Nakon što je u protekli ponedeljak, 15. septembra, istekao rok za dostavljanje pisama o zainteresovanosti investitora za privatizaciju 502 preostalih društvenih preduzeća, među kojima je 161 u takozvanom „restrukturiranju“, iz Agencije za privatizaciju stižu vesti da se u tim pismima iskazuje interes, uglavnom, samo za poljoprivredna dobra koja rentiraju zemlju u javnom, odnosno državnom vlasništvu, a uprkos tome stalno grcaju u gubicima.
To je još jedan znak, u nizu drugih već poznatih, da se njive, naročito one u Vojvodini, danas mogu dobro prodati – pa se postavlja pitanje zašto Vlada Srbije ne proda svojih oko 400.000 hektara njiva i tako u ispražnjeni državni budžet ne prihoduje oko tri milijarde evra. Istina, Vlada je već nekoliko puta potpisivala određene sporazume sa emiratskim kompanijama o izdavanju u dugoročni zakup nekih poljoprivrednih dobara, ali iz nekog razloga neće da objavi veliku aukciju za prodaju njiva u državnom vlasništvu domaćim ulagačima (ako reč „domaći“ uopšte nešto znači u savremeno regulisanim tržišnim privredama).
Neko će reći da bi aukcija toliko velikog kompleksa njiva oborila očekivanu cenu hektara i da su takve računice na nivou rešenja „malog Đokice“, a da pri tome preti opasnost od povratka „latifundija“ na naše prostore ili da bi tako Srbija svoju ishranu stavila u nepouzdane, „strane ruke“, itd. Vlada može lako sprečiti takve rizike, pa i odustati od prodaje ako ponuđene cene suviše padnu – ali dajte jednom da se nešto konkretno pokuša u nekom novom kontekstu raspolaganja realnim resursima. Jer, reformske priče i bajke su na izmaku magije i više nikog ne zanimaju.
Izgovora za stalno pomeranje rokova za privatizaciju državnog obradivog zemljišta, od koga korist izvlače više određeni interesni lobiji nego dvadesetak hiljada zaposlenih u poljoprivrednim dobrima u „društvenoj svojini“, naravno, ima na pretek.
Prvo se postavlja pitanje restitucije nacionalizovanog obradivog zemljišta. Dakako da bi aukcija za prodaju državne zemlje bila moguća tek nakon okončanja procesa vraćanja nacionalizovane zemlje starim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima. Tu je problem što je Zakon o restituciji donet u maniru „prevarantskog državnog zakonodavstva“, u vreme Cvetkovićeve vlade. Naime, u taj zakon je ugrađena „kvaka“ da su nekada nacionalizovane njive sada navodno pravno „nevidljive“, jer su u poslednjih pola veka prošle nekoliko „arondacija“ – pa se zbog svoje „nevidljivosti“ navodno ne mogu vraćati vlasnicima. Sve može biti nevidljivo osim njiva, pa se ta „kvaka“ može smatrati samo pukom državnom prevarom. Tu je, istina, još nekoliko drugih zakona koji praktično sprečavaju restituciju njiva, poput propisa o zabrani „cepanja“ određenih parcela itd. Praktično, svi zakoni o poljoprivrednom zemljištu u Srbiji kao da su pravljeni po porudžbini onih koji decenijama „oru tuđe“.
Država bi, kad bi samo htela, mogla relativno brzo da vrati zemlju koju potražuju stari vlasnici – i da joj pride ostane još oko 300.000 hektara za prodaju koja ne bi bila praćena sumnjom da neka grupa političara, koja je u određenom trenutku stekla simpatije većine birača, prodaje tuđu imovinu, strancima ili domaćima, svejedno. Od toga bi imali koristi svi budžetski korisnici, a ne samo određene grupe državi omiljenih poljoprivrednih mešetara i političkih sponzora, kao i obično korumpiranih „organizatora“ aukcija za davanje državne zemlje u zakup.
Drugi problem je što Direkcija za imovinu Republike Srbije (ako se još tako zove, posle raznih „tranzicijskih“ preimenovanja) ni posle četvrt veka postojanja nije uspela ni da sastavi spisak državne imovine, niti su katastri nepokretnosti uspeli da popišu sve državne nepokretnosti, naročito one koje na kojima su preduzeća imala „pravo korišćenja“. Ni Zakon o javnoj svojini, usvojen, takođe, u vreme Cvetkovićeve vlade, nije omogućio napredak na tom planu – pa je i on jedan od naših „reformskih zakona“ koji je praktično bez efektivnog dejstva. To jest on deluje, ali u pravcu nove konfuzije, jer, na primer, sada je nejasno da li je neki deo javne svojine „decentralizovan“ ili nije. (Naravno da nije, ali to je već druga tema)
U zemlji u kojoj su neraščišćeni vlasnički odnosi, to jest tamo gde „stvarna prava“ nisu jasna, obično dominira ili politička ili klasična kriminalna mafija – i u takvim zemljama realne ekonomske reforme doista deluju kao nemoguće.
Novi magazin, 19.09.2014.
Peščanik.net, 20.09.2014.
