Jezero Minevonka, foto: Adam Puškar

Jezero Minevonka, foto: Adam Puškar

Juče me je Facebook podsetio da sam 22. avgusta prošle godine bio napadnut. Dva meseca kasnije našao sam se u drugoj zemlji sa željom da iz one koju nazivam svojom pobegnem što dalje.

Pamtim dan kada sam aplicirao za kanadsku vizu, dan kada sam kupio kartu, sećam se i trenutka kada sam pozvao druga i zamolio ga za vožnju do aerodroma. Ono čega se ne sećam je trenutak u kome sam se odlučio da odem, da napustim sve što sam stekao i gradio, kada sam izbrisao imenike i poklonio izbeglicama iz Sirije garderobu koju nikada nisam obukao, a verovao sam da hoću. Ne znam ni kojom smo logikom nas dvojica spakovali stvari koje ćemo poneti u moguća četiri kofera. O tome razmišljam već deset meseci i nisam našao odgovor. Naslućujem ga kao što bih uočavao svaki naredni prag na pruzi u gustoj magli. Razmišljam u koloseku, ali ne znam dokle će to da me odvede.

Ipak, ima nade da ću naći odgovor. Na primer, neke stvari su mi se na izvestan način ponavljale. Sećam se da sam u prvom i drugom razredu osnovne bio prilično tužan jer sam u jesenje vreme morao da nosim gumene čizme i štofane pantalone – tako je moja baba zamišljala pristojno dete. Uz to, zbog pokidanih kaiševa đačku torbu sam nosio u ruci. Tuga. U školskom dvorištu se tokom jesenjih meseci pravila velika bara. Voleo sam da kroz nju šetam, da zamišljam kako su mokre gumene čizme zapravo lakovane i skupe. Jednom sam se zatekao sam u školskom dvorištu i šetao po toj bari. Odjednom se stvorila grupa starijih dečaka i počela da me proziva da sam devojčica, ženski petko i peder. Počeli su da mi se unose u lice, da mi rukama guraju grudi, dok sam pognute glave išao unazad i pribio se uz zid. Jedan od njih je otkopčao šlic i rekao mi da gledam u njegov penis jer – „Sigurno ti se sviđa“, rekao je. Onda je, tako pribijen uz mene, nekoliko puta vidno napeo svoj stomak i ispišao mi se po čizmama. „Je l’ ti lepo?“ Ćutao sam. Kod kuće sam takođe ćutao jer sam osećao veliki stid zbog toga što se desilo.

Petnaest godina kasnije odazvao sam se pozivu za služenje vojnog roka. Sa autobuske stanice u Vranju uputio sam se ka kasarni. U to vreme mogućnost da ne služim vojsku sastojala se u doslednom odbijanju da bilo šta potpišem kao regrut. Nisam želeo ni da spavam u spavaonici i nekoliko noći proveo sam na klupi u dvorištu kasarne. Tokom podneva provocirali su me vojnici. Pokazivali su mi slike svojih devojaka i žena i pitali: „Dobra pička, a? Je l’ bi je karao?“

Sećam se i jednog koji mi je prišao, razgovarao sa mnom i rekao da je većina drugih vojnika „stoka seljačka“, a onda me je pozvao sa njim u toalet da popijem malo njegove mokraće. Rekao je da to sigurno volim. Na dan kada sam oslobođen vojske, dugo sam čekao nekog komandira ili koga već da potpiše taj dokument. Kasno uveče pozvan sam u njegovu kancelariju. Tamo su sedela još trojica muškaraca, bahato, sa raširenim nogama. Taj čiji sam potpis čekao bio je korektan, ali su mi ostala trojica postavljala pitanja o tome zašto neću da služim vojsku kao gej jer „ima tu puno lepih dečkića, pa ti neće biti dosadno“. Imali su i one glupe fore sa hvatanjem za međunožje. Rekao sam da nema šanse i da ja biram. Na izlasku iz kancelarije dobio sam pozdrave za srećan put i opomenu da držim jezik za zubima.

Prošle godine, pomenutog avgustovskog dana, u ulici Carice Milice napala su me dvojica mladića. Više od nekoliko udaraca koje sam dobio bolelo me je ponižavanje. Na uskom prostoru napada okupila se grupa posmatrača. Jedan od njih ih je pitao da li me oni poznaju, da li znaju ko sam ja, da li znaju da sam „ona jebena, poznata pederčina“. Onda je jedan od njih prišao dvema starijim ženama, stavio svoj dlan na leđa jedne od njih i tihim tonom pitao: „Gospođo, da li znate ovu pederčinu?“ Ništa nije odgovorila, samo je pribila svoju tašnu uz grudi. Ta slika je u mom sećanju veoma živa, i strašna.

