Jedan od najuglednijih i najprevođenijih nemačkih pisaca, ogledao se u najrazličitijim žanrovima, od pesama, preko eseja, radio-drama i scenarija, do pisanja udžbenika za učenje jezika i matematike, uz to uređujući izdavačke edicije i časopise. Lucidan i ironičan, uvek malo iskošenog pogleda i pun prezrenja prema velikim idejama, zadrtosti, pa čak i doslednosti, u eseju nalazi idealni medij za prenošenje svojih zapažanja i tumačenja najrazličitijih fenomena.

I Izolovani pojedinac

Teško je govoriti o gubitniku, ali je glupo o njemu ne govoriti. Glupo je zato što ne postoji niko ko je samo pobednik i zato što ista sudbina čeka svakog, od megalomana Bonaparte do poslednjeg uličnog prosjaka iz Kalkute. A teško je zato što pomenuta metafizička banalnost otvara lakši put i omogućava nam da zanemarimo zaista eksplozivnu dimenziju problema – njegovu političku dimenziju.

Umesto da pogledaju hiljadu lica gubitnika, sociolozi se drže svojih statistika: srednja vrednost, standardno odstupanje, normalna distribucija. Retko im pada na pamet da se i oni sami mogu naći među gubitnicima. Njihove definicije su kao češanje rane – posle čega, što reče Samjuel Batler, samo više svrbi i peče. Jedno je sigurno: s obzirom na način na koji se čovečanstvo organizovalo (“kapitalizam”, “takmičenje”, “imperija”, “globalizacija”), ne samo da se svakodnevno povećava broj gubitnika, već su oni, kao i svaka velika grupa, počeli da se segmentiraju. U haotičnom, teško shvatljivom procesu izdvajaju se grupacije inferiornih, poraženih, žrtava. Gubitnik ume da prihvati svoju sudbinu i da se prepusti, žrtva zahteva zadovoljenje, poraženi se pripremaju za sledeću rundu, ali radikalni gubitnik se zato izoluje, postaje nevidljiv, gaji svoje iluzije, čuva snagu i čeka da kucne njegov čas.

Oni koji se zadovoljavju objektivnim, materijalnim kriterijumima, ekonomskim indeksima i poraznim nalazima empirista, neće razumeti ništa od prave drame radikalnog gubitnika. Mišljenje drugih – braće i rivala, stručnjaka ili komšija, školskih drugova, šefova, prijatelja ili neprijatelja – njemu nije dovoljno. Radikalni gubitnik sam mora preuzeti aktivnu ulogu, mora sebi reći: ja sam gubitnik, obični gubitnik. Sve dok nije uveren u to, život mu može biti težak, može ga mučiti siromaštvo i nemoć, može upoznati bedu i poraz, ali neće postati radikalni gubitnik sve dok i sam ne prihvati sud onih koji sebe smatraju za pobednike.

Od kada je napadnut Svetski trgovinski centar, politikolozi, sociolozi i psiholozi bezuspešno tragaju za pouzdanim obrascem. Čini se da ni siromaštvo niti političko ugnjetavanje, sami za sebe, nisu dovoljni za objašnjenje zašto mladi ljudi žele da spektakularno poginu u velikom finalu i zašto se trude da sa sobom u smrt povedu što više ljudi. Postoji li fenotip koji prate iste karakteristike u različitim generacijama i u svim klasama i kulturama?

Na radikalnog gubitnika pažnju obraća samo onaj ko to ne može da izbegne. Gubitnik uzvraća istom merom. Sve dok je sam – a on je vrlo sam – gubitnik ne štrči. Deluje neupadljivo, tiho, on je spavač. Ali kada jednom privuče pažnju i postane deo statistike, onda zaprepašćuje, čak šokira. Samo njegovo postojanje druge podeća na to koliko im malo nedostaje da se i oni nađu u njegovoj poziciji. Mnogi bi bili spremni i da pomognu gubitniku, samo kada se ne bi tako tvrdoglavo držao svog nauma. Ali on ne odustaje, a čini se i da nije spreman da prihvati bilo kakvu pomoć.

Gubitnik je predmet izučavanja u mnogim profesijama, a neke i postoje samo zahvaljujući njemu. Socijalni psiholozi, socijalni radnici, stručnjaci za socijalnu politiku, kriminolozi, terapeuti i drugi koji sebe ne ubrajaju u gubitnike, ostali bi bez posla da nije gubitnika. Ali iako se trude najviše što mogu, oni ne uspevaju da razumeju svog klijenta: njihova empatija ima jasno definisane profesionalne granice. Jedno što znaju jeste da je teško prodreti do radikalnog gubitka i, konačno, da je on nepredvidiv. Oni ne mogu da među stotinama ljudi koji prolaze kroz njihove kancelarije i ordinacije prepoznaju ponekog ko je sperman da ide do kraja. Možda i osećaju da to nije samo još jedno socijalno pitanje koje se može rešiti birokratskim sredstvima. Gubitnik ne priča o svojim zamislima, i u tome je glavni problem. On ćuti i čeka. Na njemu se ništa ne vidi, i upravo zbog toga nas i plaši. Istorijski gledano, taj strah je veoma star, ali je danas opravdaniji nego ikada. Svako ko poseduje i trunku vlasti u društvu povremeno će osetiti nešto od ogromne destruktivne energije koja se krije u radikalnom gubitniku, i koju ne može neutralisati nikakva intervencija, bez obzira koliko bila dobronamerna ili ozbiljna.

