Radio emisija 19.05.2006, govore: Žarko Korać, Milan Vukomanović, Nikola Samardžić i Zoran Živković.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan, trenutno je 25 stepeni Celzijusovih, vazdušni pritisak je 999 milibara i trenutno živimo u državi koja se zove Srbija i Crna Gora. Od ponedeljka će se promeniti temperatura i vazdušni pritisak, a možda i država. O tome će u nedelju odlučiti Crnogorci. Nas niko ništa nije pitao, ali zato su naše verske i političke vođe učinile sve što su se usudile da učine, da poruče kako je protivno i Božijoj i srpskoj volji da Crna Gora dobije nezavisnost. Predsednik vlade je nastavljajući tradiciju Komunističke partije Kine poslao saopštenje. U tom saopštenju je pominjao bratsku ruku i razbijanje zemlje. Patrijarh je opet, u duhu verske tolerancije i mira primio Predraga Bulatovića, koga je opet doveo u patrijaršiju politički lider crnogorskih Srba, Amfilohije Radović. Mitropolitu Amfilohiju je državna televizija dala beskonačno mnogo vremena da nam objasni kako je sve sveto i čestito u Crnoj Gori bilo i biće za jedinstvo sa Srbijom, da niko ne može razdvojiti ono što je krvlju zapečaćeno. Citirao je knjaza Danila, knjaza Mihaila, knjaza Miloša i vlasinsku Rosu, da bi zakucao sa Njegoševim citatom da je, citiram – Crna Gora urna Dušanovog praha.

Dakle, učinili smo sve što smo mogli da sprečimo nezavisnost Crne Gore, čak je i gazda Velja delio besplatne vozne karte i sada samo možemo da čekamo nedelju. Nedelja će proći verovatno mirno, ali ono od čega čoveka hvata strah jeste dan kada budu objavljeni rezultati. Šta li će biti ako se brojke budu kretale u takozvanoj sivoj zoni? Jeste Miroslav Lajčak rekao da siva zona ne postoji, postoji samo ispod i iznad 55 odsto, ali Lajčak će uskoro videti da kod nas brojke jesu relativna stvar i da mi imamo pravo na to, jer je Ajnštajnova žena bila Mileva, to jest Srpkinja.

I dok mi ne damo Crnu Goru i Kosovo, koji više nisu sa nama, dok se tučemo da nam ne rastave ono što je krvlju sastavljeno, normalno je da će klerofašistički polusvet kamenovati kuću Mirka Đorđevića, jer im je dirnuo u svetog Nikolaja, o kome znaju samo ono što im je prepričavao Atanasije Jevtić, a i o Mirku Đorđeviću znaju samo ono što im je vladika Atanasije pričao na tribinama sabora Dveri.

I dok se Koštunica bori za Crnu Goru i Kosmet, Mlađan Dinkić mu je preuzeo fotelju predsednika vlade. Ministar finansija je imao neverovatno uspešnu nedelju, počistio je Labusa, preuzeo je stranku, u svojstvu budućeg predsednika vlade najavio je rekonstrukciju vlade ukoliko Crnogorci u nedelju kažu ‘da’, a onda je izašao za govornicu i obećao vraćanje pre roka duga MMF-u, smanjenje poreza, pojeftinjenje benzina. Da je konferencija za novinare malo duže potrajala obećao bi da će, kad on dođe na čelo vlade, svaka Srpkinja imati muža. Jedan njegov nemački kolega je dolazeći na vlast, negde pre 60-tak godina, rekao upravo to – Kad ja dođem na vlast, svaka nemačka žena će dobiti muža.

Taman kad je izgledalo da ćemo se zaustaviti kod Dinkićeve euforije stiže pomahnitali ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Parivodić, koji nam obećava bruto nacionalni dohodak od 10.000 dolara godišnje, strane investicije vredne 6 milijardi dolara, a možda i 2 milijarde dolara, ali 6 lepše zvuči. Ostalo je samo da nam Dinkić i Parivodić sledeći put kažu da sada moraju da povećaju poreze i cenu benzina, ali samo na kratko, dok ne napravimo troslojni zid između nas i suseda, isti onakav zid kakav su Amerikanci odlučili da naprave na granici sa Meksikom. Pa, moramo tih naših 10.000 dolara bruto nacionalnog dohotka da branimo, jer opet će Rumuni i Bugari da navale kod nas da kopaju šančeve, kukuruz ili šta li već ta sirotinja radi.

U zanimljivu situaciju smo došli – ljudi kao što su Mlađan Dinkić, koji jeste smatran, ne sasvim bez razloga, reformatorom, postao je ne samo populista klovnovskih razmera, nego čovek čija je bezobalna ambicija postala opasna za ovo malo demokratije koju smo skuckali. Ali ni to nije toliko paradoksalno, kažu da je sinonim za reformatore Martin Luter, koji je razbijao sholastičke okove, koji je papu nazivao đavolovom svinjom, koji je ponovo uspostavio autonomiju čovekovog odnosa prema Bogu, da je upravo taj Martin Luter bio protiv ustanka seljaka, koji su se borili protiv kneževa krvopija. Taj isti Martin Luter je kneževima poručivao da seljake treba pobiti kao besne pse. Poručio im je da će, ako poubijaju seljake, osvojiti carstvo nebesko.

Na početku Peščanika slušate predsednika Socijaldemokratske unije, Žarka Koraća.

Žarko Korać: To je gotovo kao neka biblijska priča. Realno, G17 plus su bili neka reformska grupa koja je rekla – mi isto znamo da vršimo reforme, ali bolje i poštenije nego DOS i u jednoj užasnoj kampanji protiv DOS-a, jer oni su praktično srušili vladu, pridružili su se najkonzervativnijima, onima koji imaju najveći otpor prema reformama, bivšem režimu. Znači, G17 plus je došao na vlast u saradnji sa najgorim što Srbija ima u političkom smislu i kažem, skoro kao u biblijskoj priči, sada oni odlaze sa političke scene sa aferama, skandalima koji nisu ni za poređenje sa onima koje su oni prebacivali DOS-u. Ovo što se dešava u skupštini je ogolilo do kraja problem našeg parlamentarizma. Istraživanja pokazuju da parlament uživa podršku ispod 20 odsto građana. To je veoma opasno za demokratiju. I obični ljudi, znači, imaju osećanje da nešto zaista nije u redu sa mandatima. Naravno i prostakluk, korišćenje govornice za ličlne uvrede, nesuvisle izjave, ljudi to ipak gledaju povremeno.

Ovde imamo jednu otimačinu mandata i to je sada već postalo do te mere arbitrarno da je zastrašujuće. Znači, za Džudževića i ovu dvojicu poslanika na listi Demokratske stranke prosto u Službenom listu izađe da su ušli u vladu, pa se naknadno otkrije da je to zabranjeno zakonom, pa onda brže bolje izmisle da oni nisu izgubili mandat, mada se mandat automatski gubi ulaskom u vladu. Kada se Vuku Draškoviću otmu mandati, to je u redu, ali nije u redu kada neko hoće da uzme mandat za sebe, da bi bio opozicija vladi, potencijalna ili stvarna. Dakle, sad je već sve jasno i ono što je takođe zastrašujuće jeste držanje Vučetića i Ustavnog suda koji se uopšte ne oglašavaju. Vučetić se nije skidao sa medija kada je trebalo rušiti DOS, a sada ćuti i ni na koji način se ne izjašnjava, iako bi Ustavni sud trebalo da da interpretaciju – da li je ovo što se dešava u skladu sa ranijom odlukom Ustavnog suda o vlasništvu poslanika nad svojim mandatom ili ne.

Znači, G17 plus je u ogromnoj krizi, Labus je na veoma jasan način izgubio stranku, jer stranka zapravo nije podržala njegovu odluku da se izađe iz vlade. I naravno, za mene je fascinantno da on, ali to je logično u stvari, da on nije mogao realno da vidi suštinu svoje stranke, da je to grupa karijerista koja je tu došla samo zbog vlasti, iako karijerista ima u svim strankama i to mnogo, ali za G17 je to posebno karakteristično. Neću da kažem da to važi za svakog čoveka tamo, ali videli ste čak nelagodnost kod nekih ljudi koji su javno branili tu odluku, videlo se da sami znaju da brane nešto nepošteno i nekorektno. I naravno, ovaj Dinkić, koji je postao mera ambicija u Srbiji. Ja ne verujem da u Srbiji postoji, bar na javnoj sceni, neko ko je do te mere beskrupulozno ambiciozan. To je sad jedno društvo za uzajamnu pomoć, odnosno vlada više nije jedno političko telo, nego društvo za uzajamnu pomoć. U kakvom političkom lutanju je ta vlada, ja ću navesti samo jedan primer. Nedavno je Koštunica bio kod gospođe Merkel, kancelarke Nemačke, i rekao da za njega postoje tri prioriteta: prvi je vitalni interes da se očuva zajednica sa Crnom Gorom, drugi je da Kosovo bude deo Srbije i treći je da se nastave evropske integracije. Sad evo, ja pitam vas i vaše slušaoce, da li vama to izgleda politički normalno, da u nedelju apsolutno svi analitičari predviđaju da će ipak neka većina biti za nezavisnost, to jest ili nezavisna Crna Gora ili se kriza nastavlja. Bilo bi ravno senzaciji da Crna Gora većinski bude za zajednicu. Kosovo će u najboljem slučaju imati neku vezu sa Srbijom, ali će biti prilično samostalno, a svakako neće biti autonomija unutar Srbije. I evropske integracije su stale zbog neizručenja Mladića.

Tako da ja mislim da je ova vlada stigla do svoga samoga kraja, ali politički kraj ne znači i faktički kraj. Ogromni su interesi, postoje interesne grupe oko vlade i Koštunica ima mnogo više interesnih grupa baš oko svoje stranke, nego što je ikada imala Dosova vlada, pa čak i sam Zoran Đinđić. To su grupe koje rade aktivno na prodaji Mobtela, to su grupe koje imaju vitalni interes da se još koji mesec održi ta vlada. I meni se čini da sve ovde ide u jednu dublju krizu nego što sada izgleda, jer ovo očuvanje pozicija po svaku cenu može da dovede da se izbori raspišu u najgorem mogućem trenutku za Srbiju, kada zaista taj antievropski blok može da dobije neke šanse, tipa – šta će nama Evropa kad nam je uzela Kosovo. Ili izjava Tomislava Nikolića – mi to nećemo priznati, možda će za hiljadu godina Kosovo ponovo biti naše, iako se ne zna ni šta će biti sa planetom za hiljadu godina, a kamoli s Kosovom. Ali u celini, ovo što sam gledao poslednjih dana, čak je i za mene malo previše.

