Amerika traži svoj identitet; Evropa je skrenula s puta; Kina ponovo otkriva sebe. Tako melanholične „jesenje violine“ ponavljaju svoj refren u zemljama zalazećeg sunca. Čudna vremena: čvrsto ukorenjena ideja o „Zapadu“ razglašava se na sve strane u slavu uobičajenih aktera, SAD, Britanije i Francuske; javne ličnosti veličaju „okcidentalizam“ i zahtevaju novi krug zapadnih vojnih intervencija – pa ipak, Špenglerova zloglasna sintagma, Propast Zapada, ponovo kruži novinskim člancima. Dosta je Remboa; vratimo se Hamletu. Uzroci bolesti su jasni: demografsko potapanje, deindustrijalizacija, javni dugovi i deficiti, zagađenost životne sredine, pad konkurentnosti, kurs juana, gubitak vere u model rasta itd. Spisak je dobro poznat.
Deprimiranost je u velikoj meri rezultat uticaja računovođa, što je posledica trgovačko-proizvodnog društva koje je potisnulo sopstvene kulturne i istorijske temelje. Imajući u vidu diskretno ćutanje antropologa, ultra-specijalizaciju istoričara, samootuđenje geografa, akademizam sociologa religije, nije iznenađujuće da kad ekonomisti diriguju mora da se zasvira adađo. Kao da je zdrav platni bilans dovoljan da obezbedi snagu i uticaj, umesto da bude samo preduslov; kao da Zapad nikad nije znao za deficite, stagnaciju, recesiju i bankrote. Hegemonski položaj ne zavisi samo od kursa ili cene rada. Kad bi BDP određivao status, onda bi zajedljiva ektoplazma od EU bila na ravnoj nozi sa SAD ili Kinom.
Zapravo, Narodna Republika Kina, kao već sada najveća trgovinska svetska sila – i do 2030. verovatno najveća ekonomija, kao što je bila pre 200 godina – mogla bi jednostavno da se popne na Prvo Mesto. Ali ništa nije zacrtano. Pored svega ostalog, političkoj ekonomiji nedostaju instrumenti da shvati finu razliku između težine jedne države i njene uloge, između uticaja i nadmoći, u ekonomskom i političkom smislu. Takve se stvari ne uče u poslovnoj školi. Skrivene iza ili ispod statističkih podataka, njih treba da ima u vidu svako ko objavljuje – nestrpljivo na istoku, tronuto u Evropi – da je zapadnoj sili odzvonilo. Popis ovih nevidljivih faktora, koliko god kratak bio, mora se sprovesti, kako bismo dobili kliničku sliku, umesto nadrilekarske ili mrtvozorničke. Prvo ćemo navesti adute Zapada, a zatim njegove nedostatke.
PET ADUTA
Nezapamćena kohezija
Kao umnogome mitska izmišljotina – ali mitovi nisu beznačajni – „Zapad“ je u proteklom milenijumu prošao kroz mnoge inkarnacije: hrišćanstvo oko 1250; Prosvetiteljska Evropa oko 1750; Berlinski klub oko 1900, za podelu planete; „Slobodni svet“ oko 1950, za borbu protiv Staljina. Svaka ljudska zajednica konstituiše se u odnosu na protivnika, i kristalizacija Zapada oduvek je funkcionisala kroz antagonizam sa nametljivim i zlonamernim Istokom: Saraceni ili Osmanlije, niže rase, robovlasnici, nazadnjaštvo, Gulag. Drama sa stotinu činova gde se sudaraju dobro i zlo, civilizacija i varvarstvo, svetlo i tama. Ali nijedna od ovih istorijskih manifestacija „Zapada“ nije imala ni približan nivo organizacije i koherentnosti kao današnja. Prirodni svet nudi sliku maglovitih, estetizovanih kontura zemlje gde sunce silazi. Geopolitički profil evroatlantske zone se, s druge strane, jasno definiše: jednom rečju NATO, uz „Zapad“ kao njegov književni pseudonim. Političko-vojni sistem trenutno doživljava ekspanziju: njegova avangarda nalazi se na zapadnom Zapadu, u Sjedinjenim državama, ali sada obuhvata i staru istočnu Evropu, do baltičkih država. „Bezbednosna arhitektura“ ima čvrsto uporište u azijsko-pacifičkom regionu, sa Japanom, Tajvanom, Južnom Korejom, Australijom i Novim Zelandom. I ukoliko Sjedinjene države ovde intervenišu iz sopstvenih pobuda, izvan NATO-a, svejedno to rade u ime Zapada, zastupajući njegovu bezbednost i vrednosti.
Zapad je unipolaran: nijedna od njegovih članica ne dovodi u pitanje američko predvodništvo. Zastranjivanja Džordža Buša nisu uznemirila, nego su ponegde i očarala evropske vođe: nijedan glas protesta nije se začuo protiv invazije na Irak, osim nakratko u Francuskoj, na užasavanje većine njenih saveznica. Zapad je postao jedini multilateralni blok sposoban za hitnu i koordinisanu upotrebu sile, kao u Jugoslaviji, Avganistanu, Libiji. Organizacija američkih država je podeljena, Merkosur muca, ALBA deklamuje, Severna Afrika je interno fragmentisana, Afrička unija stoji svakom na raspolaganju. Arapska liga, Šangajska organizacija za saradnju i ASEAN su forumi, a ne potpuno opremljena odlučivačka tela. G20 je postao medijski događaj. Samo NATO može da govori jedinstvenim glasom, sa nespornom komandnom linijom i doktrinarnim konsenzusom. „Evropski odbrambeni stub“ oslanja se na veštačke organizacije poput bivše WEU, ili na lepe želje. Koja druga regionalna sila može da sprovede – kamoli da poništi – rezoluciju UN?