Gubitnik može da eksplodira u svakom trenutku. On može da zamisli samo jedno rešenje svog problema – pogoršanje ionako loših okolnosti zbog kojih pati. U novinama svake nedelje čitamo izveštaje o njemu: otac dvoje dece ubio ženu, decu i na kraju i sebe. Nezamislivo! Naslov u rubrici o lokalnim zbivanjima: “Porodična tragedija”. Ili, čovek se zabarikadirao u stanu i kao taoca drži stanodavca koji je došao po kiriju. Kada policija konačno stigne na mesto događaja, on počinje da puca. Tada se kaže kako je napravio “pravu ludnicu” (amok, što je u engleskom reč koja je pozajmljena iz malajskog). Ubija policajca pre nego što pada pod kišom metaka. Ostaje nejasno šta je pokrenulo čitavu eksploziju. Možda gunđanje njegove žene, bučni susedi, neka kafanska svađa ili to što mu je banka odbila kredit. Neprijatna primedba nadređenog dovoljna je da se čovek popne na krov i počne da puca na sve koji su se našli ispred ulaza u supermarket, i to ne uprkos tome što će tim masakrom ubrzati i svoj put ka kraju, već upravo zbog toga. Gde li je samo uspeo da nabavi pušku?

U tim situacijama radikalni gubitnik – koji možda ima samo petnaest godina i muče ga bubuljice – konačno postaje gospodar nad životom i smrću. A onda, da se izrazimo novinskim rečnikom, “umire od sopstvene ruke”, a istražitelji se bacaju na svoj posao. Pronalaze nekoliko video kaseta, par zbunjujućih isečaka iz novina. Roditelji, susedi, nastavnici – niko nije primetio nešto neobično. Tu i tamo neka loša ocena i, naravno, bio je prilično povučen – dečak nije mnogo govorio. Ali to nije razlog da ubije desetine svojih školskih drugova. Kulturkritičari iznose svoje argumente. Nije moguće izbeći “raspravu o vrednostima”. No, potraga za razlozima završava u ćorsokaku. Političari izražavaju svoje žaljenje. Na kraju se zaključuje da se radi o izolovanom slučaju.

To je tačno, pošto su počinioci uvek izolovani pojedinci koji nisu našli načina da se uključe u zajednicu. Ali, s druge strane i nije tačno pošto je sve više takvih izolovanih slučajeva. Na osnovu povećanje učestalosti može se zaključiti da je sve više radikalnih gubitnika. To je takozvano stanje stvari – što je fraza koja se jednako može odnositi i na svetsko tržište i na osiguravajuće društvo koje odbija da plati premiju.

Ali ako želimo da shvatimo radikalnog gubitnika moramo se vratiti korak unazad. Progres nije stavio tačku na ljudsku patnju, ali jeste u velikoj meri izmenio njenu prirodu. Tokom poslednja dva veka uspešnija društva su se borila i izborila za nova prava, nova očekivanja i nove zahteve. Odbačen je pojam sudbine od koje se ne može pobeći. Na dnevni red su stavljeni pojmovi poput ljudskog dostojanstva i ljudskih prava. Demokratizovana je borba za priznanje i probuđene su neostvarive nade u jednakost svih. Istovremeno su se ta ista društva pobrinula da se svuda na svetu, na svim televizijskim kanalima, neprekidno pokazuje kako vlada nejednakost. Kao rezultat, sa svakim stupnjem napretka rastao je i kapacitet ljudi da budu razočarani.

“Kada je kulturni progres ustinu uspešan, a sve nevoljne prevaziđene, onda se taj progres retko prihvata sa entuzijazmom”, primećuje filozof Odo Markvard. “Naprotiv, on se uzima zdravo za gotovo i pažnja se usmerava na nevolje koje su preostale i po pravilu te nevolje postojaju sve iritantnije. Što više negativnih elemenata nestaje iz realnosti, to su, upravo zbog smanjenja njihovog broja, preostali negativni elementi nepodnošljiviji”.

Ovo je blaga formulacija. Ovde se zapravo ne radi o iritaciji, već o ubilačkom besu. Gubitnik je opsednut poređenjima koja su uvek na njegovu štetu. Kako želja za priznanjem ne zna za granice, prag bola neminovno postaje sve niži a povrede sve teže podnošljive. Svako poboljšanje koje uočava kod drugih povećava njegovu iritaciju. Za njega merilo nikada nisu oni kojima je lošije nego njemu. U njegovim očima ne postoje oni koji su neprekidno vređani, obezvređivani i ponižavani, već uvek samo on, radikalni gubitnik.

