Milovan Danojlić: Dragi moj Petroviću
Rad, Beograd 2006.
Pre nego što vaistinu počnemo, bilo bi dobro otkloniti jedan mogući komunikacijsko-recepcijski nesporazum, makar sa onom mladom publikom koja je tek nedavno počela da prati čudesni svet srpske literature, ali i “javnog delovanja” naših intelektualaca. Ko je, dakle, taj Milovan Danojlić čijom se knjigom ovaj tekst bavi? Nije li to (nije valjda?!) onaj pitoreskni čika koji je izjavljivao kako “ne pije koka-kolu iz ideoloških razloga”? Nije li to onaj pomalo nadstvarni lik koji je nedavno briljirao u “Utisku nedelje”, tj. čiji se narečeni nastup može smatrati jednim od vrhunaca zahtevnog treš-žanra, ne zaostajući ni najmanje za antologijskim propovedima Mikija Vujovića od Palme, onog što šamanski vrti hemijsku olovku dok drži jurodive višečasovne propovedi, kao da mu je lično Fidel Kastro duhovni dedastric? Nije li to onaj bizarni fejk-propovednik što živi u francuskom gradu (kanda u Poatjeu?) a besomučno zagovara povratak srpskom selu, kao centru jedne falširane, na onaj odurno ukvareni način sentimentalne “autentičnosti”?
O da, poštovana deco, baš se o tom gospodinu radi. Ali – iznenađenjima nikada kraja – priča o njemu beskrajno je složenija nego što to možete pretpostaviti na osnovu praćenja njegovog recentnog pisanja (a kamoli govorenja), koje ga ni po čemu bitnom ne izdvaja iz koloritnog “patriotskog” intelektualnog podzemlja. Pazi sad: Milovan Danojlić, onaj bivši, onaj za vreme sebe, izvanredan je pesnik, odličan prozaik, suptilan i lucidan esejista, te nezaobilazan prevodilac sa ruskog, francuskog i engleskog (da je samo Brodskog, Siorana i Jejtsa prepevao bila bi puna kapa!). Srpska književnost druge polovine XX veka nema baš mnogo pisaca čija bi razuđena bibliografija – a bogme i javni građanski angažman u izvesnim vunenim vremenima – izazivala takav (zasluženi) respekt. Pa dobro, šta mu se onda desilo?! Zašto ga mi zatičemo u ovako nedostojnom stanju? – pitate vi, zbunjeno šireći ruke. Eh, duga je to, zamršena i delom, uostalom, za rastuženog i rezigniranog posmatrača i dalje zagonetna priča; u osnovi, dogodio (mu) se onaj isti sveprožimajući pad u banalnost koji je srozao dobar deo one nekada dominantne intelektualne scene pravo u blatište, s tom razlikom što je tek malo ko – jer, uglavnom se tu o jurodivcima, niškoristima, luftikama i mediokritetima radilo – tu pao s neke zavidnije visine: Danojlić spada u nekolicinu takvih. Utoliko gore za njega, ali i za sve nas koji smo odrastali (i) na njegovoj kadgodašnjoj plemenitoj muci sa rečima: kvarno nas je ostavio na ledini na kojoj je upravo počelo da gruva, lišio nas je sebe kad nam je bio najpotrebniji… Ako to nije udžbenički primer one trahison des clercs o kojoj je pisao Žilijen Benda, onda ne znam šta je!