Simptomatično je da nijedna članica NATO – dakle, odbrambenog saveza – nije izašla iz njega 1989: Ura!, pobedili smo, hajde da proslavimo; a sad doviđenja. Ali simptomatično za šta? Ne samo za umor Evrope, pomirene sa svojim vazalnim položajem, koja sanja federalistički san o ogromnoj Helvetskoj Konfederaciji – Švajcarskoj bez planina i vojne obaveze – dok svoju bezbednost prepušta Amerikancima. Vrednosni sudovi na stranu, ovaj strateški nesklad sam po sebi je pokazatelj kohezije: „zajedništvo vrednosti“ i strahova dovoljno je snažno da potisne oprečne interese na obe strane Atlantskog okeana.
Navodno uzvišeni teren ideala i vrednosti – važnijih za konstituisanje ravnoteže snaga nego što idealisti misle – otkriva istu sposobnost za integraciju. Ideja o „pravima čoveka i građanina“ – doduše prekrojena kroz hiper-individualizam u „ljudska prava“, iz kojih je građanin nestao – uspostavlja osnovu za legitimne građanske norme. I dok su te norme daleko od toga da se svuda poštuju, diktatorska zloupotreba vlasti povlači opštu osudu. „Azijske vrednosti“ – primat grupe nad pojedincem, disciplina, hijerarhija, sklad, umerenost – koje su nakratno obeležile i jogunaste (Maleziju i Singapur), nisu izdržale udar ekonomske krize 1997.
Islamske vrednosti su iznedrile najčvršće pokrete građanske neposlušnsti u novije vreme; ali isprobane na vlasti, čini se da dugoročno ne garantuju bolju sudbinu. Ukorenjene u otkrovenju više nego u mudrosti, Prorokove reči su restriktivnije nego Konfučijeve: unutar muslimanskog sveta, nametanju šerijatskog prava protive se obrazovani mladi ljudi i delovi gradske srednje klase, dok zacementirano „ljudsko-pravaštvo“ na Zapadu ne pokazuje nikakve znake popuštanja. Čak iako zadocnelo preobraćanje kolonizatora – dugogodišnjih pristalica napalma, torture i prisilnog rada – u religiju ljudskih prava, mami osmehe na licima nekadašnjih podanika, ovaj stav nailazi na praktično opšte odobravanje, iz istog razloga iz kojeg mlada muslimanka u Tunisu ili Iranu nosi farmerke ispod feredže. Odeća takođe predstavlja posvećenost.
Monopol na univerzalno
Sve države štite vlastite vitalne interese u inostranstvu. Kina, koja oskudeva u sirovinama neophodnim za razvoj, ljubomorno čuva svoje izvore repromaterijala i transportne linije u obe hemisfere, bez preterane taktičnosti; nazovimo to svetim egoizmom, svima nama dobro poznatim. Ali samo Zapad ima tu sposobnost da predstavlja pojedinačne interese kao interese čitavog čovečanstva – poput slobode, emancipacije, napretka. Geografski amblem ove neobične podudarnosti: udomljavanje sedišta UN u Njujorku. Institucija kojoj se pripisuje univerzalna savest, smeštena u srcu jedine velesile; prestonica vrhovnog prava ujedno je i metropola najveće vojne sile. Deset zemalja koje su glasale za rezoluciju 1973 Saveta bezbednosti, o proglašavanju zabrane letova nad Libijom, predstavljaju 10 procenata svetskog stanovništva, kao i deset južnoazijskih članica ASEAN. Ali ove druge nikad ne bi sebe opisale kao „međunarodnu zajednicu“, osim u nekom vicu. Ova prezentacijska prevara nije izum marketinških stručnjaka. To je iskreno uverenje, polu-paternalističko, polu-evolucionističko; pakovanje tipičnih dvostrukih standarda – pravo na otcepljenje za prozapadno Kosovo, ali ne i za Abhaziju i Južnu Osetiju – u najljući idealizam.
Aristokratija čovečanstva – konfederacija demokratskih država koja sebe razume kao Ligu za Opšte Dobro, u borbi protiv Svete alijanse despota i razbojnika – ne može sebe da vidi kao što je vidi ostatak planete: kao samo još jednu Svetu alijansu. Nesposoban da razume mržnju koju izaziva, Zapadu nedostatak svesti služi kao zamena za mirnu savest. Ni Azijci ni Afrikanci ne tvrde da imaju ključ za buduću sreću, dok muslimani više ne sanjaju o preoblikovanju ostatka sveta po svojoj slici. Paštuni koji se nazivaju talibanima samo žele da se otarase stranaca i uvedu šerijatsko pravo u svojim dolinama. Niko drugi osim SAD ne izdaje mišljenje o svemu što se dešava u svetu, ne sastavlja i ne nameće spiskove zlikovaca (prepravljene da se uklope u potrebe date situacije), niti odlučuje o sankcijama protiv te i te navodno odmetnute države. Svetski policajac je istovremeno i svetski sudija, jer su Sjedinjene države u situaciji da ili instrumentalizuju Savet bezbednosti ili da ga zaobiđu. Uprkos ruskom i kineskom vetu, koji više odlaže nego što sprečava, sa deaktviranim agencijama i neizvršnom Generalnom skupštinom, Ujedinjene nacije su toliko mala prepreka da čak i bivši generalni sekretar, Butros-Gali, može da izjavi da su one „pod kontrolom Atlantskog saveza“.
