Imao je đavolast smešak na licu kada su „šezdesetosmaši“ razapeli platno preko zgrade rektorata sa napisom „Crveni univerzitet – Karl Marks“. Marksizam nije bio njegova ideologija. Rekao nam je: „Proći će vas“.

Bio je duhovit, i kada smo najmanje očekivali da će se šaliti. Ponekad mi se činilo, a i drugima, da njegov savet i nije neki savet, da je mogao nešto pametnije da smisli, ali se pokazalo da nije grešio. „Debeovac Panta“ je bio zadužen za nas sa Filozofskog fakulteta. Svi smo ga znali. Pojavljivao se u razna doba i na raznim mestima, uvek tamo gde je bilo studenata sa Filozofskog i Srđe Popovića. Pitali smo Srđu šta da radimo, kako da mu umaknemo. To sa Pantom trajalo je dugo, postalo je neka vrsta naše igre. Smeškao se Srđa, kao i uvek đavolasto, pa reče: „Kad ga vidite, vičite, da vas prolaznici čuju ’Dobar dan, gospodine Pantiću’ – nema mu veće uvrede, bežaće od vas“. Tako je bilo, drug Panta je počeo da nas zaobilazi. Smešno je i kako sam se 1982. godine oslobodila „debeovca“ koji je svakodnevno dolazio u sindikat, gde sam bila zaposlena, i motrio na mene. „Srđo, šta da radim“, a on kaže: „Reci mu da si zvala njegovog šefa i da je taj rekao da se odmah vrati u Kneza Miloša“. Nisam bila oduševljana savetom, ćutala sam, a on se đavolasto nasmejao i rekao: “Veruj mi, nisu baš mnogo pametni“. Posle nekoliko dana, čim se „debeovac“ pojavio na vratima, u dahu sam mu prenela moj navodni razgovor sa njegovim šefom. Izleteo je iz sobe, crvenog lica, trčećim korakom. Kroz prozor sam videla kako se u žurbi provlači između automobila. Nije ga više bilo.

Oko njega je uvek bilo puno ljudi. S pojavljivanjem Slobodana Miloševića, grupa se svakodnevno smanjivala. Milošević je dobio plebiscitarnu podršku, a na našoj strani je bilo manje od 100. Početkom 1990. godine, državna propaganda protiv kosovskih Albanaca postala je ekstremna, u moralnom smislu neizdrživa. To je bio povod da u martu 1990. godine UJDI u saradnji sa albanskim intelektualcima i političkim organizacijama organizuje okrugli sto o ljudskim pravima i demokratiji na Kosovu i u Jugoslaviji. Povodom tog događaja, prvi put sam otišla na Kosovo. Ne kao učesnica, nego da slušam, pre svega Srđu i Lazara Stojanovića. U Prištini, u hotelu „Grand“, pored Vetona Surroia dočekao nas je Adem Demaqi, i oko hiljadu ljudi. Srbi su se na prste mogli izbrojati. Srđa i Lazar su bili glavni govornici. U sali je vladala svečana tišina. Na licima Albanaca neverica. Srđa je mirnim glasom konstatovao da je Milošević zaveo policijsku upravu na Kosovu. Nikada kasnije nisam čula pljesak koji su tada u Prištini dobili Srđa i Lazar. Nakon tog skupa, formirana je Nezavisna komisija koju je vodio Srđa Popović. Pored njega, još četvoro nas je pisalo tekstove, na temelju ozbiljne analize i istraživanja. Bilo je to čudno vreme. Noću sam pisala, preko dana radila, kasno popodne trčala kod Vesne Pešić, čitala joj napisano, a ona tipkala na kompjuteru. Izveštaj pod nazivom „Kosovski čvor“ objavljen je u septembru 1990. godine. Glavni tekst je bio Srđina sjajna politička analiza, sa zaključcima koje vreme nije osporilo. I Vesnin, i tekstovi Svetlane Slapšak i Ivana Jankovića su bili nalazi o represiji i propagandi protiv kosovskih Albanaca. Izveštaj je u Beogradu prećutan. Na Kosovu, među albanskim intelektualcima, primljen je s velikim poštovanjem. Srđino ime je postalo magično. Mene je zaludeo ljudskim pravima.

Napisao je sjajne tekstove o odnosu srpskog društva prema ratnim zločinima. U njima upozorava da je potrebno mnogo razgovora o onome što se dogodilo da bi se prepolovljeni životi spojili, da bi se ljudi ponovo mogli uzajamno poznavati. U jednom od njih kaže: „Mi više ne možemo biti ono što smo bili pre nego što smo počinili sve te zločine – ali takođe, ne možemo postati ono što posle toga jesmo, jer ih (te zločine) ne priznajemo. Naša predstava o nama samima na ovaj način postaje nemoguća, na nivou društva i na nivou pojedninaca. Kod ljudi svakodnevno uočavam (a ponekad i oni sami govore o tome) nemogućnost da uspostave kontinuitet svoga života pre, sa svojim životom posle. Dakle, pre i posle svih tih zločina.“

Srđa je plenio izgledom, otmenošću, umom, moralom. Zaslužan je što je pravna država pokucala na vrata Srbije. Srbija treba da ga slavi.

Imala sam privilegiju da mi bude prijatelj, i to decenijama. Bilo je godina kada je nestajao u drugim krugovima i svetovima. I to je bio deo njegove ličnosti. Kao niko drugi, i u 76. godini je bio lep i vragolast.

31.10.2013, Beograd

Peščanik.net, 03.11.2013.

TEMA – SRĐA POPOVIĆ (1937–2013)