Nova Vlada Srbije kreće sa merama za ublažavanje nelikvidnosti privrede, za suzbijanje sive ekonomije i prijavljivanje radnika, za popravljanje osnovnog privrednog zakonodavstva i za pokretanje konjunkture u građevinarstvu. To jesu nužne mere i isprobavane su, u sličnom obliku, i u našoj novijoj privrednoj istoriji – pa su se neke pokazale produktivnim, a neke nisu imale uspeha.
Subvencionisanje kredita isprobala je pre četiri-pet godina i Cvetkovićeva vlada (2009-2011. godine). Ti subvencionisani krediti su u ambijentu velike svetske krize tada sprečili potpuni kolaps većine preduzeća u Srbiji i veći pad bruto domaćeg proizvoda države. Tako je Srbija 2009. godine ostvarila pad BDP-a za 3,5 odsto, a sledeće dve godine mali rast od jedan odsto 2010. i nešto veći, od 1,62 odsto, 2011. godine. Kumulativno gledano, Srbija je 2011. godine ostvarila za jedan odsto niži BDP od onog iz 2008. godine. Sada Vučićeva vlada sa 60 miliona evra budžetskih sredstava, za amortizovanje previsokih bankarskih kamata privatnom sektoru, smatra da će moći da pokrene kredite za likvidnost od 1,2 milijarde evra.
Ovaj potez Vlade je dobrodošao, ali bi se moglo proceniti da bi celu akciju, u ovoliko teškoj situaciji, mogla da podupre i centralna banka (NBS), sa obaranjem svoje referentne kamatne stope, kako to, uostalom, u suštini čini i centralna banka Evropske unije (zbog čega je novac u zemljama članicama i dalje relativno jeftin). Naime, prema zvaničnim podacima, 2013. godina je okončana sa međugodišnjom inflacionom stopom od 2,2 odsto (a prethodna, 2012. godina je završena sa međugodišnjom stopom inflacije od 12,2 odsto), pa izgleda da nema potrebe da se drži visoko jedan od važnih instrumenata dosta restriktivne monetarne politike. A referentna kamatna stopa NBS snižena je tokom prošle godine sa 11,75 na 9,5 odsto, dakle samo nešto više za dva procentna poena. Problem je što država zazire od radikalnijeg obaranja osnovne kamate NBS, plašeći se da ne ugasi motiv poslovnih banaka da kupuju njene obveznice, s kojima ona delimično popunjava budžetski deficit.
Drugi pravac akcije Vučićeve vlade je pokušaj da se deo ljudi koji sada rade „na crno” prijavi poreskim vlastima i fondovima. To što će država na svakih 100 radnika prevedenih u legalni status, preuzeti obaveze za plaćanje doprinosa za njih 75, prilično je skup potez, a po dosadašnjoj praksi pruža i mogućnosti za raznovrsne špekulacije – posle kojih (ne)zaposlenost stoji tu gde je i bila, a država i fondovi grcaju u novim troškovima, za koje se ne vidi neko jače pokriće.
Treći paket mera za popravljanje privrednog ambijenta, koji bi trebalo da sadrži promene zakona o privatizaciji, stečaju i radu još je nedovoljno poznat.
Četvrta već poznata mera za podsticanje konjunkture ne samo u građevinarstvu, nego i u industriji u celini, je pokretanje stanogradnje, istina uz angažovanje jedne velike arapske građevinske kuće, koja očigledno obećava da će delimično kreditirati prodaju stanova. Vlada će, izgleda, takođe pomoći ovaj posao, ne samo tako što će opštinama narediti da daju besplatno zemljište za nove stambene višespratnice – već i kao pretežni kupac stanova (najviše za vojsku i policiju, kako se već najavljuje).
Ovu meru je isprobala još vlada SFRJ Mike Špiljka, 1968. godine, kada je pod pritiskom studentskih demonstracija odlučeno da se napuste neke od antiiflacionih mera koje je sadržavala privredna reforma iz 1965. godine, te da se praktično „emisionim kreditima“ centralne banke Jugoslavije pokrene izgradnja nekoliko stotina hiljada stanova. To je tada doista oživelo opštu konjunkturu, ali uz učvršćivanje visoke stope inflacije, koja je „oporezivala“ najviše one koji su stvarali društveni proizvod.
Iako su građevinarstvo i industrija građevinskog materijala u Srbiji doista u dramatičnom situaciji (obim građevinskih radova je prošle godine pao za više od 37 odsto, iako su cene građevinskog materijala poslednjih godina realno pale za 30 odsto), teško je proceniti šta će se dobiti sa izgradnjom stanova na 30 godina otplate – stanova koje će uglavnom kupovati država. Najsigurnije bi se moglo očekivati jačanje poverenja policije i vojske u Vladu (kojoj će to dobro doći, ukoliko doista krene sa „bolnim reformama“). Kad je reč o ekonomskim efektima, posebno posledicama na opštinske budžete i njihova javna preduzeća, računica je daleko manje povoljna.
Kada najavljene mere budu potpuno konkretizovane, biće vremena da se one detaljnije razmatraju. Najvažnije je da se napokon s nečim krene i da se za predviđene poteze nađe osnova u rebalansiranom budžetu, što će svakako biti najteže.
Novi magazin, 16.05.2014.
Peščanik.net, 16.05.2014.
