Radio emisija 13.03.2009, govore: Zoran Đinđić, Beograđani i građani Srbije, novinari Teofil Pančić i Stojan Cerović, dramski pisac Nenad Prokić, istoričar Nikola Samardžić, psiholog Žarko Korać, istoričarke Olga Popović-Obradović, Branka Prpa, Dubravka Stojanović i Latinka Perović.
Zoran Đinđić: To govori o potpuno zamračenoj svesti ljudi koji te metode koriste misleći da se u ovoj zemlji ništa nije promenilo. I ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer nisam ja bitan, sistem će funkcionisati i dalje, i niko neće dobiti amnestiju za svoje zločine tako što će da ukloni jednog ili dva funkcionera države. Mislim da je to vrlo naivno uverenje. Ako neki ljudi imaju to uverenje, ja sam zaista iznenađen koliko mogu da budu naivni.
Građanin: Sve dok Vojin Dimitrijević, čini mi se, nije rekao: “Srpski Kenedi je otišao”, ja sam mislio da je to još jedan Zoranov trik da zavara protivnike. Ne znam, nekoliko dana mi je bilo potrebno da se pomirim sa tim. Pucali su i u mene tada, pucali su u sve nas koji smo šetali 1996. Ja sam malo znao Zorana Đinđića i nemam lični odnos prema njemu, ali smatrao sam da je dragocen čovek za Srbiju i osećao sam se ošamućeno i uplašeno. Kažem, on jer on je predstavljao za mene nadu za Srbiju i za moju decu i za sve one mlade ljude koji ga možda nisu ni voleli, ali on je radio za njih. Kad su tog čoveka sklonili, jedan deo mene nestao je s njim. Nećete verovati, ja sam ga noćas sanjao, sanjao sam ga ispred bolnice, tešio me je što je jedan član moje porodice umro.
Građanka: On je ubijen i to je gotovo, nema povratka. A za nas – biće nekih promena, ali ne verujem na bolje. Verujem da je on bio jedan od boljih ljudi u našoj Vladi i da je to izgubljeno sada. Bila sam ogorčena, nekako besna na sve njih zato što su dozvolili da se to desi. Ja sam student, prilično teško živim ovde, snalazim se nekako i mislim da ću, ako uspem da završim studije, sigurno otići. Mi smo sad turistička meta, imamo sve, bombardovanje, ubistvo premijera, sve, možete da živite ovde i vidite znamenitosti – gde je ubijen premijer, gde je Cecina kuća i ostalo. To je strašno. Moram reći da sam osećala veliku sramotu što sam deo naroda koji posle svega što nam se dogodilo, ratova i bombardovanja, izborne prevare i svega ostalog dopušta da najjaču političku ličnost ubiju s balkona. Prosto, nerealno deluje.
Zoran Đinđić: Reći da opozicija u Srbiji nije u stanju da smeni Miloševića – žao mi je, to je tačno, ali je sterilno, jer to je dokazano već deset godina. I biti pametan posle deset godina nije neka velika mudrost. Postavlja se pitanje da li je uopšte u jednoj nedemokratskoj, diktatorskoj zemlji moguće da opozicione partije promene vlast. Nije moguće, inače to ne bi bila diktatura.
Svetlana Lukić: Dobro, gospodine Đinđiću, ja razumem o čemu Vi govorite, ali ne možete Vi u času kada pozivate ljude da izađu na ulicu, kada govorite o diktatorskom režimu koji je, podrazumeva se, u stanju da nekoga zgazi tenkovima, možda nekoga i da ubije da zahtevate od ljudi i pozivate ljude da izađu i da ulože svoj život, a onda kažete – pa, nemojte nas mnogo da gledate. Kao što bi rekla gospoda iz SPO, izađite sami na ulice.
Zoran Đinđić: Ne, ne, ja bih vratio temu na početak, ne treba podgrevati sujetu opozicionih lidera time što bi im se pridavala takva važnost.
Svetlana Lukić: Pa, nismo mi srećni zbog toga što ste vi važni, to je prosto činjenica i to je tačno, imate ogromnu odgovornost, Vi znate da ulog nikada nije bio veći.
