i prosto treba da želimo nešto drugo. 20 godina nam se to potvrđuje kao princip, hajde da kao nešto sad promenimo.

E sad, šta je problem, problem je što je u ovom trenutku predsednik vlade deo te grupe, pa mi po definiciji možemo da očekujemo da će ta vlada uvek donosti odluke koje će prosto biti loše bez obzira na moje znanje, bez obzira na moje želje, bez obzira na moje emocije, bez obzira na bilo šta. Meni se pokazuje da su za opciju da Kosovo ostane u sastavu Srbije svi oni ljudi koji su dosad svaki put imali pogrešne procene i koji su donosili loše odluke. Znaš, živimo čudne živote, živimo živote u kojima mi tačno znamo šta će da se desi, ali nam to niko ne izgovara, mi se pripremamo za to što će se dogoditi i živimo, trudimo se da budemo praktični, racionalni, živimo u skladu sa tim nekim svojim iskustvom, ali javno pričamo sasvim druge stvari. To je jedna vrlo opasna situacija, to je situacija koja dovede do toga da ti organizaciju koja se bavi predviđanjem rezultata izbora na osnovu sasvim proverljivih metoda okriviš za rezultate izbora.

Meni je to genijalno, to je bukvalno verovanje u vradžbine, nema drugog objašnjenja, to je stvarno prosto blentavo šta se radi. Ali zašto su oni to radili? Napravljen je prostor da se ospori legitimitet tih rezultata i napravljen je prostor zapravo da koalicija koju čine te tri stranke, koje su bile za zajedničku državu, počnu svoju izbornu kampanju, jer izbori u Crnoj Gori su sad u septembru. Ispostavilo se zapravo da se na ovom pitanju nezavisne ili zavisne, kako god, Crne Gore izuzetno mobiliše biračko telo i to su čak i ti ljudi iz te koalicije za zajedničku državu rekli, da su oni u pojedinim gradovima, u Podgorici i još nekim gradovima dobili više glasova nego ikada pre na izborima. I njihova logika je sledeća – mi nećemo priznati ove rezultate, mada će nas prisiliti da priznamo, pa ćemo na kraju priznati, ali javno ih  nećemo priznati i trudićemo se da održimo tu atmosferu napetosti sve do tih izbora, da bismo ovaj rezultat koji smo ostvarili na referendumu makar približno ponovili i na tim izborima.

I sad ovde već ulazimo u jedno potpuno ludilo. Ako oni stvarno naprave neki dobar izborni rezultat, šta ako budu učestvovali u vlasti, šta ako se desi to čudo, mislim, neće se desiti, ali kad bi se desilo da oni dobiju te izbore, oni bi osporili rezultate referenduma. I ti onda imaš jedno stalno stanje neizvesnosti, stalno stanje nestabilnosti i nikad nemaš onu liniju koju podvučeš – e, sad idemo dalje. Ne, i dok ne rešimo to ne možemo ništa drugo i ti vidiš da ta strana, ta strana koju sam ja nazvao gubitničkom, da ona zapravo stalno ima neko opravdanje zašto se ne bavi realnim problemima. Kako mi sad da sređujemo Srbiju kad ne znamo da li je Srbija u toj nekoj državnoj zajednici ili nije? Kako da sređujemo Srbiju kad ne znamo da li je Kosovo u Srbiji ili nije? Stalno je tu neki alibi, stalno je neko opravdanje za to da se ništa ne radi. Sad znaš, ti pitaš prijatelje, u redu, Crna Gora, Kosovo, sve je to potrebno. Šta je s Mladićem? Pa i to je pitanje koje moramo da rešimo, pa što to ne rešavate, to zavisi direktno od vas. To je jedino pitanje koje je od sudbinskog značaja za Srbiju koje zavisi isključivo od nas, i to se ne rešava.

I ti sad kažeš – čekaj malo, stvarno ko je ovde lud. I sad, bar da su duhoviti. Vuk Drašković je duhovit, ne, ozbiljno, pa te zabavi, pa se nasmeješ. Ovo bre, nije duhovito, ovo je krvoločno. Nema ničeg krvoločnog u ideji o monarhiji, to je jedna zabavna ideja, nasmeješ se i ideš dalje, ovo je, bre, krvoločno. Ti si u nedelju uveče mogao da čuješ na televiziji Srbije rečenicu – treba da očistimo srpski šljam. Takozvana nacionalna televizija, za koju mi svi plaćamo nekakvu pretplatu. Ispostavilo se da tu pretplatu plaćaju i Srbi i srpski šljam, ali recimo, hajde da onda bar oslobodimo srpski šljam obaveze da plaća pretplatu.

