Ima lidera od kojih se mnogo očekuje. Od Obame je čitav svet imao tolika očekivanja da su mu i Nobelovu nagradu za mir dali na lizing, iako on nikako da je otplati ni u svom drugom mandatu. Ima opet i lidera od kojih se ne očekuje mnogo – tek toliko da ne pritisnu ono crveno dugme koje bi nas sve poslalo dođavola. Od naših lidera se pak nikada nije očekivalo nešto globalno – ni da poprave ni da unište svet. Dovoljno je bilo samo da ga ne uništavaju regionalno. I da ga popravljaju lokalno.

U svom obraćanju povodom rekonstrukcije (a drugih povoda gotovo da nije ni bilo), premijer je, želeći da nam se pohvali, sa ponosom izgovorio da od ove vlade niko nije očekivao ništa. Ali, to nije sasvim tačno. Prvo, jer nije baš da nismo očekivali ništa. Možda ništa dobro po državu i naciju, ali i kad očekuješ loše to je ipak neko očekivanje, zar ne? Drugo, nije ni da baš niko nije očekivao nešto dobro – bilo je mnogo onih koji su očekivali dobro po svoju stranku i sopstvenu guzicu, kao što bi i inače, i u svakoj drugoj koaliciji, očekivali.

I to nije bilo prvi put da se čelni ljudi ove države hvale time što smo, eto, bili nepoverljivi prema njima. Čime nam, naravno, implicitno sugerišu da bi trebalo da budemo prezadovoljni onim što smo, ne očekujući ništa (dobro), ipak dobili. Ova strategija, u narodu poznata i kao „kako sam se nadala, još sam se i dobro udala” nije ništa novo, ali jeste nova za neku vlast.

Ironija je u tome da je ova vlast zaslužna što više ne postoje teme koje su prethodne vlasti koristile da bi nam objasnile zašto treba da ćutimo i ne očekujemo mnogo. Pod Miloševićem nije trebalo da se bunimo jer je svetska zavera protiv nas pa je dobro da smo uopšte i živi. Pod Koštunicom nam je valjalo ćutati jer su nam otimali Kosovo iliti Jočićevskim rečnikom rečeno ”zar u noći kad gori Hilandar vi me pitate što sam obio trafiku”. Pod Tadićem je trebalo otćutati jer ako umesto DS ”dođu ovi drugi” biće nam još i gore.

Sad nema svetske zavere, naprotiv, diče se prijateljima iz sveta; ne otimaju nam Kosovo, naprotiv, dobijamo nešto zauzvrat; nema onih gorih koji bi realno mogli da zasednu na vlast… jednom rečju – nema pretnji zbog kojih bi trebalo da prećutkujemo svoja očekivanja. I nema razloga da ona ne porastu. I prerastu u zahteve za ozbiljnom kontrolom rada svih javnih službenika.

Ali ipak ostaje pitanje – da li je suštinski bolje da nemate velika očekivanja pa da dobijete malo ili – da imate velika očekivanja pa da dobijete isto to malo?

Mi u svom iskustvu imamo i jedno i drugo. Od 5. oktobra smo očekivali mnogo i dobili malo, od sadašnje vlasti smo malo očekivali i malo i dobili. I ne zna se šta je bilo bolje. Ili gore, kako hoćete.

Peščanik.net, 05.08.2013.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)