Zoran Đinđić: Pa, ja mogu da Vam kažem da je moj život u tom ulogu lošije procenjen, rizičniji nego većine ljudi u Srbiji.
Svetlana Lukić: Vi imate i privilegije zbog toga, je li tako?
Zoran Đinđić: Pa, dobro, imam i privilegije u smislu da sam poznat, da me ljudi mnogo šta pitaju, ali s druge strane…
Svetlana Lukić: Možete biti državnik, možete biti predsednik, a mi ćemo se vratiti…
Zoran Đinđić: I mogu biti pokojnik.
Teofil Pančić: To je ono osećanje neopozivosti. Desilo se nešto što se ničim ne može popraviti. Kada bi Srbijom sutra potekli med i mleko i kada bi ovo postala apsolutno najbolja zemlja za život na svetu i dalje se ne bi mogla popraviti činjenica da je život tog čoveka izgubljen na tako strašan i idiotski način. To je prvi razlog zašto mi plačemo, a drugi je, naravno, i to što čovek plačući za drugim uvek malo plače i nad samim sobom. Onih prvih dva-tri dana ljudi su mislili, bože, da li se to stvarno vratio Sloba iz Haga i ubio Zorana Đinđića? Da li ćemo mi da se vratimo u onaj košmar, da li će da se vrati sve ono što smo nekako mogli da trpimo godinama, ali kad se jednom to završi mi to više ne bismo mogli da trpimo ni pet sekundi.
Zoran Đinđić: Znači, kad ja kažem 10. jula, do kraja godine Milošević će pasti, ja sebe uverim da je to tačno, jer ne mogu da pređem 50.000 kilometara i izađem pred kordon ako sumnjam. Ja apsolutno svakoga dana verujem da sledećeg dana Milošević može i treba da padne, inače ne mogu da radim ovaj posao koji radim. Ako me pitate kao analitičara šta će se desiti, ja ću vam pogoditi u detalj šta će se desiti, ali ja neću da budem analitičar. Ja sam političar, projektujem svoje želje i moje je da verujem u to i da uradim maksimum da se to desi. I ja to radim od 1993. godine, od kako sam prelomio da ću biti profesionalni političar. Pogledajte moje tekstove od 1987-1988. godine objavljene u knjizi Jugoslavija kao nedovršena država – tada sam rekao: Jugoslavija će se raspasti, ona je nedovršena, ona je sveća koja gori sa dva kraja, jedan kraj je Slovenija, drugi kraj je Kosovo. Posle pet godina se to počelo dešavati, ali ja sam od 1993. godine prestao da pišem analitičke tekstove, jer više nisam naučni radnik. U politici ima previše naučnih radnika koji svojom principijelnošću smatraju to što pogode da će u Srbiji stvari da idu loše. Voleo bih da ubede sebe da će stvari da idu bolje, pa će stvari ići bolje, jer ako većina stvari u politici zavisi od volje, kada bi većina ljudi u Srbiji poželela da stvari idu na bolje, stvari bi i išle na bolje.
Stojan Cerović: On je imao tu dragocenu osobinu, pogotovo za zemlju kao što je naša, gde smo svi u nekoj poludepresiji, očajanju i imamo doživljaj da smo epohalno propali – on je zračio energijom i verom da se sve može, njegova poruka svima je bila: hajde, pokrenimo se, može tu još mnogo toga da se uradi. Imali ste utisak da sve oko njega raste, da se svi pomeraju, ne onom brzinom kojom se on kreće, ali nešto se stvarno događalo. On je prosto umeo da inspiriše ljude oko sebe i to je bilo apsolutno dragoceno. Izgledalo je kao da to ne košta ništa, kao da mi možemo onako jevtino da budemo kritični, da tako sedimo i da puštamo da nas Đinđić vuče nekud kud mi ustvari i ne želimo da idemo. Mislim da je njegova niska popularnost u velikoj meri poticala od toga što su ljudi verovali da je on toliko nadmoćan i da će ionako da vlada ovom zemljom još jako dugo jer nema ko bolje to da radi, i onda, da nam ne bi to možda udarilo u glavu, hajde mi da budemo malo kritični. I onda, naknadno, rejting mrtvog Đinđića je naglo skočio i ljudi su shvatili da je, u stvari, Đinđić bio ono što su zapravo i osećali, ali su tek sad razumeli i da nema nikakvog smisla da imamo primedbe na čoveka, jer još jednog takvog stvarno nema. Mislim da je taj nedostatak nenadoknadiv.
