Sve je po zakonu. Pa možemo da menjamo po vremenima – sve je bilo po zakonu, sve će biti po zakonu. I da proširimo – sve je po zakonu i transparentno ili sve će biti po zakonu i po najvišim standardima.
Ovu opsenarsku mantru režim ponavlja godinama, već duže od decenije. Dokumenti se kriju ali se u kamere, u direktnim prenosima, obraćanjima, izjavama ponavlja da je sve transparentno. Pa kad se desi i da nešto jeste transparentno i da je ta transparentnost odgovorna što je uočena nezakonitost, onda ide ovaj drugi (prvi) deo mantre – „sve je po zakonu“.
Za rudnik litijuma dobili smo novi stih – ovo o „najvišim standardima“. Koji bi trebalo da budu propisani zakonom i podzakonskim aktima.
U normalnoj državi nijedan državni zvaničnik ne bi morao da ubeđuje građane („narod“) da će se poštovati zakon. Ali u zarobljenoj paradržavi režim je svestan da su građani svesni da se zakoni i pravila godinama krše. Da ih režim krši. A većina građana odobrava jer ima vajdicu. Ako nikakvu drugu, u tom opštem bezakonju i njima se gleda kroz prste. Mogu da se opuste. Pa ovde gastarbajteri dolaze da poprave zube i odmore se od poštovanja pravila i zakona.
Sad je Vrhovni zdravljobrižnik krenuo na turneju da objasni građanima da on najviše brine za njihovo zdravlje i da će sve biti, znate već – po zakonu i najvišim standardima. I već na prvoj predstavi, na prvom izvođenju ove farse, ustane u publici, u direktnom prenosu, građanin (iz „naroda“) koji na tas vage koja meri Vučićeve doprinose za građane i doprinose građana Vučiću, istrese 800 ljudi koje je doveo da glasaju za SNS. Nema to mnogo veze sa rudnikom, ali ima veze sa onim za šta je javnost uplašena da stoji iza rudnika – klijentelizmom i korupcijom. Nije to tema, kaže Vrhovni pripovedač priče o donatoru i još dvojici u kafani, pa nastavi da ubeđuje građane da je sve po zakonu.
A to dovođenje 800 ljudi, i kad bi neki državni organ, koga treba pustiti da radi svoj posao, krenuo da istražuje, ispostavilo bi se da egzaltirani građanin laže, ili da je mašinovođa, pa da je vozio 800 ljudi u vozu na dan izbora ili da su ga poslali Đilas i Šolak. Nije teško dokazati da je sve po zakonu.
U istom, drinskom izvođenju igrokaza, pojavila se i naučnica koja je iznela niz primedbi na eksploataciju litijuma. Nju Vučić nije utišao kao onog sa 800 birača, već joj je ponudio da bude na čelu podtima ekspertske grupe koju je država formirala. Ostavimo po strani šta znače nalazi „podtima“ koji će pratiti poštovanje zakona i standarda, ali deluje kontradiktorno da predsednik države, koji nema ovlašćenja (po zakonu ili pravilima ) da sastavlja ekspertske timove i podtimove, kroji sastav tima koji će pratiti poštovanje zakona i pravila.
Ali to bi bilo čudno samo u nekoj državi u kojoj, da ponovim, ne mora da se oglašava „nedelja poštovanja zakona i pravila“ na delu njene teritorije.
A kad smo kod zakona i rudnika, jedna sličica za kraj.
Ako imate osećaj da se u Srbiji lobira za rudnik litijuma, osećaj vas vara, jer to što u medijima, na javnim skupovima, rade firma koja bi da rudari i državni zvaničnici nije ono što zakon pod lobiranjem podrazumeva.
Transparentnost Srbija već godinama prati sprovođenje Zakona o lobiranju. I nije zabeležen niti jedan lobistički kontakt, niti jedno lobiranje u vezi sa rudnikom litijuma, odnosno u vezi sa aktima koji uređuju ovu materiju, koji treba da urede famozna pravila i standarde, da omoguće ili onemoguće lobiranje (kao vladine uredbe o prekidu i nastavku, na primer). Niti u ministarstvima, niti u Vladi, niti kod predsednika.
Ni kad je Vlada odlučno, pred izbore, lupila pesnicom o astal i usvojila uredbu kojom je onemogućila rudarenje, niti kad je Ustavni sud tu uredbu poništio, pa je Vlada trebalo da donese (i potom donela) novu.
Firma koja bi da rudari je ostala smirena, nezainteresovana (pa i ako im ne dozvole – It’s only money, nek ide, kako došlo, tako otišlo).
Ne bih da namećem zaključke, ali ovo su činjenice – zakon kao lobiranje definiše samo proceduru koja počinje pisanim obraćanjem lobiste (registrovanog ili neregistrovanog, fizičkog ili pravnog lica) lobiranom, sa iznošenjem namere da lobira.
Na taj način se niko nije obratio. Ako se neko obratio usmeno, to nije lobiranje. Znači imamo problem sa zakonom. Možemo da pitamo ministre, premijera i bivšu premijerku, predsednika, da li se neko obraćao „usmeno“ i „lobirao“, pa da im verujemo, ili ne, na reč. Zakon ne reguliše laganje, pod uslovom da niste svedok na sudu.
Ako se zaista niko nije obratio, to je ili razlog za zabrinutost akcionara firme koja želi da kopa, jer ne brinu o profitu. Ili indicija, da ne upotrebim teški izraz „dokaz“, da je sve u vezi sa uredbom bila farsa. Jer je Rio Tinto u međuvremenu uveravao akcionare da se projekat nastavlja.
Ne znam da li je bilo potrebe i da ih uverava da će sve biti po zakonu i najvišim standardima.
Peščanik.net, 15.08.2024.
EKOLOGIJALITIJUM
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Govorite li napredni - 09/09/2024
- Samo nek je po zakonu - 15/08/2024
- Šta da radiš u Srbiji kad si Rus - 06/08/2024
