Nakon maratonske kampanje koja je trajala gotovo dva i po meseca, rezultati izbora u Srbiji nisu rešili osnovnu dilemu – tko će i na koji način ovu zemlju voditi narednih godina? Ono što se unapred znalo: da nijedna stranka neće imati apsolutnu većinu (126 poslanika) i da će se morati praviti nekakva koaliciona Vlada – potvrđeno je golom matematikom. Šešeljevi radikali još jednom su dobili najveći broj mandata (81); Demokratska stranka Borisa Tadića stigla je do 65 poslanika; dosadašnji premijer Vojislav Koštunica sa svojom koalicijom osvojio je 47 mesta; finansijski kartel G17+ očešao se za 19 parlamentarnih mesta; socijalisti bez rahmetli Slobodana Miloševića imaju 16 mesta; koalicija okupljena oko Liberalno Demokratske Partije (LDP) Čedomira Jovanovića osvojila je 15 mandata; konačno, tu je još osam predstavnika manjina. Bezbroj kombinacija za samo jedno rešenje!


RADIKALSKI TALASI:
Šešeljevi sledbenici s blizu trideset odsto glasačkog tela na svojoj strani – praktično su trijumfovali, ali od ovakve Pirove pobede za sad vajde nema! Njihova suluda nada da će osvojiti više od pedeset odsto glasova i sami formirati buduću Vladu, ostavila ih nasukane na čistini, jer su već unapred objavili da nema te partije sa kojom bi oni ušli u koaliciju. Postoji, naravno, teoretska mogućnost da se radikali predomisle; ako propadnu pregovori između Tadića i Koštunice – ne treba se iznenaditi da radikali velikodušno dr. Kalašnjikovu ponude premijersku fotelju i tako, najzad, postanu vlast, što već godinama obećavaju. Ali, poznavajući radikalski politički mentalitet koji uživa da ne preuzima nikakvu odgovornost – ova mogućnost, čak i kad je Koštuničina sujeta u pitanju, spada u trocifrenu nogometnu kvotu.

Ovako, stojeći po strani, radikali mogu da se vesele: njihove profašističke ideje o Velikoj Srbiji, o srpskom Kosovu za koje ćemo se boriti “svim sredstvima”, o Evropi koja mora da se “promeni” da bismo uopšte razmišljali hoćemo li se pridružiti Europskoj Uniji, o dizanju u zvezde svakog ratnog zločinca – još uvek u Srbiji imaju milionsku podršku. Posebno su ponosni da su u Beogradu postali stranka za koju je najviše ljudi glasalo; čak i činjenica da se pod “Beogradom” smatraju prigradske opštine i stotine sela gde radikali imaju decenijsko uporište – nije suvislo objašnjenje za milionski grad koji se ispravno smatrao demokratskom avangardom.


TADIĆEVA KOMBINATORIKA:
Sa 65 mandata, 30 više nego pre tri godine, Demokratska stranka dobila je priliku da bude stožer okupljanja onoga što se žovijalno zove “demokratski blok” i što podrazumeva izvesnu mogućnost da se u budućoj Vladi napravi osovina između Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, uz podršku finansija gladnog Mlađana Dinkića iz kartela G17+. Ono što jeste najzajebaniji problem ove koalicije kliče se mesta budućeg premijera: Demokratska stranka smatra da joj to mesto po broju mandata prirodno pripada i da je Božidar Đelić (bivši ministar finansija u Vladi Zorana Đinđića) idealan kandidat, ali kako obuzdati nenadjebivu sujetu dr. Voje Koštunice koji, već navikao na premijerski čin, ne pristaje da postane, recimo, ministar vera ili ministar prosvete, ili možda ministar za sport?

Prihvatanjem bilo kog mesta koje nije premijersko, Koštunica bi priznao najveći poraz u svojoj karijeri: on koji se predstavljao Ocem Nacije i kojeg je krajem 2000. godine čak devedeset odsto Srbije smatralo “najvećim političarem” da bude činovnik u Vladi? Koješta! Zato je izvesno da će Tadić morati da podigne ulog u pregovorima s Koštunicom: moguće je da su se već dogovorili da dr. Voja bude zajednički kandidat na budućim predsedničkim izborima, a da zauzvrat ne insistira na mestu premijera. Nije to jedina frka ovih pregovora: kako zadovoljiti apetite pomahnitalog Velimira Ilića koji se u svojstvu ministra za kapitalne investicije tri godine ponašao kao da je država njegova lična prćija? Kako umilostiviti Mlađana Dinkića koji želi samo ministarstvo finansija a za ostalo ga zabole ona stvar? I gde posaditi (Dragana Markovića) Palmu, nekadašnjeg Arkanovog saborca, bez kojeg Koštunica ne bi dogurao ni do 40 mandata?


SUŠTINA ISPRED FORME:
Za razliku od Tadića i Koštunice, opsednutih podelom vlasti na jednoćelijske organizme, oglasio se lider LDP Čedomir Jovanović suštinskom dilemom: “Pitanje je čime nova vlada Srbije treba da se bavi, a ne kako da se okupi 126 poslanika za bilo kakvu politiku”, rekao je Jovanović i pozvao predsednika Srbije Borisa Tadića da mandat za sastavljanje nove vlade poveri Božidaru Đeliću, ali da jasno kaže šta treba da budu prioriteti te vlade. Čedomir Jovanović je naveo da Koalicija LDP-GSS-SDU-LSV insistira na potpunom zaokretu u aktuelnoj politici prema Kosovu, završetku saradnje s Hagom, drugačijoj organizaciji države i državnih prioriteta i da u tim poslovima “ne vidi Koštunicu i članove bivše vlade”.

