Kako razumeti slučaj povlačenja naučnog rada o Rio Tintu
Nedavno je naučni rad osmoro domaćih autora o uticaju istražnih aktivnosti potencijalnog rudnika litijuma „Jadar“ na životnu sredinu povučen iz časopisa „Nature – Scientific Reports“. No, da li je ovo tek još jedna usputna vest koju bi naprosto trebalo da prihvatimo? Ovo je bitno pitati jer povlačenje naučnog rada o uticaju Rio Tinto predstavlja udar na celokupnu našu naučnu zajednicu, a evo i zašto ovaj događaj ima širi značaj i zašto je čitava situacija deo dubljeg problema.
Dakle, naučni časopis je povukao članak koji je prethodno objavio. Pre ulaska u debatu, bitno je napomenuti ono prvo i osnovno: povlačenje rada ne znači da je projekat „Jadar“ odjednom siguran i bezbedan. Takva vrsta izjave takođe mora da se dokaže, a dokaze koji bi otklonili svaku sumnju nemamo – osim ako ne računate korporativni PR kao dokaz.
Treba imati na umu da je taj isti Rio Tinto podržavao dokumentarac belgijskog režisera za koji je on tvrdio da predstavlja rezultat naučnih istraživanja. Dokumentarac koji je pun teorija zavere i u kojem glavni režiser tvrdi da se Rusija graniči sa Bugarskom i Rumunijom u jednoj od početnih scena.
Taj dokumentarac je razmontiran kao i brojke koje Rio Tinto koristi. U oblasti ekonomije, njihove su brojke razmontirane. U oblasti hidrologije i prava isto. I onda zahtevaju da se tuđ rad povuče. Dakle, naši naučnici i Rio Tinto nemaju iste poluge moći niti isti uticaj u korporativnom svetu. To je prvo i osnovno.
Tek s tim na umu možemo pričati o detaljima rada. A šta je bila najveća zamerka radu? Pristup nečemu što korporacije kontrolišu: informacije o samoj korporaciji i njenim istraživanjima.
Tu su takozvane bazične vrednosti (nivo zagađenosti pre početka istražnih radova). Ovo se ističe kao propust autora. Međutim, to je, da tako kažem, trik. Jer ove vrednosti svaka korporacija krije kao zmija noge. U našem slučaju, podaci o tome pripadaju korporaciji, i to s razlogom – upravo da ne bi neko njih doveo u vezu sa zagađenjem.
Problem je u tome što se te vrednosti ne mogu retroaktivno izmeriti. Ne može nijedan srpski naučnik da se vrati u prošlost i da izmeri zagađenje iz 1999. godine kako bi utvrdio bazične vrednosti za niz jedinjenja pre dolaska Rio Tinta. To je nešto što je Rio Tinto trebalo da uradi početkom dvehiljaditih. Ili naši geolozi pre njih. Da smo država koja je pazila na svoje interese umesto da služi tuđima, imali bismo te ključne podatke i oni bi bili javno dostupni.
No, i bez toga, postojali su ipak dokazi da je Rio Tinto zagadio privatna imanja, jer su postojale tužbe privatnih lica protiv njih. Na taj način se indirektno može potkrepiti isti zaključak čak i u odsustvu bazičnih vrednosti, jer je očigledno da je onaj koji je dobio tužbu dokazao da je zagađenje postojalo u odnosu na prethodno stanje.
Drugo, zamera se autorima što nisu uzeli ozbiljno prethodne akcidente s poplavama (ovo ne mogu da komentarišem jer nisam istražio – ali, s obzirom na to da postoje pomenute tužbe koje su pokrenute nakon poplava 2014. godine, ovaj kontraargument je možda suvišan).
Treće, zamera im se prejak jezik u zaključcima. Ja sam pročitao rad i zaista se slažem da je bilo toga na nekim mestima, ali to je, realno, retorička zamerka. Ovde se to predstavilo kao nekakvo grubo kršenje naučnih principa itd. Otprilike, umesto „ovaj projekat pokazuje neokolonijalno izrabljivanje Srbije“ (karikiram), urednici verovatno misle da je naprosto trebalo držati se podataka – za koje i sami kažu da su vrlo jasni.
Sve u svemu, vrlo slabe osnove da se jedan rad u potpunosti povuče. U krajnjem, meni je nejasna i taktika Rio Tinta i naših profesora s Rudarskog i Mašinskog fakulteta. Jer, ako je rad po njima toliko faličan, onda se napiše kritika. I onda autori mogu na tu kritiku da odgovore u javnosti i da se napravi naučni dijalog. Nakon tog dijaloga javnost ima uvid u obe strane i može da sudi u slučaju, primera radi, potencijalne rasprave o tome treba li izvesti projekat „Jadar“ ili ne.