A kada se upita zašto je to sve tako, njegove muke postaju samo još gore. Pošto, nesumnjivo, krivac ne može biti on sam. Tako nešto ne bi bilo zamislivo. I zato on mora pronaći krivce koji su odgovorni za njegovu nesreću.

Ali ko su ti svemoćni, bezimeni agresori? Ako se oslanja samo na svoje snage, izolovani pojedinac nije u stanju da nađe odgovor na to neprijatno pitanje. Ukoliko mu u pomoć ne priskoči program neke ideologije, njegovo se traganje verovatno neće proširi na opšitiji društveni kontekst, već će se koncentrisati na njegovo neposredno okruženje i pronaći nepravičnog šefa, neposlušnu ženu, zlog suseda, prevrtljivog saradnika, krutog službenika, lekara koji neće da otvori bolovanje.

No, nije li možda suočen i sa mahinacijama nekog nevidljivog, anonimnog neprijatelja? U tom slučaju gubitnik ne bi morao da se osloni na vlastito iskustvo – mogao bi se da pozove na stvari koje je negde čuo. Malo je ljudi koji su obdareni sposobnošću da sami kreiraju iluzije koje tačno odgovaraju njihovim potrebama. Zbog toga gubitnik često mora da se drži materijala koji slobodno pluta u socijalnoj sferi. Onda više nije teško lokalizovati preteće sile koje su se okomile na njega. Osumnjičeni su najčešće stranci, tajne službe, komunisti, Amerikanci, velike korporacije, političari, nevernici. I gotovo uvek Jevreji.

Ova vrsta obmane može gubitniku da pruži neko olakšanje, ali ona neće moći da ga zaista pacifikuje. Dugoročno gledano, nije lako potvrditi se u suočavanju sa neprijateljski nastrojenim svetom i gubitnik nikada ne može da se u potpunosti oslobodi sumnje kako postoji neko jednostavnije objašnjenje, recimo to da je on odgovoran, da je njegovo poniženje nešto za šta je sam kriv, da ne zaslužuje poštovanje za kojim teži, te da je njegov život bezvredan. Psiholozi to stanje nazivaju “identifikacija sa agresorom”. Ali šta to zapravo znači? Gubitniku svakako ništa. Jer ako je njegov život beznačajan, što bi ga bilo briga za život drugih?

“Ja sam kriv.” “Drugi su odgovorni”. To su dve tvrdnje koje se ne isključuju. Naprotiv, one jedna drugu samo osnažuju. Radikalni gubitnik ne ume da nađe izlaz iz začaranog kruga i upravo tu je izvor njegove stravične snage.

Jedini način da se razreši dilema jeste spajanje destrukcije i autodestrukcije, agresije i autoagresije. S jedne strane, u trenutku kada eksplodira, gubitnik barem u jednom času doživi osećaj prave moći. Taj čin mu omogućava da trijumfuje nad drugima tako što će ih uništiti. S druge strane, ubijajući samog sebe on isplaćuje dug i drugoj strani tog osećanja moći, sumnji da je možda njegovo postojanje bezvredno.

Dodatni dobitak što ga spoljašnji svet, koji za njega nije hteo ni da čuje, primećuje od trenutka kada je uzeo vatreno oružje. Mediji se uvek pobrinu da dobije ogroman publicitet – makar to trajalo samo jedan dan. Televizija na neki način propagira to što je on učinio, i time ohrabruje potencijalne imitatore. Koliko je to veliki izazov za maloletnike pokazuju naročito događaji u SAD.

Zdrav razum ne može da shvati logiku radikalnog gubitnika. Zdrav razum uzima zdravo za gotovo da je instinkt za preživljavanje neupitna činjenica, dok je, u stvari, reč o vrlo sumnjivom pojmu, relativno mladom ako se meri istorijskim vremenom. O samoodržanju su govorili Grci, zatim i Hobs i Spinoza, ali oni ga nisu ubrajali u prirodne nagone. Naprotiv, kako kaže Imanuel Kant, “prva dužnost ljudskog bića prema samome sebi u pogledu njegove animalne prirode jeste samoodržanje te animalne prirode”. Tek u 19. veku je ta dužnost postala nepovredivo pravilo prirodnih nauka. Tu i tamo poneko nije prihvatio to stanovište. Niče je rekao da bi psiholozi trebalo da izbegavaju “da instinkta za samoodržanje proglašavaju za jedan od glavnih instinkata kod organskih bića”. Ali među onima koji bi uvek radije da prežive, nikada nije bilo onih koji su slušali njegove reči.

