Foto: Predrag Trokicić
Pre nekoliko dana Vlada Hrvatske objavila je da će otkupiti 450 miliona kuna dugova petrohemijske fabrike u Kutini (veštačko đubrivo), te da će to biti prvi korak u prodaji ove firme INI i Prvom plinarskom društvu iz Vukovara (čiji je vlasnik Pavao Vujnovac iz Osijeka). Ovaj posao imaće formu dokapitalizacije, za čega će INA i PPG, kao budući većinski vlasnici, izdvojiti po 150 miliona kuna, dok će preostali deo finansijske infuzije Kutini obezbediti JANAF i još neki državni fondovi.
Šta je zanimljivo u ovoj vesti? Ne samo to što Vlada Hrvatske spasava posrnulu fabriku đubriva nego pre svega to što suvlasnik Kutine postaje PPG, jedno privatno privredno društvo iz malog Vukovara, na čiju poslovnu politiku ogroman uticaj ima okolnost da je prošle godine sa ruskom megakompanijom Gazprom zaključila ugovor o desetogodišnjem snabdevanju ruskim gasom u okvirnom iznosu od milijardu kubika godišnje.
Iako se to javno ne spominje, PPG i ogroman poslovni uspon ove male kompanije sa 17 zaposlenih, do 7,5 milijardi kuna prošle godine od prodaje gasa (sa 253,4 miliona kuna dobiti), otuda se u “energetskoj čaršiji” Hrvatske vezuje ne samo uz činjenicu da je PPG svojevremeno okrivljen da je finansijski pomagao povratak HDZ-a na vlast na parlamentarnim izborima (preko tadašnjeg lidera te stranke Karamarka), pa je ova stranka, kako se tada govorilo, vratila moć “ruskim parama” – nego pre svega za činjenicu da ima Gazprom iza leđa, praktično još od 2012. godine.
Današnji ulazak PPG-a u petrohemijsku oblast bi, prema tim spekulacijama, značio da je ruski gasni džin spreman na saradnju sa Vladom Hrvatske i u ovoj privrednoj delatnosti i da ga pri tome ne muči nikakva osetljivost prema eventualnim ideološkim i geopolitičkim začkoljicama koje su ranije postojale između ove dve zemlje (Gazprom je nekoliko godina, na prelazu u 21. vek, bio “proteran” sa hrvatskog tržišta u korist italijanskog Enija).
Pri svemu tome, za nas iz Srbije zanimljiva je okolnost da PPG ima filijalu i u Beogradu, da je suvlasnik i Luke Ploče i da je registrovan i za promet elektroenergije. Najinteresantnije je da su prihodi ove male kompanije eksplodirali pre godinu dana kada je zaključen ugovor sa Gazpromom i kada nije saopšteno da li je ruska kompanija, osim gasa, obećala i neku finansijsku potporu. Istina, PPG ima kratkoročne obaveze, kako pišu hrvatski portali, od oko 1,1 milijardu kuna, ali nije poznato kako su te krupne pare stavljene na kartu mladog i uspešnog Vujnovca (još nema 40 godina).
Sam Pavao Vujnovac ne navodi Gazpromovu kartu kao jedan od razloga njegovog poslovnog uspeha nego pretežno spominje E.ON Ruhrgas (nemačkog gasnog velikana), koji je preko mađarskog posrednika svojevremeno osnovao PPG u Vukovaru, ali se kasnije povukao iz tog posla kao previše sitnog. Ovaj slučaj, međutim, pokazuje da i mali poslovi brzo mogu postati veliki, kad dođe do liberalizacije nekog tržišta i kada dve države (Hrvatska i Mađarska) izgrade značajnu gasnu interkonekciju kod Donjeg Miholjca.
Što se našeg gasnog tržišta tiče, ono je via facti pod komandom Srbijagasa i Gazproma, a što se tiče interkonekcije sa Bugarskom, valja primetiti da su Bajatović i Miler, šefovi ovih kompanija, prvo u Švajcarskoj, a zatim u Srbiji, aktivirali registrovanu kompaniju za izgradnju gasovoda kroz Srbiju – upravo prema Bugarskoj (Makedonija i Grčka kao moguće tranzitne zemlje se više ne spominju). Da li je to korak prema povratku ideji Južnog toka ili je sve preinačeno prema Turskom toku, to ćemo tek videti. Sve zavisi od Evropske unije, koja je, kako je to ovih dana tačno rekao mađarski ministar spoljnih poslova Siarto, pokazala da joj ne smeta Severni tok 2, a smetao joj je Južni tok. Jer u prvom slučaju su u pitanju interesi Nemačke i njenih velikih kompanija, a u drugom slučaju su bili interesi malih zemalja. Mogao je reći i “povodljivih malih zemalja”.
Novi magazin, 02.11.2018.
Peščanik.net, 02.11.2018.