Ja samo pitam, pošto vi sve znate i pošto radite najbolje što možete i pošto ste mnogo pametni – kad će meni biti bolje, to je sve što ja pitam i kad će prestati ta pretnja kojoj smo non-stop izloženi, pretnja prolivanjem krvi? Društvo koje je stalno izloženo takvim pretnjama, pritom nije izloženo takvim pretnjama spolja, nego ih samo proizvodi, ono ne može biti društvo koje je sposobno da napreduje, a mi živimo u takvom društvu. Pazi bre, Crna Gora se odvaja i ti imaš ovde pretnje – zbegovi, opštine u kojima se izglasalo da su za zajedničku državu da će se odvojiti od ostatka Crne Gore. Da bismo posle rezultata bili izloženi tome da treba očistiti srpski šljam. Ja ne znam to sa čišćenjem, samo što više nije etničko nego je sad po nekom principu – šljam i nešljam. To znači da je ovde ideja o čišćenju, bilo ono etničko, ovako ili onako, ali o čišćenju onih sa kojima se ne slažemo – i dalje validna, da ti možeš da izađeš na televiziju da to iizgovoriš i da očekuješ da će jedan deo ljudi to da podrži. Pa to nije normalno.

Recimo ja, kojem je svejedno da li je Crna Gora u jednoj državi sa Srbijom ili nije, možda sam ja šljam. Pa sad i za Kosovo, isto mi je svejedno, volja im, hoće u jednu državu, neće, ne tiče me se. Ne vidim kako to utiče na moj život i na ono čime se ja bavim i na to kako ja živim i sve ostalo, i možda sam ja zbog toga šljam i neko će hteti da me očisti. E, videli smo kako se čisti i sad ti treba da živiš sa tim. Ali nije to samo problem što su neki ljudi izloženi agresiji, problem je što se čitav jedan deo društva zapravo sprema da postane zločinac. Ja zapravo znam da živim u državi u kojoj se jedan deo građana stalno poziva da budu zlikovci, a drugi deo građana živi stalno izložen tome da će postati žrtva. Pa kakvo je to društvo?

Rekli smo da imamo grupu ljudi u Srbiji koja poslednjih 20 godina konstantno donosi pogrešne odluke. Da li ti ljudi trpe ikakve posledice? Pa ne, oni imaju uspešne firme, oni u svojim ličnim životima doživljavaju nekakav prosperitet. Znači, društvo koje 20 godina trpi posledice njihove pogrešne politike, njihovih pogrešnih odluka, to društvo njima i dalje iskazuje poštovanje. Evo, iz sasvim ličnog iskustva, pošto sam studirao u toj Budimpešti i s vremena na vreme vadio vizu, preko puta zgrade ambasade Mađarske je da li kuća, da li šta Mihajla Markovića. Znaš kao, mi smo stajali u tim redovima, nas ne znam koliko, stotinjak, a Mihailo Marković izlazi iz kuće prekoputa i čeka ga taksi, on odlazi negde. Ti vidiš čoveka koji zapravo ne mora uopšte da posumnja u svoja životna opredeljenja, jer on nije trpeo posledice svojih životnih opredeljenja – ja ih trpim, jer ja stojim u tom redu i gledam njega. Njemu je sad baš to super što je on dostojanstven, što on ima neku svoju ideju, pa ono, uporno glavom o zid, baš je to super. Onda su mi prijatelji koji su takođe stajali u tom redu, rekli, znaš ono, zovu te na mobilni, ne znaju kako da prekrate vreme u tom redu – ej, znaš koga smo videli, ja kažem – znam koga ste videli. A niko od nas nije, bre, bacio ni grudvu snega. Možda i nije trebalo, i ne treba da baci grudva snega, ne treba, neka, nema veze, proći će sve to.

CeSID je zapravo nastao iz te neke konfliktne situacije posle lokalnih izbora 1996, gde si ti zapravo video da je krađa u pitanju, a nisi mogao da pokažeš da je krađa u pitanju. I onda je CeSID, da se ne bi takve stvari više događale i kad se dogode da znamo tačno šta se dogodilo, da možemo to da pokažemo prstom, počeo da radi i CeSID nama zapravo ovde stoji kao neki garant demokratskih institucija u Srbiji i jako je bitno da mi takve garante imamo. A ti si spreman da instituciju koja je u stanju da bude taj garant zgaziš, zato što su negde ljudi odlučili nešto drugo, što sa CeSID-om nema nikakve veze, CeSID je prosto samo bio u stanju da to predvidi. Pa ja se samo pitam što ljudi kojima je bilo stalo do toga da Crna Gora ostane u zajedničkoj državi sa Srbijom prvo nisu zamolili CeSID da radi ispitivanje javnog mnjenja u Crnoj Gori i da vide kako se kreće raspoloženje ljudi. I drugo, što nisu zamolili CeSID da im da rezultate kako ljudi u Srbiji vide odvajanje Crne Gore. Postoje na sajtu CeSID-ovom ti rezultati, preko 50 odsto građana Srbije je želelo da Srbija i Crna Gora ostanu jedna država, ali je manje od 16 odsto  njih verovalo da će to i da se dogodi.

