U nedavnom izdanju Peščanika, Srbiju zapljuskuje novi bukvar ateizma: Bog nije veliki: kako religija truje sve, popularnog i nagrađivanog kolumniste Kristofera Hičensa. Sasvim u skladu sa beskompromisnom reputacijom Peščanika i autora koji pripadaju tom krugu, i Hičens je ilustrativan junak zadivljujuće erudicije i strastveni izbacivač reči koje režu – i u sećanje se urezuju – poput novog žileta.
Boravio je na gotovo svim kriznim budžacima planete, što profesionalno, što lično tražeći nevolju. Put ga je naveo kako u Beograd, tako i u Sarajevo pod srbijanskom opsadom, odnosno pod granatama i snajperima. U svojim tekstovima Slobodana Miloševića je nazivao fašistom i nacistom, ali je takođe upozoravao na globalni zaborav hrvatskih zločina u ratu u Bosni. U svom stanu je ugostio Salmana Ruždija, suočen sa pretnjama smrću i potonjim savetima da promeni adresu i broj telefona (što nije učinio). Radikalni ateista, bio je i trockista, kao i član Grčke pravoslavne crkve: otvoreno neiskreno, zbog supruge Grkinje. Možda najneverovatnija epizoda iz njegovog života bio je poziv da u Vatikanu svedoči na raspravi o beatifikaciji Majke Tereze. Naravno, pozvan je kao đavolov advokat, odnosno «predstavnik» đavola. Hičens je svoj posao shvatio ozbiljno: marljivom istragom i predstavljenim dokazima pobio je čuda pripisivana Majci Terezi, neophodna za njeno uzdizanje do statusa svetice. Posle toga o njoj objavljuje knjigu gotovo nestvarno provokativnog naslova: Misionarska poza. Napisao je i oštru studiju protiv Klintonovih, kao i protiv Henrija Kisindžera. Sve u svemu, briljantno nezgodan autor. Važi i za čoveka sklonog čašici, duvanu i telesnim zadovoljstvima uopšte. Sam ističe kako dnevno uzima dovoljno alkohola da se ubije mazga. Kada su pojedinci u raspravi protiv knjige, koja je danas pred čitaocima u Srbiji, upotrebili ovaj ad hominem argument, bio je presrećan: to je značilo da nijednu suvisliju kritiku nisu umeli uputiti. I zaista je tako. Bog nije veliki: kako religija truje sve delo je moćnih i neoborivih ateističkih argumenata. Kolumnista Hičens demonstrira zapanjujuće poznavanje književnosti, filozofije, teologije, prirodnih i društvenih nauka, i pokazuje se kao gotovo nadljudsko marljivi hroničar najrazličitijih vesti i dešavanja širom planete. Njegovo delo je poput enciklopedije, napisane neverovatno jednostavnim jezikom.
Studiju otvara upotreba teške verbalne artiljerije. Rečje o briljantnoj sintezi jednostavnih istina koje je neophodno uporno ponavljati. Nije bog stvorio čoveka prema svom liku, već obrnuto. Moralan život je moguć i bez religije. Štaviše, ističe Hičens, „postoji mogućnost da ljudi, kada jednom prihvate ideju da je život kratak i težak, postaju bolji, a ne gori jedni prema drugima“. Autor izlaže i hroniku verskih zločina, kako onih počinjenih u ratu, tako i onih koji se tiču ishrane, medicine i (van)bračne postelje.
Naredna poglavlja jasno pokazuju zašto bog (više) nije potreban. Demonstiraju obilje netačnih verskih tvrdnji o prirodnom, ali i metafizičkom svetu, za koje danas posedujemo kvalitetnije, elegantnije i istinite odgovore. Hičens ukazuje i na jalovost svih teleoloških dokaza o postojanju boga. Zatim, minuciozno analizira Stari zavet, Novi zavet i Kuran – delom kao lošu i plagijatorsku literaturu, a delom kao dobre (tj. korisne) priručnike za činjenje zla. Hičens raskrinkava i tzv. čuda, ukazuje na banalnost početaka svake religije, a fantastično oštro se odnosi i prema istočnjačkim religijama poput hinduizma, budizma i šintoizma. Međutim, pisati hroniku religijskih uvreda (blago rečeno) na različitim poljima njenog delovanja jednostavan je zadatak. Autor hrabro podcrtava da su sami principi religije nemoralni. Doktrine iskupljenja, žrtve, večne nagrade i/ili kazne, po definiciji su zle – navodi i tumači Hičens.
Možda najhrabriji (neki bi rekli najneoprezniji), politički najnekorektniji i samim tim najinspirativniji momenat studije, predstavlja analiza religije kao zlostavljanja dece. Hičens pritom ne misli (samo) na mnogobrojne situacije telesnog i seksualnog zlostavljanja dece čiji slučajevi i dalje potresaju javnost. Njegov fokus je tortura nad umom: zastrašivanje dece paklom i večnim patnjama, te zabrana masturbacije, predbračnog seksa i abortusa adolescentima. I usađivanje ideje o natprirodnom i motrećem entitetu u dobu kada su ljudska bića ranjiva i poverljiva, Hičens interpretira kao zlikovačko.
Hičensovo delo ne beži od analiza zločina (navodno) sekularnih režima Musolinija, Hitlera i Staljina, i nudi analitički odgovor toj „poslednjoj liniji napada na sekularizam“. Autor demonstrira mnogobroj veza religijskog mišljenja i ponašanja sa ovim režimima, od kojih su neke sasvim neposredne. Naredni blistavi odeljak Hičensove studije predstavlja sve one (često nezamislivo) hrabre protoateiste i ateiste u filozofiji i nauci. Čitamo o ateističkim stavovima i verskom progonu velikana kao što su Sokrat, Lukrecije, Hjum, Spinoza, Volter, Pejn, Bendžamin Frenklin, osnivači Sjedinjenih Država, Darvin i Ajnštajn.
Svoje delo Hičens zatvara opaskama o neophodnosti novog prosvetiteljstva. Raskrinkavajući istoriju religije kao istoriju međusobnih plagijata, autor upozorava na plagijate u vidu upotrebe slavnih dostignuća modernizma – oblakodera i aviona – u pokušaju rušenja modernog, prosvećenog sveta 11. septembra. Pred takvim izazovima mnogi, često iz straha, pogrešno biraju strategiju suzdržanosti, poštovanja i tolerancije time što religiju pacifikuju. Istini valja pogledati u oči: religiji je ponestalo argumenata otkad postoje mikroskop i teleskop. Ona se danas nalazi u lošoj poziciji odabira između beznačajnosti i opstrukcije. U takvoj situaciji, smatra Hičens, svi misleći ljudi moraju upoznati religiju i „pripremiti se za konačni obračun sa njom“. I zato njegovu knjigu na svojim policama mora imati svako ko voli misliti hrabro i slobodno, ili barem svako ko misli da to voli činiti.
Aleksej Kišjuhas, Danas, 21.11.2008.
Peščanik.net, 24.11.2008.