Ja ne znam šta je blanko ostavka, meni to izgleda potpuno sumanuto, ja nisam pravnik, ali znam da na sudu uvek važi poslednja izjava čoveka. Paunović je rekao – ja to povlačim, ne slažem se više s time. Ako je on vlasnik mandata, nije mi jasno kako može da se drugačije presudi i naravno, činjenica da tim odborom predsedava Tomislav Nikolić, da radikali za to glasaju, da čuvena legalistička stranka kaže da oni podržavaju da svaka stranka zadrži svoj broj poslanika, sve to pokazuje da je G17, bolje reći Mlađan Dinkić koji to sad jedini i vodi, sklopio neki sporazum sa radikalima, u to nema nikakve sumnje. Znate, ipak sam 16 godina u politici, znači, oni su svakako imali razgovor i on je dobio pomoć od Tomislava Nikolića. Šta je Dinkić njemu obećao, to ja ne znam, ko je gde, šta, koja fabrika, čije pare idu iz ministarstva finansija… Može Dinkić ovo da negira, da viče da to nije tačno, samo neka mi neko ne kaže da nije valjda Tomislav Nikolić to učinio iz svog poštovanja zakona i propisa. Znači, reformska stranka, da bi zadržala svoje mandate, pravi koaliciju i sa Srpskom radikalnom strankom. To je u politici moguće, ali za to se plaća cena.

Labus se sklonio, ali ja sam očekivao da će on ipak zaštititi ljude koji gube mandate zbog njega. On je dao jednu izjavu koja je meni onako neodređena, znači ni on nije bio solidaran. Koliko oni nisu bili solidarni sa njim kao stranka, nije ni on solidaran sa onima koji zbog njega gube mandate i ovako bivaju izbačeni na ulicu. Kad je u XVII veku Slavonija pala pod vlast Turaka, onda je zvaničan naziv jednog malog dela Slavonije bio, u austrijskim dokumentima na latinskom, reliqvie reliqviarum omnie regie Croatie, što znači ostaci ostataka bivšeg kraljevstva hrvatskog. E, meni G17 liči na to, ostaci ostataka nekadašnje reformske grupe. Ovo što gleda cela zemlja koštaće najviše njih same. I mene to ne raduje, bez obzira što su nas oni srušili s vlasti na beskrupulozan način, pre svega Dinkić, ali ipak je ta politička tragedija šira. Ipak je G17 jedna reformska grupa, koja je još jednom poslala poruku građanima Srbije da su reformisti u stvari ljudi koji rade iz interesa, za vlast po svaku cenu, da vode računa samo o sebi i da su beskrupulozni u tome.

Znači, plotička propast G17, odnosno potpuni gubitak kredibiliteta – videćete sledeća istraživanja, osim ako ga oni ne naruče i Dinkić plati. Imamo jednu agenciju za koju kažu da uopšte ne radi istraživanja nego samo dolazi na konferencije za štampu i saopštava rezultate. Mislim da će se pokazati da su oni ispod cenzusa. Konačno, oni su oterali svog predsednika bez mnogo razmišljanja, nisu ni trepnuli, nisu se čak ni podelili oko toga, što je još najlepše. Znači, mislim da je to strahovit udarac svima onima koji žele evropske integracije, pregovore sa evropskim institucijama, ulazak u evrpske institucije, tako da mislim da je ovo loša godina za nas. Moj pokojni otac mi je pričao priču kako su tamo u Lici obesili neka dva hajduka, razbojnika koji su se zvali Prpić Veliki i Prpić Mali i obesili su ih u nedelju. I Prpić Veliki je tada rekao Prpiću Malom – ova neđelja nam je jako loše počela – što je bilo potpuno tačno. I meni se čini da je nama ova godina raspleta, što reče Slobodan Milošević, jer jeste godina raspleta, počela užasno loše.

To znači da je pre crnogorske odluke u nedelju, pre konačnog statusa Kosova počela faktičkim raspadom reformskog dela vlade, jer G17 jeste bio reformski deo vlade, to nije sporno. Tako da mislim da je ovo početak jedne ozbiljne političke krize u našoj zemlji, koju naš premijer izgleda uopšte ne primećuje, niti se obraća građanima Srbije, niti bilo šta kaže. Znači, prestanak pregovora sa Evropskom unijom oko Ugovora o asocijaciji i stabilizaciji zbog Mladića, sada raspad G17 na najgori mogući način, sa užasnim porukama za građane o beskrupuloznosti, nelojalnosti, koja se završava operetskim elementima da je predsednik skupštine ugledna nestranačka ličnost. Sećate se, nekad je DEPOS imao ugledne nestranačke ličnosti. Kakve nestranačke, svi su navijali za neku stranku, obično za Draškovića ili za Koštunicu.

Znači, počelo je loše i loša godina koja je pred nama je upravo započela, iako se svi prave da nije tako. Ostaje da se vidi, kada Crna Gora donese svoju odluku, ako ona bude nezavisnost šta će da urade vlada Srbije i ova srpska nacionalistička elita koja to ne može da podnese, koja nikad nije prihvatila ni federalističko uređenje bivše Jugoslavije, koja negira da postoji crnogorska nacija, koja ima jedan užasavajući odnos prema elementarnoj činjenici da ogroman broj Crnogoraca misli da je to nacija i tako se oseća. To je dovoljno, ne za nauku, to je dovoljno za zdrav razum. Ako ti ljudi kažu – ja sam te nacije, onda ta nacija postoji, ja ne mogu ni jednom čoveku odrediti koje će on nacije biti. Naravno, ima i drugih elemenata nacije, jezik i tako dalje, ali već psihološki, kada se vi na neki način izjašnjavate uvek je dovoljan razlog normalnim ljudima. Ostaje da se vidi kakva će reakcija biti u Beogradu i ne želim da plašim vaše slušaoce, ali prosto se treba pripremiti za loš sled događaja pred kojima smo.

Čuo sam upravo vest da je patrijarh srpski primio Predraga Bulatovića i poželeo mu sreću na referendumu. Sad, neko normalan bi rekao da je patrijarh trebalo da zaželi sreću svim Crnogorcima i građanima Crne Gore koji nisu samo Crnogorci, i da im poželi da demokratski odluče i da će tu odluku poštovati i crkva. Međutim, on je podržao samo jednu polovinu. Naravno da je tu bio neizbežni mitropolit crnogorski, Amfilohije Radović, koji je to i organizovao. Kao u srednjem veku, on mora da klekne, pa ga crkva blagosilja i on ide u rat. Kada sam bio u Istambulu, video sam tamo u carskom delu grada rupu u kamenu gde se stavljala zastava, pa je odatle sultan davao zastavu komandantu vojske da ide u rat, e – to mi je na to ličilo. Nije bila rupe i zastave, ali je bio blagoslov jednoj polovini Crne Gore da uspe da očuva zajednicu. Neko bi pitao i patrijarha i Amfilohija Radovića – čoveče, polovina misli drugačije, zar ne bi crkva trebalo da se brine za obe polovine, valjda su vernici i ovi koji su za nezavisnu Crnu Goru. Ali evo, to je način kako protiče kampanja protiv nezavisne Crne Gore u Srbiji.

Ja mislim da je taj skup u Sava centru najbolje pokazao šta je problem prihvatanja nezavisnosti Crne Gore. Da budem sasvim jasan, može se braniti državna zajednica Srbija i Crna Gora, i to dobronamerno – smatrate da je to bolje za obe države, da su jače ekonomski, da su komplementarne, da su istorijski bliske. Ono što se ne može raditi je da to branite time da Cnogorci nemaju naciju i da su to, kako je rečeno na skupu, to je glavna parola – dve srpske države. Ja bih pitao učesnike skupa zašto ne odu korak dalje i zašto ne kažu ono što je bila politika između dva svetska rata, a to je da uopšte nema potrebe da postoji crnogorska država. Taj skup je bio najčistija manifestacija, od 45. godine, jedne politike za koju se verovalo da je istorijski poražena, a ja ću odmah reći zašto je ona istorijski poražena. Zato što se po svim popisima stanovništva u Crnoj Gori, poslednjih 20, 30 godina, vidi da su se u ogromnom broju ljudi tamo izjašnjavali kao Crnogorci. Znači, taj skup je imao poruku koja liči na ono što je Njegoš nazivao istragom poturica. To je zastrašujuća poruka, umesto da se najnormalnije kaže – u redu je, postoji crnogorska nacija, ali tamo je mnogo ljudi koji se smatraju Srbima, zbog tih ljudi treba održavati neku vezu, mi se zalažemo za državnu zajednicu, mi smatramo da je dobro da ova dva naroda i ove dve države imaju zajedničku državu. Može to da se kaže, ima argumenata za to, ali ne, taj skup je rekao nešto drugo, rekao je – nema crnogorske nacije, nema Crnogoraca, sve je to prevara, to je srpska država.

Drugim rečima, ovo je srpski problem, jer neki od naše matice etničke hoće da se otcepe. To je poruka koja nas, nažalost, potpuno vraća u 80-te godine i na početak rata. Mi određujemo ko sme da ima državu, mi tamo gde ima Srba smatramo da niko drugi nema prava i tako dalje. Onda ne treba besneti kada pojedini albanski ekstremisti kažu da je prirodno da se napravi jedna velika Albanija, jer je to ta ista ideja. Znači, neće živeti Albanci u Makedoniji, ne, ne, napraviće se neka nova albanska država, pocepaće se Makedonija, pocepaće se Kosovo ili Srbija ili ne znam šta. Znači, to je jedna politika koja se već realizovala kod nas i ona je vodila do rata i do najstrašnijeg krvoprolića, etničkog čišćenja ili kako reče Dobrica Ćosić – humanog preseljenja stanovništva. Možete misliti da vam neko dođe kući i kaže – hoćeš humano sada da se iseliš. Neka zamisli vaš slušalac da mu neko danas dođe i kaže – da li bi ti humano otišao na primer u Tetovo, ovako bez ičega, bez stvari, i nikada više da se ovde ne vratiš. Na tom skupu su sedeli visoki crkveni velikodostojnici, naš premijer je tu mudro sedeo, nije bio predsednik Srbije, Boris Tadić, i to moram da konstatujem i mislim da je dobro što nije bio.

Ali bilo je tu ipak obrazovanih ljudi, intelektualaca, ljude koji imaju neko značenje na našoj kulturnoj i naučnoj sceni. Ja sam to zapanjeno gledao i pitao se zašto se svaki problem u Srbiji koji ta elita pokuša da reši rešava po obrascu iz XIX veka. Uzgred, u XIX veku je Crna Gora postala samostalna država, na Berlinskom kongresu. Moje pitanje je da li je naša nacionalistička elita uopšte sposobna da uči. To je u psihologiji obično pitanje, jer mi često procenjujemo inteligenciju po sposobnosti učenja. Stvarno se pitam kako ćemo definisati te ljude koji su nesposobni da uče iz istorijskog poraza. Oni će i u nedelju doživeti istorijski poraz. Koštunica kaže – vitalni moj interes je da sačuvam zajednicu. Ne, to nije odgovor, može da kaže – mi se za to zalažemo, to je trebalo da kaže Angeli Merkel, ali ako crnogorski građani odluče drugačije, mi ćemo to poštovati, imaćemo maksimalno prijateljske odnose sa njima. Osnovni red bi bio da neko iz Beograda dođe u Podgoricu i da im prvi čestita, znači, prvo neko iz Beograda da dođe i kaže – ja vam želim sreću, ali mi smo dva bratska naroda, dve susedne države, hajde da vidimo sada šta možemo da sačuvamo od naših veza i tako dalje. Međutim, naravno, to Koštunica nije rekao, on je rekao – slušajte, ovde je vitalan interes Srbije da se sačuva država. Drugim rečima, ako je Crna Gora nezavisna, Srbija je vitalno ugrožena.