A druga stvar, znači, Aleksandar Simić se javlja u program te noći i kaže ovako – Neću da komentarišem to u Crnoj Gori, ali hoću vama da kažem, kako vi smete da pozovete Marka Blagojevića da vam da svoju prognozu. Uostalom, postoji zakon za kažnjavanje onih koji šire lažne informacije. Davanje prognoza ne može biti lažna informacija po definiciji, znači, predviđanje da će se nešto dogoditi može biti tačno ili netačno, a ne može biti lažno i istinito. I ti vidiš zapravo da on čovek… ali, to je stvarno meni bilo beskrajno zabavno, on ima tu neku svest kao malo dete, ti si sad rekao da će to da bude i to se desilo, i ti si kriv, jer si ti to rekao, urekao si nas. Savetnik predsednika vlade operiše u kategorijama – e da nisi rekao, toga ne bi bilo. Aleksandar Simić koji preti tužbom zbog širenja lažnih informacija pravi logičku grešku, pa pokazuje da možda i ne ume dosledno da misli, što je strašno jer je savetnik predsednika vlade, a drugo, pokazuje da je potpuno iznenađen rezultatom, što znači da se oni time nisu ozbiljno bavili, da nisu gledali istraživanja. Pa,ljudi u Srbiji su im rekli da će biti nezavisna, jer je samo 16 odsto njih verovalo da će Srbija i Crna Gora ostati zajednička država. Znači, običan građanin u Srbiji je pametniji od savetnika predsednika vlade.

Ja bih tu izjavu Slobodana Samardžića – Albanci žive u kuli od slonovače, zapravo čitao na jedan drugi način. Mislim da se kod naših savetnika, pregovarača, koga god, i dan-danas pojavljuje potcenjivački ton prema njihovim sagovornicima koji dolaze u ime albanske strane. Ja ne znam kako su ti ljudi u stanju da pregovaraju, ako oni ne poštuju svoje sagovornike. Hajdemo da raspletemo šta sve ova izjava znači. Ona znači – ti ljudi nemaju pojma, oni se zanose nekakvim idejama, ali nikad neće to ostvariti, ja im to kažem. Prezir prema onome s kim pregovaraš, nipodaštavanje onoga sa kim pregovaraš, zapravo je izraz određene nemoći. U jednom delu tih postmodernističkih teorija postoji verovanje da je svaki iskaz performativan, dakle, da će ono što ja kažem biti bez obzira na sve, znači biće, ja sam izgovorio i to je tako. I čini se da se oni ponašaju u skladu sa tim.

Evo, Predrag Bulatović piše Havijeru Solani i on kaže ovako – Mi ne priznajemo rezultate referenduma i tražimo da se ponove glasanja na 180 biračkih mesta. Malo posle slanja ovog pisma, njegova partija, SNP, izdaje saopštenje u kome kaže – Nije tačno da je Bulatović rekao da neće priznati rezultate referenduma, on je samo rekao da referendum nije bio demokratski i da ne izražava volju građana Crne Gore. Evo, neka meni neko kaže šta je zapravo Predrag Bulatović rekao, ja ne znam šta je on rekao, ali to da je važno samo da ti nešto negiraš, pa da li ćeš ga negirati na jednom, drugom ili trećem nivou, ali sa svim tim negacijama ti veruješ da ćeš postići to da se ono što se desilo zapravo nije desilo. To je izgleda neka vera koja je ovde dosta jaka. Ja stvarno počinjem ozbiljno da razmišljam da bi umesto ovih savetnika koje trenutno ima predsednik vlade možda trebalo da pozove neke vračeve, neke ljude koji se bave magijom, jer je to neka vrsta magijskog mišljenja. To je bacanje vradžbina, znaš, kao desilo se, ali ako mi kažemo da se nije desilo biće kao da se nije desilo. Ili, neko je rekao da će se nešto desiti, pa se to desilo, pa nisu krivi ljudi koji su glasali, nego je kriv taj koji je to rekao. Hajde da kažemo, evo, ulazimo u tu sferu, od sad ćemo politiku Srbije i odluke koje su u vezi sa kvalitetom života građana u Srbiji donosti tako što ćemo bacati pasulj, i onda ćemo da vidimo šta nam kaže pasulj i tako ćemo da odlučujemo. Pazi, čak nije isključeno da bismo tada možda bolje prošli.

Užice je čudesan grad, Užice je grad u kome čak i Građanski savez još uvek ima pristojan odbor i sad je bio taj opoziv i skidali su gradonačelnika Demokratske stranke. Izašlo je 26 odsto ljudi, 54 odsto je bilo da se on opozove, a 40 i ne znam koliko posto je bilo da se ne opozove. Znaš ti kakav je to šamar za Demokratsku stranku. Da ti u Užicu ne možeš da se izboriš da zadržiš svog gradonačelnika, to je baš ozbiljan problem. U Užicu je procentualno više ljudi na predsedničkim izborima glasalo za Borisa Tadića nego u Beogradu. Znači, šta se dogodilo? I drugo bih se zapitao kakav je odnos između oca i sina, da li je otac u ovom trenutku toliko važna osoba u Srbiji samo zato što je on akademik i što je ugledan naučnik, filozof, šta god. Pa nije tačno, jer ga u periodu pre nego što je sin postao predsednik nije bilo nigde. Njegov ponovni uspon u javnosti zapravo se vezuje za vreme kada sin postaje predsednik i ti vidiš sad kako otac vuče legitimitet iz pozicije svog sina.