Zoran Đinđić: Imamo jedan paradoks u Srbiji – imamo kritičnu masu za promene, a nemamo kritičnu atmosferu. Ne postoji povod, ne postoji nešto što bi tu kritičnu masu nezadovoljnih povezalo tako da oni osete solidarnost između sebe, da osete da im je jedinstvena sudbina. Mi ne treba da pridobijemo nijednog koji je za Miloševića, taj ko je za Miloševića neka bude za Miloševića, ali oni koji su protiv Miloševića moraju da prepoznaju sebe i da shvate koliko ih ima. Mislim da bi bio strašan efekat ako bismo rekli – toga i toga dana cela Srbija će ostati kod kuće kao dokaz da ne želimo Miloševića. To bi značilo da smo kao narod postali organizovani, da nas vodi jedna zajednička volja i vizija, da nismo fragmenti tragedije u kojoj jedan neodgovoran čovek, možda poremećenih merila, zapravo kao neživom prirodom rukovodi narodom od 10 miliona, šalje ih levo-desno na tenkovima, na traktorima, kao pešake na šahovskoj ploči. Ako bi odjednom te figure oživele i počele da se ponašaju kao subjekti svoje sudbine to bi ohrabrilo sve ljude u Srbiji. Nije to lako zato što smo već deset godina predmet manipulacije. Već deset godina ljudi se odriču svoje slobode pod raznim izgovorima – svetske zavere, vlast kao elementarna nepogoda, strah od toga da ne bude još gore. Razloga ima dosta, ali posledica je ta da mi već deset godina kao narod ne upravljamo svojom sudbinom nego upravlja neko drugi. Jedna šačica ljudi upravlja našom sudbinom.
Stojan Cerović: Mislim da Đinđić posthumno stoji najbolje, on je prosto poginuo za svoje uverenje. On je svojom smrću više nego ikad otvorio vrata toj političkoj opciji. Naravno, gubitak je ogroman, tačno je da bi on lično bio najbolji realizator te politike, ali on nije imao taj legitimitet dok je bio živ. Nije on odlučio da to uradi, ali je tako ispalo, ljudi su reagovali tako kao da je Zoran Đinđić stvarno stavio svoju glavu u torbu i rekao – evo, ja dajem glavu za ovu stvar. Ima li neko ko je spreman na istu žrtvu? Ta je reakcija malo mitska i iracionalna iz nekog starijeg nivoa kolektivne svesti, ljudi prepoznaju da je to stvarno velika žrtva. Morate da kažete – pa, čekajte, ako je ovaj poginuo za tu stvar, to mora da ima neku mnogo veću težinu nego kod ovih koji samo pričaju u prazno.
Zoran Đinđić: Znači, moj cilj nije da me vole, voli me moja porodica, moja deca i ja njih i to mi je dovoljno, malobrojni prijatelji, sve malobrojniji. Moj cilj je da ljudi uvažavaju moj rad, ako ga ne uvažavaju onda on nema smisla. Rezultati zavise od mnogih okolnosti, između ostalog i od mene. Mogu da kažem da radim kao nikad u životu, dve godine nisam imao nijednu subotu, nijednu nedelju, sa decom nisam otišao na godišnji odmor, jedva me vidi moja porodica. Možda bih mogao još i malo više da radim, sigurno bih mogao, ali mislim da moji saradnici imaju problem sa tim. To je moja dužnost, ali od miliona drugih ljudi koji treba za sebe nešto da urade zavisi da li ćemo svi zajedno uspeti. Ja sam rekao: narode, spreman da sa vama, za vas radim, ali ne mogu da radim umesto vas, ja bih, ali ne mogu, jer jedan sistem može da se menja samo ako milioni ljudi u tome učestvuju, da najpre svoje dvorište pospreme, pa malo u svojoj porodici stvari oplemene, da malo na svom radnom mestu provetre, da malo svoja znanja pročiste, i kad se sve to skupi na milion mesta, onda je to jedna malo bolja zemlja, pa sve bolja i bolja.