Da ostavimo istoriju ideja po strani, ljudski rod izgleda da nikada nije očekivao da pojedinačni život bude tretiran kao vrhunsko dobro. Sve rane religije su visoko cenile žrtvovanje ljudi. Nešto kasnije su mučenici bili na velikoj ceni. (Kako kaže Blez Paskala, treba verovati “samo onim svedocima koji dopuštaju da i sami budu ubijeni”.) U većini kultura slava i čast je pripadala herojima koji se neustrašivo suočavaju sa smrću. Sve do velike klanice Prvog svetskog rata, učenici srednjih škola su morali da uče čuvene Horacijeve stihove u kojima se kaže kako je slatko i časno umreti za otadžbinu. Drugi su tvrdili da je trgovina nužna, ali ne i da se ostane u životu; tokom Hladnog rata bilo je onih koji su uzvikivali “Bolje mrtav nego crven!”. A šta bi, u najobičnijim uslovima građanskog života, trebalo da mislimo o hodanju na konopcu, ekstremnim sportovima, trkama motora, polarnim istraživanjima i drugim oblicima potencijalnog samoubistva?

Očigledno je da je instinkt samoodržanja nije od velike pomoći. O tome dovoljno svedoči neobična sklonost ljudskog roda prema suicidu, davnašnja i prisutna u svim kulturama. Nikakav tabu i nikakva pretnja kaznom nisu uspeli da spreče ljude da oduzimaju sebi život. Ta se tendencija ne može kvanitifikovati. Propada svaki pokušaj statističkog zahvatanja propada zbog velikog broja neregistrovanih slučajeva.

Zigmund Frojd je pokušao da na teorijski način reši taj problem tako što je, na nedovoljno čvrstoj emipirijskoj osnovi, razvio koncept nagona smrti. Njegovu hipotezu jasnije izražava poznata stara mudrosti da postoje situacije u kojima ljudi radije biraju strašni kraj nego (stvarni ili zamišljeni) užas kome se ne vidi kraj.

II Kolektiv

Ali šta se događa kada radikalni gubitnik uspe da izađe iz izolacije, kada se socijalizuje, pronađe dom za gubitnike, mesto gde može očekivati ne samo razumevanje, već i priznanje, kada nađe zajednicu sličnih koji će ga dočekati otvorenih ruku i kojima je potreban?

Tada se umnožava destruktivna energija koju krije – njegova beskrupuloznost, njegova mešavina želje za smrću i megalomanije – i njega od nemoći spasava fatalno osećanje svemoći.

Međutim, da bi se to dogodilo, potreban je nekakav ideološki okidač koji će pokrenuti radikalnog gubitnika i dovesti ga do toga da eksplodira. Istorija nas uči da se nikada nije oskudevalo u ponudama takve vrste. Sam sadržaj nije mnogo važan. Može se raditi o verskim ili političkim doktrinama, nacionalističkim, komunističkim ili rasističkim dogmama – svaki oblik sektaštva, koliko god krut, može da mobiliše skrivenu energiju radikalnog gubitnika.

To se odnosi ne samo na obične ljude, već i na komandire koji su privlačni baš zbog toga što se izdaju za opsesivne gubitnike. Njihovi sledbenici sebe prepoznaju upravo u tim osobinama oko kojih su vođe spremne da same sebe obmanjuju. Tačna je optužba da su vođe cinične i proračunate. Ništa nije prirodnije od njegovog prezira prema sledbenicima. On ih isuviše dobro razume. Zna da su gubitnici i zbog toga ih smatra bezvrednim. Kako je to pre vek ipo rekao Elijas Kaneti, on stoga i uživa u ideji zamisli da, ukoliko je moguće, svi drugi, uključujući njihove sledbenike, poginu pre nego što se i on sam obesi ili ga u vatra proguta u njegovom bunkeru.

U ovoj tački, pored mnogih drugih istorijskih primera, ne možemo zaobići podsećanje na nacional-socijalistički projekt u Nemačkoj. Pred kraj vajmarskog perioda, veliki delovi stanovništva su sebe doživljavali kao gubitnike. Objektivni podaci pričaju veoma jasnu priču. Ali ekonomska kriza i masovna nezaposlenost verovatno ne bi bili dovoljni da dovedu Hitlera na vlast. Za to je bila potrebna propaganda koja je ciljala na subjektivni faktor: povreda narodnog ponosa porazom 1918. godine i Versajskim mirom. Većina Nemaca je želela da okrivi druge: pobednike, “globalnu kapitalističko-boljševičku zaveru” i pre svega, naravno, večitog krivca, judaizam. Jedina kompenzacija za mučno osećanje da se u poziciji gubitnika jeste prihvatanje ofanzivne strategije, traženje pribežišta u megalomaniji. Nacisti su od samog početka imali iluzije o svetskoj dominaciji. Stoga njihovi ciljevi nisu imali nikakva ograničenja i o njima se nije moglo pregovarati. U tom smislu oni nisu bili samo nerealni, već i nepolitički.

