Presuda Vrhovnog suda Srbije, kojom se zabranjuje knjiga JUKOM-a Slučaj službenika Aleksandra Tijanića predstavlja opasni pravni i politički presedan, koji pokazuje ne samo koliko nesposobnih pravnika sedi u najznačajnijoj pravnoj instituciji u zemlji, već i kako Srbija tumara u shvatanju ljudskih prava i sloboda.
Grubo rečeno, sudije koje su donele ovu presudu, uključujući i Sonju Brkić, bivšu predsednicu suda (sic!), nisu se samo bavile „zaštitom autorskih prava“ Aleksandra Tijanića, već su arbitrirale u daleko važnijoj stvari – kada citiranje delova nečijih izjava i tekstova, izvrće njihov smisao. Drugim rečima, one su preuzele na sebe funkciju javnosti i stručne kritike, jer se u ovom slučaju ne radi o nečijoj interpretaciji stavova, već o DIREKTNOM NAVOĐENJU STAVOVA!
Put kojim su krenule je izrazito opasan.Time je dato pravo sudu da određuje šta smete da citirate, što je druga reč za cenzuru. Tri žene sudije vrhovnog suda su ovom presudom ozakonile cenzuru i dozvolile svakom čoveku u ovoj zemlji da uz pomoć suda određuje koje delove njegovih izjava smete javno da citirate. Šta će biti kosekvence ove presude za naše javno mnjenje, ali paradoksalno čak i za nauku, one očito nisu shvatile.
Jedna od osnovnih sloboda javnosti je pravo da, radi kritičkog razmatranja nečije delatnosti, citira izjavu ili deo nečije izjave bez ograničenja. Ako to javnost ne bi smela, ona ne bi u osnovi mogla da bude kritička, jer ne bi imala nikakve argumente za svoje tvrdnje.
Ne znam da li su to htele, ali ovom presudom su sudije ukinule pravo na kritičko mišljenje, koje je osnova slobodnog društva. Na koji način će javnost da sudi o javnoj delatnosti, ako ne može da citiranjem ukaže na koje stavove misli? Šta će preostati kritičarima sem uopštenih fraza i nejasnih formulacija?
U kom se danas demokratskom društvu javno izrečeni stavovi i javno objavljeni tekstovi, ne mogu citirati? Da li naše sudije uvode novi pojam „preteranog citiranja“ i šta on logički uopšte znači? Ko bi određivao „meru“ citiranja?
Ali ova presuda otvara i neka druga pitanja. Aleksandar Tijanić je mnoge od citiranih izjava dao kao državni službenik, a ne više novinar. On je bio savetnik za medije Vojislava Koštunice, tadašnjeg predsednika Jugoslavije, što je državna funkcija. Da li se ovom presudom štite državni funkcioneri na način koji ne poznaje zakon o informisanju, koji jasno kaže da javnost ima pravo da zna (šta funkcioner govori ili piše) i koji jasno kaže da su javne ličnosti MANJE zaštićene u tom pogledu od ostalih građana.
Konačno, presudom se ponovo ZABRANJUJE JEDNA KNJIGA, što je dostojno srednjeg veka. Naši sudovi nisu smatrali za shodno da, upskos pokušajima, zabrane notorni antisemitski pamflet „Protokoli cionskih mudraca“ ili knjige koje veličaju Ratka Mladića ili Milorada Lukovića Legiju – one su samo smatrale da je knjiga CITATA Aleksandra Tijanića opasna po pravni poredak zemlje.
Time se Tijanić izjednačio u očima sudija položaju koji ima Kim Il Sung u Severnoj Koreji ili ajatolah Homeini u Iranu. Ili drugim rečima, može se citirati Staljin, može Hitler, ali ne može Aleksandar Tijanić.
On je zaštićen od naših sudija vrhovnog suda, da se ne bi „izvukle iz konteksta“ njegove značajne misli. Neko ciničniji bi rekao da su se ovom presudom sudija Sonja Brkić i dve njene koleginice upravo založile za izdanje celokupnih dela Aleksandra Tijanića, da on siromašak ne bi bio „pogrešno shvaćen“.
Možda bi prava kazna za ove sudije koje su presudu donele, bila obaveza da ta sabrana dela pročitaju. Možda bi onda shvatile da je i malo citata Aleksandra Tijanića dovoljno da se shvati o kakvom čoveku se radi. A možda bi im tek tada postala jasna njegova izjava „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“.
Peščanik.net, 16.09.2009.