I onda sin mora da kaže – to tako ne može. Ja nigde nisam video da se sin ogradio od političkih istupa oca, a morao je da kaže – ja sa političkim istupanjima svoga oca nemam ništa. Možda sin misli da se to podrazumeva, ali se nažalost ne podrazumeva, jer politika je stvar onoga što se izgovori, a ne onoga što se uradi ispod stola i što se eventualno podrazumeva. Znači, moraš da kažeš, čak da svi mi znamo da je to tako, moraš to da izgovoriš, jer zapravo se ispostavlja da, budući da je otac sedeo na tom skupu u Sava centru, izađe na isto kao da je i sin sedeo, jer sin nije rekao – ja ne mislim isto što i moj otac. Mislim, meni je u jednom trenutku pre nekog vremena postalo jasno da mi u Srbiji više ne govorimo o godinu dana, dve godine, pet godina, mi u Srbiji govorimo o 15, 20, 30 godina. I ispostaviće se, a meni je žao što će to tako da bude, da je Boris Tadić umesto nekoga ko je mogao da utiče na stvari, zapravo bio samo posledica nekih dugotrajnih procesa, znači, ne neko ko upravlja, ne neko ko određuje smer, nego neko ko je posledica tih nekih kretanja.

Ja sam imao neka očekivanja da će nama brzo da bude dobro, stvarno sam imao i bio sam spreman da radim za to. A znaš koja je moja predstava o tom radu? Moja predstava je da mi, svi građani Srbije, treba da radimo neko vreme maltene bez ikakve nadoknade, samo da imamo da jedemo, da bismo dostigli neki stepen, da bismo onda mogli da računamo i na određene privilegije i na nekakvo uživanje i sve ostalo – toliko je ova zemlja razvaljena. Ja sam mislio da je to moguće, a onda sam shvatio da nema brzih rešenja i nema brzog poboljšanja, ne zato što su sad tu zli ljudi, nego zato što strukturno nema uslova za brzo poboljšanje. Dakle, primer Beogradskog univerziteta – sad kad bismo krenuli da radimo, imali bismo nekakav povoljan rezultat za 10 ili 15 godina. Ja sam negde shvatio, znači ovo pričam samo za sebe, kako ja preživljavam sve ovo – pa dobro, 20 godina, 20 godina, toliko nam treba, koliko smo zla napravili možda je to i fer, možda je to u redu. I onda sebe pripremam za te neprijatne stvari, da se ne iznenadim, kao što se iznenađuju savetnici, da znam kako da reagujem, kao što savetnici ne znaju i da kao imam neko objašnjenje za to da bih sebi i drugima možda učinio da nam bude malkice lakše. I da slušam druge šta mi pričaju.

Prisustvovao sam predavanju Vojina Dimitrijevića na Centralnom evropskom univerzitetu o tome kakav on ishod očekuje od procesa povodom tužbe Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore za genocid. U publici su sedeli Nenad Dimitrijević i Tibor Varadi. Vojin Dimitrijević je probao da objasni da ta tužba stvarno ne stoji na čvrstim nogama, međutim, on je rekao da taj tim koji je zastupao Srbiju i Crnu Goru zapravo strašno loše vodi postupak. Jedino je Tibor Varadi kao razuman čovek u tom timu bio za to da se ospori uopšte mogućnost da se ta tužba procesuira, dok su svi ostali pričali da nije bilo genocida, a i ako ga je bilo da iza toga ne stoji Srbija i Crna Gora. Oni su osporavali sadržaj tužbe, dok su ti razumniji ljudi, poput Vojina Dimitrijevića i Tibora Varadija rekli – ako neka šansa i postoji, ona postoji samo u tom domenu čisto formalnih stvari. Onda je Nenad Dimitrijević iz publike rekao – meni je žao što je profesor Tibor Varadi u tom timu, razumem ovo što govori profesor Vojin Dimitrijević, ali ne razumem nešto drugo. Zašto se mi pozivamo na nekakve formalne razloge, a znamo da se to dogodilo, kad je mnogo poštenije, časnije, ljudskije, brate, da kažemo – jeste, desio se genocid i mi jesmo odgovorni za to i kažite šta sad treba da uradimo, e da bismo makar ublažili štetu, da bismo stvari koliko-toliko popravili.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Dejan Ilić iz Fabrike knjiga. Za kraj Peščanika slušate pisca Marka Vidojkovića.

Marko Vidojković: Meni je užasno drago zbog Crnogoraca, najdraže mi je u stvari bilo zbog ove naše ekipe. Postao sam odvratan, jer mi je užasno drago kada gledam Koštunicu i Vladetu Jankovića ili Miloša Aligrudića ili Šamija ili bilo koga iz te ekipe kako se na bilo koji način nervira. I očigledno da ih je ovo sa Crnom Gorom užasno pogodilo, to je jedna od lešina na kojoj su oni igrali, ta Jugoslavija, odnosno velika Srbija i to. Sve što ukazuje da će Srbija biti sve manja na jedan perverzan način ipak odgovara stanovnicima te Srbije, zato što se konačno bližimo potpunom ogoljavanju. E, a kad dođemo do toga da treba da radimo nešto sa ovim što je ostalo, mislim da bi najgluplja stvar bila dati Koštunici ili nekom od bilo kojih aktuelnih političara da pravi ustav. Oni su svi obećavali ustav još od 2000, a ustava nigde ni u tragovima nije bilo, naročito posle Đinđićeve smrti, tako da bilo kakva samoinicijativa, građanska inicijativa ili nešto što ima ikakvog smisla može da ima veliku šansu da uspe, naročito pored ovakvih političara. Treba prvo počistiti njih i pokušati da predložiš ideju koja će da naiđe na nekakav odjek u narodu. Ja ne verujem da je to više velika Srbija ili bilo kakva Srbija sa tim velikim s.

