Foto: Mina Milenković
Foto: Mina Milenković

Kako je Rusija postala pšenična super sila i da li je realno da joj izvoz hrane postane važniji od izvoza nafte?

Barak Obama je opisivao Rusiju kao zemlju koja ne proizvodi bilo šta vredno kupovine i čija je privreda manja od italijanske. Ovaj omalovažavajući opis je deo klišea po kojem najveća zemlja sveta ostatku čovečanstva pored sirovina i energenata nudi samo još oružje. A nakon aneksije Krima 2014. stanje joj otežavaju još i sankcije zapadnih zemalja i sabotiranje izvoza nafte i gasa. Rusija je na to odgovorila zabranom uvoza njihovih prehrambenih i nekih drugih proizvoda, strateškim okretanjem Kini i drugim, naročito azijskim tržištima, kao i jačanjem upliva na svetsku energetiku paktiranjem sa OPEK-om. Na unutrašnjem planu, prioritet je dat razvoju visokih tehnologija i dostizanju poljoprivredne samodovoljnosti.

U ovom geostrateškom nadgornjavanju poljoprivreda je bila najmanje u fokusu, pa je mnoge zatekla Putinova trijumfalna objava kako je agrarni izvoz 2017. godine dostigao 28,8 milijardi dolara i za trećinu nadmašio sve veći izvoz naoružanja. Od tada se ne dovodi u pitanje da li će Rusija 2020. postati prehrambeno samodovoljna, jer će vrednost izvoza premašiti uvoz agroindustrijskog sektora, nego da li će produkcijom i izvozom hrane postati onoliko nezaobilazan svetski igrač koliko je to u oblasti nafte. Za sada, izvoz hrane i dalje ima jednocifreno procentualno učešće u ukupnom izvozu zemlje, mada je planirano da 2024. njegova vrednost skoči na 45 milijardi dolara.

Ispostavlja se da je ova zemlja više od stereotipa o nepreglednim, zamrznutim divljinama Sibira i da u Kazanjskoj i drugim oblastima raspolaže ogromnim površinama obradivog zemljišta izloženog sve blažim klimatskim uslovima. Tačnije, sa 123 miliona hektara, što je više nego što ima cela Evropa i manje samo od površina u SAD i Indiji. Od toga je 45 miliona hektara pod žitaricama, a procenjuje se da one mogu brzo da se uvećaju za dodatnih 10 miliona hektara.

Odgovor na pitanje: zašto zemlja od 140 miliona ljudi namerena da povrati status supersile tek sada otkriva potencijale poljoprivrede – nije lak. Deo krivice leži u dugogodišnjem nasleđu marksističkih predrasuda prema seljaštvu koje su vodile nesrećnim eksperimentima sa sovhozima, kolhozima i prinudnim otkupom, što je dovodilo do masovne gladi. Za razliku od carske Rusije koja je bila izvoznik žita, SSSR je početkom 1980-ih spao na godišnji uvoz 30 miliona tona, pretežno iz SAD. A kada se on raspao, Rusija je uvidela da se previše oslanjala na poljoprivredne kapacitete Ukrajine, Belorusije i drugih republika. Sledile su haotična tranzicija i privatizacija, kada je 56 miliona hektara zaraslo u korov. Iako je sa novim vekom počela stabilizacija prilika, okolnosti su nametnule prioritetni oporavak sektora nafte, gasa i drugih sirovina za kojima je vapila pregrejana svetska privreda.

Povećanje standarda i nova srednja klasa od tada utiču na rast unutrašnjeg tržišta prehrane i menjanje strukture potrošnje na koje domaća ponuda ne može da odgovori, pa se oko 40% potreba zadovoljavalo uvozom. Podsticanje poljoprivrede krenulo je od 2005, a ubrzano je uvoznim ograničenjima 2014. koja su pogodila dotadašnje najveće inostrane dobavljače, a dale šansu zemljama koje se nisu pridružile sankcijama, poput Srbije, kao i domaćim preduzetnicima. Istovremeno, država sredstvima merenim milijardama dolara sistematično podstiče agrar subvencionisanjem namenskih kredita, povlašćenim tarifama prevoza i drugim podsticajima. Vrše se i zamašne revitalizacije i proširenja lučkih kapaciteta, železničke mreže, skladišnog prostora i ostale logističke i infrastrukturne mreže. Posrećilo se i nekoliko rodnih godina, dok su suše i druge vremenske neprilike desetkovale žitnice Severne Amerike i Evrope.