Zapad je jedini blok država spreman i sposoban da sruši daleke režime, koji ne predstavljaju nikakvu vidljivu pretnju svetskom miru, uz odobrenje UN ili bez njega; ili da podrže pobunjene disidente i separatiste, prikrivenim ili polutajnim sredstvima. Imperijalne države su, naravno, oduvek težile uspostavljanju kontrole nad bliskim susedstvom: Rusija nad svojom evropskom ili kavkaskom glasijom; Kina nad svojim okrugom, Tibetom, severnom Korejom, Mongolijom; Indija nad malim himalajskim državama, Šri Lankom i Bangladešom. Ali još nismo videli da je Srednje kraljevstvo lansiralo krstareće rakete sa kasetnim bombama 11.000 kilometara od svojih obala, niti da je nudilo poruke podrške Baskijcima, Kurdima, Ircima ili Flamancima. Niti da je Iran opkolio SAD vojnim bazama po meksičkoj i kanadskoj granici, poput onih u Iraku, Azerbejdžanu, Turkmenistanu, Kuvajtu, Kataru i Omanu. Postoji velika razlika između opažene i stvarne pretnje.
Budući da SAD imaju interese svuda, „garantovanje bezbednosti Sjedinjenih država“ – prva dužnost njihovog predsednika, koji je pri tom i vrhovni komandant NATO saveza – zahteva ništa manje globalni kapacitet za odašiljanje oružanih snaga, kakav ima jedino Amerika. Sa 700 milijardi dolara godišnje, vojni budžet Amerike jednak je zbiru budžeta svih ostalih zemalja sveta, iako ova država ima idealne prirodne bedeme. Samo NATO ima baze na svih pet kontinenata; u svetu postoji 800 američkih vojnih instalacija. Upravo ova nezabeležena kombinacija pragmatizma i mistike, odlučnog modernizma i tvrdokornog arhaizma, konstituiše moć novog svetskog poretka.
Globalna poslovna škola
Zapad garantuje i oblikuje formiranje međunarodnih elita kroz svoje univerzitete, poslovne škole, finansijske institucije, oficirske koledže, trgovinske organizacije, filantropske fondacije i velike korporacije. Nijedna imperija nikada nije vladala isključivo silom. Potrebni su joj releji u lokalnim vladajućim krugovima, pa ovaj centrifugalni inkubator proizvodi globalnu menadžersku klasu koja inkorporira njen jezik, njene reference i averzije, njene organizacijske modele (vladavina prava i „dobra uprava“) i ekonomske norme (Vašingtonski konsenzus). Upravo ovo kalupno izlivanje menadžerskih kadrova iz ionako globalizovane srednje klase pretvara dominaciju u hegemoniju, zavisnost u prihvatanje. Pored stažiranja za mlade lidere – 3.000 godišnje, u organizaciji američkih ambasada – ovaj digitalni odliv mozgova generiše zajedničku kolektivnu podsvest. Kineski „crveni prinčevi“ šalju svoje sinove na školovanje u SAD, odakle se ovi vraćaju spremni da krenu u trku za novcem. U Evropi, mladima nije samo prirodno nego i apsolutno nužno da obezbede diplomu jednog od ovih „centara izuzetnosti“.
Nema te zabačene zemlje, manjine ili sekte bez sisaljke među manje ili više dobro asimilovanim predstavnicima u SAD, sa njihovim vezama u Kongresu i administraciji, čiji najbolje pozicionirani elementi mogu, ako požele, da se vrate u rodnu zemlju koja će im biti kao druga kuća. To su Avgano-rikanci, Albano-rikanci, Meksiko-rikanci, Afro-rikanci. Ovo planetarno odeljenje za ljudske resurse može za tren oka da izvuče iz džepa nekog Karzaja. Palestinac iz Svetske banke, Italijan iz Goldman Sachsa, prerađeni Libijac ili Gruzin: lakoća s kojom Amerika može da instalira kapetana na svakom kormilu nagrada je za njeno srdačno prihvatanje stranaca, otvaranje nacionalnog identiteta na kakvo se Britanska imperija nikad nije usudila, ali koje je njenoj naslednici donelo hiljade usvojene dece svih mogućih nacionalnosti – i mogućnost da svoja ambasadorska mesta popuni ljudima poreklom iz zemlje domaćina.
Kina, Indija, Egipat, čak i male države poput Izraela i Jermenije, koriste lojalne dijaspore kao uticajne kanale. Funkcija 30 miliona kineskih iseljenika u Jugoistočnoj Aziji dobro je poznata. Amerika, koja nije ništa više emigrantska zemlja od nordijskih država, ima bolji rezultat: u njoj živi 42 miliona imigranata, raseljenika ima sa svakog kontinenta – Hispanoamerikanci, Azijci, Afrikanci. Samo zapadne države – pre svega SAD – imaju toliko kanala ka dalekim zemljama. Možemo napraviti sledeću periodizaciju: od 1850. do 1950. Zapad upreže urođenike, pelcuje ih, otvara škole. Od 1950. do 2000. urođenici koji su preživeli i naučili jezik dolaze kao imigranti na Zapad. Od 2000. do 2050. Zapad obrazuje najtalentovanije među njima i šalje ih natrag na vrhunske poslove u zemlje porekla, da propagiraju zapadne ideje i brane zapadne interese. Win-win?