Mislim da se realno neće mnogo toga ni promeniti, zato što će sigurno u tu Crnu Goru moći da se uđe sa ličnom kartom, a sve ostalo je potpuno isto kao što je bilo i pre referenduma. Imam dosta bliskih prijatelja, koji su potpuno poraženi i načisto su sjebani zbog toga što sad odjednom živimo u dve države. Kakve dve države. A što se njih dole tiče, jednostavno imaju jednu muku manje, ta jedna muka manje ima dve glave i zove se Koštunica i Amfilohije Radović, tako da, eto, imaju sad samo Mila kao jedinu preostalu muku. Oni su ljudi potpuno imali pravo da uhvate i da se otcepe, jedino što me smaralo to je što smo morali da čekamo tri godine da se to desi. Nisam baš siguran da je Đinđić živ, da bi se to ovako završilo, ali izbegavam da razmišljam u tom domenu šta bi bilo kad bi bilo, jer jednostavno, da je Đinđić živ drugačije bi bile mnoge stvari, pa tako možda i referendum o samostalnosti Crne Gore. I drugačije bi gledali na stvari, ne bi možda bili ovoliko nadrkani i ogorčeni kao što smo sad.

Ovakvo brutalno razračunavanje sa protivnicima koji su do juče bili u tvojim redovima, to je i Milošević radio na malo drugačiji način – dobro, on je ubijao. Mislim, kad Koštunica ovo radi to je meni jednako kao kad Milošević ubija. Jednostavno, svaka ideja i svaki ideal iza koga oni navodno stoje, automatski mora da ti bude sumnjiv i ti automatski moraš da tražiš neko burazersko povezivanje. Mislim, G17 plus, koji je nastao na Đinđićevoj smrti, naravno da mora da bude nekako sudbinski, karmički najsmrdljiviji deo te vlade. Oni su to zaslužili zbog načina na koji su nastali i zbog načina na koji su došli na vlast. Hajde da kažemo da su Koštunjavi i DSS zaista pljuvali po Đinđiću još od 2000, ali ovi su nastali, prvo, posle Đinđićeve smrti, a onda su na svemu tome krenuli da proizvode afere i tako došli na vlast. Imamo predsednika skupštine koji je sam po sebi karikatura. Eto, šta može piscu da se desi, on i Vuk Drašković su primeri šta može da ti se desi ako se upetljaš. Ja ću zaista na ta dva primera da učim da se ne petljam previše u politiku.

Mene ni od koga od njih ne može da bude strah zaista, jer to je kao kad bi te bilo strah od pretškolskog deteta. Nikad izvini je na najbolji način pokazao celu tu ekipu, oni su živi ljudi koji su karikature, oni sami od sebe prave cirkus, i Mlađan Dinkić i svako drugi u toj vladi, a i u opoziciji je deo tog cirkusa. I meni oni svi zajedno izgledaju kao jedna cirkuska trupa koja je opasna samo zato što smo joj mi dozvolili da bude opasna. Ako uspeju da završe privatizaciju nekim čudom do dolaska radikala na vlast, onda zaista ne mislim da ćemo da vidimo neku posebnu razliku između radikalske i ove sada vlade, zato što su oni meni svi deo jednog istog cirkusa – osim ako radikalima nešto ne dune da krenu da povraćaju raznorazne srpske teritorije. Ali nešto mi se javlja da im neće to biti ideja.

Svetlana Lukić: I onda odjednom juče ili prekjuče kao čupavac iz kutije izlazi Slobodan Samardžić, kao naš plan je da Kosovo 20 godina ostane u sastavu Srbije. U istom tom cugu kaže i kako to što Albanci hoće nezavisnu državu samo znači da oni žive u kuli od slonovače. I Đukanović i Albanci su u kuli od slonovače, a oni su kao čvrsto na zemlji.

Marko Vidojković: Naravno, naravno, oni su oduvek čvrsto na zemlji i oni su eksperti da se kasno sete. Znači, jako je super što su se oni setili sad da nude Albancima 20 godina. Ja se smejem, mogu da zamislim tek šta Albanci rade kada čuju tako nešto. Kada već Kosovo ni na kakav način nije u sastavu Srbije. To bi bilo kao da te neko pusti iz zatvora, ali ti si u fazonu – neću, hoću nazad u zatvor. Mislim, to bi bilo isto kao kad bi sad Albanci rekli – e, okej, super bi bilo, evo, bićemo još 20 godina pod Srbijom, lepo, vaša vojska na granicama, policija vaša. To nikad niko tamo neće reći, a ja mislim da niko normalan neće njih na to naravno ni da natera, kao što su nas naterali da se povučemo sa tog Kosova, uz tone i tone bačenih bombi. Jeste, sad će da nas vraćaju nazad na pregovorima u Beču. Pa to je još jedna od tih suludih ideja i, brate mili, dok ne nahvataju ovog Ratka Mladića, sad se pominje i Karadžić kao jedan od uslova, i naravno, svi smo mogli da pretpostavimo da će kao što je  iskočio čupavac od Samardžića, evo, ovi će s druge strane kao jednog pravog, original čupavca da izbace Radovana Karadžića i da kažu – ej, ljudi, mislim, ne samo da niste uhvatili Mladića, nego da vas podsetimo da je tu i Karadžić.

