Kriza, kakva kriza? Puni kafići, bistroi i restorani, na nemačkim aerodromima gomile turista, izveštaji o rekordnom izvozu i padu nezaposlenosti. Kao da se sve teškoće kroz koje prolazi Evropa odigravaju samo na televiziji. Ljudi nezainteresovano slušaju vesti o nedavnom evrosamitu ili konfuznu raspravu eksperata. Kao da se sve događa u nekoj ničijoj zemlji punoj nerazumljivih pravila, koja nemaju nikakve veze sa stvarnim životom.
Skoro niko nije primetio da evropskim zemljama već duže vreme ne upravljaju demokratski legitimisane institucije, već gomila skraćenica: EFSF, ESM, ECB, MMF. Samo eksperti znaju da dešifruju te akronime.
I samo upućeni znaju ko, šta i kako odlučuje u Evropskoj komisiji i Evrogrupi. Zajedničko svim ovim institucijama je da se one ne pojavljuju ni u jednom ustavu i da birači ni na koji način nisu učestvovali u njihovom osnivanju.
Jeziva je lakoća sa kojom stanovnici našeg malog kontinenta prihvataju svoje političko razvlašćivanje. Možda zbog toga što je reč o istorijskom novitetu. Za razliku od revolucija, državnih udara i vojnih pučeva, večitih pratilaca evropske istorije, sada se stvari odvijaju tiho i bez puno trzavica. U tome je sva originalnost ovog preuzimanja vlasti. Bez baklji, demonstracija, barikada, tenkova! Sve se odigrava mirno, iza zatvorenih vrata.
Kao da nikoga ne čudi što se pri tome ne poštuju raniji ugovori. Ignorišu se postojeća pravila, kao što su princip supsidijarnosti Rimskih ugovora ili zabrana bailouta iz Mastrihta. Pacta sunt servanda, Ugovori se moraju poštovati – ovaj princip je postao prazna floskula, do koje drže još samo strastveni ljubitelji antike.
Ugovorom o Evropskom stabilizacionom mehanizmu otvoreno se proklamuje ukidanje pravne države. Zaključci uticajnih članova ovog udruženja za spas su neposredno primenjivi i ne zavise od saglasnosti nacionalnih parlamenata. Funkcioneri ESM se, kao u starim kolonijama, zovu guverneri i ne odgovaraju za svoj rad pred javnošću. Upravo suprotno, oni su obavezani na izrazitu tajnost. To podseća na Omertu, mafijaški kodeks časti. Ali naši „kumovi“ ne podležu sudskoj i zakonskoj kontroli. Oni uživaju privilegiju kojom ne može da se pohvali nijedan šef Kamore – apsolutni imunitet od krivičnog gonjenja (to im garantuju članovi 32. do 35. ugovora o ESM-u).
Ovim je političko razvlašćivanje građana dostiglo svoj privremeni vrhunac. To je počelo mnogo ranije, najkasnije sa uvođenjem evra. Ta valuta je rezultat političkog cenjkanja, koje je hladnokrvno zaobišlo sve ekonomske pretpostavke tog projekta. Ignorisani su neujednačenost razvoja, nejednaka konkurentnost i nekontrolisano zaduživanje. Plan homogenizacije Evrope nije uvažio istorijske razlike između kultura i mentaliteta našeg kontinenta.
Uskoro su kriterijumi za prijem u evrozonu počeli da se savijaju kao da su od plastelina, da bi se u nju primile zemlje kao Grčka ili Portugalija, koje nisu ispunjavale ni najelementarnije zahteve prijema.
Umesto da prizna i ispravi nedostatke ove konstrukcije, režim spasilaca i dalje po svaku cenu insistira na zacrtanom kursu. Uz uvek istu tvrdnju da „nema alternative“, prenebregava se eksplozivnost rastućih razlika između država članica. Posledice se već naziru: podele umesto integracije, animoziteti i međusobne optužbe umesto razumevanja. „Ukoliko propadne evro, propašće i Evropa“. Zbog ovog apsurdnog slogana, pola milijarde ljudi bi trebalo da se prepusti avanturi jedne izolovane političke klase, kao da su dve hiljade godina istorije nebitne u poređenju sa ovim nedavno smišljenim papirnim novcem.
U evrokrizi je postalo jasno da se neće stati samo na političkom razvlašćivanju. Ono vodi, prema svojoj unutrašnjoj logici, ka svom pandanu, ekonomskom razvlašćivanju. Tek tamo gde su ekonomski troškovi najveći, postaje jasno šta to znači. Ljudi u Madridu i Atini sada izlaze na ulice, jer bukvalno nemaju drugog izbora. Toga neće biti pošteđeni ni drugi regioni.
Svejedno kojim metaforama politika imenuje svoje najnovije izume – kišobrani za spas, bazuka, debela Berta, evroobveznice, fiskalna, bankarska ili dužnička unija – narodi Evrope će morati da se prenu iz političke sijeste, najkasnije kada budu morali da izvrnu džepove, kada kucne čas da svi plate za planove svojih spasilaca.
Broj zamislivih rešenja je ograničen. Najjednostavniji način za brisanje dugova, kao i ušteđevina, je inflacija. Dolaze u obzir i povećanje poreza i smanjivanje penzija, a poslednje sredstvo je reforma valute, provereni metod kažnjavanja malih štediša, da bi se spasle banke i otpisale državne obaveze.
Nema lakog rešenja. Do sada su uspešno blokirane sve oprezno nagoveštene opcije. Priča o Evropi različitih brzina je nečujno utihnula. Stidljivo predložene klauzule o istupanju nikada nisu unete u evropske ugovore. Evropska politika se najviše ogrešila o princip supsidijarnosti, ideju koja je previše jasna da bi je ikada shvatali ozbiljno. Ova čudna reč znači da od opštine do pokrajine, od države do evropskih institucija, instanca najbliža građanima reguliše većinu problema, dok se višim instancama prepuštaju samo nužne nadležnosti. To je bila, kao što istorija unije potvrđuje, samo prazna priča, inače bi Briselu teže pao rastanak od demokratije i ne bi tako daleko otišao u političkom i ekonomskom razvlašćivanju Evropljana.
Sumorne prognoze? Ovo je idealan trenutak za proroke apokalipse, koji proriču ne samo slom bankarskog sistema i bankrot prezaduženih država, već i smak sveta. Ali prognozeri propasti su se prerano obradovali, jer se pet stotina miliona Evropljana neće predati bez borbe, prema omiljenoj mantri njenih spasilaca: „Za nas nema alternative“ i „Ako naši planovi propadnu, propašće i Evropa“. Ovaj kontinent je prouzrokovao i preživeo dublje i daleko krvavije sukobe od ove krize. Bez troškova, sukoba i bolnih odricanja nema izlaza iz ćorsokaka u koji su nas doveli ideolozi razvlašćivanja. Pri tome panika nije preporučljiva, a oni koji kažu da Evropa peva svoju labudovu pesmu ne poznaju njenu snagu. Kao što kaže Antonio Gramši: „Pesimizam razuma, optimizam volje.“
Der Haupstadt Brief/PressEurop, 12.10.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 15.10.2012.