Ruski agrar je tokom pet godina povećao proizvodnju za 20%, najviše ekspanzijom proizvodnje žitarica čiji je rekordni rod 2017. dostigao 135,4 miliona tona. Pšenice je bilo 85 miliona tona, od čega je čak 52 miliona izveženo, što je i dalje manje od zacrtanog izvoznog cilja od 80 miliona tona. Ali i ovo je bilo dovoljno da Rusija zauzme 22% globalnog tržišta pšenice i približi se iznosu od 27% kolika je zbirna vrednost izvoza SAD i EU. Zapadne konkurente posebno iritira potiskivanje sa tradicionalnih tržišta Egipta (najveći svetski uvoznik sa 12 miliona tona godišnje) i drugih severnoafričkih i bliskoistočnih zemalja. Agroindustrijski sektor postao je zamajac ruske privrede, čiji su sadašnji glavni aduti još uvek riba, suncokret, šećerna repa, krompir, mleko i piletina. Raste i proizvodnja voća i povrća, drugih vrsta mesa i prerađevina, iako se tu tek najavljuju pravi prodori. A među ambicijama je i podmirivanje 1/4 svetskih potreba za organskim i GMO netretiranim proizvodima.

Donekle je apsurd što ruski energenti uveliko doprinose globalnom zagrevanju, a da je Rusija među retkim zemljama gde to neće imati samo negativne efekte. Pored otvaranja novih plovnih puteva u području Arktika, procenjuje se da će u narednim decenijama za poljoprivredu postati pogodna ogromna područja južnog Sibira koja su na dohvat najmnogoljudnijim azijskim tržištima. Nobelovac Rikardo Valentini savetovao je Rusiji da već sada krene sa planiranjem i izgradnjom odgovarajuće infastrukture. Da se pritom računa na strateška partnerstva i zajednička ulaganja pokazuje kinesko ruska kompanija „Zoje Resourses Investment“ koja se sa 100.000 krava muzara i koncesijom na stotinama hiljada hektara zemljišta u području Zabajkajla smatra najvećom farmom na svetu. Iako je zakonom iz 2005. ukinuto ranije pravo stranaca da poseduju zemljiše, oni ga mogu koristiti u vidu višegodišnjih koncesija, dok je zabrana GMO proizvoda uvedena 2016. godine.

Uz poboljašanje opštih uslova poslovanja, na delu se ponovo pokazala umešnost ruske države da strateški isplanira i finansijski podrži velike proizvodne i logističke lance. Međutim, i ovaj put je to išlo pod ruku sa uspostavljanjem dominacije uskog kruga krupnih kapitalista bliskih sa vlašću i njihovim lavovskim učešćem u korišćenju podsticaja. Tamošnje komercijalno poljoprivredno preduzeće raspolaže prosečno sa 5-6.000 hektara, dvadeset puta više od proseka EU, a pet najvećih kompanija gazduje petinom obradivog zemljišta. Suvlasnik jednog od njih do skoro je bio ministar poljoprivrede. Ovi diversifikovani giganti koriste najnapredniju tehnologiju, neretko angažuju vrhunske zapadne menadžere, a kao pikanterija neka posluži da su uvoženi i pravi američki kauboji, sa sve prilagođenim rodeo nadmetanjima! Iako je savremena poljoprivreda nezamisliva bez sličnih konglomerata, za dugoročnu živost i raznovrsnost tržišta, podizanje kvaliteta proizvoda i inovativnost neophodno je istovremeno jačanje što više malih i srednjih preduzetnika i konkurencije koju oni donose.

Njihov broj je nesumnjivo u povećanju, ali je reč o procesima koji zahtevaju više vremena, dodatno i pristupačnije podsticanje, posebno kada u mnogim segmentima nedostaju iskustvo i tradicija proizvodnje. Do tada, dežurni kritičari ruskih dostignuća mogu da primete da se ni ovo mnogo ne razlikuje od karakterističnog izvoza sirovina ili proizvoda najnižeg nivoa prerade i da je daleko ne samo Amerika koja izvozi hrane za oko 80 milijardi dolara, već i omalena Holandija. Objektivnost ovih primedbi donekle dovodi u sumnju činjenica da se one retko daju privredama Brazila, Australije ili Južne Afrike, kod kojih je možda još izraženiji rast zasnovan na sličnoj izvoznoj strukturi.

Vreme će pokazati ko je u pravu, ali ako je suditi po trendovima reklo bi se da je našim izvoznicima jabuka i ostalog voća bolje da se što pre sa Rusije prebace na alternativna tržišta. Možda baš Azije, pre nego što Rusija stigne i tamo.

Autor je ekonomista iz Beograda.

Peščanik.net, 08.05.2019.