Pokazivanjem mapa nije bilo moguće ubediti Hitlera i njegove pristalice da jedna mala evropska zemlja nema nikakve izglede u borbi protiv čitavog sveta. Naprotiv. Radikalni gubitnik ne razmišlja o razrešenju konflikta, o kompromisu koji bi mogao da ga uvuče u mrežu normalnih interesa i razvodni njegovu destruktivnu energiju. Što je projekt beznadežniji, to ga se on fanatičnije drži. Uopšte nije neutemeljena tvrdnja da Hitler i njegove pristalice nisu bile zainteresovane za pobedu, već za radikalizovanje i ovekovečivanje svog statusa gubitnika.

Njihov nagomilani gnev se oslobodio u nezamislivo razornom ratu svih koje su krivili za vlastite poraze. Na prvom mestu je bilo uništavanje Jevreja i suparnika iz 1919. godine. Stvarni cilj nije bila pobeda već eliminacija, propast, kolektivno samoubistvo, stravičan svršetak. Ne postoji nikakvo drugo objašnjenje za način na koji su se Nemci u Drugom svetskom ratu borili sve dok je u Berlinu postojala i jedna gomila šuta iza koje su mogli da čučnu. Sam Hitler je potvrdio tu dijagnozu kada je rekao da nemački narod nije ni zaslužio da preživi. Plativši ogromnu cenu, on je uspeo da ostvari svoju nameru – da izgubi. Ali i dalje postoje Jevreji, Poljaci, Rusi, Nemci i svi ostali.

A nije nestao ni radikalni gubitnik. On je još uvek među nama. To je neizbežno. Na svakom kontinentu postoje vođe koje ga dočekuju raširenih ruku. Samo što su danas oni retko povezani sa državom. I u toj stvari je privatizacija donela bitan napredak. Iako vlade raspolažu najvećim potencijalom za uništavanje, danas je svuda u defanzivi državni kriminal u konvencionalnom smislu.

Dosad je na globalnom planu delovalo tek nekoliko kolektiva gubitnika, iako takvi kolektivi mogu da se oslone na međunarodni protok novca i oružja. Ali zato svuda vrvi od lokalnih organizacija čije vođe zovemo gospodari rata ili gerilski komandanti. Njihove samoimenovane milicije i paramilitarne bande vole da se kite nazivima “oslobodilačka organizacija” i drugim revolucionarnim atributima. U nekim medijima oni se nazivaju pobunjenicima, što je eufemizam koji im verovatno laska. Sjajni put, MLC, RCD, SPLA, ELA, LTTE, LRA, FNL, IRA, LIT, KACH, DHKP, FSLN, UVF, JKLF, ELN, FARC, PLF, GSPC, MILF, NPA, PKK, MODEL, JI, NPA, AUC, CPNML, UDA, GIA, RUF, LVF, SNM, ETA, NLA, PFLP, SPM, LET, ONLF, SSDF, PIJ, JEM, SLA, ANO, SPLMA, RAF, AUM, PGA, ADF, IBDA, ULFA, PLFM, ULFBV, ISYF, LURD, KLO, UPDS, NLFT, ATTF …

“Levo” ili “desno”, nema neke razlike. Svaka od tih naoružanih bandi sebe naziva vojskom, hvali se brigadama i komandosima, sva puna sebe izdaje birokratska obaveštenja i hvalisave tvrdnje o svojoj odgovornosti, kao da zaista predstavlja nekakve “mase”. Kada je neko ubeđen u bezvrednost svog života, kao što je to slučaj sa radikalnim gubitnicima, onda on ne haje ni za život bilo koga drugog; takvom čoveku je strana bilo kakva briga za preživljavanje. To se jednako odnosi na njihove protivnike, na njihove sledbenike i na one koji uošte nisu umešani. Takve bande vole da otimaju i ubijaju ljude koji se trude da umanje nesreću na području koje ti gubitnici terorišu, oni pucaju na humanitarne radnike i lekare, pale i poslednju bolnicu u kojoj se može naći krevet i skalpel – jer jedva umeju da uoče razliku između povređivanja i samopovređivanja.

Ali nijedna od tih bandi nije bila kadra da se nosi sa globalizacijom. To je sasvim prirodno u slučajevima kada je njihova ideološka eksploatacija fokusirana na nacionalne i etničke konflikte. Ali od raspada Sovjetskog Saveza, svetske sile više ne pružaju propagandnu i logističku podršku grupama koje sebe vide kao deo tradicije internacionalizma. Takve grupe su pod pritiskom globalnog kapitala napustile fantaziju o svetskoj dominaciji i sada tvrde da predstavljaju interese lokalne klijentele.

Od tog trenutka raskida, samo jedan nasilni pokret je uspeo da svoje delovanje prebaci na globalni plan. To je islamizam. On pravi grandiozan pokušaj da iskoristi versku energiju religije koja broji 1,3 milijarde vernika i ne samo da je vrlo živa, već se, u čisto demografskom smislu, širi na svim kontinentima. Iako je ta umma prilično fragmentirana i jako rastrzana nacionalnim i socijalnim sukobima, ideologija islamizma je, zbog svog kombinovanja verskih, političkih i socijalnih tema, idealno sredstvo za mobilizaciju radikalnih gubitnika.