Ja sam rekao tim ljudima koji vode tu kampanju za nezavisnu Crnu Goru da je manji problem sti ći do nezavisnosti, a mnogo veći podeljena Crna Gora. Oni će naslediti jedno duboko podeljeno društvo, to je prosto činjenica. Drugim rečima, u jednom podeljenom društvu Beogradu je lako da izazove nevolje. Kad kažem nevolje, ne mislim na neke oružane konflikte, ne, ali vi možete na razne načine opstruirati mogući razvoj Crne Gore i njene prve korake u nezavisnost. Beograd ima veliki politički uticaj na severu Crne Gore, izgleda je kampanja bila finansirana iz Beograda. Marketinška kampanja za zajednicu je rađena i u Beogradu, u njoj su učestvovali naši novinari, marketinške agencije. U samoj vladi postoje službenici, šefovi kabineta koji su koordintori akcije iz Beograda. Šta želi ta elita koja ima Koštunicu uz sebe – da ometa crnogorsku nezavisnost, da ih spotiče na svakom koraku, što je lako u stvari.

Međutim, znate šta, bivši pomoćnik ministra kulture, rok pevač, je spevao pesmu o bečkim konjušarima. Pa su ti konjušari danas u Evropskoj uniji, imaju nacionalni dohodak od skoro 20.000 dolara, jedno prilično stabilno društvo, ekonomski razvijeno i jedan su od najvećih investitora u Srbiji. Pola milijarde evra su investirale slovenačke firme u Srbiji i to ih čini jednim od najvećih investitora kod nas. Tako da vidim da su bečki konjušari ispali prilično uspešni, možda bi i nama bilo bokje da smo se više bavili konjima, a manje ratovima. Uzgred, Slovenci nikada nisu bili nikakvi konjušari. Sećate se šta su govorili – Fruktal se pravi od srpskog voća, što sada zvuči kao besmislica. Možda mlađi slušaoci to i ne znaju, ali to postoji dokumentovano u Odjecima i reagovanjima u Politici iz toga doba. I eno, Fruktalov sok je na svakoj polici u Beogradu i još uvek je dosta dobar sok i sasvim lepo postoji i bez srpskog voća.

Za Hrvate smo rekli da nisu državotvorni narod. Kao što znate, Hrvatska sada ide jednim ubrzanim tokom ka Evropskoj uniji. Svi porazi tog nacionalističkog govora te ljude nisu naučili ničemu, mada se sve što su rekli pokazalo suprotno. I moram da kažem da je ta naša elita, čiji ste deo videli na skupu u Sava centru, nesreća ovoga naroda. Jednom je Stojan Cerović, moj drug koga toliko volim i koji mi nedostaje, nismo se uvek slagali, naročito oko Crne Gore, Stojan Cerović je jedanput meni rekao, ne bi mi valjda zamerio da to citiram da je živ, on je rekao – problem nacionalista je što su svi najbolji već sa druge strane. Znači, ne da nema intelektualaca na onoj strani, nisam to rekao, ali kada bolje pogledate, ipak najbolji pojedinci nisu bili s njihove strane. Oni ulažu jedan patetičan napor da sebe prikažu kao elitu ovog naroda. Nisam siguran da su oni elita ovog naroda, oni su deo te elite, ali imaju ogromne pretenzije da govore u ime naroda. Oduvek su mi bili sumnjivi ljudi koji govore u ime naroda. Herman Hese je pobegao u Švajcarsku protiveći se nemačkoj militarističkoj politici još u Prvom svetskom ratu u Švajcarsku, a onda je isto učinio i u doba Drugog svetskog rata. On je u životu uspeo da dva puta bude protiv sopstvenog naroda, Herman Hese, veliki književnik i nobelovac. I pokazalo se da je u pravu bio on, a ne njegov narod.

Znači, naša elita stalno želi da je u pravu. Bar da je jedanput neko od njih priznao da je projekat podržavanja Miloševića bio pogrešan. Oni se prave kao da se ništa nije dogodilo, a ja bih voleo da nam je neko od njih to jasno rekao. Na primer, sećate se izjave Dobrice Ćosića da Slobodan Milošević najbolje razume srpski narod i najbolje izražava njegove interese. Voleo bih da je Ćosić napisao jedan komentar, pa rekao da je pogrešio, da je bio u zabludi, da se prevario. Ne, oni nastavljaju kao da se ništa nije desilo, idemo dalje – to je bila ona divna Šotrina serija, mislim da je to rekao partizan kome narede da se demobiliše i postane seoski učitelj, pa on uvek kaže deci – idemo dalje. To je jedna božanstvena serija, koja je jako lepo prikazala taj period posle oslobođenja zemlje. Epizoda sa narodnim sudom je najlepši deo, tu presuđuju, svi meštani su se okupili u seskom domu, izvode jednog po jednog i svi viču – na smrt. I ljudi budu osuđeni na smrt, tako se presuđivalo. I dođe Paja Vujisić, heroj, partizan, prvoborac, mladi učitelj, demobilisan, i dok svi viču – na smrt, on vikne – na život. Znači, da pokažu bar kao učitelj neko milosrđe prema tim ljudima.

A ovi naši ne, samo kažu – pa nije uspelo. A toliko je mrtvih, toliko je miliona raseljeno, toliko je nesreće u ovoj zemlji. A oni, kao da im đavo ne da mira, kao da bi još malo nesreće da proizvedu i u toj nesrećno podeljenoj Crnoj Gori. Imam studente iz Crne Gore, jedna je baš danas završila diplomski i užasnuta me pita šta će biti. A ja nju pitam – dobro, sine, šta će biti? Ona zaista veruje da će se nešto strašno desiti, ona veruje da Srbija i Crna Gora treba da ostanu zajedno. Ja to razumem, ali potezati argument da nema crnogorske nacije, to je deo iste beogradske politike koja je, kad god je mogla da se realizuje unesrećila sve oko sebe. I evo, nastavljaju i nastavljaju… Rekao sam, ti ljudi nemaju sposobnost da uče, a možda i neko zlo u njima postoji, neko staračko zlo, da se osvete nekome za nešto. Ne znam, dobili su sva priznanja, štampali su knjige koje niko ne bi štampao, koje ne vrede ništa, proglašeni su za akademike polupismeni ljudi, bez škole, stalno su u medijima, imaju vile, stanove, neke pare, ne kažem da su milioneri, ali država ih je ipak pomagala – šta još hoće od ovog nesrećnog naroda, siromašnog i bednog. Ako već ne umeju da ga vode u pravom smeru neka bar ćute. Ali ne da im đavo mira, i dalje buškaju, i dalje nam se nude da nas vode, kao kod Domanovića.

Ja mogu da razumem reakciju Vuka Draškovića na drugo obaranje presude za Ibarsku magistralu. To zaista čovek ne može da shvati, radi se o jednom gnusnom četvorostrukom ubistvu, on je slučajno preživeo. To je izrazito politički atentat, to je toliko jasno. Isti obrazac izvedbe atentata je primenjen u svim slučajevima: Stambolić, Ćuruvija, sigurno i Zoran Đinđić. To je uradio deo Jedinice za specijalne operacije po naređenju vrha Državne bezbednosti i po političkoj odluci ljudi koji su tada bili na vlasti. Moj utisak je da se na drugom suđenju čak nije došlo do tog političkog motiva, jer teško da je neko mogao da pokuša da ubije Vuka Draškovića, lidera opozicije, a da o tome Milošević bar nije bio indirektno obaveštavan. Ubijete kućnog prijatelja, Ivana Stambolića, a on ništa ne pita, a kad pitaju njega, on kaže – čuo sam da je možda u inostranstvu. Hajde, nemoj da se igramo, kao da se u državi gde su se Mira i Sloba pitali za najbezazlenije stvari, nisu pitali za ubistvo.

Istovremeno, tu je taj Vrhovni sud, čiji je jedan sudija optužen za korupciju, pa se onda postavlja pitanje kako je taj Vučković uopšte postao sudija Vrhovnog suda. Ili kako je ministar pravde u sudiju unapredio čoveka koji je vodio jedno drugo, opet vrlo osetljivo suđenje, ticalo se perioda posle demokratskih promena, u kome je izrečena jedna neobična presuda, posle koje je taj sudija odjednom naglo napredovao. Znači, otvoreno je pitanje Vrhovnog suda, otvoreno je pitanje još nekih sudova, reformske grupe su nam se pokazale u najnegativnijem svetlu, parlament je destabilizovan, jeste, Labus je rekao notornu činjenicu. To što je on to rekao kada je postao žrtva svega toga, to je ta naknadna pamet. Ali ako je destabilizovano sve, postavlja se pitanje šta vam je ostalo. Crkva i vojska, pri čemu vojska grca u dugovima i u reorganizaciji koja nije ni započela, pa imate tu ekstra konzervativnu crkvu. Stvarno ne znam koje nam društvene institucije preostaju. Pokazaće se da je Vojislav Koštunica, koji je najviše optuživao Zorana Đinđića za vaninstitucionalni put, najveći rušitelj jedva dignutih institucija posle oktobarske promene.

Evo, neka mi neko odgovori, sem ako nije onako zaljubljen u Koštunicu, ljudski i politički, pa on je ruinirao parlament mnogo više nego DOS, ima ministre koji šutiraju novinare. Izvinite, dva člana one vlade su bila optužena, Perišić za špijunažu, on je sam dao ostavku, nije hteo da opterećuje vladu. I imali smo Vuka Obradovića, kojeg je smenio parlament. Sećate se, Vuk Obradović kao predsednik vlade nije hteo da da ostavku zbog afere seksualnog zlostavljanja, koliko sam shvatio nedavno je oslobodjen optužbi, ali parlament ga je tada smenio. Znači, Đinđić je branio kredibilitet vlade. A Koštunica vodi sa sobom u Berlin ministra koji je šutnuo novinara nogom u studiju, da ne pričam o ostalim stvarima. Znači, imate problem sa pojedinim članovima vlade koji se ponašaju uličarski i Koštunica očigledno ima simpatije za te ministre, pušta ih, oni imaju veliki prostor u njegovoj Srbiji, oni uzimaju polako celu zapadnu Srbiju, ruše gradonačelnike, asfaltiraju seoske puteve da bi dobili glasove. To je jedno ponašanje kneza Miloša – vi budite dobri, a ja ću da vam uradim sve što vama treba. Stvarno se postavlja pitanje šta će biti legat Koštunicine vlasti, biće to jedan broj zakona, neki su skandalozni, naročito su u poslednje vreme sve gori. Ostaće početak razgovora sa Evropskom unijom, ali konačan rezultat te vlasti biće urušavanje institucija države. Molim vas, na sudu njegov šef kabineta kaže da se šalio kada je na konferenciji za štampu rekao da je Demokratska stranka organizovala ubistvo Zorana Đinđića. Pa valjda je Koštunica trebalo da ga smeni odmah. Znači, on prihvata laganje. Ja nisam iznenađen, moram da kažem, meni to nije neobično, jer on je taj koji je konačno urušio DOS, koji ga je doveo na vlast. Koliku podršku je pre petog oktobra imao Koštunica, hajde da budemo realni. Mi smo svi ćutali i stajali iza njega, nas 18, 20, sećate se te slike – on govori, mi ćutimo, i Zoran Đinđić je ćutao, kao fikus je stajao iza njega, samo da bi Srbiju doveli negde, da bi Milošević izgubio vlast. Mi smo toliko gutali od njega, sve dok nije počeo aktivno da nas ruši.