Programiranje ljudske osećajnosti
Čini se sasvim prirodnim da je dolar rezervna svetska valuta od 1945, što je omogućilo Sjedinjenim državama da se duboko zaduže bez prevelikih posledica. Nije bilo nikakvog primoravanja; sve je bilo dobrovoljno – iako nema sumnje da je vojna snaga tome doprinela. Naftnim izvoznicima iz Zaliva garantovana je bezbednost od njihovih iranskih suseda, pa im tako nisu padale na pamet blesave ideje da prodaju naftu u evrima umesto u dolarima. Ali pristanak ne bi usledio toliko prirodno da nije bilo „meke sile“. Deset najvećih reklamnih agencija su zapadne; Holivud može da uzme polovinu ukupnog novca iz bioskopskih blagajni u Kini sa samo deset filmova – dok kinesko čudo izgleda ne može da očara Srednje kraljevstvo. Ratovi zveda, Avatar, Betmen. Mekdonalds, savremena umetnost, džins, bejzbol: u odnosima ljubavi-mržnje, zavođenja-odvratnosti koje Zapad gaji sa svojim periferijama, koliko god njihove kulture bile drevne ili stanovništvo brojno, igrani film sa slikama neuporedivo bogatijeg životnog standarda i životnog stila vredi mnogo više od bilo kakve propagande. Americi nisu potrebni međunarodni kulturni instituti – Servantes, Gete, Konfučije – da bi ostavila svoj trag. U Vijetnamu, koka-kola je dobila rat koji su vojnici izgubili.
Jedan od rezultata je taj da je Zapad danas barjaktar u bitkama za kulturnu emancipaciju – gejeva, žena, crnaca, manjina – širom istoka i juga. Kao što su komunistički disidenti bili deca rokenrola, disidenti islamizma bi mogli biti potomci Diznija i Madone. I kao što industrija zabave može da zaradi pare na neprijateljima spektakla, tako i kapitalistički mejnstrim upotrebljava talente onih koji se protiv njega bore. Novinski stupci New York Timesa su možda zatvoreni za Noama Čomskog, Roberta Fiska, Edvarda Saida ili Hauarda Zina, ali procvat malih publikacija, radio stanica, recenzija i veb-sajtova omogućava ovim disidentskim glasovima da dopru mnogo dalje od kulturnog podzemlja. Majkl Mur i Čarls Ferguson, reditelj filma Inside Job, savršeno su ugledni, kao Krugman ili Stiglic u ekonomiji.
Zakoni profita i slobode mišljenja primorali su anglosaksonski svet da razvije sposobnost za apsorbovanje i recikliranje crvenih ćelija – ili čak narandžastih: Dalaj Lama, čija su budistička učenja oštro suprotstavljena zapadnoj svetovnoj praksi, svuda se proglašava počasnim građaninom. Otuda paradoks enzimskog carstva koje ne zabranjuje svoje domaće anarhiste ili anti-imperijaliste; gde je kritika nezakonite aneksije Zapadne obale dopuštena i gde politički analitičar može javno da zastupa iransku bombu kao garanciju mira, a ne smaka sveta. Kao da je gravitaciona sila ove civilizacije radikalizovala Ničeovu formulu: šta god želi da me ubije, čini me jačim. Imunizacija kroz redovnu apsorpciju negativne kritike: u tome se krije veliki talenat Zapada, njegov dinamizam i njegov neprobojni oklop.
Naučna inovacija
Ovo je mogla da bude naša polazna tačka: izvanredno istraživanje i razvoj, koje rezultira jasnom vodećom pozicijom u ovom presudnom polju. Nema sumnje da će se razlika smanjiti: već sada ima više indijskih i kineskih inženjera nego američkih. Ali spisak naučnih Nobelovih nagrada i industrijskih patenata trebalo bi da umiri sumnjičave: u naučnom domenu, ključevi za budućnost još uvek su u Silicijumskoj dolini i MIT-u. Jedan neobičan efekat ove koncentracije sive materije: opšte je poznato da info-sfera nameće engleski kao lingua franca na pet kontinenata, i da je jezik komunikacije isto toliko način razmišljanja koliko i oruđe. Nije iznenađujuće što je egipatska vojska podružnica Pentagona, imajući u vidu da joj on garantuje sredstva, obučava njene oficire i pre svega, snabdeva je ljubomorno traženim oružjem i softverskim sistemima; sve po starom. Ali činjenica da je Tahrir organizovan preko interneta, fejsbuka i SMS-a – služeći se iskustvom kalifornijskih kampusa – još je neverovatnija. Oruđe anti-zapadnjačkih pobuna je zapadnjačko, dok američke sluge indirektno otpušta sama Amerika. Bihevioralno modeliranje – koje svakako može da se okrene protiv čarobnjakovog šegrta – omogućava Americi, kroz korporacije i druge njene produžetke, da radi na obe strane pulta: tajni policajac i mučeni Muslimanski brat.