I način njegove organizacije obećava uspeh. Odbacujući strogi centralizam starijih grupacija, islamizam je sveprisutan i svemoćan centralni komitet zamenio fleksibilnom mrežom – što je vrlo savremena inovacija.

Međutim, islamisti veoma vole i da kradu iz arsenala svojih prethodnika. Često se previđa da je moderni terorizam evropski izum 19. veka. Najvažnije preteče su poreklom iz carističke Rusije, ali islamizam se može osvrnuti i na dugačku istoriju terorizma u zapadnoj Evropi. Što se tiče neposrednije prošlosti, levičarski terorizam sedamdesetih je bio izvor inspiracije, islamisti su pozajmili mnoge od njegovih simbola i tehnika. Stil kojim pišu svoje objave, korišćenje video-snimaka, simbolički značaj kalašnjikova, čak i gestovi, jezik tela i oblačenje, sve to pokazuje koliko su učili od evropskih uzora.

A svakako da i osim toga postoje neke sličnosti, recimo fiksacija za pisane autoritete. Na mesto Marksa i Lenjina došao u Kuran, kako su se oni pozivali na Gramšija, tako se ovi pozivaju na Sajida Kutba. Umesto međunarodnog proleterijata, revolucionarni subjekt islamista je umma, a avangarda i samoproklamovani predstavnik masa više nije Partija već široko razgranata zaverenička mreža islamističkih boraca. Iako su im uzori i starije retorske forme koje neupućenima zvuče nadobudno i pompezno, oni su ipak mnoge fiks-ideje preuzeli od komunističkog neprijatelja: čvrsti zakoni upravljaju istorijom, pobeda je neizbežna, valja raskrinkati izdajnike i one koji skreću sa linije i onda ih, u najboljoj lenjinističkoj tradiciji, bombardovati ritualnim uvredama.

Lista njihovih omiljenih neprijatelja je kratka i nimalo iznenađujuća: Amerika, dekadentni Zapad, međunarodni kapital, cionizam. Na kraju liste su i nevernici, što će reći preostalih 5,2 milijarde ljudi na ovoj planeti. Ne treba zaboraviti ni muslimanske otpadnike koji se mogu naći među šiitima, ibadistima, alavitima, zaiditima, ahmadijama, vahabitima, Druzima, sufijima, ismaelitima i drugim verskim zajednicama.

III Spektakl

No, u jednom aspektu islamisti su bez ikakve sumnje fenomen 21. veka: niko se sa njima ne može meriti kada je reč o razumevanju medija. I ranije su se pristalice terorizma oslanjale na “propagandu putem akcije”, ali ona vrsta svetske pažnje koju dobija opskurna grupacija poput Al Kaide nije nešto što im je poklonjeno. Obučen televizijom, kompjuterskom tehnologijom, internetom i reklamama, islamistički terorizam sada ima viši rejting gledanosti od bilo kakvog svetskog fudbalskog prvenstva. Masakri, koji su i najvažniji, priređeni su u holivudskom stilu, po modelu filmova katastrofe, horora i naučnofantastičnih trilera. I to je dokaz koliko su zavisni od omrznutog Zapada. U medijskom predstavljanju terorizma, na svoje je došlo “društvo spektakla” koje su opisali situacionisti.

A još je važnija strateška upotreba samoubilačkih napada, oružja protiv koga nema odbrane, koje se može upotrebiti praktično bilo gde a ne može se satelitski snimiti. Uz to je i izuzetno jeftino. Osim svih tih prednosti, ovaj oblik terorizma je i neodoljivo privlačan radikalnom gubitniku. On mu omogućava da kombinuje destrukciju sa autodestrukcijom, iživljavajući istovremeno i megalomanijačke fantazije i mržnju prema sebi. Kukavičluk je poslednja stvar za koju se bi se mogao optužiti. Njegov zaštitni znak je hrabrost koja je hrabrost očaja. Njegov je trijumf u tome što nije moguće ni boriti se protiv njega, niti ga kazniti – budući da se on sam za to pobrinuo.

Suprotno od onoga u šta Zapad, kako se čini, veruje, destruktivna energija islamističkih napada okrenuta je uglavnom protiv muslimana. Nije reč o taktičnoj grešci, niti o “kolateralnoj šteti”. Samo u Alžiru islamistički terorizam je ostavio barem 50 000 žrtava. Drugi izvori govore i o 150 000 ubistava, mada su u te slučajeve bili umešani i vojska i tajne službe. U Iraku i u Avganistanu broj muslimanskih žrtava uveliko nadilazi broj žrtava među strancima. Pored toga, terorizam je jako naškodio ne samo imidžu islama, već je pogoršao i životne uslove muslimana širom sveta.

