Kamen traži prozor, ogledi iz hiperstvarnosne proze, Teofil Pančić, (edicija Ledolomac)

Među koricama ove knjige nalazi se 101 tekst, to je jedino sigurno. E sad, šta je to od čega se oni sastoje, to ne umem ni sebi da odgovorim, to jest, ispada nekako da ja najmanje o tome znam. Pa ipak, hajde da pokušam. Povodom i formom to su novinske kolumne, serijal pisan za novosadski Dnevnik. No opet, ta je rubrika vrlo brzo izmigoljila iz zadatih okvira i postala nešto što, interno i intimno, nazivam „vežbe iz hiperstvarnosne proze“. Zašto hiperstvarnosne? Zato što ovi tekstovi nemaju privilegiju odmaka koji donosi „fikcijski“ prozni tekst, čak i kada najdirektnije referira na presnu stvarnost. I zato što su likovi i događaji koji ove tekstove nastanjuju odviše realni da bismo imali tu sreću da to makar na trenutak zaboravimo, i da o njima čitamo kao da se dešavaju nekome drugom, ili nikome stvarnom. A zašto proza? Zato što su to likovi i događaji veći ili manji od života, pa im novinarstvo, koje je svojevrsna utekstovljena imitacija života, najčešće ne može ništa. A i zato što ovo, koliko god bilo javno i javnosti namenjeno, jeste (i) jedna intimna hronika ličnih paklova sa opštim povodima.

Elem, čitaoče, ovo pred tobom je 101 vežba iz hiperstvarnosne proze. Pojedinačne doze su relativno male, ali ta tvar unutra lepljiva je i gusta. Ako je uzmeš, progutaj je u cugu. Ne vredi da je ispljuneš – već je u tebi.


Južnjaci marš
, roman, Goran Vojnović, prevela Ana Ristović (edicija ledolomac)

Fužine su naselje u Ljubljani, veoma slično novobeogradskim blokovima, sagrađeno u doba socijalizma za radnike sa juga SFRJ koji do danas nemaju prava manjina. U međuvremenu, ovaj kvart je postao geto u kome vladaju kriminalci, turbo-folk muzika i džiberi. „Fužine su kao olimpijsko selo, jer svi nose trenerke i govore drugim jezikom. Niko nikoga ne jebe ni pet posto.“

Glavni junak romana Marko Đorđić, sedamnaestogodišnji sin emigranata bosanskih Srba i talentovani košarkaš sa krizom identiteta, jedne večeri naprasno odlučuje da ostavi košarku da bi pokušao da bude ono što želi, a ne ono što jeste. „Možda nisam talentovan za vašu slovenščinu, ali sam možda talentovan za nešto drugo, samo, niste se trudili da otkrijete šta je to. Svaki čovek je sigurno talentovan za nešto.“ Ali čovekovo poreklo nekada je jače i od njega samog, pa Marko preživljava niz neugodnih događaja (pijanstvo, demoliranje autobusa, hapšenje, itd.), i po naređenju oca, odlazi u Bosnu, zavičaj svojih predaka, na „prevaspitavanje“…

Slovenačka policija pokušala je da „disciplinuje“ pisca Gorana Vojinovića i tužila ga za klevetu zbog lošeg predstavljanja policajaca u romanu (koje, između ostalog, Vojnović pogrdno naziva panduri, žandari, kerovi, prašinari)! Posle pritiska javnosti, umetničkih organizacija i ministarke unutrašnjih poslova Slovenije, policija je povukla tužbu o krivičnom gonjenju.

Južnjaci, marš! su 2009. dobili najznačajniju slovenačku književnu nagradu Franc Prešern.


Divlji u srcu
, roman, Beri Giford, preveo Nenad Župac (edicija Revolver)

Seks je doživljaj za telo i svaki put je drugačiji ali zapravo isti, a ljubav je uvek avantura srca jer je svaki put ista ali ipak drugačija. Deluje zastrašujuće, ali je istinito – pravu ljubav uvek žele da sputaju: roditelji, prijatelji, ljubavnici, zavidljivci…

Mornar i Lula, zaljubljeni mladi par, avanturisti i idealisti, beže preko država Srednjeg zapada od privatnog detektiva koji će za ljubav Luline majke Marijete sve učiniti da ih pronađe.