Branka Prpa: Prvi put je u istoriji čovečanstva mafija imala svoju državu, celu-celcijatu. Ona je bila deo strukture koju je stvorio Milošević, jednog pervertiranog organizma koji je metastazirao i koji je posle 5. oktobra trebalo sloj po sloj eliminisati. Zoran Đinđić stoga nije sarađivao s mafijaškim krugovima, on je sarađivao sa državnim institucijama, i to je bitna razlika – jer JSO je državna institucija, a ne mafijaški klan. Ako hoćete nešto da demontirate, to je unutar, a ne van države i vrlo je zanimljivo da se u slučaju Zorana Đinđića često govori „sam je kriv što nije ništa poduzeo?” A šta da poduzme? Šta je to trebalo da poduzme i ko je trebalo da poduzme, policija? Pa, cela policija je kancerozno tkivo. Naravno da je Zoran bio svestan opasnosti, naravno da je Slavko Ćuruvija bio svestan opasnosti, naravno da su znali da mogu da budu ubijeni. Ali, Slavko mi je jednom rekao nešto što može i na Zorana da se primeni: Ako hoće država da te ubije, nemaš gde da se sakriješ. Zorana Đinđića i Slavka Ćuruviju i Ivana Stambolića je ubila država. Ne mafija, nego država.
Nenad Prokić: Mogu da zamislim kako sada u nekom podrumu neki pesnici, popovi, pisci ubeđuju Mladića da se ubije i postane novi Sinđelić. Preko plastične flaše sa rakijom, sa klipom kukuruza zabijenom u nju. Stalno govorim o pogrešnom vektoru u kome se kreće čitavo jedno društvo; nas niko ne razume, šta mi to hoćemo, gde se mi to krećemo? Ali, to čak nije ni iskren vektor, jer svi hoće da voze mercedes, da stave dobre kravate, da nose Armanijeva odela, a u principu smo u položaju taoca. To se prenosi s kolena na koleno, to je tradicija, predanje: siđi i otmi. Siđi svakih 50 godina s planine i otimaj šta god možeš. To je jedina prava tradicija ovog društva i to mora da se promeni. To je Zoran Đinđić uočio i hteo da uradi i zato su ga ubili. Oni koji ga ne vole su ga prvi razumeli, mnogo pre nego ovi koji ga vole, i oni su tačno znali u šta pucaju. On je Srbima otvorio mogućnost da izađu iz tog položaja slatke žrtve, non-stop si neka žrtva, nečija poslovica, naravno ne srpska, kaže kad ti se neko predstavi kao žrtva beži od njega jer vadi nož da te kolje. Šta je drugo bila Srebrenica nego taj rebus.
On se pojavio kao hladan tuš i rekao Srbima da bi bilo bolje da se umiju hladnom vodom, da jednostavno moraju da znaju u kakvom stanju se nalazi zemlja i da tu nikakve bajke ne pomažu. Većina nije htela da se umije, već i dalje da krmelja i drema. Nacionalni program promena koje je on postavio neće biti mogućno zaboraviti. Postavio nam je neke oznake novog načina razmišljanja o sebi samima. Trenutno izgleda kako Srbi nisu imali razumevanja za Zorana Đinđića, ali videćemo da će se na kraju neizbežno pokazati da su Srbi primili njegovu jasnu poruku. I bilo bi zaista sjajno da je Srbija odmah sa njim zavolela reforme. U Đinđićevo vreme politička scena Srbije se delila na dva bloka, za reforme i protiv njih, sada blok za reforme više ne postoji, osim LDP. Svaki narod dobija onoliko koliko se i kako angažuje. Niko vam ne poklanja slobodu i dobrobit, a srpsko društvo je već nekako vekovima u nemogućnosti da izađe iz tog luftbalona zvanog nebeska Srbija. To je velika nebriga za sopstveno društvo, za sopstvenu decu, za sopstvenu budućnost, to je tako odvratno. I onda ti raspredaju neke protokolarne stvari, pa šta oni misle? Ne možeš da mi pričaš o protokolu dok krv lipti na sve strane. Sram ih bilo.