Islamiste to ne zabrinjava kao što naciste nije zabrinjavala propast Nemačke. Pošto su avangarda smrti, oni se ne obaziru na živote svoje braće po veri. U očima islamista, činjenica da većina muslimana nema želju da sebe i druge digne u vazduh govori samo to da ne zaslužuju ništa bolje nego da budu likvidirani. Na kraju krajeva, cilj radikalnog gubitnika je da što više ljudi pretvori u gubitnike. U očima islamista, činjenica da su u manjini može da bude samo rezultat toga što su izabrana nekolicina.

Stručnjaci širom sveta nisu jedini koji se pitaju kako je islamistički pokret svojim obećanjima uspeo da regrutuje tako mnogo aktivista, mnogo više nego njegovi sekularni rivali. Zasad se ne može naći jasan odgovor na to. Izvesno je samo da se neko objašnjenje krije u istoriji arapske civilizacije koja je svetu donela islamsku religiju. Ta civilizacija je vrhunac doživela u vreme kalifata. Tada je bila vojno, privredno i kulturno mnogo superionija od Evrope. Arapski svet s tugom i nostalgijom gleda na taj period, i on čak i sada, 800 godina kasnije, igra glavnu ulogu u svesti te religije. Od tada su snaga, ugled, kulturna i ekonomska težina arapskog sveta samo opadali. Takav pad je jedinstven, prava zagonetka i bolna tačka zbog koje ih neprekidno proganja osećaj gubitka. Husein Hali (1837-1914), muslimanski pesnik rodom iz Indije, izrazio je to u epskoj poemi “Uspon i pad islama”

“Istoričari danas istražuju / čije su naučne metode sjajne / ko je potpuno razumeo arhiv sveta / i ispitao površinu zemlje – / Arapi su zapalili plamen u njihovim srcima / i od Arapa su naučili da brzo idu napred”

Posmatrajući sa takve visine, Hali zatim u nekoliko strofa opisuje propadanje tokom vremena, a u poslednjoj kaže:

“Nismo ni pouzdani službenici države / niti smo ponosi pred dvoranima / nismo ti koje poštuju u nauci / a ne blistamo ni u zanatima i industriji”

Nije lako staviti se u položaj kolektiva koji je prošao kroz takav pad tokom više stotina godina. Nije ni čudo što se krivica pripisuje neprijateljski raspoloženom spoljašnjem svetu oličenom u Špancima, krstašima, Mongolima, Turcima, evropskim kolonijalnim silama i američkoj imperiji. Ali i druga društva, poput indijskog, kineskog i korejskog, nisu propatili ništa manje pod vlašću osvajača i dok su ih strane sile napadale i pljačkale. No ona su se uspešno suočila sa izazovima modernog doba i uzdigla se do pozicije važnih igrača na svetskom planu. Stoga se neizbežno postavlja pitanje koji je to unutrašnji razlog doveo do takvog propadanja arapskog sveta. Sve dok se na to pitanje ne odgovori, njegov ogroman naučni, tehnički i industrijski deficit ne može biti ni objašnjen, niti objašnjiv.

Ponos arapskog sveta ne povređuje samo vojna nadmoć Zapada – mnogo teže pada intelektualna i materijalna zavisnost. U poslednjih 400 godina Arapi nisu ponudili ni jedan značajan izum. Rudolf Čimeli (Rudolph Chimelli) citira jednog Iračana koji kaže: “Da je neki Arapin izmislio parnu mašinu u 18. veku, ona ne bi bila napravljena”. Nema istoričara koji se sa tim ne bi složio. To znači da za svakog Arapina koji o tome želi da razmišlja, već sami predmeti od kojih zavisi svakodnevni život u Magrebu ili na Bliskom istoku, predstavljaju neizgovoreno poniženje – svaki frižider, svaki telefon, svaki utikač, svaki šrafciger, a da ni ne pominjemo proizvode visoke tehnologije. Čak i parazitske zemlje koje poseduju naftu (i sada troškare i malo po malo dovode u pitanje svoju sigurnost u budućnosti), moraju da uvoze tehnologiju; bez zapadnih geologa, stručnjaka za iskopavanje i inženjera, bez flota tankera i rafinerija, oni ne bi bili kadra da iskoriste ni svoje vlastite resurse. U tom pogledu je i njihovo bogatstvo kletva koja ih neprekidno podseća da su zavisni. Ako se izuzme zarada od nafte, privredne performanse čitavog arapskog sveta danas su manje značajne od učinka jedne finske kompanije za telekomunikaciju.

Arapski svet se pokazao jednako neproduktivan i u pogledu političkih institucija. Uvezeni oblici nacionalizma i socijalizma nigde nisu imali uspeha, a svako demokratsko vrenje se rutinski guši. Naravno, ovako uopštenim tvrdnjama može se ciljati samo na opšte stanje stvari. Takve tvrdnje ništa ne govore o sposobnostima pojedinaca koje širom sveta zavise od normalne genetičke distribucije. U mnogim arapskim zemljama svako ko iznese neke vlastite, nezavisne ideje, izlaže svoj život riziku. Zbog toga mnogi od najboljih naučnika, inženjera, pisaca i političkih mislilaca žive u egzilu – taj se odliv mozgova može uporediti sa egzodusom jevrejske elite iz Nemačke tokom tridesetih godina, i verovatno je da će imati jednako dalekosežne posledice.

