Ovo je pobednička reč na konkursu sajta Mala biblioteka iz Londona koji svake godine organizuje takmičenje za novu reč srpskog jezika. Naime, od ukupno 661 predloga, devetočlani žiri je izabrao „rasanicu“ kao najbolju, navodeći da ju je smislila šestogodišnja devojčica dok je slušala svoju baku, koja je pokušavala da objasni kako je tog jutra nešto shvatila. Devojčica joj je samo rekla: „Imala si rasanicu“. Ova reč iz detinjeg rečnika, još uvek neokrznutog represivnim režimskim jezikom, mogla bi imati jak potencijal. Pre svega, ona ima simboličku i filozofsku dimenziju koja nedostaje u javnom govoru Srbije.
Srpski jezik je u procesima rastakanja prethodnog zvaničnog srpsko-hrvatskog jezika, koji se razarao zajedno sa bivšom državom, izgubio određena svojstva pa i značenja od kojih su ostali samo znakovi. To se dogodilo sa „odgovornošću“. O tome nam svedoči svaki provedeni dan unutar javnog diskursa Srbije za poslednjih tridesetak godina, a naročito tokom poslednje decenije, kada je „odgovornost“ počela da dobija neka suprotna značenja kao što su: neodgovornost, delovanje bez posledica, krađa bez sankcionisanja, vređanje bez izvinjenja, gaženje bez milosti i, naposletku – zločin bez kazne. Odgovornost je zapravo postala nova reč srpskog jezika sa izrazito negativnim značenjem, što se dogodilo usled izvrtanja činjenica iz ratne prošlosti.
Da bi se Srpska napredna stranka sa svojim novim-starim liderima konstituisala kao nova politička organizacija na domaćem tržištu političkih ideja, ona je morala da izvede radikalno čišćenje jezika od prethodnih značenja. Tako se Tomislav Nikolić iz četničkog gunja presvukao u teget odelo, menjajući u svom jeziku Veliku Srbiju za Evropsku uniju, dok je Aleksandar Vučić morao da zameni celog sebe jednim novim suzdržanim i civilizovanim Aleksandrom Vučićem, koji nije zagovarao odmazdu „sto Muslimana za jednog Srbina“ već je objasnio da je sve to bilo izvučeno iz konteksta i značilo je zapravo „sto puta sam pomogao susedima u ratu, učiniću to i sto prvi put u miru“. Nova odgovornost postala je njegova omiljena reč, naročito u poslu obračunavanja sa političkom tekovinom ubijenog premijera Zorana Đinđića. Zato je njegovo etabliranje kao najmoćnijeg čoveka u prvoj godini vladanja teklo putem jezičkog preslikavanja Đinđić=Vučić, što su oberučke prihvatile političke i kulturne elite, diveći se novoj odgovornosti starog lidera. Jezik je osetljiv instrument, naročito ako njegovo prekodiranje ide odozgo naniže, pri čemu vlast šalje signale novog razumevanja stvari. Naposletku se uspostavlja razumevanje između vođe i ne-više-građana, nego biračkog tela koje će se na kraju pretvoriti u glasačku mašinu. Stoga kada Vučić kaže da „traži političku a pre svega krivičnu odgovornost za tragediju u Novom Sadu“, to nikako ne znači ono što bi trebalo već, u duhu novogovora SNS-a, ova floskula govori o tome da te odgovornosti, ni političke a pre svega krivične, nema ni kod njega, ni u Vladi, ponajmanje kod bivšeg ministra Vesića, koji je u stvari čist, politički izuzet iz sistema odgovornosti. Oni koji malo pažljivije prate ove jezičke inverzije vrlo dobro znaju da se i reč „tragedija“ ovde koristi u potpuno inverznom ključu. Nije, dakle, reč o nesreći već o slobodnom i neodgovornom delovanju čitave vertikale korupcijom umreženih pojedinaca, od izvođača, preko nadzora, političkih funkcionera do resornog ministarstva i predsednika/ce Vlade. Na koncu – samog predsednika koji je omogućio da se ovakvo udruženo koruptivno delovanje bez ikakvih zakonskih posledica odvija pred našim očima.
Slična je operacija izvedena i sa rečima „uspeh“ i „dostojanstvo“, koje krase predsednikov vokabular. Teško je to prihvatiti, ali ove reči on koristi u situacijama gde im nije mesto i gde ih nije lako razumeti. Tako je predsednik Vučić upotrebio reč „uspeh“ u obraćanju nakon pogibije četrnaestoro ljudi pod nadstrešnicom tek renovirane Železničke stanice: „Uspeli smo u velikoj tragediji, po ko zna koji put da pokažemo i srce i dušu našeg naroda. Ne samo Novi Sad, cela Srbija je stala i zanemela“, rekao je Vučić. Kako razumeti ovu rečenicu, ovaj „uspeh u tragediji“? Ovde uspeh ima potpuno drukčije značenje, jer tragedije, od Eshila do naših dana, ne operišu sa uspehom, nego sa katarzom. Budući da naprednjački politički teatar ne poznaje tragediju već samo koruptivnu udruženu farsu, nemoguća je bilo kakva katarza, a uspeh se u ovom kontekstu može čitati kao alarmantni poziv u pomoć biračkom telu SNS-a, da podrži svog lidera u pomalo neprijatnoj situaciji, koja se ponavlja po ko zna koji put – u stradanju građana usled korupcije pod kišobranom njegove partije.
Da je lingvistička veza jasno uspostavljena između pošiljaoca i primalaca, pokazuje i predsednikov odlazak među svoj (SNS) narod, odnosno u demolirane stranačke prostorije u Novom Sadu, gde se obratio „ljudima sa najmiroljubivijim porukama i ogromnom trpeljivošću“. Pritom je dodao da su „ti ljudi dostojanstveno podneli tragediju“, a zapravo je mislio kako su pokazali visok stepen oglušivanja o patnju drugih ljudi, tugu i nezadovoljstvo građana koji su bili izvan stranačkih prostorija, na ulicama gde su pokušali da nekim rečima, kao što je „odgovornost“, vrate izvorna značenja.
Da bi politička odgovornost zaista počela da funkcioniše, građani i građanke Srbije bi morali da dožive rasanicu. Dakle ono što je šestogodišnjem detetu postalo jasno slušajući svoju baku. To je onaj trenutak kada nekome jasnoća pukne pred očima i konačno shvati šta se događa oko njega. U tom slučaju bi i odgovornost mogla da povrati svoje značenje koje se jezičkim inženjeringom vlasti netragom izgubilo. Onda bi izbori mogli ponovo postati izbori – mesto na kome će jedna kriminalna vlast biti kažnjena za sva zlodela počinjena od helikoptera do nadstrešnice.
Peščanik.net, 09.11.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Ru(bri)ke su vam krvave! - 10/12/2024
- Z(l)obenica - 30/11/2024
- Stodeset godina samoće - 20/11/2024