Ako meni ne verujete, pustite tonski snimak šta je rekao na konferenciji za štampu 28. juna 2001, kad je izručen Milošević, on je direktno rekao da smo mi izvršili državni udar, puč, da smo praktično svi mi u vladi kriminalci . Znači, mene ništa ne čudi i sve je to nastavak te naše tragedije. Ubistvo Zorana Đinđića je posebno stvorilo jedan vakuum i taj vakuum je danas potpuno očigledan. G17 je ušao u cipele koje nije mogao da ispuni, G17 je pokušao da odigra ulogu Zorana Đinđića, pre svih Labus, ali to su bile prevelike cipele za njih i sad se pokazuje i zašto. I Srbija će još čekati da dobije jednu snažniju reformsku grupaciju. Daj bože da posle sledećih izbora dobijemo jednu vladu u kojoj će biti snažniji zaista iskreni i proevropski i reformski glasovi i da će Srbija prestati da bude đak ponavljač Evrope. Srbija je sada kao što se nekada govorilo za Tursku – bolesnik sa Bosfora. Vidite da je Evropa malo užasnuta od toga i ako se to u neko vrlo dogledno vreme, znači kroz nekoliko meseci, ne promeni, onda će Srbija moći da kaže – sve ono što je započeto 5. oktobra sada je pod Koštunicom konačno zaustavljeno.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije slušate sociologa religije, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, Milana Vukomanovića.

Milan Vukomanović: Reč je o našoj vicekonzulki u Frankfurtu, koja je uhvaćena kako skida etikete u jednoj robnoj kući sa jeftinijih artikala i stavlja ih na skuplje artikle i onda nosi to sve na kasu nadajući se da će moći da prođe sa tom nižom cenom. Naravno, te kasirke nisu bile naivne, pozvale su obezbeđenje, onda policiju, da bi se dotična dama pozvala na diplomatski imunitet Srbije i Crne Gore. Ona je inače diplomata od karijere, znači nije članica stranke. Očekivao bih u diplomatiji da rade neki facelifting, a ono ispao shoplifting. Ne znam šta je gore, što su je uhvatili ili što se pozvala na diplomatski imunitet, jer time je dala stigmu čitavoj zemlji koju treba da predstavlja u sasvim drugom svetlu, na jedan dostojanstven način. Ona je sada skrenula pažnju na Srbiju i Crnu Goru i maltene nemačke vlasti razmatraju posebne mere zaštite kada je reč o kupcima iz naše zemlje, jer logika je da kada osoba iz diplomatije to radi, šta će tek da rade obični građani na proputovanju kroz Nemačku. Ali zanimljivo mi je bilo medijsko praćenje tog događaja, jer nisam nešto primetio da se to spominjalo u ovim ozbiljnim novinama. Zanimljivo je da je u Politici jedna od udarnih vesti toga ili sledećeg dana bila da je jedan hrvatski sudija optužen za silovanje. Nisam tu video ništa o našoj vicekonzulki, mada mislim da je to svakako vest koja zaslužuje da bude propraćena mnogo više nego samo u žutoj štampi. Tu se ne radi više o nekim glumcima tamo na zapadu, pa eto, bili su tog dana loše sreće, nego je to stvar koja je zaista trebalo da odjekne.

Ali prethodnog dana slavio se Dan Evrope i nedaleko od Politike, na Trgu republike, na Trgu slobode dešavao se jedan miting koji je bio od velikog političkog značaja. Ta vest međutim u istoj toj Politici našla se negde duboko u srednjim stranicama, pored vesti o upisu brucoša i srednjoškolaca, znači, na tom nivou. Čak je i Kurir toga dana na trećoj strani objavio da se dogodio miting, doduše, rekli su da se okupilo hiljadu ljudi i to je bio teško primetljiv tekst, ali bio je na trećoj strani. Dobro, šta bismo drugo i mogli očekivati od Kurira. Toga dana je na naslovnoj strani bilo nešto kao – Dinkić diktator. Dobro jutro, što nisu to govorili u vreme kada je Dinkić rušio prethodnu vladu, nego sada. Potrebni su nam ljudi koji bi trebalo da daju primer građanima, potrebno nam je potpuno resetovanje političke, javne, kulturne scene.

Ko sme da vas pogleda u oči je tek posle deset dana demantovao da je bilo šta obećavao Oliju Renu i Karli del Ponte, tek nakon deset dana. Koliku verodostojnost može da ima takav jedan demanti deset dana kasnije i šta sad znače ove izjave da postoji politička volja da se dovrši saradnja sa Haškim tribunalom? Mislim, čija politička volja? Ta prva Srbija, Srpska radikalna stranka, nikada nije imala volju da sarađuje. Takozvana druga Srbija je oduvek upozoravala na važnost suočavanja sa zločinima, sa kriminalom počinjenim u toku rata. A treća Srbija neće javno da kaže da je za Miloševića, ali podržava kontinuitet politike iz tog vremena istovremeno tvrdeći da će dovršiti saradnju sa Haškim tribunalom, mada nikako neće da kaže da će da uhapsi Mladića. O čemu se tu zapravo radi? Mislim, na sceni je jedna kancerogena situacija za koju je najviše odgovorna sadašnja vlada.

Ovde se raspravlja o državnom interesu Srbije uvek u vezi sa nekim teritorijama i granicama. Ne govori se o tome koliko je važniji državni interes naše obrazovanje, naša škola i kako bi nove generacije od osnovne škole morale da se vaspitavaju na sasvim drugim matricama političke i javne kulture, govora. Zdravstvo je jedan veliki državni interes, to da imamo prvo zdraviju naciju nego što je imamo, i psihički i fizički gledano, to treba da bude prioritetni državni interes. Mi već sada moramo da stvaramo nove elite. Nedostatak elementarne odgovornosti pokazuje i ovo sa Peščanikom, ova nagrada koju ste dobile, kada je istoga dana u republičkoj skupštini bila debata o novom zakonu o crkvama i verskim zajednicama. Odgledao sam malo tu raspravu, radikalski poslanici su uglavnom prigovarali da zakon nije dovoljno restriktivan u odnosu na sekte, male verske zajednice, i neko od njih je spomenuo Peščanik kao sektu. Jedan radikalski poslanik je pomenuo Peščanik kao sektu. I ono što je meni tog dana bilo potpuno frapantno jeste da dve državne institucije, jedna gradska, druga republička, jedna preko puta druge i na jednom mestu ste vi primale nagradu za vaš novinarski rad, nagradu grada Beograda, a preko puta je druga državna institucija, republička skupština, na taj način omalovažava ceo taj vaš projekat. Može neko da kaže – pa dobro, to je pluralizam, živimo u demokratskom društvu. Pa ne može, oko takvih stvari ne može da bude podeljenosti.

I ono što me je posebno zabolelo su reakcije iz redova treće Srbije, ti prigovori – kako to uopšte i zašto Peščanik da dobije tu nagradu. Čak onaj tip iz DSS-a nije hteo ni da vam potpiše nagradu. Međutim, niko iz treće Srbije nikad se nije setio da prigovori na nagradu koju je dobio, recimo, Nikola Vrzić za onaj treći metak ninovski, na nešto što je bila opstrukcija pravosuđa. To je odjednom bila prestižna novinarska nagrada. I niko od njih se ne osvrće na pisanje Kurira, Pressa, Nacionala, na laži koje su izgovorene na račun mnogih naših javnih, uglednih ličnosti iz nevladinog sektora. I argumentacija koja dolazi iz redova te treće Srbije, od ljudi koji pišu tekstove, kao što je Ćirjaković pisao o Latinki Perović – tu ima stvari zbog kojih mi oborimo studenta na prvoj godini, jer im argumentacija na nivou formalne logike ne funkcioniše. U tom tekstu o Latinki Perović s jedne strane imamo argumentaciju da je Latinka majka druge Srbije, da je Latinka najmoćnija žena na političkoj sceni Srbije, da je ona Dobrica Ćosić druge Srbije, a onda paralelno ide argumentacija da je ona u stvari marginalna ličnost iz senke, jedna stidljiva, povučena intelektualka iz biblioteke. Pa mislim, ne može i jedno i drugo – ili je ona majka druge Srbije, najmoćnija žena na političkoj sceni Srbije ili je ona marginalna ličnost koja ima marginalni uticaj.

Uloga druge Srbije je uvek bila da opominje, da podseća, da kritikuje, da ne da da se zaboravi, ali to su ljudi koji ne mogu da podnesu teret onoga što treba da obave političke partije. Pa šta ćete više, jevrejski proroci su to radili. Imate u hebrejskoj Bibliji Dela proroka, to nisu ljudi koji proriču budućnost, to su ljudi koji upozoravaju taj narod da ponovo krši neke saveze koje je ranije uspostavio. Oni pre svega imaju moralni autoritet i neku vrstu harizme koja iz toga proizilazi. Jasno mi je šta hoće i šta neće prva Srbija. Jasno je potpuno i šta hoće i šta neće druga Srbija. Jedino ovu treću Srbiju ni za glavu ni za rep ne možete da uhvatite. Oni bi nešto, ali neće to nikada da nazovu pravim imenom. Možda ako ovoga Mladića izuzedaju pčele tamo u nekim pčelinjacima, pa se desi neka tragedija, pa će ovom Koštunici da padne kamen sa srca, jer ne mora da ga hapse, mislim, ne znam zaista šta tu treba da se desi.