Hoće li uspeti da istraju ili njihova ljubav neće izdržati iskušenja?

Divlji u srcu je ljubavno-avanturistički roman koji je proslavio američkog pisca Berija Giforda i preveden je na tridesetak jezika. Kultni američki režiser Dejvid Linč je 1990. ekranizovao ovaj roman i iste godine osvojio Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu.


Hotel Grand
, roman, Renato Baretić (edicija Ledolomac)

Roman Hotel Grand je potresna priča o odrastanju desetogodišnjeg Filipa u javnoj kući koju drže njegovi roditelji u neimenovanom dalmatinskom gradu. Kroz bordel defiluju ukrajinske prostitutke, oficiri UNPROFOR-a, mafijaši i političari – i Filip, uz pomoć telohranitelja Martina i školskog druga Zele –prvi put dolazi u dodir sa seksualnošću i shvata odnose među suprotnim polovima, ali i surovu društvenu stvarnost u Hrvatskoj koja se pre svega ogleda u sprezi kriminala sa politikom. Autor brilijantnim jezikom na granici satire oslikava mnogobrojne neobične likove koji predstavljaju sliku hrvatskog društva devedesetih godina prošlog veka. Priča je ispričana sa distancom od deceniju i po i počinje kad dvadesetpetogodišnji Filip na internetu ulazi na književni blog izvesnog Hulija i pod pseudonimom Kondoliz objavljuje odlomke romana koji komentarišu ostali posetioci…

Baretić nam i u ovom romanu, baš kao i u prethodnim, pripoveda tragične stvari na komičan način, i to tako da nam one na kraju uvek budu smešne i zabavne. Još od debitantskog romana Osmi povjerenik (takođe u izdanju Rendeta), Baretić je miljenik publike i kritike i laureat najznačajnijih književnih nagrada u Hrvatskoj. Njegovi romani prevedeni su na mnoge evropske jezike.


Tranzit, kometa, pomračenje
, roman, Muharem Bazdulj (edicija Ledolomac)

Knjiga Tranzit, kometa, pomračenje najvažnije je delo u opusu Muharema Bazdulja, jednog od najistaknutijih  bosanskih pisaca mlađe generacije.

Zbirku od tri pripovetke otvara sjajna priča Tranzit, o putovanju Ruđera Boškovića kroz istočnu Evropu, „zemlju pomračenja“.

Ljubavna priča Kometa je tragična pripovest o moldavskoj tinejdžerki  Mariji Aleksandri koja gubi roditelje, da bi ubrzo  i sama postala  žrtva svog neiskvarenog srca.

U poslednjoj, Pomračenje, pisac objedinjuje  prethodne priče. Bazdulj se poigrava „pričom o priči“ i pozicijom pisca u današnjem vremenu i pokazuje da što se više čitalac bliži kraju, to je bliži početku, jer je početak narativnog kruga ovog dela zapravo njegov kraj.


Cipele za dodjelu Oskara
, priče, Melina Kamerić, (edicija Ledolomac)

Intrigantne, lako čitljive, i iznad svega prepune okrepljujuće životne energije, egzistencijalnog vitalizma, humora, tragike svakodnevice i muško-ženskih odnosa, priče Meline Kamerić spadaju u vrh bosanske proze.

Svim protagonistima debitanske zbirke priča Cipele za dodjelu Oskara zajedničko je da veruju da život nije puko opstajanje – a ako je tako – onda to nije prilika za žaljenje. I zato se bore da dobiju ono što žele jer su njihove želje uvek više od onoga što su oni sami…

Zadovoljstvo čitaoca može biti „uzvišeno“ čak i kada u sebe uključuje negativno iskustvo: šok izazvan društvenim okolnostima, emocionalnu blokadu, porodičnu tragediju, itd. Zbog toga čitanje ovih priča istovremeno donosi i osmeh i grč na lice čitaoca. I zaista, u ovoj briljantnoj prozi, život uvek ima poslednju reč.

 
Peščanik.net, 26.10.2009.