Zašto je Koštunica odlučio da zatraži prevremene parlamentarne izbore? Osnovni razlog jeste izbegavanje odgovornosti. Zbog toga je već napravio dve ključne greške. Prvu, koja nije bila fatalna, što nije podržao ni Tadića niti Nikolića. Drugu, koja je ključna, što je koketirao sa nasilnim metodama, zbog čega se miting, kojim je trebalo da preuzme vlast, pretvorio u sredstvo gubitka vlasti.
Koštunica nije podržao Tadića, što je donelo određeni broj glasova Nikoliću, ali ne dovoljno da ovaj pobedi. Tom odlukom je Koštunica izgubio ono što su svi mislili da je njegova najvažnija prednost – koalicioni potencijal. Taj se potencijal bio istopio već na parlamentarnim izborima početkom 2007, samo što to Demokratska stranka tada nije videla. Očigledno je i sam Koštunica verovao da poseduje taj koalicini potencijal i da stoga ne mora da podrži ni Tadića niti Nikolića. U stvari, nešto od toga potencijala bi preostalo da je pobedio Nikolić. Ali je to zahtevalo odluku da se on podrži, a ona je nosila određenu političku odgovornost u slučaju da taj kandidat ne pobedi.
Pošto je pobedio Tadić, došlo je do iskušavanja tog koalicionog potencijala i pokazalo se da ga u Vladi više nema. Postojala je mogućnost da se napravi koalicija sa radikalima, ili da se njome zapreti, kao u maju prošle godine. U međuvremenu, međutim, Koštunica više nije bio potreban da bi Tadić obnovio svoj mandat i ta pretnja više nije mogla da ima istu težinu. Znači, ako pretnja više nije dovoljna, mora se preći na dela, ali to je rizik koji Koštunica nije bio spreman da prihvati.
I sada su on i njegova stranka došli u situaciju da idu na izbore, posle kojih bi jedino mogli da učestvuju u Vladi sa radikalima. Obrazloženje koje je dato za nemogućnost nastavka saradnje sa demokratama u Vladi jeste takvo da onemogućava koaliciju sa njima posle izbora. Tako da je Koštunica odlukom da ne podrži Tadića ili Nikolića, u času kada bi mu to moglo obezbediti da nastavi da igra ključnu ulogu u Vladi, došao u situaciju da se nada da će moći da bude mlađi partner u Vladi radikala, ako rezultati izbora to budu omogućili.
Još je gore sve ono što se događalo na samom mitingu i oko njega. Ideja da se opravda nasilje na severu Kosova, pa potom i u Beogradu, logično je vodila prećutnoj dozvoli da se napadaju ambasade, sa neverovatnim obrazloženjem da je to „samo nasilje nad stvarima“ i da to „što mi njima radimo nije ništa prema onome šta oni nama rade“ (valja zapaziti, kao što su svi i zapazili, ovo „mi“ i „oni“). Posle toga je usledila reakcija Saveta bezbednosti, kojom su autori tih izjava izričito upozoreni, a onda je i Dmitri Medvedev bio u Beogradu i, za pretpostaviti je, rekao nešto Tadiću i Koštunici o tome ko i pod kojim uslovima može da očekuje dalju rusku podršku. Budući da to svakako nije podrška oslanjanju na nasilje, nastavak takve politike bi zahtevalo spremnost da se preuzme velika odgovornost, za šta Koštunica očigledno nije bio spreman.
Time je to poglavlje završeno. Sada se otvara novo, u kojem bi trebalo da pobedi koalicija proevropskih stranaka, organizacija i pokreta. Da bi se to postiglo, potrebno je da se glasači stave pred jasan izbor. Tome će najveća prepreka biti novi ustav i rezolucije o Kosovu koje su donete posle njega. Već je jasno da će radikali voditi predizbornu kampanju tako da optuže demokrate i sve druge, koji bi posle izbora trebalo da sa njima sastave Vladu, da imaju nameru da prekrše ustav i već pomenute rezolucije. Budući da će demokrate tvrditi da imaju čvrstu nameru da se pridržavaju ustava, to će im stvarati teškoće u obrazlaganju prirode izbora koji bi glasači trebalo da naprave. Kako će njihova kampanja da izgleda tek će se videti, ali se može očekivati da će i dalje agitovati za politiku „i Kosovo i Evropa“. Nadajmo se da će glasači biti dovoljno pametni da to ne shvate bukvalno, već da to prevedu u odluku o ubrzanju pridruživanja Evropskoj uniji.
Pobeda proevropskog bloka na izborima neće biti dovoljna da demokrate zaista promene svoju politiku. Potrebno je da se dogode još dve stvari. Prvo, da LDP i svi koji su mu bliski, kao i partije manjina, dobiju značajan broj glasova. Budući da je izborni sistem proporcionalan, ima smisla ili napraviti predizbornu koaliciju koja bi se založila za jasnu proevropsku politiku ili, ako to nije moguće, težiti postizbornoj koaliciji koja bi se na to obavezala. Za razliku od predsedničkih izbora, nije potrebno glasati za demokrate da bi se glasalo za promene, za čistu proevropsku politiku.
Druga stvar koja bi trebalo da se dogodi jeste da Evropska unija napravi dovoljan broj gestova, koji će uveriti glasače da je ubrzano pridruživanje Evropskoj uniji izvodljivo i da donosi konkretne koristi. Da li je to potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju ili je reč o liberalizaciji viznog režima ili, što bi bilo najbolje, i jedno i drugo, treba videti. Ali Evropska unija svakako neće biti ravnodušna prema ishodu ovih izbora.
I onda samo ostaje da se pobedi. Nije uspelo 2000. zbog 2003, ali sada bi moralo da uspe. Posle izbora bi se trebalo izboriti za prave reforme. Poboljšanje privrednih kretanja, posebno onih kratkoročnih, koja će se videti po kursu i na berzi, tome će ići na ruku. Šansa je tu.
Peščanik.net, 10.03.2008
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
