Šteta bi bilo ne pročitati još jednom pridiku premijera Ivice Dačića da je Srbija „deo modernog sveta“ a ne rasistička država, izgovorenu usred azilantske drame prošle sedmice. Rulja spontano okupljena na linč naspram države koja, ponekad nespremno ali uporno savlađuje prepreke na putu ka Evropi – nije pravi kontekst u kojem bi se premijerova tvrdnja mogla proveriti, bez obzira na njegov nesumnjivi doprinos izgradnji društva mržnje.
Otprilike u isto vreme dok su se oko Bogovađe i Obrenovca dizale vile i palile baklje, u Beogradu su predstavljena dva izveštaja koja se umesto pokvarenim građanima bave kvarljivom državom, ukazujući na rasizam ugrađen u sistem.
Da su Romi, klasa nedodirljivih, izloženi razornoj socijalnoj diskriminaciji, opšte je mesto koje povremeno dobije obrise zločina, ali se najčešće tretira kao sticaj okolnosti, posledica vremena i prilika. Konkretni, institucionalni mehanizmi proizvodnje građana drugog reda radije ostaju skriveni.
Jedan od temeljnih je segregacija u obrazovnom sistemu, zasnovana na rutinskom slanju romske dece na školovanje u ustanove specijalizovane za edukaciju dece i mladih sa smetnjama u razvoju. Pre četiri godine donet krovni zakon o obrazovanju donekle je pooštrio formalne uslove za transfer u „specijalne“ škole i omogućio inkluzivno obrazovanje Roma, ali ovo obećanje do danas nije ispunjeno za većinu romske dece, upozorava Evropski centar za romska prava.
Organizacija je tokom proteklih meseci sprovela istraživanje o zastupljenosti romske dece u „specijalnim“ školama i predstavila porazne rezultate. Iako je pitanje prezastupljenosti Roma u ovakvim školama prisutno u mnogim evropskim zemljama, u Srbiji državu tek očekuju pritisci da uopšte shvati u čemu je problem i počne da ga rešava.
Ukratko, statistika govori da prema zvaničnim podacima sa poslednjeg popisa Romi čine oko 2% ukupnog stanovništva – nešto realnije procene organizacija za ljudska prava ukazuju da romska zajednica čini oko 5% građana Srbije. Romska deca, međutim, čine čak 20% učenika „specijalnih“ škola.
Na nacionalni prosek svakako utiču podaci iz većih gradova u kojima je situacija nešto bolja, ili pak sredine u kojima Romi ne čine značajan procenat populacije. Sa druge strane, u srednjoj školi za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju u Boru, više od 70% učenika čine romska deca. U školama u Prokuplju i Kruševcu ovaj procenat se kreće oko 60.
Deca koja često odrastaju u krajnje marginalizovanim zajednicama gotovo bez ikakvog smislenog dodira sa kulturom većine, ukoliko nekako i stignu do školskog psihologa na testiranje pred upis u prvi razred – biće suočena sa osobljem koje ne govori njihov jezik niti ume da razlikuje psihološka od ograničenja uslovljenih životnim okolnostima. Njihovi „slučajevi“ rutinski se šalju pred komisije koje donose odluke o posebnom režimu obrazovanja, često bez ikakvih konsultacija sa porodicom.
Usled rigidnijeg zakona, procenat transfera u „specijalne“ škole je poslednjih godina smanjen, ali su romska deca i dalje procentualno prezastupljena u ovim ustanovama, između ostalog i jer je mehanizam za osporavanje prvobitne odluke i povratak dece u redovan sistem – gotovo nepostojeći.
Ali ukoliko se romskoj deci omogući pristup školovanju i to u okviru redovne nastave, dočekaće ih „nevidljivi“ zid diskriminacije. Ovaj odnos opisan je u izveštaju nevladine organizacije Praxis, predstavljenom na kraju trogodišnjeg projekta za socijalnu inkluziju, u kojem se takođe konstatuju izvesni pomaci makar u uklanjanju otvoreno rasističkih paragrafa iz pravnog okvira. Ali slika života Roma u ovom „delu modernog sveta“ ostaje jednako porazna.
Od škola koje formiraju „romska“ odeljenja, do nastavnika koji romsku decu smeštaju u poslednje klupe, onemogućavaju im korišćenje besplatnih udžbenika, obeshrabruju ih da redovno pohađaju nastavu jer je „suviše zahtevna za njih“ – u učionicama širom Srbije svakodnevno se proizvode nove žrtve, ali i budući nastavljači tradicije rasizma.
Osnovnu školu u redovnom roku završi jedna trećina učenika romske nacionalnosti, dok je 63% završi za više od osam godina. U srednje škole prelazi svega 19% dece iz romskih geta, podaci su Unicefa. Najviši stepen diskriminacije Roma se, logično, beleži u osnovnim školama.
Pored osnovnih škola, Praksis ukazuje i na gradske vlasti i lokalne samouprave kao nosioce sistemskih prepreka inkluziji Roma, dok se mediji pojavljuju kao glasnogovornici predrasuda i netolerancije. Slika o Romima kao zajednici genetski predodređenoj za život u bedi, prljavštini i kriminalu, stvorena je u sistemskoj izolaciji. Zli krug je potpun.
Optimistična procena Praxisa, koji je uz pomoć norveške vlade do danas omogućio naknadni upis oko 160.000 „nevidljivih“ građana u matične knjige rođenih, govori da do 2015. ovaj proces može biti u potpunosti okončan, čime bi se stvorili elementarni uslovi za izlazak Roma iz socio-ekonomske izolacije.
Bogato diskriminatorno nasleđe većinskog društva sasvim je drugo pitanje „modernog sveta“ o kome Dačić naglas sanja.
Pridiku o Srbiji premijer je zaključio naredbom o azilantima: „Oni moraju da budu smešteni i hitno da im se reši status i da se vrate u zemlje odakle su došli.“
Premijer ne nagađa, on pouzdano zna ishod svakog od zahteva za azil u Srbiji, jer ovo nije zemlja koja iz čista mira pruža utočište strancima, svejedno iz kakve su nevolje stigli. Od usvajanja zakona o azilu 2008. i udesetostručenog broja ljudi koji svake godine na razne načine stižu preko granice, Srbija je donela svega tri pozitivne odluke.
Srbija zapravo retko kad povoljno rešava status čak i onih ljudi koji su sticajem okolnosti rođeni na njenoj teritoriji.
Peščanik.net, 03.12.2013.