Al Kaida je poznata po prihvatanju poslovnog modela Mekdonaldsa: holding kompanija, koja licencira svoj brend lokalnim ispostavama. Ali internet, izum iz samog srca novih „Made in USA“ tehnologija, propagira i ojačava suštinu modernosti: primat pojedinca nad grupom. Isprepletenost interneta ne samo da podiže horizontalnost društvenih odnosa, oslobođenih hijerarhije i kontrole odozgo; ona daje pojedincu nezapamćen prostor za inicijativu. IT revolucija, skrojena na Zapadu, može se tumačiti kao „usluga održavanja“ internalizovanog protestantskog kapitalizma.
PET HENDIKEPA
Arogancija globalnog
Taština, neumerenost, pad; tragični junak mora pre ili kasnije da plati ceh. Gubljenje osećaja za meru, ta stara imperijalna boljka, sada funkcioniše na mnogo široj ravni. Španski, holandski, francuski i engleski prethodnici bili su relativisti i znali su da su ranjivi; iako megalomani, oni nisu težili preobražaju, nadgledanju i inspirisanju čitave planete. Četvrtina zemljine površine bila je dovoljna kraljici Viktoriji; samo su malobrojni kratkovečni „Aleksandrovi sinovi“ – Napoleon 1808, hiljadugodišnji rajh 1941 – poželeli više od toga. Ali od sovjetskog poraza 1989, Zapadna alijansa je postala žrtva manije veličine. Busala se uvođenjem „novog svetskog poretka od Vankuvera do Vladivostoka“. Množila je svoja „partnerstva“ po čitavom svetu, od Bliskog istoka (Izrael, Jordan), do Kavkaza, Centralne Azije i istočne Evrope, maštala da bi čak mogla da uvuče i Moskvu u svoju orbitu, šaljući pariske intelektualce da recikliraju totalitarnu slovensku dušu u skladu sa novim katihizisom.
Ono što nije bilo moguće juče, danas je moguće još manje, sa procvatom pod- i nad-državnih aktera. Nikakav Pax Americana – ili Sinica – ne može da održi red i mir kada su same Ujednjene nacije samo kap u okeanu. Nijedna velesila, sa ili bez antiraketnih štitova, nije bezbedna od gasa sarina ili kamiona-bombi, kamoli od posledica epidemija ili uragana. Težnja za stabilizacijom sveta koji se hrani nestabilnošću – i koji bi bio još nasilniji i zaraćeniji bez nuklearnog oružja, jer bi konvencionalno naoružanje dalo obema stranama odrešene ruke – predstavlja zabludu dostojnu jednog Panglosa ili doktora Strejndžlava. Neokonzervativci iz devedesetih nisu bili daleko od toga.
Termin „prekomerno imperijalno rastezanje“ nekada je opisivao trenutak kada ambicija centra nadmašuje njegove fizičke kapacitete na periferiji. Uz elektronske i digitalne tehnologije, ovaj kapacitet je zastrašujuće proširen u protekle tri decenije. Sve videti, sve čuti, sve dešifrovati, čak i na drugoj strani sveta, nije više tehnički neizvodljivo. Kao što nije ni ubijanje osumnjičenog preko monitora, sa razdaljine od 16.000 kilometara, projektilom „hellfire“ iz bespilotnog bombaredera „predator“. Kao ni paralisanje suparničkog kontrolnog sistema kompjuterskim virusom Stuxnet. Od bombardovanja Hirošime i Nagasakija, preobraženi Zapad može sebi da dozvoli kolateralnu štetu mnogo veću od one koja je ostajala iza rimskih ili napoleonskih legija. Njegova vazdušna i prostorna superiornost izlaže ga mnogo većim prestupima od britanskih u vreme njihove kontrole nad morima. „Preventivno bombardovanje“, izvan svakog definisanog pravnog okvira, potvrđuje prognozu Karla Šmita o deteritorijalizaciji rata i njegovoj mutaciji u vojno-policijsko delovanje. Ali „lokalno“ ostaje prednost slabih, pred kojim „globalno“ postaje slabost jakih.
Kompleks više vrednosti
Samopouzdanje koje proizlazi iz vodeće pozicije čini vas indiferentnim na surovu stvarnost ispod vas. Sletanje je uvek kobno po nadzorni avion, ukoliko se ne izvede unutar imperijalne „zelene zone“.
Div Antej je crpeo snagu dodirujući zemlju; ovde je obrnuto. Civilizacija koja je izmislila etnologiju, civilizacija Montenja i Levi-Štrosa, sada pokazuje mešavinu arogancije i neznanja u svojim postupcima u drugim zemljama, koji bi zgrozili jednog Strabona ili Polibija. Kao zatočenici svog apstraktnog univerzalizma i svoje televizijske opreme, očarani svojim vatrometom, ovim mesijanskim misionarima treba nekoliko godina da shvate da su, u očima lokalnog stanovništva, oni invazijska i okupatorska sila. Oni preplavljuju ratno područje o kome ne znaju ništa, ni njegovu prošlost, ni jezik, ni hranu, ni religiju, ni porodičnu strukturu, ni osnovne reflekse. Oni mogu mirno da spale Kuran ili da zapišaju neprijateljski leš. Svetski policajac uglavnom nema pojma o svetu i ne želi da zna ni za jedan vrednosni sistem osim svog. Za to postoji cena.