Smišljanje tih nekih degenskih planova o tome da će to da bude za 20 godina bi bilo super da si ti predao Mladića, da si pomogao da se uhvati Karadžić, da si prvi otišao i pružio ruku Crnogorcima koji su se osamostaljivali, e, onda bi možda mogao da igraš i na tu kartu. Oni će samo da se smeju tim našim predlozima, dok god ne budemo izneli predlog – evo, mi predlažemo da Kosovo bude nezavisno. E, to je jedini predlog na koji se niko na zapadu ili na Kosovu neće smejati, ali mi smo sami krivi za to.

Sad za vikend sam svirao sa bendom u Hrvatskoj, u Kutini. I sad, gomila onih pankera, njima je uvek egzotično kad dođe neko iz Srbije, iz Beograda, svima je glavna tema bila ta Crna Gora, zato što, evo kakvu sliku o nama pravi ova vlada. Znači, da tamo neki pankeri iz Kutine misle da su tamo neki pankeri iz Beograda silno pogođeni otcepljenjem Crne Gore. Oni i dalje misle da su čak i pankeri u Srbiiji konzervativci i da smo mi svi za ujedinjenu Srbiju i Crnu Goru – a nas baš briga. To može da te nervira samo ako i dalje u glavi imaš veliku Srbiju, a ako u glavi imaš Evropsku uniju, tebe onda baš briga, zato što su sve te zemlje u evropskim integracijama. Znači, svaka će pre ili kasnije, osim možda nas, koji ćemo da se setimo da bi možda mogli da uđemo u Evropsku uniju kad se Evropska unija raspadne, ali svi oni su na putu ka Evropskoj uniji. Meni je nekako drago za svakoga ko je na putu ka Evropskoj uniji, pa mi je utoliko draže ako je pripadnik našeg naroda. Pre nas će da uđe u Evropsku uniju, super, baš mi je drago, oni su izvukli bulju.

Ne smemo zaboraviti da su svi žuti mediji njihovi, oni i dalje Koštunjavog zovu Voja. Jebo te Voja. Mislim, oni imaju najodvratnije medije u svojim rukama, medije koje narod najviše voli da čita, oni su na krilima tih medija i došli na vlast. I dalje ti mediji njih ne pljuju, nego i dalje pljuju, ne znam, Zorana Đinđića i eto, malo Tadića. Narodu je jednostavno lakše da bude zaglupljen, jer s druge strane nema zdravu opciju koja mu se nudi, ne postoji zdrava opcija. I zato narod mora sam da uzme i da sedne i da razmisli šta mu je opcija umesto velike Srbije, jer mi i dalje funkcionišemo po principu sve manje Srbije. Moja je zato ideja bila i ne samo moja, nego nekako sama od sebe je počela da se javlja, čak van Beograda, o toj takozvanoj debeogradizaciji Srbije. Pritom, ti ljudi moraju da znaju da beogradizacija Srbije ne znači da sad građani Beograda žive bolje na uštrb Srbije, nego da jedna ekipa koja je smestila svoja dupeta u fotelje, koje se igrom nesrećnoj slučaja nalaze u Beogradu, maltretira i Srbiju i Beograđane. Jednostavno, to može da se razbije vrlo radikalnom decentralizacijom i davanjem ogromne autonomije svakom regionu u Srbiji ponaosob, Čačku, Nišu, Užicu, Kragujevcu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Kikindi, nemam pojma.

Znači, jedino rešenje posle odlaska Kosova, je da svaki region, odnosno svaki grad u Srbiji okupi oko sebe nekoliko manjih gradova, da se naprave jednostavno neki prirodni regioni unutar te srpske države i da svaki region počne da upravlja svojim parama, pa onda jednostavno neće da ti određuje Velja Ilić ili ko sedi u Beogradu da li će tebi da bude izgrađena fabrika cigareta ili ne znam ni ja šta, nego ćeš ti jednostavno sam da vidiš. Ako Kikinda ima velika nalazišta nafte, onda će oni ljudi sami da vide kako će najbolje da žive. To je decentralizacija, ali jedna radikalna decentralizacija, znači, maltene na konfederalnom principu. Više od autonomije, manje od nezavisnosti. Ako se to ne desi, definitivno ćemo da propadnemo kao narod i kao ovaj patrljak od zemlje koji je ostao. Ili će to da bude šta – unitarna Srbija sa centrom u Beogradu bez Kosova, pa to je odvratno, to boli, za svakoga ko iole voli ovaj narod i ovu zemlju. Znači, ako smo već doživeli apsolutni poraz jebavajući se sa velikom Srbijom, onda daj da ovaj ostatak pokušamo na neki drugi način da organizujemo, jer sad smo ostali samo mi.