Oni pokazuju neverovatnu selektivnost, najnoviji primer danas čitam u novinama – ministar pravde Stojković odgledao jučerašnji Insajder i poziva državnog tužioca da razmisli o tome da pokrene postupak protiv Duška Mihajlovića, jer je Duško Mihajlović obelodanio akciju Mreža iz 2003. godine, pa je to došlo je do Caneta Subotića, koji je to ispričao u Insajderu. Bilo je tih Insajdera i o drugim stvarima, Beba Popović je tu svedočio, pa je mogao državni tužilac verovatno da pokrene mnoge stvari i ispita niz drugih ljudi. Ne, baš ovo je jako važno, a u stvari to je sada osveta za Sablju. Prvo, šta ministar pravde ima da se uopšte meša u to, to nije njegov posao. Ako državni tužilac smatra da to treba da se ispita, uradiće to. Opet se neka izvršna vlast meša u tuđi posao. I ta selektivnost u primeni zakona, prosto boli kada vidiš kako u nekim situacijama zakon deluje brzo, pravovremeno, efikasan je, a u nekim drugim stvarima, kao što je ovo sa Ratkom Mladićem stižu samo apeli – ej, predaj se, budi veličina, budi junak, od tebe sve zavisi. Pa kako može od njega sve da zavisi?

I šta su te koncentracione vlade zasnovane na principu sabornosti, pa to ne može tako, ne mogu da zamislim Vesnu Pešić pored Vojislava Šešelja kako nešto zajedno rade, učestvuju u nekakvom projektu. Jednostavno, to su nespojive stvari. I druga Srbija je ona koja kaže – to ne može da ide jedno sa drugim, to nije pomirenje, to ne ide jedno pored drugog. I oni bi hteli da mi svi ćutimo, da ništa ne kažemo, da ne opominjemo. Pa ne može tako, mi na to ne pristajemo. I šta sad mi možemo? Mi smo to što smo, a ovi iz treće Srbije neka objasne šta oni hoće, šta je njihova politička volja, zašto u vreme prethodne vlade nije bila njihova politička volja da se hapsi i isporučuje u Hag, a sad jeste. Ko je tu promenio mišljenje? Tu nisu promenili mišljenje ni radikali, a nije ga promenila ni druga Srbija. Oni, predstavnici treće Srbije menjaju svoju političku volju kako vetar duva. Pazi, kao sad smo videli kako se vodi politika, nismo to pre znali. Pa čekaj, hoćete li vi da se obrazujete u celom tom procesu? I sad nama treba da bude satisfakcija to što ćete vi posle deset godina da ukapirate stvari, koje su nama bile jasne pre deset i više godina. Mi 20 godina slušamo istu priču o nekakvim državnim interesima koji se svode na granice i teritorije i dan-danas ta priča ide, a ne prepoznajem uopšte državni interes u ovim nekim elementarnim stvarima. Tu je prodrla ta gangrena i mi moramo da spasavamo ono što je tu vitalno i što nam ostaje za budućnost. Meni je žao što koristim termine koji dolaze iz nauka kojima se ja ne bavim, one ne dolaze iz sociologije, nego dolaze iz biologije, iz medicine, ali to je zaista tako. Kako je Suzan Zontag u onoj svojoj knjizi fino objasnila, bolest jeste metafora i ovo jeste metafora za jedno stanje u našem društvu.

Opet bih se vratio na Peščanik i na špicu Peščanika. Ono sa Kemal pašom Ataturkom, to je moglo ranih 20-ih godina, međutim mi to ne možemo, mi prvo nemamo ni Kemala Ataturka, ali ni situacija nije takva. Ovde će biti potrebne generacije za to, to će ipak biti jedan postepeniji proces, ali on mora bar da krene odozdo, baš da krene iz te neke najelementarnije baze. I druga stvar jeste ta činjenica da se ovde još uvek nije postigao konsenzus ni oko osnovnih stvari. To je ono što Dubravka sjajno kaže – jesmo li za Evropu ili nismo za Evropu, jesmo li nekakva teokratska država ili smo neka sekularna država. I ne može da se postigne taj konsenzus zato što je podeljenost velika i ta podeljenost jeste objektivna podeljenost. Problem je, međutim, što se to reflektuje na političkoj sceni gde je to podeljenost i u biračkom telu i gde u tom šahu, u toj matematici mora da se spaja nešto što prirodno ne ide zajedno, što programski ne ide zajedno, ali moraju da se prave nekakve koalicije. I sad, svako je oprezan, jer zna da kod novog mešanja karata, na sledećim izborima ponovo će sa onima koje očima ne može da vidi morati da pravi koaliciju. I to plašenje radikalima, ne znam zašto je onaj u skupštini našao da napada Peščanik, mislim, svaki drugi gost u Peščaniku kaže – pa treba da nam dođu radikali, hajde, više da vidimo, da budemo načisto s tim.

Upravo u ovom demokratskom bloku svi su svesni da, pre ili kasnije, uz to novo mešanje karata opet će morati da sa radikalima prave savez i svi se čuvaju ko seka Perse, da slučajno neko nekome previše ne stane na žulj. Ali mislim da je ovde moralo mnogo odsečnije da se radi, Đinđić jeste iamo takvu viziju da se otvoreno ljudima kaže u lice, građanima, šta nas čeka, da se preseče sa onim što nas vuče u prošlost, da se napravi potpuni diskontinuitet u odnosu na Miloševićevu politiku. I Miloševićeva sahrana je bila odličan povod da se progovori o tom periodu 15 godina unazad, da nacionalne televizije i javni servisi progovore o tome, ali svi se nešto bili utišali, ućutali, a ovi Miloševićevi su trčali okolo da vide mogu li da ga smeste u Sava centar ili Muzej 25. maj. To je bilo za Almodovara zaista, i šta sad sa tim, ispala je jedna lakrdija potpuna, pa čak i sa stanovišta onih koji su hteli od toga da naprave novu Kuću cveća ili ne znam šta. Totalna lakrdija, zato što je to endemski bila jedna stvar potpuno sumanuta i ne može ni taj kraj svega toga da bude bolji. A odlična je prilika bila da se progovori o tom vremenu, ali ovi koji su sada na vlasti ne žele da se to otvara, o tome se radi. Lako bi ti bilo da prepoznaš šta je crno, šta je belo, ali ovo je stalno u nekim sivim tonovima i zato ljudi kažu – pa neka dođu radikali, daj da vidimo to crno, samo da ne bude to sivo, sivilo te treće Srbije.

Ovde nedostaju hroničari, ovde nedostaju ljudi, još dok može nešto da se zapamti, dok postoje nekakvi zapisi, tonski zapisi, dok postoje neki tekstovi. Da neko sedne i da popiše šta su govorili, uključujući i te tadašnje opozicione političare, ne znam, Vojislav Koštunica, Vuk Drašković, koga sve tu nismo imali, naročito u ratnim vremenima. Cela knjiga je napisana, mislim da je u Bosni objavljena, sa Koštunicom na naslovnoj strani sa mitraljezom, tu se vidi koja saopštenja su oni davali tokom rata. Verovatno bi iluzorno bilo očekivati da oni sad uspostave neki ideološki diskontinuitet. Ali pragmatizam im nalaže da kažu – evo, sad postoji politička volja, pragmatizam to nalaže, ušli smo u politiku i sada vidimo da nema šale. Ali moralo bi to da se zabeleži, da se vidi šta je rečeno pre godinu dana, kakva su katastrofalna kadrovska rešenja napravljena. To bi u stvari mogao da bude neki udžbenik za sledeće, jer tu ima svega. Sada bi trebalo napisati knjigu o tome ko sme da vas pogleda u oči. To bi bio sjajan naslov za jednu knjigu u koju bi stalo štošta iz fonda te treće Srbije i njihovog lidera, da se vidi kakva je to doslednost i kakav je to kredibilitet.

Koja je to petlja, deset dana kasnije reći da ti nikom ništa nisi obećavao? I tako, mi smo stavljeni na led, Srbija je na nekom skrajnutom koloseku, na kojem kao, hajde, ima neku viziju Evrope. Možda će se naći neki specifični modus za zapadni Balkan, ali računati na to da zato što je njima stalo da mi budemo članica Evropske unije, da će oni da obave posao koji mi treba da obavimo – e pa to ne može. Prvo nešto moraš zbog sebe samog da uradiš, da bi započeo dugotrajni proces izlečenja ovoga društva u totalnoj dezorijentaciji. Reformska opcija mora da pobedi, pre ili kasnije će biti tako. To je ono – znamo da smo u pravu, samo što smo još uvek manjina i šta sad, moramo da sačekamo da se svi sete da je to pravi put. Ali silne su godine izgubljene, a neke godine mnogo više znače nego druge godine. Neke političke odluke nose mnogo veću težinu nego druge političke odluke. Ovo sa Hagom je morao da bude uslov svih uslova i tome se morao dati prioritet u odnosu na sve drugo. Mi vidimo da je to u senci ovih događaja oko Kosova i Crne Gore, niza stvari koje će nas u ovoj godini isterati na neki čistac.

I onda ćemo biti suočeni sa samima sobom i onda ćemo i bez Peščanika moći da se pogledamo u to ogledalo i vidimo kako zaista izgledamo. Videćemo, kad se nađemo u tom pustom polju bez igde ikoga, negde će morati da se krene, ali su izgubljene silne godine. Tolike smo ljude izgubili, koji su zaista videli mnogo dalje od ostalih i bili spremni da povuku i koji su slomljeni na tom putu ili su ih drugi slomili, ubili. I oni sada na ovaj ili onaj način, ti koji su činili ta nedela, i dalje upravljaju ovom zemljom.

Kad Amerikanca danas pitate na nekom skupu odakle je, on neće da kaže – ja sam iz Sjedinjenih država ili iz Vašingtona, on kaže – ja sam iz Majkrosofta, iz Eriksona, drago mi je, a ti kažeš – a ja sam iz Srbije, znaš, ja sam iz Beograda. Već taj redosled prioriteta kad pogledaš, ti vidiš da je na zapadu zavladao sasvim drugi mentalitet, ti ljudi žive kao građani sveta, oni idu za poslom, tu se onda stvaraju nekakve hibridne kulture, dolazi do kontakata, mešanja. Danas ljudi žive eksteritorijalno, žive nadnacionalno, postoje brodovi koji su napravljeni na Bahamama, koji plove oko sveta i gde žive ljudi iz različitih zemalja. Na jednom brodu žive potpuno eksteritorijalno. Imaju vezu sa svetom, imaju vezu sa berzom, imaju vezu posredstvom interneta sa globalnom mrežom i tako dalje, ali to su ljudi za koje uopšte nije bitno odakle dolaze, u smislu državljanstva, u smislu etničkog identiteta, u smislu neke religijske pripadnosti, to su ljudi koji se jednog jutra bude u jednoj luci, u jednoj zemlji i nakon dva ili tri dana se bude u nekoj drugoj zemlji.