Demokratija kao apsolutnost samo je trn u oku. Ostavimo po strani intelektualne probleme upotrebe nedužnog velikog „D“ za brisanje svih konkretnh distinkcija između ovog i onog oblika demokratije – „konsocijacionalne“ demokratije (Liban, sa svojm komunalističkim dodacima), etnička demokratija (Bugarska, Izrael, Turska, sa građanima prvog i drugog reda, u zavisnosti od etničkog porekla), parlamentarna (Velika Britanija), sekularna (Francuska), religijska (Egipat, Tunis), fideistička i plutokratska (SAD: Dan zahvalnosti i plaćeni politički marketing) itd. Ozbiljnije su praktične posledice zaboravljanja da svet ne čine pojedinci (jedan čovek, jedan glas) nego zajednice – nacionalne, verske ili plemenske – koje određuju lojalnosti i ponašanje pojedinca.
Nezvani gosti, uz pomoć vojnih helikpoptera, svežnjeva dolara i NGO-ova, jedva dodirnu tlo okupiranih zemalja pre nego što se vrate u svoje utvrđene baze. Gubitnici rata u Avganistanu trebalo bi da se prisete kako je Francuska, sa svojim elektro-šok uređajima i svojim teoretičarima, izgubila Alžir. Bolje bi im bilo da su pročitali Metamorfoze srodstva Morisa Godelijea, gde bi saznali da pleme – kolektivna formacija pred kojom je svetla budućnost – predstavlja osnovnu jedinicu za više od pola sveta, od beduinskih kraljevstava do predkolonijalnih Amerika, preko Srednje Azije, Afrike i južne Evrope (albanska i sicilijanska krvna osveta). I da se ova hemisfera ne rukovodi ni ljudskim pravima ni pojedinačnim interesom.
Nijedna grupa ljudi ne voli da vidi kako im stranci kontrolišu zemlju. Ovaj čisto životinjski refleks nosi časno ime: suverenost. U Evropi, ideja – zapravo osećanje – nacionalne časti izazvaće kod dvoje-troje ljudi mlađih od 50 godina sažaljivo ili zbunjeno smeškanje. U SAD, etnocentrizam je takav da ljudi ne mogu da zamisle da ovakva plemenita osećanja mogu da iskuse i zaostali narodi. Emancipovanom post-državljaninu, stanovniku neke postmoderne Leve obale, za koga je nacionalna država muzejski eksponat ili vic, ideja da je oko pedesetak naroda spremno da se za nju bori izgleda kao tužna infantilnost. Za ultra-hrišćanske Tea partyjevce, svako ko maše nečim što nije američka zastava sigurno je pripadnik Osovine zla. Ako je pažnje premalo ili previše, rezultat je seizmička zona senke.
Budući rođen na Havajima, odrastao u Indoneziji, kao majstor marketinga, Obama je kulturniji od zatucanog Džordža Buša, koji je toliko očarao evropske vladare od Blera do Sarkozija. On zna da postoje i drugi svetovi, otud i uljudnije ponašanje. Ali pomisliti da ova korekcija stila predstavlja prelazak na multilateralizam značilo bi mešanje želja i realnosti. I zaborav da Amerikanac-autsajder može biti još ubeđeniji u najveće mitove svoje zemlje nego neko ko potiče iz stare belačko-anglosaksonsko-protestantske fele; ubeđeniji da mora da se bori za odbranu ontološke privilegije svoje Obećane zemlje svim raspoloživim sredstvima, uključujući i nedopuštena. I tako elektronska sabotaža i letelice-ubice napadaju suverene zemlje.
Prema američkim izvorima, Obama je za 40 meseci izdao pet puta više odobrenja za ciljane likvidacije samo u Pakistanu nego što je Buš uspeo za osam godina – 262 prema 49 – uz bezbrojne civilne žrtve, praveći od preživelih idealne regrute za Al Kaidu. Komanda za specijalne operacije (SOCOM), sa budžetom koji je za deset godina narastao sa 4,2 milijarde na 10,5 milijardi, sada navodno ima 60.000 zaposlenih, uključujući operativce u preko 70 zemalja. „Predsednikova vojska“ sve više se oslanja na „obaveštajnu zajednicu“ nego na Pentagon, kako bi izbegla pravne komplikacije.
Beo, crn, mešan ili žut, američki predsednik je oduvek bio, jeste, i uvek će biti „eksepcionalista“ i nadahnut osećanjem više misije; jedine varijable koje zavređuju pažnju jesu na koji način i do koje mere. Samo su države sa snažnom mistikom ili nacionalnom mitologijom sposobne za mišićavu spoljnu politiku, sa svime što je prati u smislu okrutnosti i nezakonitosti u inostranstvu, ali i za unutrašnje poricanje i žrtvovanje. Manifest sudbine i pakt sa Jahveom: Sjedinjene države i Izrael, dve zemlje koje ne sumnjaju u svoje natprirodno poreklo, osećaju ovakav vid državne izuzetnosti. Oni koji su ubeđeni da u sebi nose nešto nespojivo sa normom ne osećaju obavezu da poštuju iste sporazume ili konvencije. Godine 1998, šačica zemalja, uključujući SAD, Kinu, Izrael i Katar, formalno se usprotivila osnivanju Međunarodnog krivičnog suda. Još bolje: preteći diplomatskim posledicama ili obustavljanjem dostave hrane, SAD su obezbedile pristanak od šezdeset zemalja koje će pismeno garantovati buduću nekažnjivost američkih vojnika, što je sporozum MKS lišilo suštine. Podvrgavanje američkog vojnika istim pravnim ograničenjima koja važe za prosečnog vojnika sada može da dovede do američkih sankcija.
