Po jednoj staroj teoriji, debate potpredsedničkih kandidata su kao Seinfeld, radi se ni o čemu. Ali u ovim čudnim izborima, potpredsednička debata vođena je o mnogo čemu – samo nije bila ono što je trebalo da bude: ispit sposobnosti svakog kandidata da postane predsednik, ako zatreba.
Ali predsednikov slab nastup u prvoj predsedničkoj debati samo osam dana ranije, lebdeo je nad ovom debatom, i jedino se o njemu govorilo. Pre prve predsedničke debate, izgledalo je kao da je predsednik Obama na putu da ponovo ubedljivo osvoji mandat, a od Mita Romnija praktično je digla ruke i njegova sopstvena partija. Ali kao rezultat prošlonedeljne debate (i pomalo preterane reakcije na nju), ankete su iznenada pokazale promenu raspoloženja u korist Romnija; i – što je najopasnije za Obamu – republikanci su konačno pokazali entuzijazam za svog kandidata.
Predsednikov izborni tim dugo je bio zabrinut zbog opadanja entuzijazma među njegovim najvatrenijim pristalicama iz 2008. Ovog puta, nisu toliko „zagrejani i spremni da krenu“, a Obamin nastup na debati čak je i razljutio mnoge njegove preostale simpatizere. Prilično je teško ubediti ljude da marširaju iza iscrpljenog, pa čak i nezainteresovanog komandanta. Sada je Bajdenu zapalo da zaustavi priču o predsedničkoj debati kao presudnom trenutku Obamine kampanje za reizbor.
Jin i jang Obame i Romnija sada su oživeli Romnijevu kampanju, koja se zahuktala. I sam Romni je živnuo i privlači veću publiku nego ikad. Ankete koje su pokazivale da je Obama praktično već osvojio Izborni kolegijum sada otkrivaju da ga Romni brzo sustiže. U ovoj situaciji, teško je proceniti šta je trajna a šta privremena tendencija.
Pol Rajan se našao u još komplikovanijoj situaciji. Romni je mogao da svakodnevno menja stavove – mogao je sebe da kreira u hodu, kako je smatrao da mu situacija nalaže. Ovo je najverovatnije bila poslednja stanica u njegovoj političkoj karijeri. Ali Rajan je bio na važnom položaju u Kongresu, i nada se da će se tamo vratiti, jer tu je ključna baza za njegovu moć i budućnost kao sledećeg lidera republikanske desnice – a možda i narednog predsedničkog kandidata. Pre nego što je Romnijev politički puls počeo da daje znake života, Rajanovi saborci na desnici spekulisali su da će veliki razlog Romnijevog očekivanog poraza biti to što nije „dozvolio Rajanu da bude Rajan“. Pričalo se i da je Rajan nezadovoljan izborom predsedničkog kandidata. Ovaj vrlo motivisani i ambiciozni političar verovatno nije obeshrabrivao takve glasine.
Tokom debate, Bajden se trudio da pokaže Rajana kao nezrelog mladića, a sebe kao iskusnog, starijeg državnika. A Rajan se zapleo u kontradikcije republikanske nominacije: prvo umereni, onda izrazito konzervativni, a sada opet pomalo umereni Romni; i radikalni Rajan, koji je želeo da od Medikera napravi sistem sa vaučerima i da skreše domaće programe, istovremeno smanjujući poreze za bogate – ali su ga na kraju obuzdali. Prvo su republikanski lideri tražili od Rajana da malo ublaži svoje predloge kako bi progurali njegov budžet kroz Kongres, a zatim je ponovo bio prisiljen da se stiša kada je izabran za Romnijevog potpredsedničkog kandidata. Čak se odrekao i Ajn Rand.
Bajden je, služeći se svojim tužiteljskim veštinama (nekada je bio advokat), objasnio da republikanci nemaju izvodljivo rešenje za ubrzavanje ekonomije: to što Romni predlaže, kaže on, „matematički je nemoguće“. Dodajući so na ranu, Bajden je prokomentarisao, „Ovo je neverovatno.“ Rajan, samoproklamovani „idejni političar“, više je ponavljao fraze i ideološke izjave nego što je govorio o konkretnim predlozima, što idejni političari imaju običaj da rade. Izgleda da tako i misle, da je mukotrpno pretvaranje ideja u propise nepotrebno.
Ali Rajan nikad nije uspeo da uhvati korak sa uskovitlanim dervišem od republikanskog kandidata – to jest, ako je to uopšte i želeo. Tako je u debati Rajan izrekao neke stavove koji bi mogli da koštaju Romnija u poslednjim nedeljama kampanje – o Medikeru, Avganistanu i porezima, između ostalog. Ali za Romnija je najopasnije Rajanovo odstupanje od scenarija po neizbežno zastrašujućem pitanju abortusa, povodom koga je Romni upravo zauzeo svoj šesnaesti stav.