To je svet u kome mi danas živimo i radi se o tome da mi budemo ravnopravni građani ovoga sveta, a ne da budemo neko zabačeno neko pleme u Amazoniji, nekakav relikt koji je zanimljiv samo za antropologe. To je neverovatno, ali mi ovde u Evropi to postepeno postajemo, to čovek i ne oseti potpuno, on se samo nađe u situaciji u kojoj počinje da gleda te ljude oko sebe kao neka strana bića. Mi putujemo kroz neke realne i kroz neke virtuelne svetove, mi danas živimo u svetu koji jedan norveški antropolog opisuje metaforom – tiranija trenutka. Možda je nekome to i hendikep, ali danas više ne možeš ni kafu da skuvaš, a da nisi u interakciji sa drugim svetovima. Dovoljno je, dok to lonče ne uvri na šporetu, da se malo konektuješ na internet i vidiš da li imaš neku poštu i onda vidiš, stiže ti tamo nešto iz Japana, nešto ti stiže iz Norveške, iz Bosne, stiže ti iz Makedonije, neke konferencije, neke razmene. I dok se zakuva kafa u tom lončetu, ti si već u interakciji sa tim svetovima, već razmišljaš o čemu ćeš tamo na nekom skupu za godinu dana u nekoj dalekoj zemlji da pričaš.

Jedan broj ljudi ne učestvuje u takvom procesu iz čisto tehnoloških razloga, možemo govoriti o ovoj starijoj populaciji kojoj je već kasno da se uključi u taj postindustrijski sajber svet. Ovi mladi mnogo se bolje snalaze u tim virtuelnim svetovima, ali im nedostaje kontakt sa tim realnim svetovima koji idu paralelno sa tim. Čovek najbolje sebe vidi kroz oči drugog. Mnogi će nas zaista preteći dok mi uopšte shvatimo gde živimo.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Milan Vukomanović, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Evo još jednog profesora sa istog fakulteta, Nikole Samardžića.

Nikola Samardžić: Očigledno da je G17 istim načinom na koji je rušila Živkovićevu vladu počinivši ogromnu štetu demokratiji u Srbiji, na kraju prošla tako da se u toj stranci napravi veliki raskol. I potpuno je neverovatno što se sada analiziraju ličnosti Labusa i Dinkića, kao da je tu bilo neke bitne razlike u njihovoj politici, u njihovoj sklonosti korupciji ili stvaranju afera. Tako da je G17 više doprinela jednoj opštoj političkoj kontaminaciji nego konkretnim reformama. I tu imamo jedan paradoks, a to je da je G17 bila reformski, demokratski lider u toj vladi, a da je zapravo najviše doprinela slomu demokratije, povratku u doba Miloševićevih vrednosti, rušenju demokratskog parlamentarnog poretka i prevlasti korupcije, afera i prljavštine na javnoj političkoj sceni. G17 je samo jedan sastojak tog pretis lonca u kojem se kuvamo, a što se tiče samog opstanka vlade, meni se čini da danas nikom izbori ne odgovaraju, ni Koštunici kojem pada rejting onom merom kojom on sve više ovladava svim mehanizmima vlasti. Možda izbori ne odgovaraju radikalima upravo zato što oni imaju šansu da na tim izborima pobede. Ja nisam mišljenja da bi nas njihova vlada spustila do neke opet nulte tačke iz koje bi krenuo naš uspon. Mi više ne raspolažemo ljudskim, materijalnim, duhovnim, moralnim, kako god hoćete, resursima da izdržimo još takav jedan udar, kakav bi bila vlada radikalne partije, mada nas na isti način danas Koštunica, zajedno sa G17, postepeno davi. Veoma je neobična brzina s kojom su se u toj stranci obračunali upravo sa onima koji su se najviše isticali u rušenju Živkovićeve vlade, onima koji su bili nosioci njihove aferaške politike, koja je trebalo da prikrije njegovu korupciju. Neverovatno koliko malo ljudske solidarnosti među njima postoji.

Evropska unija se nama bavi samo zato što je u jednom trenutku obećala zapadnom Balkanu da će postati deo Evropske unije. Oni zaista nisu čvrsto uvereni da mi njima pripadamo i oni tvrde da je zaista problematično primiti nekoga koji u svojoj prošlosti sadrži jednu ogromnu prazninu, koji se ne može pohvaliti kontinuitetom, od humanizma, preko racionalizma, prosvetiteljstva, urbanizacije, liberalizma ako hoćete. Mi imamo problem sa istorijskim kontinuitetom, mi imamo problem sa istorijom zato što ona kod nas ne postoji. Zato se ona izmišlja, zato se njome manipuliše, jer je to jedna ogromna crna rupa. Zamislite sad te evropske forume koji većaju o nama, analiziraju nas. Tu imamo jednu komparativnu prednost, da je kod nas korupcija toliko raširena da izgleda da ipak privlači neka strana ulaganja. Najstrašnije od svega je to nepristajanje onih koji vode Srbiju da građanima objasne da problem evropske integracije nije Ratko Mladić, problem je njegov zločin, problem su svi oni koji su u zločinu učestvovali. Tu se, nažalost, vrtimo u krug umesto da jednostavno priznamo da se to dogodilo.

I to su balkanski apsurdi, u koje Evropa, prinuđena da se bavi samom sobom, neće uvek biti suviše raspoložena da ulazi u svakom detalju. Danas se čini da je ta Evropska unija suviše strpljiva s nama, ponekad nije jasno da li ona ima jedinstvenu spoljnu politiku, koju trenutno relativizuje Havijer Solana. U pitanju je njegovo tipično starolevičarsko uverenje da stvaranjem novih problema možete rešiti postojeće probleme, a taj problem je naravno državna zajednica Srbije i Crne Gore.

Predstojeći referendum će svakako potvrditi postojanje jedne većine onih koji žele da se izjasne da ta zemlja bude potpuno nezavisna. Poriv za slobodom je inače deo ljudske prirode i u tom smislu bi ta činjenica trebalo da smiri političke emocije i u Srbiji i u Crnoj Gori. Crnogorsko društvo se u celini kretalo u smeru sticanja što veće slobode. Vi danas nemate političke unioniste u Crnoj Gori, one koji očekuju da Crna Gora postane region neke velike Srbije – to više ne postoji. Zapravo su nekadašnji unionisti postali federalisti, to su ovi kojima danas manipuliše vojna bezbednost, Bulatović i ostali, a od nekadašnjih federalista koji su bili za kralja Nikolu, takozvanih zelenaša, postali su independentisti, koje danas vodi Đukanović. Ali njihovo političko raspoloženje i opredeljenje nema zaista nikakav naročito jasan politički karakter, možda više ima ideološki. Ne treba zaboraviti da su i Srbija i Crna Gora pod okupacijom bivše JNA i da je to ogroman problem ne samo u Crnoj Gori nego i u Srbiji. To je strano telo koje danas štiti Mladića, strano telo kojim vlada Koštunica ili koje vlada Koštunicom – ja mislim da je to već postalo svejedno, to je strano telo koje ubija vojnike u kasarnama, to je strano telo koje proizvodi štampu po kioscima, koja uništava ljude, njihove sudbine, pa i njihove porodice. I to je jedan od uslova ne samo evropske integracije, jer možda se ona nikad neće ni odigrati, ali mi ćemo morati da rešimo neke naše osnovne probleme. Bojim se da ćemo morati to da učinimo sami i dobro je da to učinimo sami.

Najizrazitija i najbolje definisana antizapadna snaga u Srbiji, to su vojska i crkva. Vojska ima i političku izvršnu vlast, sve više je dobija i crkva. Desekularizacija u Srbiji nije proces koji se može smatrati nekim klerikalnim, duhovnim pokretom, to je zapravo jedna nova politička i svaka druga potpora vojsci, koja nastavlja da vlada Srbijom. Vojska danas vlada Srbijom zato što Srbiji nije bilo jasno zbog čega je izbio konflikt u Hrvatskoj i Sloveniji. Danas je potpuno očigledno da to nije bio nacionalni konflikt ili međunacionalni konflikt. Nacionalizmi, naročito u Hrvatskoj, pa i u Bosni nisu dosegli taj nivo da je bilo potrebno i da je postojala neka inherentna, spontana potreba da se uzme oružje u ruke. Time je očigledno manipulisala vojska, koja se danas koncentrisala u Srbiji. U toj vojsci, naravno, ništa nije reformisano, u toj vojsci se briju i ponovo puštaju brkovi. Onog trenutka kad je Zoran Đinđić odlučio da postavi Zorana Živkovića za ministra vojnog, pošto je njegov prethodnik Tadić očigledno bio pripadnik iste političke koterije – Zoran Đinđić je bio ubijen i danas je potpuno jasno zašto su njegove ubice jedan šarolik kaleidoskop pojedinaca i institucija, da su to istovremeno i crkva i vojska, i Akademija i mafija i političke stranke. Da su to pojedinci u zemlji i pojedinci u Hagu, pojedinci na ovom i pojedinci na onom svetu, kao što danas Milošević sa onog sveta vlada Srbijom.

Ko danas vlada Srbijom, da li je to Koštunica ili vojska – ja mislim da je potpuno svejedno, jer je ta vojska jednom nužnom transformacijom posle niza poraza postala neka vrsta političke partije koja ima i izvršnu vlast i to je sasvim očigledno posle niza misterioznih ubistava u našim kasarnama i posle političkog ubistva, kakvo je bilo Zoranovo ubistvo, i naravno, posle svih tih pitisaka na civilno demokratsko društvo u Srbiji. I ta politika sve očiglednije napušta institucije, kao i u Miloševićevo vreme, s tim što politički činioci postaju i oni koji su netipični, i oni koji na to zakonom nemaju pravo. Kad patrijarh Pavle izrekne politički stav, on bi trebalo da pređe u nadležnost ministarstva finansija, da mu dođe poreska policija i da ga upita gde je on registrovao crkvu kao političku partiju i da li plaća porez. Isto važi za vojsku, koja se pritom veoma dobro čuva da ne izriče tako jasne političke stavove. To je stav onog sudije koji je pred saobraćajnim policajcima skinuo gaće, samo ne piše da li su mu pritom uzeli meru.

U procesu za Ibarsku magistralu ostali su bez presude Đurić i Radonjić, mada postoji mnoštvo dokaza da su i oni, zajedno sa Radetom Markovićem bili umešani u ubistvo na Ibarskoj magistrali. Ubistvo na Ibarskoj magistrali je jedan od simbola ne samo naše politike, ono je već neka vrsta simbola našeg kolektivnog identiteta, zato je taj slučaj toliko važan. Do danas postoje indicije da je predsednica Vrhovnog suda bliska članovima organizovanih kriminalnih grupa ili zemunskog klana, ako hoćete u prevodu, da je pod neposrednom političkom kontrolom Vojislava Koštunice i njegovog kabineta. Jedino se može postaviti pitanje da li je Vrhovni sud oborio presudu zato što Đurić, Radonjić i ostali nisu osuđeni ili zato što su Ulemek i Marković uopšte osuđeni. Može se postaviti pitanje da li Koštunica želi Legiju na slobodi, ne zato što je on Legiji nešto obećao, ne možete njega smatrati ličnošću koja ispunjava svoja obećanja, nego zato što je Legija danas potreban na ulici, kako bi pritiskao opoziciju, zastrašivao političke protivnike premijera i njegove formalne i neformalne političke grupe, zato što nam danas nedostaje Arkan ili neka druga slična baraba koja bi maltretirajući ne samo političke protivnike režima, nego i ostalo građanstvo, podvlačila ko je taj koji se u Srbiji za sve pita, ko je taj koji je u Srbiji nedodirljiv i ko je taj koji danas Srbijom vlada sa manje od 8 ili 7 procentnih poena. Mislim da se o tome radi, da se ne radi ni o kakvom obećanju.