Odbijanje žrtvovanja
Dvadeset četvrtog avgusta 1914, 26.000 francuskih vojnika poginulo je na frontu. Poenkare nije podneo ostavku: sutra će biti bolje. U stvari, od 1914. do 1918. u proseku je dnevno ginulo 1.000 vojnika. Osamnaestog jula 2011, sedam francuskih vojnika je ubijeno iz zasede u Avganistanu. Nacija je odala počast: posmrtni govor je održao predsednik, koji će ubrzo posetiti mesto zasede; medijski cirkus. Porodica jedne žrtve pokrenula je postupak za obeštećenje, zbog „kršenja ugovora“. U Indokini i Alžiru, što su bliži primeri, gubitak ljudskih života, iako u potpuno drugom obimu, nije izazvao tolike fanfare ili osude.
Promena našeg individualnog i društvenog odnosa prema smrti, za tako kratko vreme, predstavlja zaprepašćujući fenomen koji nosi svoje posledice. Intimno, Zapad više nema ubeđenje svog morala, smelost svojih vrednosti. Ili ih, u najmanju ruku, ima manje nego što tvrdi. Oružje se povećalo a srce smanjilo. Fobija od fizičke konfrontacije; nadrealni ideal rata sa nula mrtvih; zamenjivanje kulta heroja kultom žrtve; kraj vojne obaveze; slanje građanina-vojnika u muzej da ga zameni profesionalna vojska, sastavljena što je više moguće od helota i stranaca. Golijat je omekšao. Nema sumnje da je to cena višeg životnog standarda, trijumfa prava nad dužnostima, imperativa sreće, kao i psiholoških posledica tehnološke hiper-opremljenosti. Kuknjava novih delilaca pravde – „Šta čekamo, zašto ne šaljemo avione?“ na Beograd, Kabul, Tripoli, Damask, Timbuktu – optimizira mirnu kontrolu vazdušnog prostora, poštujući neprikosnoveni princip sopstvene bezbednosti. Sutrašnji pustolov neće biti u avionu, nego za tastaturom.
Ovo je medijsko prihvatljivi trijumf napadača koji utakmicu provodi na klupi. Raspoloženje je intervencionističko, dok je klima pacifistička: kontradikcija. Zapad sada mora da bombarduje kao zaštitnik humanosti, kako bi neutralisao opoziciju. Strah od realnosti ide do zabranjivanja reči „rat“ i njene zamene „mirovnom operacijom“ ili „zaštitom civilnog stanovništva“. Upotreba sile najčešće se krije pod maskom humanitarne akcije. Vojnicima se savetuje da se predstavljaju kao socijalni radnici. Razboriti farbaju šlemove u plavo: čvrsta praksa, meki ideali. Njihovi fanatični neprijatelji ne znaju za ovaj raskorak: bez sličnog arsenala terora, oni razmišljaju čvrsto i ponašaju se čvrsto. Drugim rečima: ako je Istok zadržao osećaj za sveto, Zapad ga se otarasio. Sve je više onih kojima je „nova ideja o Evropi“, kako bi rekao Sen-Žist, beznačajna i zastarela. Ali njeno odsustvo izaziva strepnju zbog „zaštite osoblja“, i s druge stane izvrdavanje, klišeje i pravdanje lažima. Očuvanje slatke večeri ne uklapa se sa krstaškim duhom – koji je više jutarnje raspoloženje.
Tamnica kratkoročnosti
Vekovni nedostatak demokratskih društava, koja „samo rešavaju spoljne probleme iz unutrašnjih razloga“, kako primećuje Tokvil, pogoršan je pojavom zavodničke države i vladavine mišljenja. Napeta zbog reizbora, izvršna vlast mora da sledi diktat kongresmena ili ključnih interesnih grupa, po cenu antagonizovanja milijarde muslimana kako bi se udovoljilo jednoj uticajnoj zajednici. Potrebni su brzi rezultati, stoga prečice i hitrina. Kao posledica, skraćivanje mandata (sa sedam na pet godina za francuskog predsednika, na primer), valcer osoblja, kraća koncentracija i opsesivno menjanje kanala. Sve to u trenutku kada se ponovo javlja epohalna temporalnost etničkog pamćenja i verskog mesijanstva: povratak Inka, Zulua, Berbera, lame, rabina, ajatolaha, arhimandrita. Nesrećni chassé-croisé.
Kratkoročnost severnih indignadosa u raskoraku je sa indignadosima s juga. Ovde vlada veliko uzbuđenje zbog nepodnošljivih slika pokolja, gladi i nasilja, ali mehur medijatizovanih emocija neće potrajati ni čitav mesec; optimum je tri do petnaest dana. Tamo ne samo što su slike možda drugačije – operacija Liveno olovo, koje nema na zapadnjačkim ekranima, emitovana je uživo sa reporterima na terenu – već je i ogorčenost stara i skrivena, ali samo čeka opravdanje da eksplodira. Zapad sanja o munjevitom ratu; međutim jugu, koji iz daleka vidi šta se sprema, draža je taktika iscrpljivanja. Ovde se govori o napadima; tamo o otporu. Napadač grmi i upada, u trenutku; otpor izmara neprijatelja, infiltrira se i iznuruje ga. Drugim rečima, vreme radi protiv Zapada, gospodara prostora i taoca trenutka.
