U razgovoru sa novinarima o mnoštvu različitih dramatično aktuelnih pravnih pitanja, jedan od njih, digresijom – zainteresovan za nedavno prezentovane urbanističke planove vlasti pa tako neizbežno, i za razularenu „investicionu gradnju“, rušenje starih vrednih zdanja, otimanje obala, betoniranje zelenila i slične stvari koji mnogi doživljavaju kao primitivnu destrukciju i devastaciju Beograda – podsetio me na bizaran doživljaj od pre osam godina.
U leto 2017. povodom najave vlasti da će potrošiti preko 200 miliona dinara za podizanje jarbola visokog 120 metara za zastavu ogromnih dimenzija u Beogradu, postavio sam na društvenoj mreži Tviter, (na mom ličnom nalogu, ne na nalogu Poverenika za informacije od javnog značaja što sam tada bio) anketu sa tri ponuđene opcije – ideja je prihvatljiva, nije prihvatljiva, besmislena je. Od dve hiljade učesnika njih desetak procenata opredelilo se za prvu, oko četvrtine za drugu a velika, gotovo dvotrećinska većina, za poslednju opciju, da je ideja besmislena.
Već sutra je predsednik Republike našao za shodno da na zvaničnoj konferenciji za medije komentariše moj tvit! I to rečima da „oni koji ništa ne rade, znaju samo da pričaju i kritikuju“. Budući da se takvom ocenom upustio u ružno, neosnovano diskvalifikovanje ne samo mene lično, već i institucije koju sam predstavljao, reagovao sam javnim saopštenjem ocenivši njegov postupak kao krajnje nekorektan i neprimeren ustavnoj poziciji predsednika.
Još nekorektnija od osionog stava prema mom mišljenju (i mišljenju mnogih građana) bila je insinuacija da oni koji su protiv ideje sa jarbolom, koju je on inače i lansirao, „imaju nešto protiv srpske zastave“. Reagovao sam i na to, podsećajući da se kritički stav, na koji kao i svaki građanin imam pravo, odnosi na ideju da se 200 miliona dinara potroši za nekakav jarbol, umesto za magnetnu rezonancu za neku od bolnica ili nešto slično, i da to sa poštovanjem naše zastave a pogotovo naše zemlje nema baš nikakve veze. I dodao da je potrebu da se nacionalni simboli koriste na otužno ekstravagantan način, još pre više od 150 godina, u svojim „Rodoljupcima“, sjajno opisao Jovan Sterija Popović.
E, onda se na strani predsednika uključila i Srpska napredna stranka. Moćna vladajuća stranka sa, kako kaže, 700.000 članova, zvaničnim saopštenjem koje su preneli odani mediji, poručila mi je da ja „u svojoj ogoljenoj zlonamernosti“ ni manje ni više nego „urušavam nezavisne institucije“ i da „svoje frustracije iznosim na društvenim mrežama“. Mnoštvu sličnih uvreda i diskvalifikacija, stranka je dodala, verovali ili ne, i da bi „Šabić najradije oduzeo pravo govora i slobodu mišljenja svim građanima koji ne misle kao on, on zabranjuje predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da odgovara na novinarska pitanja i nastavlja sa jeftinom demagogijom“.
Prošlo je osam godina. Je li to dobra prilika da se pita – šta se desilo sa famoznim jarbolom za zastavu nakon svojevremenog „patriotskog zanosa“? Jer prvo se smanjio sa 120 na 80 metara, pa je poskupeo gotovo dvostruko, pa se pominjalo i 11 manjih jarbola, onda je sve nestalo da bi se jarbol opet nedavno pojavio u Urbanističkom projektu parka Ušće.
Ne, naravno, naprotiv; treba im za to, bar za sada, biti zahvalan. Kao i za to što su trajno ili bar privremeno zaboravili i slične pompezno najavljivane a megalomanske i skupe projekte u Beogradu, poput gondole na Kalemegdanu i panoramskog točka na Ušću.
Više bi imalo smisla pitati za neke realizovane izuzetno skupe projekte, poput spomenika Stefanu Nemanji, ili rekonstrukcija trgova Republike i Slavije koji, zbog mnogo čega što je protivno zakonu sakriveno od javnosti, bukvalno zaudaraju na korupciju. Ili za nerealizovane, iako bezbroj puta obećane i predstavljane kao „gotove“ projekte poput 1.000.000 novih stabala, 54 fontane ili mnogo važnije – fabrike za prečišćavanje otpadnih voda, kanalizacije u prigradskim naseljima, metroa, autobuske stanice, opere, filharmonije, tunela ispod Beograda…
Ali povod za ovaj tekst, zapravo najružnija i najvažnija stvar u vezi sa fabuloznom reminiscencijom na skoro zaboravljeni događaj, jeste predstava o tome koliko je eskalirala i do čega je dovela primitivna i bahata spremnost vlasti da sve svoje ideje i projekte, bili ekonomski ili politički, bez ikakvih skrupula prema istini i opštem interesu, predstavlja kao izvanredne. I da totalno subjektivno, bez kriterijuma, brani i njih i „svoje“ ljude, čak i kad su u sukobu sa razumom i zakonom, a da istovremeno diskvalifikuje, vređa i omalovažava svakog ko se usudi da iznese bilo kakvo mišljenje koje nije u potpunoj, servilnoj saglasnosti sa njihovim.
Osam godina kasnije društvo su potpuno podelili na „mi“ i oni“ i ta im je podela jedini kriterijum ispravnosti i istine. Kontekst koji je postepeno ali sve brže i jače uspostavljan istupima državnih i partijskih funkcionera i tekstovima i emisijama medija koje kontroliše vlast, često ne samo ispod najnižeg nivoa pristojnosti nego i bukvalno toksičnih, sad je izvor više ne samo verbalnog nego, sve češće, sve grubljeg fizičkog nasilja. Neistomišljenicima sa zastrašujućom lakoćom ne samo da imputiraju da „ne vole Srbiju“ već da su teroristi, da pripremaju građanski rat i krvoproliće i čak ih formalno, u montiranim sudskim postupcima, gone i hapse što izaziva opravdano ogorčenje mnogih građana. Svedena je na minimum, praktično isključena, mogućnost bilo kakvog konstruktivnog dijaloga sa sve verovatnijim, tragičnim posledicama.
Peščanik.net, 02.07.2025.
Srodni link: Novobeogradski zborovi – Peticija Sačuvajmo Ušće
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Ko se krije ispod „potkape sa prorezima za oči“? - 04/07/2025
- Reminiscencija - 02/07/2025
- Kako se od pravnog poretka pravi karikatura - 25/06/2025