Legija je predsednik izvršnog odbora DSS-a, a ne onaj koji to zapravo jeste, kao što je Vida Škero poslednji staljinistički sudija, ne u Srbiji nego u istoriji sveta. Ona štiti jedan poredak u kojem bi Srbija trebalo da ostane članica istočnog bloka, to je politički stav o potrebi da Srbija bude izolovana, da bude usamljena i da njome umesto vojske, koja više de facto ne postoji kao vojska, vladaju neformalne i kriminalne grupe. To je ta politička vizija po kojoj bi Srbija trebalo da sve više liči na Putinovu Rusiju. Ja ne verujem, uprkos svim analizama koje su u ovoj emisiji uporne o srpskom društvu i njegovom karakteru, ja ne verujem da postoji neka većinska volja za ponovnim uspostavljanjem autoritarnog režima. Ja mislim da većina u Srbiji ipak želi jedan miran život u jednoj zemlji koja je demokratska i otvorena. Ja mislim da mi imamo bolje ljudske potencijale za otvoreno liberalno društvo nego za jednu autokratiju i upravo zato je potreban Legija na ulici, upravo zato su potrebni staljinisti na čelu ministarstva pravosuđa, policije, vrhovnog ili ustavnog suda. To je jedan politički mentalitet. Jedna od žrtava tog političkog mentaliteta su žrtve na Ibarskoj magistrali, njihove porodice i prijatelji i zato je taj događaj jedan od simbola naše novije političke istorije.

Mislim da su i radikalski birači glasači proevropski orijentisani, a da toga nisu svesni. Taj radikalski lideršip živi u jednoj komociji ličnoj, porodičnoj kao i svaki evropski ili američki građanin. Svakom radikalskom lideru je zimi u stanu toplo, a leti hladno, svaki ima radijator i klima uređaj, svi nose italijanska odela, ne nose Prvi maj – Pirot. Samim tim ih njihov lični život diskredituje kao nosioce jedne antievropske ili protivevropske, protivzapadne politike, kako god hoćete. Politička šizofrenija koja vlada u političkom establišmentu, naročito partijskom, možda odražava istu jednu zabunu u opštem političkom mišljenju u Srbiji, ali vi ne smete kriviti građane ako su zbunjeni i ako su dezorijentisani. Ne možete očekivati podršku od građanstva za ulazak u NATO pakt, ne samo zato što je NATO bombardovao Srbiju, nego zato što i nova demokratska vlast posle 2000. nije bila suštinski uverena u razloge tog događaja, niti da je potrebno uspostaviti političko, vojno, strateško partnerstvo sa jednom organizacijom koja je ipak lider u razvoju demokratije, ma šta vi o tome mislili.

O tome je govorio jasno Vukašin koji je pobegao u Irsku i koji je danas najomraženija ličnost u Srbiji zato što je ustanovio da se posle niza godina ovde ništa nije promenilo, zato što u njemu postoje tako strašna osećanja kao što je to da lideri aktuelne Srbije zaslužuju da budu uzidani u Ćele kulu, a ne u Evropski parlament. I zato što ne postoji osećanje u Srbiji da je ipak dužna da ponudi neko moralno, ljudsko obeštećenje, ne samo svojim žrtvama u neposrednom susedstvu, nego i onima koji su Srbiju u nepovrat napustili. U društvenoj papazjaniji kakva je Srbija ne postoje jasne perspektive. Nemojte da stalno ponavljate antizapadni diskurs, a da vozite automobil sa klima uređajem, nego kao onaj mučenik krenite peške u Crnu Goru, pa tamo glasajte za koga hoćete. Poderite đonove. Nemojte na taj način da lažete. Naravno da ta vrsta hipokrizije stvara kod građana onu odbojnost koja se ogleda u toj ogromnoj strašnoj polovini koja je razočarana, ali oni su kao jedno tržište, najvažniji segment političke Srbije, jer je najkvalitetnije tržište ono za koje morate najviše da se borite.

Mislim da zvanična Srbija nije u stanju, nije raspoložena da prepusti slobodu toj političkoj većini u Crnoj Gori i toj etničkoj većini na Kosovu, slobodu koja bi naravno podrazumevala i ogromnu odgovornost. I ta odgovornost će biti ogromna i za Crnu Goru i za Kosovo, o tome se dovoljno ne govori, taj dan posle je nekako izbrisan. Mene interesuje taj 22-i, na koji će se način ponašati svi oni koji su učestvovali u kampanji, koji su u proteklom periodu proizvodili taj kolektivni identitet, koji ne postoji. To je jedno malo društvo, oni se svi međusobno poznaju i pitanje je na koji način će oni između sebe da se izmire. To je jedno tradicionalno društvo, koje ima ogroman potencijal, jer su oni strašno pametni ljudi, nekako prirodno pametni. Oni su i najviši narod u Evropi, imaju odličan položaj, dakle, imaju fantastičnu perspektivu za svoj razvoj, a danas se čini da su opterećeni kolektivnim identitetima. I Crnoj Gori i Srbiji i Kosovu je potrebno da usvajaju evropske vrednosti, neki evropski identitet, jer ni Srbi ni Crnogorci i pseudo-Srbi u Crnoj Gori i Albanci ne mogu se pohvaliti svojim razvojnim, modernizatorskim dostignućima u toj meri da imaju neko moralno i političko pravo da i dalje toliko insistiraju na svojim nacionalnim identitetima i dostignućima.

Mi posle sedamdeset i neke nemamo dobar roman u našoj književnosti. Umetnost koja je mainstream govori o nama samima sve najgore. Nikad ne znate gde će proraditi neki vulkan kreacije, gde će se pojaviti neki novi ljudi. Mislim da su ti ljudi recimo na Kosovu i Crnoj Gori ne samo njihova, nego i naša šansa, nama je potrebna ogromna konkurencija koja će nas vući unapred. Možda je ovo poslednji trenutak da ovaj grad ponovo stekne onaj magnetizam koji možda još uvek ima, to je možda naša poslednja šansa da uopšte zaslužimo da se ponosimo zato što smo bilo koja vrsta kolektiva. I u tom smislu Koštunica vodi zaista jednu antinacionalnu politiku. On nas uništava kao kulturno-političku zajednicu. Mi danas posle svih tih potresa, posle neuspelog demokratskog prevrata, ne postojimo kao jedinstveno političko i kulturno društvo.

Svetlana Lukić: Vi ste bili na tema komentara u Politici Slobodana Antonića, a to je, rekla bih, nastavak tekstova koji su objavljivani pre svega u NIN-u i Politici, o takozvane dve Srbije i opasnostima ekstremizma ove ili one vrste. Kako vi objašnjavate učestalost tih tekstova i da li ima neku specifičnu težinu ova analiza gospodina Antonića?

Nikola Samardžić: Urednica Politike, koja je pustila taj tekst i Koštunica, koji preko Matije Bećkovića i njegove šire familije vlada Politikom – oni su tipovali moju porodicu, na koju sada svaki idiot ima pravo da nasrne.I to se već događalo. To je napad i na moju porodicu i na porodicu Čedomira Jovanovića, koja je već nekoliko godina potpuno nezaštićena i koja živi jednim životom bez ikakve lične slobode. Pritisak na naše porodice, naravno, pritisak je da odustanemo od našeg političkog projekta. Ja se, osim u slučaju Sonje Biserko, kada su neke novine objavile njenu kućnu adresu, ne sećam, i to se nije događalo ni u Miloševićevo vreme, da neko tipuje vašu porodicu kao predmet fizičkog obračuna. Naravno da to čini vlast koja nema podršku, naravno da se u takvim napadima podvlači da postoji jedna nova politička organizacija u Srbiji, a to je je Liberalno demokratska partija, koja ne može da namakne cenzus.

Taj diskurs o našem cenzusu podržava Koštunicim kabinet, pa i Demokratska stranka. Ispada da smo mi rušioci demokratije u Srbiji zato što će naši glasovi otići radikalima. Naravno da se to neće desiti i da smo mi veoma odgovorni u tom smislu. U našem političkom liderstvu su ljudi koji su mogli da ostanu u Demokratskoj stranci, koji imaju svoje profesionalne karijere i koje politika možda ne bi morala uopšte da interesuje, ali mislim da je naša lična poruka da bi svaki građanin trebalo da se bavi ovim poslom kako bi kreirao sopstvenu budućnost. A ja sam se prihvatio političkog projekta s Čedomirom Jovanovićem možda samo zato što je njegova porodica bila ugrožena. Mada sam se i dva puta prošetao sa njegovim Čuvarima vatre i tada mi je bilo očigledno da će nešto od njega da bude. Jer zaista, to je bila jedna situacija potpuno neverovatna u kojoj ste se osećali kao ludak, kao oni koje su na Golom otoku njihovi istomišljenici i partijski drugovi provlačili kroz šibu. Mi smo išli kroz šibu građana koji su u tom trenutku bili svesni, ali strašno ustrašeni. I danas mi prolazimo kroz istu šibu, samo što više nismo Čuvari vatre, niti nas je 50, nego nas je 10.000. Poređenje liberalne demokratije sa radikalskim ili DSS-ovskim staljinizmom ili neostaljinizmom, kako god hoćete, je naravno potreba da se neostaljinizam u Srbiji načini političkim mainstreamom i da se ta politika premesti u politički centar. Drugim rečima, umesto da liberalna demokratija bude ideologija srpskog političkog centra, to bi trebalo da postane čitavo zločinačko udruženje koje je vezano za Koštunicu i njegovu politiku i njegova prijateljstva i neprijateljstva i naravno za korupciju i zločine koje je ova vlada počinila u dve godine svoga postojanja.