Prezentizam, koji se hrani blicevima i insertima, predstavlja strateški ne-realizam, budući da briše prošlost i budućnost. Gledajući unapred, ne postoji procena srednjoročnih i dugoročnih posledica momentalnih odluka, koje obično na kraju donesu suprotan rezultat – kao kada sunitski Irak padne u ruke proiranskih šiita. Emocionalni prezentizam podriva stratešku inteligenciju. Gledajući unazad, dok tapka u zbunjenom i vulkanskom moralizmu, prezentistički Zapad se ne obazire na sećanja drugih i poniženja koja im je priredio. Pobeđeni uvek imaju duže pamćenje od pobednika. Trgovina robljem nije mrtvo slovo na papiru za potomke robova; kao što nije ni namešteno glasanje na francuskim izborima za Alžirce; kao što nisu ni table „Zabranjeno za pse i Kineze“ u francuskoj četvrti u Šangaju za praunuke „kosookih“. Poniženje, kao dugo potcenjivani „motor istorije“, iako eksplozivnije od ekonomske eksploatacije zbog ogorčenosti koju izaziva, nije beleženo na radarima zapadnih političara od 1945. Postoji cena za takav prezir. (Moglo bi se reći da bi drugačija reakcija bila protivna ljudskoj prirodi. Svi pamtimo primljene udarce hiljadu puta bolje nego one koje smo zadali.)
Rasejanje galamdžija
Nuspojava zatiranja nacionalnih država pod udarom zapadnog intervencionizma bilo je rasejanje podstrekača na pobunu, koji sve češće uspevaju da nadmudre budni centar. Činjenicu da je druga strana tehno-ekonomske globalizacije planetarna političko-kulturna balkanizacija, ne možemo pripisati nekom određenom propustu: rastući značaj pripadnosti, koji je pratio tehnološku standardizaciju, jeste termo-mehanička pojava sa sopstvenom logikom, poput ventila ili plime. Ali zaboraviti da država ima monopol na legitimno nasilje – i da se njenim uništenjem rađaju paravojske sa kalašnjikovima, koje je teško ako ne i nemoguće privoleti na razgovor – u potpunosti je ljudska greška. Ako se pomoću raketnih napada i komandosa odstrani osigurač političke suverenosti, prizivaju se etničke i mistične sile sa kojima je teže razgovarati, jer one govore drugim jezikom.
Nema nikakve sumnje da bi Izrael radije pregovarao sa regularnim državnim vlastima, kao u pograničnim ratovima 1956, 1967. i 1973, nego sa naoružanim nevladinim organizacijama i nomadima koji ne nose telefon. Bolje palestinska uprava na Zapadnoj obali nego Al Kaida; bolje Hamas u Gazi nego Darmuš klan, čiji je glavni posao prodaja talaca; bolje zvanični ali lokalizovani tiranin u Siriji – „lav u Libanu i rabin na Golanu“ – nego stotine verskih fanatika sa raketama zemlja-vazduh svuda po selima. Ideja da se eliminiše Arafat i u očima običnih Palestinaca izvrgne ruglu Uprava – možda i nije bila tako sjajna; ili da se ignoriše Hamas – koji je strogo zauzdavao Darmuš klan, i koji drži svoje ekstremiste pod čvrstom kontrolom u gradu Gazi.
Linija fronta globalnog džihada napreduje kroz oblasti gde se centralna država ruši, naročito u podsaharskoj Africi, i Zapad nije bez zasluge za ovo raspadanje. Pošto je sklopio savez sa vehabizmom i saudijskim kapitalom da uguši manje-više sekularne, marksističke arapske nacionalističke pokrete, Zapad sada zapomaže jer ima posla sa neostvarenim teokratima. Zajedljivi kritičar mogao bi da vidi ponovo ujedinjeni Umet, bez granica ili narodnosti, kakav sanja Palestinac Abul Ala Maududi, kao oniričko-teološki odgovor na snove Francuza Paskala Lamija o globalnoj vladavini Svetske trgovinske organizacije nad jedinstvenim tržištem. Ali privatizacija nasilja očigledno ne brine mnogo samozvane čuvare svetskog mira – ni na unutrašnjem, sa transnacionalnim kriminalnim mrežama, niti na spoljnom planu, sa širenjem hemijskih, bioloških i nuklearnih arsenala u nepouzdanim rukama. Frankenštajn bi se s pravom uplašio.
Da zaključimo: da li se poređenjem „veličanstvenosti“ i „smetnji“ Zapada – ne onoga što ima, nego onoga što on jeste – na kraju dobija ravnoteža? U smislu dinamike, verovatno ne. Ali kratkoročno – da, sa rezervom. To ne znači da je lučonoša modernosti na pravom putu, daleko od toga. „Dobro“, čiji je Zapad po sopstvenom ubeđenju otelotvorenje, predstavlja optičku varku, sve manje ubedljivu. Ali, svidelo se to nama ili ne, za sada je ona na vodećoj poziciji; grli konopac, što bi rekli Francuzi. I ne može da pronađe drugi kojim bi se obesila, kako je Lenjin nekad veselo prognozirao.
New Left Review, mart-april 2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 27.08.2013.