Dugo sam se pitao šta je još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam, bilo je potrebno da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce. Nisu uspeli da ga podržavaju u procentu većem od 4 ili 7,5% kada je promovisao mišljenje u krupnijim dimenzijama, kada se hrabrije i pametnije od svih borio protiv poslednje diktature usred Evrope, kada ih je spasao od gladi, inflacije i terora, epidemije i emigracije. Kada je zatvorio katalog svih katastrofa koje se mogu zamisliti, kada ih je mirio sa susedima i vraćao civilizovanom svetu, nisu ga podržali čak ni kada je na svoja pleća preuzimao teret izručivanja krvoločnih i umno poremećenih srpskih lidera. Nisu ga voleli kada im je vraćao banke, valute i podzemne garaže, pa ni onda kada je očigledno postao svetski omiljen premijer koji je imponovao obrazovanjem, znanjem, izgledom i ponašanjem. Svaki Srbin je bio svedok. Bilo je potrebno još nešto, sasvim u duhu srpskog mraka, taj jezivi gest mučeništva i žrtve. Srbi se nikada nisu ustezali da ga traže od svojih najplemenitijih glava. I to vam je dao, dragi Srbi, iako se takav gest toliko protivio njegovom biću. Njegova plemenita glava je i to morala da ukalkuliše zbog vaše srećnije budućnosti, znajući da je to nešto što nećete moći da prenebregnete. Pa sada vi prenebregnite ako hoćete, smete i možete. Hajde opet u korist svoje ogromne štete proglasite krezube kokošare i palikuće patriotama, neka vam opet budu preči banditi i ubice od suseda Hrvata i Mađara, glasajte za te kilave, korumpirane i retardirane, ili proglasite patriotom i njegovog ubicu koji se verovatno godinama vežbao na sarajevskoj deci. Kada ispečeš zanat na tako sićušnoj meti, šta je pogoditi srce odraslog čoveka sa stotinak metara? Ništa, naime, nije opasnije nego kada mali pate od ludila veličine, to važi kako za pojedince, tako i za čitave narode. Baš je u ovom društvu iz tačno tog razloga stvoren najugojeniji kriminalno-klerikalno-postkomunističko-nacionalistički monstrum, jer takve stvari se ne dešavaju slučajno. Taj monstrum ima više glava, neke su veće, neke manje, ali nijedna neće sama otpasti. Zato su ovdašnji pošteni, istinski patriotski opredeljeni intelektualci morali oduvek da prevazilaze sami sebe i sebi slične u celom svetu, i da na kraju u tome izgore, jer hoće da nadomeste nešto za sve nas. To nije mogućno u potpunosti, ali svaki takav pokušaj vuče napred više od bilo čega drugog u nesrećnim društvima. U našoj civilizaciji ionako opstaje samo jedan tanak sloj koji svakog trenutka mogu da probiju destruktivne snage podzemlja. Njegovo već raskomadano srce moralo je da podnese još nešto, ceremoniju koja ne ide uz njega, kao što ni smrt ne ide uz njegov osmeh. Ali, ako je pop koji je govorio postao makar donekle svestan suštinskih stvari potrebnih za sreću ovog naroda, u šta duboko sumnjam, onda je i to sve trebalo da bude baš tako. Od mnogih pitanja koja sada iskrsavaju ključno je možda baš ovo: da li će Zoran Đinđić biti jači od sopstvenog mita koji će Srbi o njemu stvoriti i neće li taj mit postati nužno nekrofilski, jer nije on nikakav mučenik i žrtva kakvim bi ga Srbi najradije videli, on je space shuttle za Srbiju, koji ponekad eksplodira u svojoj ludoj hrabrosti i brzini, ali ostaje blistava i munjevita misao budućnosti.