Romni nekako ume da stvori utisak da menja stavove više nego što iz zapravo menja. Tako on zapravo nije odustao smanjenja poreza za 5 biliona dolara, iako je u prvoj debati sa Obamom upotrebio neke reči koje sugerišu da jeste. Romni možda izgleda i ponaša se kao istrajan čovek, ali njegove izjave su često dvosmislene. Kada je tražio nominaciju od svoje partije rekao je da želi da se otarasi presude Rou protiv Vejda i da ukine Planned Parenthood; u svojoj poslednjoj inkarnaciji, Romni je na neki način, ali ne baš izričito, sugerisao da ne razmišlja o zakonima protiv abortusa. Ova izjava propraćena je sada već uobičajenim pokušajima njegovih savetnika da objasne šta je zapravo hteo da kaže – a ta aktivnost je retko bila uspešna.
Pošto se na Romnijevom najnovijem stavu o abortusu još uvek radi, kada je moderatorka Marta Radac upitala potpredsedničke kandidate o tome, što nije nikoga izenadilo, Rajan je bio sateran u ćošak. Romni postaje sve umereniji, dok je Rajan bio među predlagačima najrestriktivnijih zakona (zajedno sa nesretnim Todom Ejkinom) koji su se ikada našli pred Kongresom, a abortus je, naravno, vrlo značajno pitanje za njegovu bazu. Na pitanje šta misli o tome, Rajan je posle kraćeg oklevanja zauzeo najradikalniji mogući republikanski stav: da je oplođena jajna ćelija osoba; i da – sasvim suprotno onome što je Romni rekao – „mi ne verujemo da neizabrane sudije treba da donose takve odluke“. Ovo je stara fraza koju desničari decenijama koriste za odluke Vrhovnog suda koje im se ne dopadaju – uključujući i Braun protiv Odbora za obrazovanje, ključnu presudu za ukidanje rasne segregacije u školama.
Bajden je pažljivo slušao Rajana, često uskakao, i bio je pripremljen da kaže ono što Obama nije uspeo. Suprotstavljao se Romnijevim i Rajanovim olako izrečenim osudama neuspeha Obamine administracije da odigra aktivniju ukogu na Bliskom istoku, dok je Rajan prilično ekstravagantno nazvao nedavnu tragediju u Bengaziju „posledicom Obamine spoljne politike“. (Što je izazvalo jedan od brojnih Bajdenovih prezrivih pogleda.) Niti je Bajden dozvolio Rajanu da opere ruke od svojih radikalnijih predloga, uprkos Rajanovim pokušajima da ih zamagli nakon kandidature. (Čini se da njih dvojica nisu predvideli ili razrešili neke poteškoće koje će uslediti zbog njihovih ozbiljnih razlika u stavovima.) Bajden je objasnio da Rajan još uvek zastupa vaučere za Mediker. Generacijsku razliku među njima uspeo je da predstavi kao prednost. Iako je prepreden, promišljen i odlično obavešten čovek, Bajden podseća na političare iz ranijih vremena. Bajden više liči na Tip O’Nil od ne samo Baraka Obame, nego i od bilo kog drugog demokratskog senatora. On je jedan od najautentičnijih političara u Vašingtonu – on zapravo jeste onakav kakvim se i čini da jeste: srdačan i pristojan čovek koji nikad nije zaboravio svoje radničko poreklo. Pristupačan i opušten; njegovi izrazi „Bog s tobom“ i „izmotavanje“ možda su rustični dodaci tipičnog irskog političara koje je rešio da se istakne, ali u suštini je dosledan.
Debata je ostavila utisak da jedan potpredsednički kandidat govori iz iskustva, dok drugi čita sa kartica. Na takve stvari se oslanjaju „idejni meteoriti“ poput Rajana: brojke i kartice umesto znanja, životnog iskustva, razumevanja, rasuđivanja. Brzo napredujući na lestvicama vlasti u Vašingtonu, ljudi od ideja poput Rajana često ne razumeju teksturu i kompleksnost života, što druge ljude vezuje za realnost. Tako ispadaju bezdušni, kao što je Rajan ispao u debati, sa svojim nerazumnim predlozima. Bajden obema nogama čvrsto stoji na zemlji.
Rešen da ne dozvoli Rajanu da se lako izvuče – da olako pređe preko njegovih opaski – Bajden je, budući da nije suptilan čovek, govorio s visine i često se smeškao, pokazujući da Rajana ne treba shvatati ozbiljno. U tome je malo preterao, a republikanci su skoro uglas zakukali da je njihov kandidat pretrpeo nepristojan tretman – a nežni konzervativni replikanci se, naravno, gnušaju nepristojnosti. Ali njihovo isticanje Bajdenovog čestog smeškanja, njihovo kritikovanje čak i moderatorke (poznat pokušaj da se skrene pažnja), jasni su pokazatelji kako misle da je debata protekla.
Elizabeth Drew, NYRBlog, 12.10.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.10.2012.