I zašto bi sada nama ovde nekakav Koštunjavi ili nekakav Dinkić ili nekakav Toma Nikolić ili nekakav Tadić, bilo ko, organizovao zemlju. Izvini, ja mislim da ovde narod ima da se mnogo više pita od šačice bandita koji su na vlasti i u opoziciji. Jednostavno ljudi moraju da shvate da nema više tate, da nema više vođe čopora, da nismo više čopor, nego da je krajnje vreme za jednu potpunu individualizaciju i da čovek shvati da vredi ne zato što je Srbin, nego zato što nešto ume da uradi ili zato što je završio neki fakultet ili zato što je za nešto sposoban, osposobljen, a ne zato što je Srbin, jer dok god mislimo da smo mnogo vredni zato što smo Srbi, mi ćemo da najebavamo i Srba više biti neće.

Znači, ovde sigurno postoji jedna normalna većina, tiha većina, samo ih treba nekako naložiti da su oni ti koji su glavni i to na nekom najindividualnijem mogućem nivou. E, ta nespremnost naroda da uzima stvar u svoje ruke i da se bavi sobom je dovela do toga da jedna ekipa besprizornika vlada ovom zemljom mažući joj oči nekim stvarima koje su prevaziđene još 5. oktobra. Baš me briga da li će neko da gleda Mladića kao heroja u situaciji u kojoj ti njemu postaviš drugačija pravila igre. Nema veze, misli ti privatno za Mladića da je heroj i ti privatno budi neviđeni pravoslavac, ali privatno, a ne javno. I taj isti srpski narod je rekao – u se i u svoje kljuse, a ne da se baviš Ratkom Mladićem, Albancima na Kosovu, Crnogorcima u Crnoj Gori ili maštanjem da će Republika Srpska jednog dana imati referendum i izglasati nezavisnost i povesti nas u Evropsku uniju.

Pa ja mislim da je više nego očigledno da ovde u ovom avionu nema pilota i da se ovaj avion ruši i da će da se sruši, i da se možda već i srušio. Opsednut sam onim emisijama na National Geographic o onim avionskim nesrećama, pa sam gledao kako se neki avion srušio u sred Japana i onda su tako oni putnici koji su ostali živi tokom noći umirali čekajući da dođe pomoć. Mislim, možda je bolje reći da se avion srušio nego – evo, samo što se nije srušio, jer dok si ti u fazi – samo što se nije srušio, samo što se nije srušio nekakav Koštunjavi ili nekakav drugi lik može da ti prodaje priču – evo, sad ću ja da ga dignem, pa ćemo ponovo mi da odletimo u veliku Srbiju ili ne znam ni ja gde. Ali ne samo da nema pilota, nego mislim da je pilot mrtav i da sad nekoliko putnika, smanjeno uračunljivih, pokušava da letilicu koja je već pala ponovo pokrene i da ona negde uzleti. I onog momenta kada bude privatizovano sve u ovoj zemlji, piloti će biti oni koji su vlasnici kapitala, odnosno koji su vlasnici zemlje i to jeste u suštini suština Evropske unije čak – da je pilot onaj ko je vlasnik kapitala.

Sad ne može niko da me ubedi da se pod ovom vladom privatizacija odvija besprekorno pošteno, znači, definitivno tu ima igrača samo takvih, ko zna kakvih. Mislim da oni samo glume budale i da oni glume cirkus, ali da su se u tome malo pogubili zato što tu nema nijednog velikog igrača, nego su to sve nekakvi tako sitni dripci – čas jedan najebe, čas drugi najebe, čas treći najebe. Problem je što se na ovoj drugoj strani i dalje, od kad sam prošli i pretprošli put bio u Peščaniku, ništa nije promenilo, i dalje ne postoji nikakva opcija koja jasno i glasno nudi nešto drugo. LDP govori šta je realnost u vezi sa tim velikosrpskim snovima, ali opet, ne nudi se opcija dva, jer ako kao opciju nudiš poraz, to nije baš ono što narod očekuje. Ti jednostavno moraš da kažeš da smo mi taj poraz doživeli i da nas sad neko zajebava mažući nam oči kako to još nije poraz, ima još šanse za nas, za Kosovo. Meni je na kraju malo i bezveze kad sednem i razmišljam koliko ja serem po toj vladi Vojislava Koštunice, a ja verovatno u ovom trenutku živim bolje od 90 odsto stanovništva ove zemlje. Gde je tih 90 odsto ljudi koji žive gore od mene, a koji ćute? Možda je rešenje u tome da ja počnem da hvalim ovu vladu.

Mislim, ja sam sad u fazonu da bih ja prvi otišao odavde ako bih imao neku iole normalnu ponudu, da odem negde i da tamo se bavim nekim poslom kojim se ovde bavim. Pa jeste hevi. Ja ne znam, ne vidim, a stvarno sam gledao da vidim kakva opcija bi mogla da natera mene i ljude bliske meni da ostanemo ovde, ipak posle svega, jer ja se zaista ne zadovoljavam time što ekonomski dobro živim. Meni treba zemlja u kojoj ću ja da vidim zaista nasmejane ljude oko sebe, da moji prijatelji isto super žive. Pa zašto bih ja živeo u zemlji gde su svi oko mene sjebani, biti car u zemlji sjebanih, biti najprodavanijim pisac u zemlji sjebanih – ma to je užas. Sve je užas u zemlji sjebanih. Meni je pre svega mojih čitalaca žao zato što oni žive loše. Ja kapiram da su ljudi koji čitaju moje knjige negde na sličnom emotivnom nivou kao i ja, i ja znam da je to gomila ljudi kojima u suštini nije dobro.