Olga Popović-Obradović: Odmah nakon ubistva premijera mnogi tumači tog događaja okrenuli su se nešto daljoj prošlosti i pokušali da u njoj potraže neke primere za koje bi se mogla utvrditi sličnost sa slučajem ubistva Đinđića. Obično se pominjao knez Mihailo Obrenović, kralj Aleksandar Obrenović, kralj Aleksandar Karađorđević. Po mom dubokom uverenju, taj nešto dublji istorijski kontekst daleko je preciznije od svih analitičara razumeo niko drugi nego Amfilohije Radović. To se čulo u govoru koji je održao pored odra pokojnog premijera, govoru koji je nazvan opelom premijeru Zoranu Đinđiću. Amfilohije Radović je Zorana Đinđića povezao sa dinastijom Obrenović, koja je pod kraljem Milanom Obrenovićem postala simbol vezivanja Srbije za Zapad, a samim tim i za politiku modernizacije Srbije. Za ogromnu većinu onovremene Srbije politika okretanja ka Zapadu bila je zapravo ravna izdajstvu. Zato je ubistvo poslednjeg Obrenovića, nakon kojeg je došlo do duge vladavine Narodne radikalne stranke, za onovremenu Srbiju interpretirano ne kao zločinački čin, nego kao legitiman, herojski čin, čije izvršioce ne treba kažnjavati, nego ih treba slaviti kao heroje i spasioce naroda.
Upravo tu istoriju Srbije vrlo je dobro naučio i razumeo Amfilohije Radović. Svojim govorom on je onima koji su u Srbiji to umeli da čuju i razumeju poručio – tako u Srbiji prolaze oni koji je vode na Zapad, oni su uvek bili i ostaće izdajnici i zato oni predstavljaju legitimnu metu za odstrel. To je crvena nit koja povezuje ubistvo Zorana Đinđića sa prošlošću Srbije i koju je Amfilohije Radović u najvećem srpskom pravoslavnom hramu predočio srpskoj javnosti, na jedan vrlo dijabolički način. Postoji, međutim, bliži i, rekla bih, značajniji istorijski kontekst na koji je ukazao Amfilohije Radović. Sto godina kasnije, u vreme kada je ideja moderne Srbije, koju je simbolisao Đinđić, postala problematična ne samo iz nekih načelnih ideoloških, kulturoloških razloga koji su prerastali u mržnju prema Zapadu, pojavio se jedan mnogo prozaičniji razlog otpora takvoj viziji Srbije, koji je bio vezan za činjenicu da je Srbija u to vreme, nakon svršenih ratova i zločina neviđenih razmera, neumitno ušla u doba odgovornosti. Pokazalo se da Srbija nije spremna za takvo suočavanje i da je u njoj previše onih koji zaziru od njega, bilo zato što se boje moralne odgovornosti, odgovornosti pred istorijom, političke ili možda i krivične odgovornosti. Temeljne državne institucije koje su prethodno bile sistematski i do kraja razorene i kriminalizovane, upregnute su tada u funkciju odbrane ratno-zločinačke mafije. Došlo je do isprepletanosti njihovih interesa i oni su se povezali u jedno jedinstveno zlo. Situacija je bila, takoreći, bezizlazna, saradnja sa Hagom je bila pod sistematskom blokadom, lustracija se odbacivala, a sudovi su bili ili nesposobni ili korumpirani ili upleteni u organizovani kriminal. Tada se Srbija davila u zločinu. Sa svim tim nosio se Zoran Đinđić, sâm sa grupom svojih saradnika. To su rezultati legalizma kojima se posle 5. oktobra pravdala svaka blokada reformi koju je vlada premijera Đinđića pokušavala da ostvari. Od početka je bilo jasno da je politika legalizma ruganje zdravoj pameti, ali 12. marta je postalo jasno da to ima jedan ozbiljniji cilj: i posle Miloševića Milošević, a to je podrazumevalo i put ka novom zločinu. Ubistvom od 12. marta srušen je mit o 5. oktobru, tada je, znači posle 5. oktobra, a ne pre 5. oktobra, viziji moderne Srbije zadat najteži, ako ne i odlučujući udarac, jer tada je Srbija suočena sa činjenicom da se borba za modernu Srbiju zapravo može izjednačiti sa Sizifovim poslom, i to poslom za koji se plaća najveća cena.
