Čini se da je predsednika DSS-a jako pogodila vest o utapanju SPAS-a u SNS. Sve je uradio kako treba, ali mu je na kraju Šapić ukrao šou. Zato je Jovanović dodao gas. Ako ne mogu da budem Šapić umesto Šapića, razmišlja on, onda mogu da budem Šapić zajedno sa Šapićem. Uveren je da vladajuća partija ima kapacitet da upije i njegove nacional-demokrate.
U intervjuu Blicu Jovanović kao da panično kuca na vrata autokrate. Umesto režima, sve vreme kritikuje opoziciju. Optužbe padaju za politikanstvo, laži, nedosledne i selektivne stavove. Njemu je potpuno nedopustivo to što je jedini cilj opozicije „da se sruši režim Aleksandra Vučića“. Jovanović, za razliku od (jednog dela) opozicije, želi da sprovede jasan „politički program“. Da bi se taj program sproveo Vučićeva smena može biti nužna „ali ne zbog Aleksandra Vučića kao takvog, već zbog politike koja se vodi“.
Jovanović, dakle, nema ništa protiv autokrate lično. Ako se kojim slučajem njihove politike u jednom trenutku poklope, DSS-u bi bilo potpuno svejedno da li će ih sprovoditi sami ili će to učiniti SNS umesto njih. Sve na tragu Šapića.
Pored toga, prvi čovek nacional-demokrata maskira pitanje političke odgovornosti. Politička odgovornost podrazumeva da vlast bude kažnjena i padne na izborima svaki put kada ne radi u interesu naroda. Kada ovo postane praksa, nova vlast počinje da radi u skladu sa onim što većina prepoznaje kao javni interes. Drugim rečima, sve i da je jedini cilj opozicije smena „Aleksandra Vučića kao takvog“, taj cilj je legitiman i demokratski.
Jovanović ovo odbacuje i svog potencijalnog mentora lišava svake vrste odgovornosti. Ukoliko Vučić promeni svoju politiku, bez obzira na 9 zločinačkih godina, trebalo bi ga podržati, a ne kazniti. Ovakvim rezonovanjem priprema se teren za saradnju. Pitanje je vremena kada će predsednik DSS-a javno proklamovati preobražaj režima i pružiti mu ruku pomirenja.
Za slučaj da napadi na opoziciju nisu dovoljno jasan signal, Šapićev naslednik daje nam još materijala. Na pitanje novinara kakve su vam šanse kao predsedničkom kandidatu, Jovanović odgovara: „Nikada se nisam bavio politikom razmišljajući o tome kakve su šanse za nešto, već isključivo o tome šta treba i kako treba raditi za Srbiju shodno, naravno, uverenjima koje imam. I dok sam tu, tako ću nastaviti da radim jer je to jedino ispravno. Sve ostalo je na građanima“.
Kada kaže da je odluka isključivo na građanima, Jovanović zapravo šalje poruku da je sa izbornim uslovima sve u najboljem redu. Da nije tako, nešto bi ipak zavisilo i od režima, ili barem od pritiska opozicije i međunarodne zajednice na režim da se poprave izborni uslovi. Pošto je sve na građanima, režim je čist kao suza.
Pored toga, Jovanović je nehotice priznao kako vidi svoju političku budućnost. Ona zavisi jedino od dobre volje Vučića da ga pusti u svoj tim. Izborni rezultat je za njega nebitan i on nema razloga da razmišlja o izbornim šansama.
Na kraju, da stvar bude sasvim jasna, Jovanović govori o razdvajanju izbora. Razdvajanje izbora, kaže on, pitanje je „političkog oportunizma, a ne političkih principa“. To znači da će „oni politički akteri kojima odgovara razdvajanje izbora, jer smatraju da će tako postići bolji izborni rezultat, to razdvajanje i tražiti“, dok će oni „kojima više odgovara da se sve održi istog dana, upravo na tome i insistirati“. Nema, iz njegove vizure, ničeg suštinski ispravnog u razdvajanju izbora. Sve je samo gola borba za vlast.
Pogledajmo o čemu se ovde radi. Ako je verovati poslednjim istraživanjima, opozicija ima realne šanse u Beogradu. Za režim je važno da ne popusti pred zahtevima koji bi mogli imati značajan uticaj na rezultat izbora u glavnom gradu. Razdvajanje izbora svakako je jedan od takvih zahteva. Da bi se preko njega prešlo što bezbolnije, potrebno ga je prethodno prokazati kao oportunistički i politikanski pokušaj opozicije da prekraja izbornu volju naroda. I upravo na tom mestu uskače Jovanović. On normalizuje ono što režimu odgovara, a ne može ga pravdati.
Na kraju, iako je očigledno da spajanje izbora odgovara režimu, da li je zaista suštinski opravdano zahtevati razdvajanje? Setimo se, predstavnička demokratija narodu dopušta da politički dela na dva načina. Prvi podrazumeva izbor predstavnika na osnovu političkih programa, a drugi kažnjavanje ili nagrađivanje izabranih na osnovu rezultata. U slučaju da su republički i predsednički izbori spojeni sa lokalnim i gradskim izborima, glasači će biti uskraćeni za lokalnu ponudu politika, jer će dominirati rasprave na republičkom nivou. Neobavešteni i prevareni, na lokalu će glasati na osnovu republičkog programa stranke, a lokalni akteri koji ne planiraju da se kandiduju na republičkim izborima ostaće skrajnuti. Kao što vidimo, razdvajanje izbora je neophodno ukoliko zaista želimo da građani na lokalu o nečemu odlučuju. Bez toga, oni neće moći izaberu one predstavnike koji odgovaraju njihovoj viziji ispravnog društva. Drugim rečima, bez razdvajanja izbora, demokratije na lokalu zapravo ni nema.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 13.05.2021.
