Službeni ruski kalendar beleži 30. oktobar kao Dan sećanja na političke zarobljenike, ali ovaj dan još uvek nije „naš“. Ideja priznavanje zločina koje je počinila Sovjetska država još uvek u celosti nije prihvaćena od strane ruskog društva, a posebno političkog rukovodstva.

Mnogi Rusi još uvek veruju da je ovaj problem „uvezen“, da ga nameće Zapad i da bi suočavanje sa prošlošću vodilo ka podelama u društvu. Oni to ne misle zato što su se opredelili za staljinizam, već zato što mnogi od njih veruju da bi ih osuda zločina sovjetskog režima na neki način ponizila, ili ponizila njihove roditelje i starije generacije koje su istinski verovale u komunizam, prljajući sećanje na njih i uskraćujući im nešto značajno. Još jedan faktor koji doprinosi ovoj amneziji je duboko, tradicionalno nepoverenje u intelektualce – „liberale“, „reformiste“, „demokrate“ i „zaštitnike ljudskih prava“, koji se povezuju sa osudom prošlosti.

Ova osećanja bi vremenom izbledela da se ne održavaju na veštački način. Rusi imaju prilike da vide da se naučnici rođeni i obrazovani u Rusiji bave istorijskim istraživanjem staljinizma i da je veći broj knjiga na tu temu objavljen u Rusiji nego u inostranstvu. Odavno smo prevazišli vremena kada je nepristrasno istraživanje sovjetske istorije bilo moguće samo van Rusije.

Međutim, političke vođe Kremlja nastavljaju da potpiruju defanzivni stav. Kada, na primer, neka baltička zemlja ukaže na našu prošlost, ruski političari odmah odgovaraju da su Estonci i Letonci služili nacističkom režimu. Ovakvo ponašanje se može nazvati tinejdžerskim.

Suočavanje sa prošlošću je prvenstveno izazov za same Ruse. Mi moramo pokazati da smo sposobni da se sukobimo sa svojom prošlošću. Zapad ima sopstvenih problema, a bivše sovjetske republike mogu pravdati svoju istoriju svaljivanjem krivice na Rusiju. Mi takav luksuz sebi ne možemo da priuštimo.

Rusi, posebno mlade generacije, deluju spremno da učine korak napred. U nedavnom istraživanju koje je sprovedeno za Centar za strateške i međunarodne studije od strane Levada centra, ruske agencije za istraživanje javnog mnjenja, 45% ispitanika se složilo sa tim da „je važno sticati saznanja o Staljinovoj eri, kako bi se izbeglo ponavljanje grešaka iz prošlosti“. Samo 24% izjavilo je da zemlja treba da „krene napred i da izbegne pokretanje tema iz prošlosti.“

Sećanje treba probuditi. Ono treba da zauzima vidno mesto u javnom životu i politici.

Sve oko nas bukvalno je prožeto našom sovjetskom zaostavštinom. Pa ipak, na tek po neku od zgrada, železničkih pruga, kanala ili fabrika koje su izgradili zarobljenici je postavljena spomen ploča. Ulice i naselja širom Rusije još uvek nose imena vođa, čak i dželata iz doba Terora (često su u pitanju isti ljudi). Mnoga od mesta na kojima su vršena pogubljenja kao i masovne grobnice nisu identifikovani. Milioni ljudi još uvek ne znaju gde leže kosti njihovih predaka. Rusija još uvek nema državni muzej staljinističke ere, već samo regionalne i privatne muzeje koji se bave ovom tematikom.

Imena svih žrtava još uvek nisu poznata. Nevladina organizacija Memorial, koja se najviše bavila otkrivanjem činjenica o staljinizmu, sačinila je bazu podataka koja sadrži više od 2.6 miliona imena, ali ova lista daleko je od toga da bude potpuna. „Ako nastavimo da radimo ovim tempom, biće nam potrebne decenije da sačinimo potpunu listu“, izjavio je na jednoj međunarodnoj konferenciji Arseni Rožinski, koji se nalazi na čelu ove organizacije.

Ako se zadatak obnove sećanja posmatra u širem smislu, on postaje mnogo veći. Država mora prihvatiti odgovornost za teške uslove u kojima žive ljudi smešteni u oronule kuće i gradove podizane tridesetih godina prošlog veka za potrebe samo jednog preduzeća. Ti uslovi su posledica nasilne urbanizacije i industrijalizacije, postignute zaduživanjem u ime budućnosti. Došlo je vreme za naplatu ovog duga.

Do sada smo govorili o žrtvama. Ali ko je počinio ove zločine? Počinioci nisu strani okupatori ili agenti. Naši su ubijali naše – činjenica koju um teško prihvata. Kao što je Rožinski primetio u pomenutom govoru: „Kada se suočavamo sa svojom prošlošću, mi nismo sposobni da valjano podelimo uloge, nismo sposobni da reči “mi“ i „oni“ postavimo na pravo mesto.“

Ali svaka žrtva imala je sasvim konkretne „one“ – one koji su slušali naređenja, one koji su ispunjavali neke kvote, one koji su određivali te kvote „narodnih neprijatelja“ koji su morali biti uhapšeni, one koji su kreirali takvu politiku. Sovjetska država bila je ključni zločinac sovjetske ere.

Prihvatanje ove činjenice treba da bude biti prvi korak u procesu suočavanja sa prošlošću. Ali ovo nije lak zadatak za politički sistem koji insistira na nepogrešivosti države. To objašnjava amneziju – zašto ne postoji državni muzej, zašto se udžbenici samo prepisuju, zašto postoje žrtve, ali ne i počinioci. Politika koja može da izgleda kao pokušaj rehabilitacije Staljina u stvari je samo pokušaj Vladimira Putina i njegovih ljudi da očuvaju državu kao jedini izvor legitimiteta u Rusiji.

Ove smo godine bili svedoci najdramatičnijeg slučaja u kome je ruska vlast prihvatila postojanje sovjetskih zločina. Govoreći u prisustvu čelnika poljske države o ubistvima hiljada poljskih oficira 1940. od strane sovjetske tajne policije, Putin je izjavio „Ovi zločini se ne mogu opravdati… Oni su već dobili svoju pravu moralnu i pravnu ocenu.“ Pa ipak, nijedan sudski postupak nije pokrenut. U Rusiji nije održano nijedno suđenje vezano za zločine počinjene od strane sovjetske države.

Ovo je pogrešno. Prihvatanje zločina koje je izvršila sovjetska država ne bi značilo kraj Rusije kao države. Naprotiv, to bi bio početak. Prihvatanje zločina stvorilo bi moralnu osnovu za borbu protiv korupcije, reformu vlasti i opšte poboljšanje moralnog zdravlja nacije. „Mi“ i „oni“ – mi i država – ostajemo sukobljeni, i ovaj sukob se neće završti sve dok se ne suočimo sa sovjetskom prošlošću.

 
Maxim Trudolyubov, The New York Times, 29.10.2010.

Prevela Bojana Obradović

Peščanik.net, 07.11.2010.

Leave a Reply