Zbog taktike koju su Rio Tinto i neki profesori koristili, javnost sada nema uvid u argumente Rio Tinta i tih profesora, niti ima uvid u potencijalne kontraargumente naučnika koji su napisali rad. Jer je očigledno cilj bio diskreditacija rada jedne strane i diskreditacija akademskog integriteta naših naučnika. Pošto sada korporacija može da kaže: „Eto, rad je povučen“ – to šalje poruku i drugim naučnicima koji se drznu da, ne daj bože, pokušaju da izmere stepen zagađenja. Jer kako će sada, recimo, za deset godina neko moći da izmeri zagađenje ako nema bazične vrednosti? Isti argument, drugim rečima, ne čeka samo današnje, nego i buduće generacije naučnika. I jedini rezultat ovog procesa je uništenje – ili pokušaj uništenja naučnog dijaloga. I zato je ovo mnogo veća šteta nego što se misli, jer je uništen proces normalnog naučnog dijaloga.
Ako neko napiše kritiku na moj rad – da li ja sada treba svim sredstvima da se borim da ta kritika zauvek nestane? I šta time postižem, osim što ubijam kritičko mišljenje i sprovodim policijsko disciplinovanje? Naučni dijalog se meri po snazi argumenata. Časopisi ne objavljuju samo „savršene radove“ koje nikada niko nigde neće moći da kritikuje, nego gledaju da li je osnovni naučni aparat zadovoljen. Drugim rečima, ne morate se slagati s jednim radom da biste ga objavili.
Poređenja radi, navešću primere radova koje sam odbijao kao urednik u nekim časopisima ili kao recenzent za naučne radove:
A) Radovi koji ne poznaju svoju oblast: iznose se tvrdnje koje pokazuju da autor ne poznaje opus jednog ili više autora, a način argumentacije očigledno ne zadovoljava ni osnovne principe logičkog zaključivanja.
B) Radovi čija tema nije jasna: konfuzni tekstovi koji odjednom govore o istoriji 30 zemalja bez ikakve veze, o pedeset različitih teorija s gomilom zaključaka za koje nije jasno šta ih povezuje niti u kojem naučnom polju rad daje doprinos.
C) Radovi koji su očigledni plagijati: to se vrlo lako otkrije, jer recenzenti koriste i softver i ljude (ako se drže pravila; ako ne, to je već za prijavu).
Da li je osporeni rad spadao u neku od te tri kategorije? Povlačenje rada zaista se vrši u vrlo retkim slučajevima, jer time časopis priznaje da je pogrešio ili napravio propust. U ovom slučaju recenzija je već prošla i, koliko se meni čini, bila je urađena relativno pravilno. Nisam, naravno, imao uvid u recenzentski postupak – kao ni iko osim autora i recenzenata.
Radovi se povlače ako se naknadno ispostavi da je osnovna argumentacija zasnovana na potpuno lažnim premisama ili ako se otkrije neka vrsta manipulacije rezultatima, a koja urednicima ranije nije bila poznata. To se, koliko je meni poznato, uglavnom dešava u medicinskim ili psihološkim istraživanjima.
U ovom slučaju, ne vidim gde su autori manipulisali podacima – i čudno mi je da jedan časopis istovremeno povuče rad, a onda u razlozima za povlačenje tvrdi kako su podaci tačni. Uz to, da li bi trebalo da zaboravimo na pretnje koje su naučnici preživeli? Na činjenicu da su neki od njih sklonjeni sa projekata ili pozicija dok je Fond za nauku preuzela osoba sa pro-Rio Tinto stavovima. Naši ministri i predstavnici vlasti verbalno napadaju iste ove naučnike kojima čitavi timovi ljudi mere svaki argument, dok se finansiraju filmovi u kojima se ceo narod predstavlja kao sujeveran, kao narod od drugorazrednog značaja u Evropi koji se protivi progresu. Progresu koji, naravno, donosi Rio Tinto i svako kome se ćefne da kopa po Srbiji.
Nauka je deo društva, bez obzira na to koliko se neko trudio da je odvoji. Bez društva nauka i nema svrhu. Cilj naučnog rada je da obrazuje ljude. I baš u trenutku kada je tu funkciju naša nauka izvodila uz mnogo ličnih žrtvi, sasekli su je oni kojima je ona stajala na putu, zbog projekta koji ima toliki niz problema da su ga kritikovali čak i ljudi koji su nekada radili pri vrhu Rio Tinta.
Iz svih tih razloga je pogrešno ismevati naučni rad zbog njegovog povlačenja (što neke kolege autora tog rada i čine ovih dana) jer je očigledno da je rad deo društvenog sukoba oko kontroverznog projekta. Njegovi autori nisu imali idealne uslove, niti informacije koje je samo korporacija mogla da im obezbedi. Umesto toga, Rio Tinto je pribegao udarcima ispod pojasa i pogazio naučni dijalog koji tvrdi da štiti. A to je učinio, ne zaboravimo, dok su istovremeno predstavnici kompanije učestvovali u jednom od najsramnijih dokumentaraca u istoriji tog žanra, a koji se danas na nekoliko fakulteta proučava kao primer propagande.