Građanka: Verujte mi, toliko mi ga je žao da, evo, i posle toliko godina mi krenu suze za njim. Bio je šok, znala sam da on neće preživeti, a ovo posle – žal za njim, ali i žal za životom koji smo mogli da proživimo zajedno s njim. Tuga je što mi sada živimo ovako i što smo stalno na nekom dnu, u ponoru iz kojeg ne znam kako ćemo se izvući. Imam poster sa njegovom slikom u stanu, gde je napisana ona njegova rečenica „oni koji misle da će mojim ubistvom ubiti i Srbiju, varaju se“, tako nekako. Kad će se njegove reči obistiniti, kad će Srbija oživeti, ja ne znam tačno, ali mislim da je bio u pravu.
Građanka: Dolazim svake godine i mislim da ću dolaziti sve dok budem mogla da hodam. To je već neki inat. Do prošle godine sam dolazila iz potrebe da budem tu na ovaj dan. Teško je o tome govoriti, a da bude i odmereno i da ne bude patetike, mislim da je to dug, koji je pomešan s osećajem inata zbog svega što se trenutno dešava. Došla sam sa tim osećanjem, ali evo, sad sam videla neke prijatelje koje nisam srela još od studija i malo sam se i poradovala. Kao da je pravi svet na pravom mestu.
Građanka: Moje duboko i prvo osećanje je osećanje žalosti što njega više nema, pa onda sve drugo. Ali, zbog onoga što je on bio i što je radio mi nemamo pravo samo na osećanje žalosti, nego to mora biti i protest. Ni danas ne mogu da oprostim sebi što mu nisam pomogla, moralo je da postoji nešto što smo mogli da uradimo da ne završi tako. Ona medijska haranga je predugo išla, a mi smo ćutali. I neka mi oprosti što danas tako kažem, ali i njega krivim što nas nije na neki način upozorio, što nas nije pozvao da pomognemo. Nije to neko osećanje bezgraničnog poverenja u vođu, nego je on radio ono što ja duboko želim i Srbiji i svom unučetu i svojoj deci. Zato mislim da nije smelo tako da se završi. Meni je sve bilo jasno, ali jednostavno, nisam mogla ništa da uradim. Pre svega, on je to preuzeo samo na svoja pleća i nije nas pozvao – da nas je pozvao možda smo mogli bar pokušati nešto da uradimo. Iz pijeteta prema svemu što je on radio neću i ne dozvoljavam sebi da gubim nadu dok sam živa. Iako imam 62 godine i ne znam da li ću doživeti da se sudi njegovim ubicama, a ne samo izvršiocima. Nadam se da će u Srbiji jednog dana biti dovoljno ljudi koji će tražiti da se sudi ubicama Zorana Đinđića.