Iako metodi represije koji su uobičajeni u arapskim zemljama vuku korene iz tradicije istočnog despotizma, pokazalo se da su i na tom polju nevernici bili učitelji bez kojih se nije moglo. Od pištolja do bojnih otrova, oni su izmislili i izvezli oružje koje se koristi u arapsko-islamskom svetu. Arapske vođe su proučavale i prihvatale metode GPU i Gestapoa. Naravno, bez takvih pozajmica nije mogao ni islamski terorizam. Čitav njegov tehnički arsenal, od eksploziva do satelitskih telefona, od aviona do televizijskih kamera, stiže sa omraženog Zapada.

Naravno da će svakome biti potpuno nepodnošljiva takva situacija kompletne zavisnosti. Doseljenici, bez obzira na ekonomsko stanje, doživljavaju trajni kulturni šok kada se suoče sa zapadnom civilizacijom. Očigledno izobilje proizvoda, mišljenja, ekonomskih i seksualnih opcija, istovremeno i privlači i odbija, a trajno sećanje na zaostalost vlastite kulture postaje nepodnošljivo. Jasno je kako to utiče na osećanje vlastitog samopoštovanja, kao što je jasno i da će ono tražiti kompenzaciju u vidu teorija zavera i akcija odmazde. U toj situaciji mnogi ljudi ne mogu da se odupru izazovu koji nude islamisti – ponudi da druge kazne zbog vlastitih promašaja.

Islamizam nije zainteresovan za rešavanje problema u arapskom svetu, on ne ide dalje od negacije. Strogo govoreći, on nije politički pokret pošto ne iznosi zahteve o kojima se može pregovarati. Direktno rečeno, on bi hteo da većina stanovnika ove planete, svi nevernici i otpadnici, kapituliraju ili budu ubijeni.

Ta njihova žarka želja se ne može ispuniti. Nema sumnje da je destruktivna energija radikalnih gubitnika dovoljna da ubije hiljade, možda i stotine hiljada nevinih civila, i da nanese trajnu štetu civilizaciji kojoj je objavila rat. Naznaka potencijalnog učinka nekoliko desetina ljudskih bombi jeste i nivo neprekidne kontrole koje je danas postala rutinska stvar.

Ali to je zapravo najmanji gubitak koji terorizam može naneti civilizaciji. On može da stvori opštu atmosferu straha i da izazove paničnu reakciju. Tako će povećati snagu i uticaj policije, tajnih službi, vojne industrije i operativaca u oblasti privatne bezbednosti; podstaćiće na donošenje sve represivnijih zakona i voditi ka gubitku teško izvojevanih sloboda. Nije potrebna nikakva teorija zavere da bi se razumelo kako postoje ljudi koji će pozdraviti ovakve posledice terorizma. Nema ništa bolje od spoljašnjeg neprijatelja koji će biti opravdanje za nadgledanje i represiju. Domaća politika u Rusiji je primer kuda to vodi.

Islamisti bi to mogli da smatraju za svoj uspeh. Ali, neće doći do stvarne promene u odnosima snaga. Čak i spektakularni napad na Svetski trgovinski centar nije uspeo da uzdrma nadmoć Sjedinjenih Država. Njujorška berza je otvorena u ponedeljak ujutro posle napada, a dugoročni udar na međunarodni finansijski sistem i svetsku trgovinu bio je minimalan.

Posledice po arapska društva, međutim, bile su fatalne. Najrazornije dugoročne posledice pogodiće ne Zapad, već religiju u čije ime islamisti deluju. Osetiće ih ne samo izbeglice, azilanti i doseljenici, već će i čitavi narodi, koliko god to bilo nepravedno, platiti visoku cenu za postupke svojih samoproklamovanih predstavnika. Apsurdna je ideja da terorizam na neki nači mogao da poboljša njihove ne tako dobre izglede. U istoriji ne postoji primer da je regresivno društvo, koje je gušilo vlastiti produktivni potencijal, uspelo da preživi na dugački rok.

Projekt radikalnog gubitnika, kakav se danas može videti u Iraku i Avganistanu, sastoji se od organizovanja samoubistva čitave jedne civilizacije. Ali, zanemarljiva je verovatnoća da će oni uspeti tako bezmerno da generalizuju svoj kult smrti. Njihovi napadi predstavljaju rizik koji neprekidno vreba, kao što je slučaj i sa običnim, svakodnevnim nesrećama u saobraćaju, na koje smo navikli.

To je nešto sa čime ćemo morati da živimo u globalnom društvu koje neprekidno proizvodi nove gubitnike.

Hans Magnus Enzensberger, Spiegel, 07.11.2005.

Peščanik.net, 06.11.2007.

TEMA – NAŠ TERORIZAM