Dok je moja baka ležala na samrti u Moskvi, njena negovateljica, bivša nastavnica matematike iz Ukrajine koja je već šest godina brinula o njoj, poslala mi je poruku preko skajpa: „Hitna pomoć sada dolazi dosta brzo, a lekarima je rečeno da posebno obrate pažnju na veterane, da bi doživeli proslavu Dana pobede“. Prenosila mi je svoj utisak da volja Kremlja da veterani ostanu živi znači da ne treba da žurim iz Njujorka u Moskvu. U nekoj ravni njene svesti, moju baku je u životu održavao sam besmrtni Putin.
Ali je moja baka, koja nikada nije primala naređenja iz Kremlja, umrla mesec dana pre proslave sedamdesete godišnjice pobede u ratu, koji se u Rusiji naziva Veliki otadžbinski rat i koji je po ruskoj istoriografiji počeo juna 1941, kada je Nemačka narušila pakt o nenapadanju sa Sovjetskim Savezom, svojim saveznikom tokom prve dve godine Drugog svetskog rata. I tako ove godine prvi put nisam imala kome da čestitam Dan pobede.
Decenijama sam 9. maja odlazila u posetu mojoj baki ili je zvala telefonom i želela joj „Srećan dan pobede!“, a ona bi govorila: „Ovo je jedini praznik u koji niko ne može da sumnja i koji svima odgovara“. To je značilo da je pobeda nad nacističkom Nemačkom toliko ogroman i radostan događaj da je ona spremna da ga slavi i sa sovjetskim režimom koji je mrzela, a onda i sa Putinovim režimom koji je prezirala.
Ove godine to ne bi bilo tačno. Praznik koji je u proteklih sedamdeset godina dobijao različite oblike, konačno se pretvorio u ratnohuškačku orgiju takvih razmera da je to zasenilo čak i sećanje na pobedu nad Hitlerom.
Taj praznik u stvari nikada nije bio ukorenjen u živom sećanju ljudi. Tokom prve dve decenije posle rata, Sovjetski Savez je pokušavao da ga zaboravi. Broj žrtava držan je u tajnosti. Rasprave o nacističkim zločinima bile su nepoželjne, a knjige o holokaustu cenzurisane. Nije bilo parada ili vatrometa: 9. maj je bio radni dan kao i svaki drugi.
U vreme vladavine Leonida Brežnjeva, tokom šezdesetih godina XX veka, Dan pobede se pretvorio u slavljenje sovjetske hrabrosti. Započeta je tradicija vojnih parada na Crvenom trgu, gde su veterani Velikog otadžbinskog rata paradirali pred školskom decom. Sovjetski reditelji su snimali filmove o tome. Bila je to sveže napisana istorija u kojoj su neke teme bile upadljivo izostavljene: nikada se nije pominjao holokaust, broj žrtava je bio zvanično procenjen na zaprepašćujućih dvadeset miliona, uz nagoveštaje da je još veći, a ime vrhovnog komandanta Crvene armije nije izgovarano.
Dvadeset godina posle rata broj veterana, od kojih su mnogi iz rata izašli fizički ili mentalno oštećeni, počinjao je da opada. Da bi se praznik odvijao kako treba, vlada je proširila kriterijume za dobijanje statusa veterana Velikog otadžbinskog rata. Prvo su ga dobili oni koji nikada nisu učestvovali u oružanim bitkama (najčešće službenici tajne policije), zatim oni koji su svojim radom u pozadini doprinosili ratnim naporima i na kraju vojnici koji su se borili u kasnijim ratovima Sovjetskog Saveza. Moja baka je svoj veteranski status stekla zahvaljujući jednom od tih proširenja: njen plan da ode da se bori omela je trudnoća, pa je ostala u pozadini dok je njen dvadesetdvogodišnji muž otišao na front i poginuo.
Posle kolapsa Sovjetskog Saveza, Rusija je nesigurno napipavala svoj postimperijalni, postmilitaristički identitet i tradicija vojnih parada je prekinuta. Pored toga, priznala je da je u ratu izgubila dvadeset sedam miliona ljudi. Devedesetih godina XX veka Dan pobede je na kratko postao praznik u kome su moji preživeli bake i deke mogli da uživaju. Centralna moskovska avenija je tokom celog dana bivala zatvorena za saobraćaj i moji praroditelji – tada ih je bilo troje živih – zakoračili bi u more ljudi koji bi im se zahvaljivali i obasipali ih cvećem.