Već imamo situaciju da je više dosta. I jeste dosta, i ne može više, ali ne mogu ja i Ceca Lukić, Vuković, nas troje ćemo sad i Teofil i nas sto i nešto što smo pričali u Peščaniku, ne možemo mi da budemo ti koji će sad da viknu – e sad dosta, idemo ne znam ni ja šta da uradimo. Mi to inače vičemo, samo treba da i narod oseća da je prekipelo. Ta ogromna apatija je dokaz da je prekipelo. Na nama kojima je isto prekipelo, a trtimo se tu da pričamo javno, je da ponudimo neku alternativu kad već političari ne umeju da ponude alternativu. Nemam pojma, na nivou bukvalno pokreta, jer i tebe i mene savršeno ne zanima da se bavimo politikom, a bavimo se ovako privatno politikom, stalno pričamo o politici.

Nama je potrebna jedna kulturna revolucija, neka revolucija identiteta ovog naroda i onoga kuda će on da se kreće. Nama je tek sad potrebna revolucija. Ne treba narod sebe da potcenjuje, mi treba poliitičare koji su na vlasti da potcenjujemo, jer oni i jesu za potcenjivaje.To je prosto sramota, ja prepoznajem degenerike iz svojih odeljenja u osnovnoj i u srednjoj školi, ne bukvalno, ali takav tip ličnosti, koji sad upravljaju celom zemljom. I nisam ja jedini, svi ih prepoznajemo, tu ekipu. Kako je moguće da ta ekipa vlada zemljom? Kako je moguće da ta ekipa vodi ovaj narod? Pa, ni ne može da ga vodi, naravno da se srušio taj avion čim su seli u njega. Nego, jednostavno, evo, hajde, videćemo, nemam pojma, ja ću sada da sednem pa ću da ispiram mozak svojim idejama ljudima i uvek ću da pričam šta ja mislim da bi ovde trebalo da bude ili će na kraju da se završi upravo tako što će Vidojković da buši, buši, buši po inostranstvu i kad dobije neku okej ponudu, Vidojković će da zapali. Nije meni cilj da zapalim u inostranstvo, meni je cilj da od Beograda napravim neko inostranstvo, u koje će neko rado da dođe.

Dok god se ne pojavi neka jasno koncipirana alternativa u vidu pokreta ili organizacije ili stranke, čega god, uvek treba izlaziti na izbore i nipošto ne dozvoliti radikalima da dolaze na vlast, jer među radikalima postoje ljudi koji su pucali i ubijali druge ljude ili su direktno odgovorni za smrt drugih ljudi, što isto važi i za SPS. Svako je bolji od njih, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što su oni stranke ubica. Jednostavno, ne sme se desiti, mada će se verovatno desiti da takva stranka dođe na vlast i da sada glume možda čak i neke Evropejce. Dođemo u situaciju da o Maji Gojković razmišljamo, kao čekaj, čekaj, pa ipak je ona…

Svetlana Lukić: Da li si čuo one repere iz Niša sa Kolji, Ratko, kolji?

Marko Vidojković: Jedna drugarica iz Novog Pazara mi je to poslala mejlom. Pa idioti, to treba govnavom motkom prebiti, jer ako on može da zove na klanje, onda ja mogu da zovem da ga neko prebije motkom, mislim, ko ga jebe. Trebalo bi, ako je iole normalna zemlja i da ode u zatvor.

Svetlana Lukić: Ti kad šalješ poruke – ne Ratko Mladić u Hag, kada njegove slike nose razni članovi vlade ili im je simpatičan, to dok dođe do nekog tako polusveta, kao što su ti reperi iz Niša, onda se to pretvori u Kolji, Ratko, kolji.

Marko Vidojković: Drago mi je što nije iz Beograda taj som i svako mora da prepozna u svom dvorištu tu budalu i da ga odmah odstrani na bilo kakav način.

Svetlana Lukić: Bio je ovo pisac Marko Vidojković. U ovom času u Medija centru počinje promocija Zbornika Zoran Đinđić – etika odgovornosti. To je Zbornik koji je priredila gospođa Latinka Perović, na njemu je radila skoro dve godine. Na promociji će govoriti između ostalih Vladimir Gligorov, Vladimir Goati, Sonja Biserko, Olga Manojlović-Pintar i još nekoliko ljudi. Dakle, u 11 sati, a mi ćemo iduće nedelje imati izveštaj sa ovog događaja.

Hvala što ste slušali Peščanik, pozdravljaju vas Marko Perunović realizacija, Petar Savić montaža i Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Prijatno.

Emisija Peščanik, 02.06.2006.

Peščanik.net, 02.06.2006.