Sasvim logično: nova Vlada u kojoj bi sedeli Koštunica, Ilić, Dinkić ili već neko od mnogobrojnih neuspešnih ministara – ne bi ni po čemu bila “nova”, jer se ni Koštunica, ni Ilić, ni Dinkić neće i ne mogu promeniti, ma koliko ih Tadić pažljivo šminkao i pakovao u novu, privlačniju garderobu. Isti oni ljudi koji su odbijali saradnju s Hagom, godinama izvrdavali da uhapse Ratka Mladića po cenu prekida pregovora o ulasku Srbije u Evropsku Uniju, isti oni likovi koji su ojadili Srbiju i upropastili je – sutra će, treba da verujemo, da budu neki novi borci za civilno, građansko društvo! Neko nas baš zajebava!


SLOBINO PROKLETSTVO:
Kad se za trenutak odmaknemo od šizofrenične kombinatorike glede buduće Vlade, činjenica da je Socijalistička Partija Srbije (SPS) sa čak 16 poslanika stigla u Parlament – ostaje kao tragično svedočanstvo ovdašnje mentalne zaostalosti. Punih sedamnaest godina od nezapamćene tragedije na ex-jugoslovenskim prostorima, na kojima je Miloševićeva soldateska sejala smrt i mržnju, u Srbiji još ima preko dvesta tisuća onih koji čvrsto veruju da je Slobodan uvek bio u pravu. Udružena s radikalima, ta grupacija još sanja tzv. Srpsku Krajinu, balvane na drumovima, hajdučiju i formiranje “srpskih država”. Oni koji su socijaliste otpisivali uoči izbora, grdno su pogrešili: recimo, deo nekadašnjih birača Bogoljuba Karića otkrio je u “socijalističkim vizijama” sećanje na slavne Miloševićeve dane kad je u modi bila parola “Srbija se neće saginjati”, baš kao što je danas u opticaju SPS-parola “Srbijo, glavu gore”.

Oslanjajući se na najtvrđu liniju buduće odbrane Kosova od Ahtisarija i ostalih mrskih zavojevača, SPS je, ako ništa drugo, potvrdio da se bolesna Srbija teško leči od nacionalnog mamurluka i bunila. Podatak da socijalisti + radikali u Parlamentu 2007. imaju blizu sto poslanika jedna je od strašnijih slika ove zemlje, koliko god nas uveravali da je “demokratski blok” s Koštunicom u njemu, mnogo jači.


VUKOV ODLAZAK:
Najveći gubitnik ovih izbora je – bez dileme, Vuk Drašković. Njegova stranka Srpski Pokret Obnove koja je u prethodnoj Vladi držala lukrativna mesta (Vuk Drašković bio ministar inozemnih poslova; Dragan Kojadinović bio ministar kulture, a Bojan Dimitrijević ministar trgovine) nije prešla cenzus, pa se nesrećni Vuk opet našao tamo gde je bio pre šest godina, bez ikakve podrške, izgubljen i odbačen. Istini za volju, ostaće upamćeno da je Vuk Drašković – kao niko pre njega i sigurno niko posle njega – bio ministar koji je obožavao svoju funkciju; ta vrsta kosmičke sreće koju je Drašković isijavao činjenicom da predstavlja Srbiju i da svetu objašnjava ovdašnju politiku, ima čak i melodramatične obrise.

Učini se tako da je Vuk bio spreman da učini bilo šta – da se odrekne kralja, monarhije, Draže Mihailovića, Ravne Gore – samo da ostane ministar inozemnih poslova; na njegovu žalost, Srbija mu tu vrstu ljubavi nije uzvratila. Danas je, izvesno, Vuk Drašković ne samo poražena politička figura, nego definitivni deo prošlosti. Čak i za njega, koji se na političku scenu vraćao desetak puta, novi comeback je nemoguć. Goodbye!


BOGOLJUBOV THE END:
Slično Draškoviću, svoju je političku karijeru okončao Bogoljub Karić. Do pre nekoliko godina jedan od najmoćnijih ljudi u Srbiji, Bogoljub je sredinom 2004. na tadašnjim predsedničkim izborima zauzeo neverovatno treće mesto, odmah formirao partiju (Pokret Snaga Srbije) i krenuo u borbu protiv Vojislava Koštunice. Odgovor je brzo stigao: za manje od mesec dana Karić je ostao bez Mobtela, uskoro bez televizije i mnogobrojnih firmi; suočen sa serijom krivičnih prijava napustio je Srbiju. U ovoj izbornoj kampanji Bogoljuba je zastupala njegova supruga Milanka: ni njen amaterski trud nije spasao ono što se nije ni moglo spasiti. Karićevi birači, bez Bogoljuba koji im je obećavao brda i doline, plate i zaposlenje, vitlajući zelenom salatom kao krunskim dokazom koliko je Srbija propala jer i to uvozimo – raspršili su se preko noći: deo je otišao socijalistima, deo je otkrio Mlađana Dinkića kao mlađahnog Bogoljuba, deo se vratio radikalima, ostavljajući Karića na margini, s manje od dva odsto glasača. The End, definitivan!

 
Feral Tribune, 23.01.2007.

Peščanik.net, 23.01.2007.