Svetlana Lukić: Pitam vas kao istoričara – i sad tako se to nastavi mesecima, pa vi ne prođete cenzus, a Demokratska stranka nastavi da vodi ovakvu politiku, pa se naprave opet neke manjinske vlade, koalicije. Pa Evropska unija ima taj svoj tok koji ima…

Nikola Samardžić: Postoje neke istorijske perspektive naše budućnosti. Francuzi svakih nekoliko godina pišu poneku značajnu sopstvenu istoriju, kojom reinterpretiraju svoju prošlost. Ovde postoji unutrašnja i spoljna izolacija, mi smo pod sankcijama, jer ne možemo da putujemo ili putujemo kao domaće životinje, od kojih svaka ima svoj pasoš i prelazi neku granicu pod određenim uslovima. Dakle, postoji neka trošarina, tu trošarinu ne možete da pređete ni ako hoćete da platite. Ako je kod nas proevropsko raspoloženje zaista većinsko, a ja sam siguran da jeste, i u to nije teško ubediti zaista svakog pojedinca, onda ima nade. Neko od nas želi da bude u zajednici sa Austrijancima, Francuzima, neko želi da bude u zajednici sa Srbima iz Prnjavora. I jedno i drugo je potpuno legitimno, ali ova situacija je i za jedne i za druge, za koga god hoćete, osim za vladajuću političku elitu Srbije, neizdrživa.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Nikola Samardžić, i on i Milan Vukomanović su nekoliko puta pomenuli danas vladu Zorana Živkovića. Zoran Živković je nestao sa političke scene Srbije. Nedavno je, međutim, bio gost u Ljubljani gde je odgovarao na pitanja novinara među kojima je bila i naša dopisnica Jelica Greganovič. Ovde nikoga ne zanima šta Živković ima da kaže, pa da vidimo šta je pričao Slovencima.

Zoran Živković: Šta misli Vojislav Koštunica? Ja nemam te sposobnosti, nisam ni astrolog, ni parapsiholog, ali me ne iznenađuje ta njegova teza da je Evropska unija eksperiment. Naslušao sam se ja takvih priča puno, recimo, on je pričao pre tačno deset godina da je Savezna Republika Jugoslavija neodrživa, da je to bezveze. Postoji čak deklaracija sa Narodnom strankom Crne Gore, koja je sada za zajedničku državu, gde su napljuvali SRJ neviđeno, kao deca kada se takmiče. Pa su posle postali veliki zaštitnici državne zajednice. On je hapšenje Miloševića nazvao atakom na bezbednost države, policijskim pučem, one prve noći kada je hapšen Milošević. On je za oružanu pobunu Legijine Jedinice za specijalne operacije rekao da je to sindikalni protest i da lekari protestvuju u belim mantilima, a JSO protestvuje sa tenkovima. To su sve javne izjave, ja se stvarno čudim svima onima koji posle toga i dalje misle da se radi o jednom doslednom čoveku, koji, eto, duboko razmišlja o tome šta je činiti njemu kao predsedniku jedne važne partije i šta treba činiti sa celom državom.

Znači, šta o Evropskoj uniji misli Vojislav Koštunica je potpuno nevažna stvar. Može on da misli i da je hrišćanstvo eksperiment ili šta god drugo. On je imao ministarku koja je izbacila Darvina iz školskog programa. Ne, ona se ne slaže s tim, ona je rekla – ja hoću da ostavim svoj trag u reformi školstva u Srbiji i izbaciću Darvina iz udžbenika. I onda se na sreću podiglo to nešto civilnog sektora i reklo – aman, ljudi, jeste li vi normalni. Hajde što kradete, ovi što su eksperti ekonomski u onoj grupi čudnog tajnog naziva, eksperti za banke, ali i za svoje džepove. Imate ovog ministra kapitalca, koji je majstor da tuče novinare i da promašuje padeže neviđeno, a nije Nišlija nego je iz Čačka, i imate Koštunicu koji se ne javlja svojim građanima nego piše saopštenja. Onako pošalje, pa sad ti misli šta je on hteo da kaže tim saopštenjem. Tako da stvarno ne bih smeo da tumačim njegove stavove, ali se ne slažem sa njima.

A što se tiče Tadića, ja sam izgubio na skupštini Demokratske stranke od njega, bili smo protivkandidati za predsednika stranke. Ja sam ušao u tu kandidaturu znajući da ću da izgubim, to je bilo jasno već mesecima ranije. Demokratska stranka je upala u problem nakon akcije Sablja, kada su se svi ostrvili na nju i jedan deo Demokratske stranke je popustio. Pitali su se – a šta će biti kada mi sada izgubimo vlast. Pazite, mi smo tad imali republičku vlast, saveznu vlast, vlast u Vojvodini, vlast u Beogradu, vlast u 102 opštine u Srbiji i kao sada smo nepopularni, pa ćemo da izgubimo vlast i šta da radimo. Pa bićemo opozicija, ako vam tata i mama nisu rekli, vlast se dobija ali se i gubi. Veći deo stranke se uplašio i onda je tražio alternativu, prvo krivca za to što smo nepopularni, i tačno je da sam ja krivac za to, ko bi drugi nego prvi čovek, i s druge strane, tražili su spasioca. To je sad malo problem, pošto niko ne može da bude spasilac, to treba da se odradi, to nije pitanje promene prve lutke ili naslovne strane, nego to mora da se odradi, da vratite to poverenje, ako je poljuljano.

I stranka je izabrala Tadića, koji je i pre toga bio nosilac jedne drugačije politike. On je sve vreme bio u Demokratskoj stranci, ali nije učestvovao u najvećim projektima Demokratske stranke, pre svega zato što se sa mnogima nije lično slagao, a u mnogim slučajevima procena nas drugih bila je da on tu ne može da pomogne. On ima svoje kvalitete nesporne, tu nema nikakve dileme, ali u tim procesima on nije mogao da učestvuje. I na skupštini stranke je Demokratska stranka glasala za jednu politiku kohabitacije, politiku dogovora. Ja sam tražio na skupštini stranke da se donese odluka da nećemo da uđemo u vladu Vojislava Koštunice. On je tražio drugo, da se ne donese takva odluka. Mi nismo ušli u Vladu Vojislava Koštunice, ja sam bio u pravu, ali nema veze. Kakvu politiku on vodi danas – politiku nezameranja, politiku kohabitacije, šta god to značilo, mada postoje i neka ne baš tako afirmativna značenja, u Vujakliji kohabitacija znači i seksualni odnos, između ostalog. Ta kohabitacija je dovela do toga da je Koštunica prošao dve i nešto godine ‘ladno kroz sve svoje gluposti. Demokratska stranka nije kao najjača opoziciona stranka uradila ono što je trebalo, da vrišti kad se radi nešto loše. Moja vlada je otišla kao navodno korumpirana. Većina mojih ministara su sada direktori banaka po Srbiji i po regionu, i daleko od toga da ih je bilo ko optužio za korupciju. Nijedna afera iz mog vremena nije dokazana, čak ni ova dvojica, Janjušević i Kolesar. A legalističko – ekspertska vlada ima jedno 15 afera kao vrata, na primer ubistvo dva vojnika u Topčideru, gde je sinoć privođen taj istražni sudija zato što je osumnjićen da pomaže Ratku Mladiću u skrivanju. Imate afere gde se uhvati na delu viceguverner Narodne banke s jedne strane i kadar SPS-a s druge strane, kako se drže za kofer u kome je 100.000 evra. I ništa, nemam pojma, kao ovaj nije znao šta nosi, ovaj nije znao šta prima. Toliko glupih ljudi na malom prostoru, a na visokim funkcijama ja nisam video nigde, da ne znaju šta je 100.000 evra. Da ne pričam o drugim nekim aferama, gde Labusova ćerka dobija od Eriksona slučajno stipendiju, a i ja imam ćerku, mislim, ima puno ćerki u Srbiji.

glas iz publike: A Mišković?

Zoran Živković: Pa da ne pričam o svemu tome, znači, to je najprljavija vlada verovatno od Miloševićevog vremena, još od 93-e godine. I moja stranka je oćutala sve to, moja stranka je glasala za to da se četnicima priznaju prvoboračka prava. Znači, pod a) to je glupost, u Srbiji je ostalo možda 50 četnika živih, pa makar da su spasili svet bezveze je da donosite takav zakon, drugo, nisu spasili svet, znamo da nisu spasili svet. Moja stranka ne može da glasa za tako nešto, a ima u mojoj stranci ljudi koji su bili svedoci tog II svetskog rata. Mićunović je bio prvi predsednik te stranke i sada je predsednik Političkog saveta DS, on se borio protiv tih četnika. To su samo stvari koje me najviše bole u ovom trenutku. Znači, šta radi Tadić – ne znam šta radi Tadić, nisam zadovoljan onim što je on uradio, odnosno što nije uradio u vojsci, jer nije sproveo nikakve reforme. On je to vreme ministrovanja proveo pripremajući se za stranački kongres, što je legitimno, ali ne znam koliko je dobro za Srbiju. Moja stranka je izašla iz parlamenta, ja sam imao prilike da vidim Tadića posle dva dana i rekao sam – izvini, ali što ste izašli iz parlamenta. Nije mogao da mi objasni, posle se šalio s nekima – vaša sreća je što nije padala kiša napolju, jer zamisli da izađeš iz parlamenta, pada kiša, onda moraš da se vratiš. I argumentacija za izlazak je bila ista takva.

Znači, vodi se jedna politika gde se sve svodi na to – hajde mi da ćutimo, time ćemo da ličimo na Koštunicu koji kad ćuti izgleda mnogo pametno, pa ćemo i mi da budemo mnogo pametni, pa ćemo mi da prevarimo narod, pa će narod većinski da glasa za nas i onda ćemo mi sami da imamo vlast i onda ćemo mi da sredimo Srbiju. Nema šanse, nema šanse ništa od toga da se desi. Nažalost, u Srbiji treba da se radi, političari u Srbiji treba da rade. Treba da izgledaju lepo, treba da lepo govore, treba da imaju savetnike za razne oblasti, ali bar savetnike koji su punoletni, koji imaju neko životno iskustvo. Treba da savetnike traže i među svojim drugarima sa basketa i među rok zvezdama i među svojim učenicima, ali i među ozbiljnim ljudima koji nešto znaju, i da rade na tome da se Srbija pomeri napred. Nije cilj političara da opstanu na vlasti, bar narod ne bi smeo da se složi sa tim, cilj političara je da promene nešto u svojoj državi.

Ja sam mogao da budem još godinu dana premijer, što ja nisam mogao da kupim 10 socijalista, kao što ih je kupio Koštunica, i da izađem na RTS i da kažem – Srbija je u pitanju, Kosovo je u pitanju, socijalisti su se ponudili da pomognu, ja ću da ih primim. I to bi bilo progutano, ali ja sa socijalistima ne bih mogao da menjam Srbiju. Nije narod birao nas da vladamo Srbijom, jer svako može da vlada Srbijom, nas je narod birao da menjamo Srbiju. I Koštunica ne menja Srbiju zato što ima klin, zato što ima socijaliste koji su mu podrška, i ako isporuči Mladića odoše socijalisti, ako donese neki liberalan zakon o reformi školstva, odoše socijalisti. I to je moj problem sa mojom strankom. Takođe bih voleo da se prijatno iznenadim, da nisam u pravu i da se ova poliika moje stranke pokaže uspešnom i dobrom za Srbiju, ali bojim se da imam previše iskustva da bih tako lako mogao da pogrešim.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Zoran Živković, govorio je dakle, u Sloveniji. Ovo je kraj Peščanika, pozdravljaju vas i zahvaljuju što ste slušali emisiju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Prijatno.

 
Emisija Peščanik, 19.05.2006.

Peščanik.net, 19.05.2006.