Na ovom slučaju se odlično vidi sve češći sukob između nauke i savremenog kapitalizma. To više nije sukob između „dve strane“ koje se drže naučnih argumenata, navodno nezavisnih od bilo kakvog interesa. Naprotiv, u pitanju je sukob u kojem se jedna strana bavi naukom, a druga ipak ima i jedan nenaučni interes, a u takvom kontekstu za onog koji ima interes, naučni argumenti ipak imaju ograničenu vrednost. Doklegod nauka služi projektu (učestvuje u nacrtu, projekcijama troškova, ispitivanju tla), nema opasnosti za nauku. Međutim, kada počne da istražuje podatke koji bi taj projekat mogli dovesti u pitanje, nauka se sabotira, informacije se uskraćuju, a ono što ode u javnost se svom silom slama.
Zato je bitno imati na umu da ova naučna debata nije odvojena od društvenih sukoba. Kao što kaže narodna poslovica, „sila boga ne moli“: u Rio Tintu direktori se smenjuju, kao što se smenjuju i radnici. I, kada se svi ti direktori i radnici smene, sve što ostaje od te korporacije jesu njeni profiti, koji se moraju maksimalizovati. Zato je u našem slučaju jedan direktor mogao da obeća jedno, pa ode, drugi da obeća drugo, napravi problem, pa ode. Tako rade i u drugim zemljama. Niko od njih ne snosi ličnu odgovornost, a proces razvoja korporacije opstaje. Ona je, u srži, kapitalistička i to u najklasičnijem značenju te reči. Zato ne bi trebalo da nas čudi da su i devetnaestovekovni ekonomisti upravo na primeru rudarskih korporacija vrlo često pokazivali načine funkcionisanja tog novog sistema, koji se toliko razlikovao od feudalizma.
Konačno, rudarske korporacije su zaista jednim delom „veštačke tvorevine“ koje osnivaju države u sprezi sa raznim finansijerima, jer je količina kapitala koja je neophodna za njihov rad nešto što samo ove grupe mogu da priušte. Na taj način je, između ostalog, Rio Tinto i osnovan i struktura njegovog vlasništva je od 19. veka pa sve do danas ostala takva da su se kroz nju stalno rotirale države i finansijske grupe, direktori i radnici, ali je njeno širenje ostalo prioritet. Pritom, kupci Rio Tinta nisu pojedinačni potrošači, nego države, jer Rio Tinto nije supermarket u koji neko naprosto može da uđe. Naprotiv, njegova klijentela su države i ustanove. Zbog toga se u ovom slučaju ne može govoriti o „bojkotovanju proizvoda“, nego je jedini otpor upravo u naučnoj kritici i u angažmanu lokalne zajednice.
Usled svega ovoga izuzetno je važno uvideti šta se dešava u nauci, pogotovo u trenucima kada ona i u Srbiji i na globalnom nivou dolazi u sukob sa razvojem korporacija. To se dešavalo i tokom zelene tranzicije, a u budućnosti će se dešavati i zbog naoružavanja Evrope, jer i litijum i drugi resursi imaju i svoju vojnu upotrebu.
S tim na umu, količine koje će Evropi i Americi biti potrebne dovoljne su da na jednom fundamentalnom nivou transformišu odnos između nauke i društva, jer će nužno nastati sukob između korporativne profitabilnosti i razvoja nauke i društva. Usled toga će se moći govoriti i o proboju eksploatacije, i to na prisilan način, kroz žrtvovanje same naučnosti u formalno slobodnim naučnim oblastima poput geologije, hemije, hidrologije i ekonomije.
U tom smislu možemo govoriti o neokolonijalizmu u nauci: jer, kao što kolonijalizam, kako god da definišete njegove uzroke, u suštini predstavlja promaljanje neokolonijalnih odnosa u formalno slobodnim državama, tako i neokolonijalizam u nauci predstavlja promaljanje istih tih odnosa u nizu naučnih oblasti, u pritisku na niz različitih istraživača koji to sve privatno doživljavaju, i u zakulisne manipulacije države koja, ugrožavanjem svojih naučnih kadrova, sve više služi korporaciji. Tek u ovom kontekstu može se shvatiti ono što se desilo sa povlačenjem naučnog rada naših autora. To je korak ka fiksiranju naše države u odnose zavisnosti i stavljanje našeg tehnološkog i naučnog razvoja u ruke svetskog tržišta litijuma, koje je postalo toliko promenljivo da je upitno hoće li iko moći da pravi dugoročne planove na razuman način. Usled toga je još jednom doveden u pitanje materijalni razvoj od kog stanovništvo jedne države zavisi. Zato je danas svaki sukob u nauci, sukob od nesumnjivog značaja za društvo, uključujući i onaj koji se upravo desio na našu kolektivnu štetu.
Autor je naučni saradnik na Institutu ekonomskih nauka u Beogradu i spoljni saradnik Transnacionalnog instituta u Amsterdamu.
Peščanik.net, 12.01.2026.
LITIJUM