Prva postsovjetska vojna parada za Dan pobede na Crvenom trgu održana je 1999. godine. Zvanični povod bilo je NATO bombardovanje Jugoslavije, koje je počelo šest nedelja ranije, ali taj povod je izgleda bio smišljen u zadnji čas. Rusija je ulazila u proces preoblikovanja svoje politike, a za to joj je bilo potrebno ono što je po Juriju Levadi, najpronicljivijem ruskom sociologu, bilo najdublje skriveno u samoj srži sovjetskog nacionalnog identiteta: ponos zbog pobede nad nacizmom pomešan sa građanskim ponosom zbog pripadanja velikoj i sve moćnijoj svetskoj sili. Sedam meseci kasnije, na vlast je došao Vladimir Putin.
Tokom više od petnaest godina Putinove vladavine, narativ o Velikom otadžbinskom ratu dobio je nova značenja i simbole. Ime i lik Staljina postepeno su ponovo uvedeni u priču – i na ulice ruskih gradova. Pojavio se i novi vizuelni simbol, narandžasto-crna traka Svetog Georgija. Ona se do tada pojavljivala samo na najvišim vojnim odlikovanjima, ali sada ljudi pred 9. maj ove prugaste trake vezuju i za antene svojih kola. Intelektualci su se u početku bunili protiv neumesnog prisvajanja ove trake i njene masovne proizvodnje, ali simbol je bio toliko dostupan da je uskoro prevladao i proširio se svuda.
U poslednjih nekoliko godina, traka Svetog Georgija pretvorila se u svenamenski simbol patriotizma koji se nosi tokom cele godine. Nosile su ga, na primer, siledžije koje su prošle godine napale članice grupe Pussy Riot. Ove godine se od moskovskih učenika tražilo da je nose u školi, u petak pred Dan pobede. Ona se sada kači na rever ili se, uvećana, nosi kao šal ili na nekom drugom delu tela – čak i kao gornji deo obuće.
Zapadne sile su ignorisale ovogodišnju Putinovu proslavu Dana pobede. Zapadni lideri su odbili njegov poziv da prisustvuju do sada najvećoj vojnoj paradi na Crvenom trgu. Umesto njih, Putin je bio okružen prijateljima iz Severne Koreje, Venecuele, Kine, Zimbabvea i šačice drugih zemalja. Pred njima je marširalo šesnaest hiljada vojnika, prolazili su tenkovi i džinovska nuklearna podmornica koja kao da je sklopljena od kamenih ploča ispred Lenjinovog mauzoleja. Putin je održao govor u kojem je istakao značaj Dana pobede za današnju Rusiju.
„Dok proslavljamo ovaj sveti datum, još jednom smo svesni veličine pobede nad nacizmom. Ponosni smo što su naši očevi i dedovi uspeli da nadvladaju, razore i unište tu mračnu silu. Hitlerov avanturizam pretvorio se u strašnu lekciju za svetsku zajednicu“, rekao je upotrebivši upravo tu reč – „avanturizam“ – koju Stejt department koristi umesto reči „rat“ kada govori o Putinovim aktivnostima u Ukrajini. „U to vreme, tridesetih godina XX veka, prosvećena Evropa nije shvatala smrtnu pretnju nacističke ideologije. Sedamdeset godina kasnije, istorija nas ponovo poziva na budnost i oprez. Videli smo pokušaj stvaranja monopolarnog sveta, a sada gledamo širenje politike sile“. Bez pominjanja Amerike, Putin je rekao da Rusija treba da se bori protiv pokušaja neprijatelja da uspostavi dominaciju nad celim svetom.
Nalepnica za vetrobrane kola, veoma popularna poslednjih nekoliko nedelja, jednostavnijim jezikom nosi istu poruku. Ona prikazuje dve grupe figura. Na levoj strani je Čiča Gliša sa sovjetskom zastavom umesto glave, koji analno penetrira Čiča Glišu sa nacističkom zastavom umesto glave. Na desnoj strani je gornja glava ruska zastava, a donja američka. Levi piktogram nosi naslov „1945“, a desni „2015“.
Masha Gessen, The New Yorker, 10.05.2015.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 15.05.2015.
Srodni linkovi:
Vladimir Gligorov – Kada rat kasni
Aleksandar Goljc – Postpraznični mamurluk