Naravno, sve sam prijavio, došla je policija, dao sam izjavu, i posle nekoliko dana pozvan sam u policiju da na osnovu snimaka sa sigurnosnih kamera identifikujem napadače. Mediji su bili na mojoj strani, pisalo se i govorilo o tome, reagovale su i međunarodne organizacije, ali ništa nije vredelo. Kao ni mnogo puta do tada.

Slika te bake sa tašnom dolazi mi u sećanje svakodnevno. Noć pre prošlogodišnje Parade ponosa, za sada nepoznate osobe, ispred moje zgrade su izvikivali: „Bobane, pederu, noževi se spremaju! Bobane, pičko, pušiš kurčeve ambasadorima. Izađi“. U gluvo doba noći pozvala me je prijateljica koja živi u istoj zgradi da me pita da li sam čuo. Rekao sam da nisam. Jesam. I umorio sam se od toga. Sve me umorilo u trenutku. Umorilo me čekanje u redovima za bilo šta. Umorilo me da idem od šaltera do šaltera a da ne dobijam nikakav odgovor. Umorilo me da u policiji imaju posebnu fasciklu za Paradu ponosa. Umorilo me da nemam platu, da nemam radni staž, da nemam zdravstvenu knjižicu. Umorilo me da mi govore da sam previše poznat kao gej aktivista da bi me primili ovde ili onde. Umorilo me pametovanje o radu onih koji ne rade. Umorila me birokratizacija ljudskih prava. Umorili su me projekti, izveštaji, vizije i misije, umrežavanja i praćenje implementacija. Umorila me slaba kolektivna memorija. Umorio me zaborav. Umorilo me ignorisanje. Umorilo me neznanje. Umorilo me sistematsko odbijanje da se nauči. Umorile su me službenice u Vladi, one što nose braon čizme i suknju u istoj boji i idu minibusom do Banovog brda. Umorili su me službenici u Vladi sa skupim satovima kupljenim kod šanera. Umorilo me pitanje: Kako mi možemo vama da pomognemo? Umorio me miris itisona u Palati Srbije. Umorile su me zabrane Prajda. Umorilo me pljuvanje po svemu u moru ničega konkretnog. Umorilo me ponavljanje svega što me umara. Umorilo me čekanje odgovora na pitanje: Da li rade Slaviju ili ne rade Slaviju. Umorile su me reforme svega. I umorilo me lažno urbano. I umorilo me da pričam o svemu o čemu pričam poslednjih petnaest godina. I umorila me sadistička odluka da društvo stoji u mestu. Umorio me strah. Sve me umorilo.

Trenutno nemam pasoš nijedne zemlje: ni Srbije ni Kanade. Dobio sam dozvolu da radim i socijalni broj. Tražim posao. Upisujem školu jezika. Čitam. Neki ljudi su čuli moja razmišljanja, pa su me pozvali da držim govore. Govorio sam u jednoj crkvi, a dobio sam poziv da govorim u još jednoj, na dan kada se ovde u Kalgariju održava Prajd. Trenutno nemam mnogo para, ali je priroda lepa pa Adam i ja ponesemo kafu od kuće i uživamo u njoj i blenemo u nebo. Jednom smo poneli i jagode. Koštale su šest dolara, pa nam je to baš bio doživljaj. Pričamo kako su ovde oblaci čudesni. I kažemo jedan drugom: To svaki put kažeš. I volimo ovdašnji vetar, šinuk, čija oštrina te iste lepe i pufnaste oblake poravna kao da su žiletom isečeni.

U tom stanju, likvidnom, bez dokumenata i sa četiri kofera i mačkom, mogu samo da citiram svoju babu, koja je bez odgovora na neko pitanje govorila: „Ne znam, nisam pametna“. Nisam pametan šta da mislim o zemlji u kojoj sam živeo, a čija dokumenta trenutno nemam pa nije ni moja. A ni ova u kojoj sam još uvek nije moja, mada se osećam dobrodošlim. Kada me pitaju da li sam ljut zbog svega što mi se u Srbiji dešavalo, kažem da nisam. A kada me pitaju kako nisam jer je logično da budem, opet kažem: Neka, sve je onako kako treba da bude. I ja i moja bivša zemlja.

Peščanik.net, 24.08.2017.

TEMA – PARADA PONOSA +