Sada, nadam se, možemo početi. Ovih je dana iz štampe izašlo novo izdanje jedne od najvažnijih Danojlićevih prozno-esejističkih knjiga Dragi moj Petroviću nekako baš na dvadesetogodišnjicu njenog premijernog objavljivanja. Dragi moj Petroviću (dalje, po potrebi: DMP) ima elemente epistolarnog romana, ali teško ga je nazvati žanrovski “pravim” romanom – uostalom, to je teško reći za bilo koju Danojlićevu prozu; možda su još ponajbliže tome knjige poput To ili Kao divlja zver. Pre će biti da je, kao što često biva u Danojlića, u pitanju znalački miks “romanoidne” prozne konstrukcije sa ekstenzivnim esejističkim diskursom; narativna esejistika, to mi se čini najmanje lošom definicijom Danojlićevog spisateljskog postupka, s vremenom na razne načine variranog, ali nikada istinski napuštenog. Prepiska koju spominjem zapravo je jednosmerna, odnosno, čitalac će upoznati samo jedan naratorski glas: onaj koji pripada Mihailu Putniku, vremešnom povratniku u Majčicu Srbiju nakon višedecenijskog potucanja po Severnoj Americi. Došavši nazad u domaju da u njoj krcka staračke dane, smestivši se u imaginarnu srbijansku varoš (i obližnje selo) koja može biti bilo koja u onom području koje omeđuju Valjevo, Ljig, Gornji Milanovac, pa tako sve negde dole skoro do Čačka i Požege, on piše opširna pisma svom emigrantskom sapatniku (“Petroviću”, jelte) koji se iz Novoga Sveta živo zanima ima li se smisla vraćati u Srbijicu, ako je štagod još od nje preostalo… Deset pisama “dragom Petroviću” datirano je u rasponu od avgusta 1977. do septembra 1985. Gledano iz (varljive) današnje perspektive to izgleda kao neko aistorijsko vreme kada se “ništa nije događalo”, ali zapravo, mnogo šta od onoga što nas mori i davi do dan-danas ima koren u tom (para)idiličnom razdoblju: Titova smrt, pobuna na Kosovu, sve talambasastije bujanje albanskog i srpskog nacionalizma (sas pesnicite i piscite u prvim borbenim redovima, jakako; nažalost, ovo u zagradi pridodaje dolepotpisani, a ne Mihailo Putnik…) i lagano buđenje iz kome onih ostalih, sve očigledniji raspad ideološki projektovane slike o uzornom “bratstvu i jedinstvu naroda i narodnosti”, terminalna kriza jednog idiotskog (anti)ekonomskog sistema koji upravo krahira pod teretom nagomilanih dugova i sopstvene blesave neodrživosti, totalna fjaka i dekadencija svake ideje, kamoli prakse, slobodnog javnog govora usred jednog represivnog jednopartijskog sistema, ali i jačanje klica (makar i kafanskog, za početak…) otpora nametnutom netalasanju etc. To je ono o čemu Mihailo Putnik piše svom Petroviću; tačnije, to je jedan epohalni društveni okvir koji Danojlić/Putnik gdegde upravo izvanredno oslikava. O da, ovakvo je bespoštedno analiziranje jednog društva pasivno utonulog u inerciju vlastitog šlajfovanja (dok mu se apokalipsa šunja iza leđa, ali o tom slonu nasred sobe niko ne govori) bivalo i prilično odvažno za standarde javnog diskursa onoga vremena, ali to nam danas više nije tako važno: mnogo je važnije da je ta slika uglavnom bila više nego lucidna i tačna; može se, naime, biti hrabar, dosledan i principijelan i u užasnim zabludama, čak i u zločinu ili opravdavanju istog, pa to ipak nije za respekt u bilo kakvom ozbiljnijem smislu.
Ništa od ovoga, međutim, samo po sebi ne čini DMP knjigom tako izuzetnom u svom domenu: bilo je i drugih koji su o tome slično ili čak bolje pisali. Ono što DMP toliko izdvaja, ono u čemu Danojlićev Mihailo Putnik blista, ono što čini da Dragi moj Petroviću u najmanju ruku sa jakom četvorkom prolazi test novog čitanja, dvadeset godina i mnogo nesreća kasnije – a dolepotpisani čitalac je zaista strepeo od ovog ponovnog susreta sa nekada dragom knjigom, pribojavajući se gorke deziluzije! – jeste očaravajuća sposobnost dubinskog opserviranja – istovremeno lirski i ako hoćete rođački (u jednom netribalnom smislu) saosećajnog i do naizgledne “grubosti” bespoštednog i nepotkupljivog – onog stanja duhova “u narodu” koje neretko, u nedostatku boljeg termina, nazivamo “mentalitetom”. Danojlić je “ukačio” Srbiju jedne epohe – ili svih epoha?! – pre svega izvanrednim čulom pisca, dakle u naizgled nasumično nabacanom neizbroju sitnih, uzgradnih detalja koji govore više o stanju duhova na nekom prostoru gde žive ljudi nego bilo kakva iluzija epske “celine slike”.
Ako je za utehu, ionako ne valja kada je pisac mudriji od svojih knjiga. Sa građaninom Danojlićem to svakako nije slučaj, a Dragi moj Petroviću, čitan u novim okolnostima, govori pomalo i protiv svog autora, ali posve u skladu sa onom opsenjujućom lepezom mogućnosti i potencijala za dobro i za zlo koje je na ovom tlu iznova otkrio pronicljivi Mihailo Putnik: iz nekog razloga, ostvarile su (nam) se baš one najgore mogućnosti, a Putnik se svakako pokazao pravim prijateljem kada je savetovao svom dragom Petroviću da mu je ipak bolje da se drži svoje nove otadžbine… Srbija je, naime, takođe najlepša samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da; zato je i građanin Danojlić nekako najnežnije i najuverljivije voli (i “brani”) baš iz Poatjea, zar ne?
Na hartijskom zadatku, Dnevnik, Novi Sad, 2006.
Peščanik.net, 07.10.2007.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