- EKV – Zemlja
Nikola Samardžić: U kontekstu srpske politike iz poslednjih deset godina mislim da je sve manje važno ko je taj atentat izvršio, a da je sve jasnije ko je politički i komandno stajao iza njega. Predsednik Tadić nije slučajno rekao da je proces okončan kad je došao da prisustvuje izricanju presude izvršiteljima, koji su mogli da budu i istočni Nemci i Libijci ili roboti, potpuno svejedno. Njihove ličnosti nisu važne ni za naš pravni sistem, niti za politički kontekst. Dobro je da su zatvoreni, jer su pretnja za opštu javnu bezbednost. Nakon šest godina, mi se opet nalazimo u tom vakuumu između događaja koji beleže naše političke promašaje. Kad pogledate politiku poslednjih deset godina, primećuje se jedan neobičan proces gde sve postepeno propada i odlazi na neku marginu, vremenom se prlja i nestaje. Možda je s vremena na vreme potrebno da resetujemo ne samo naše političko mišljenje, nego i naše političko organizovanje. Šta se dogodilo u ovih deset godina? DSS su postali radikali, DS je postao DSS, G17 je postao JUL, LDP G17. Jedino su radikali ostali radikali, pa su se još umnožili, sad imamo dve radikalne stranke umesto samo jedne. U kontekstu poraza demokratije i sloboda, i svih tih datuma koji nam mnogo znače, potrebno je razmišljati šta ćemo dalje da radimo. Danas je Peščanik jedina opozicija u Srbiji, ali Peščanik je nastao u vreme Vlade Zorana Đinđića, kad je takođe bio jedina opozicija u Srbiji. Ja govorim i o Peščaniku, ne kao nekom bloku, nego kao skupu neistomišljenika. Stalno se govori o tih 80 do 100 ljudi koji se tu vrte, ali mi nismo istomišljenici. Kada bismo slobodno radili test naših političkih opredeljenja pronašli biste ogromne razlike. I meni te razlike znače više od činjenice da smo mi tu neki parapolitički blok koji ne postoji zvanično, nije registrovan, ali nekome stalno smeta, i dobro je dok smeta. Danas su vlast i opozicija podeljeni na političke grupacije koje simbolišu s jedne strane korupciju i pljačku, a s druge strane agresiju, nasilje, ratne zločine. Onda ljudi biraju manje zlo, biraju ono što ih manje boli i stalno odlažemo agoniju koju živimo svakodnevno. Tako da je i Zoranovo ubistvo često postajalo izgovor za našu nemogućnost da jasnije, u ime svih onih ljudi u čije ime nastupamo, definišemo šta su to naši politički prioriteti koje bi trebalo da zastupamo.
Žarko Korać: Pitanje koji mene daleko najviše boli je – zašto se niste obračunali sa Miloševićevim nasleđem. Ostaviću po strani jednu jako tešku temu – koliko je ljudi u stvari podržavalo Miloševića? Ničice su pred njim padali akademici, bilo je tu ljudi, nemojte da se zavaravamo, koji znače nešto u srpskoj kulturi, koji jesu značajni u nauci, umetnosti. Posle 2000. godine ta politika je doživela faktički poraz, narod je na kraju izašao na ulice, odbacio tu politiku na izborima. A Koštunica je – i to je strašan istorijski teret koji on nosi na ramenima – faktički amnestirao celokupan taj režim i inaugurisao politiku koju sada nastavlja Demokratska stranka. Čovek koji je bio najpopularniji političar u Jugoslaviji – Vojislav Koštunica je januara 2001. godine imao 80% podrške u Srbiji, više nego Milošević – praktično je amnestirao Miloševićev režim. Zoran Đinđić je duboko poražen čovek, on je tragičan lik srpske istorije, ne zato što je ubijen, što je najstrašnije, nego zato što je politika kojoj se on suprotstavio ta politika kohabitacije. Ta politika danas se smatra mudrom, pametnom, ona ima podršku. Zoran Đinđić ne bi ni danas imao podršku, kao što nije imao ni 2001. godine. To je tragična istorija Srbije. On je praktično jedini političar u modernoj istoriji Srbije koji se protivi našem čuvenom istorijski nasleđenom kolektivizmu, uvezenom iz Rusije preko Pašića i nekih drugih. On stalno govori – ti moraš nešto da uradiš. Sećate se, čak u jednom govoru, kaže onom čoveku „nemoj da spavaš“, svako pojedinačno nešto treba da uradi, a on kaže – napravili smo istorijsku grešku, skuvali smo ribe, napravili smo kašu, pojeli smo, gotovo je, ali idemo dalje, da vidimo šta možemo. Istovremeno, imate politiku koja kaže – dobro, to je bila zabuna, mi sad idemo u Evropu, zločinci su već odgovarali, neki će još odgovarati, ali u principu, svi smo mi demokrati, manje ili više. I danas svako ovde u sali zna da je politički pobedila ideja da u Srbiji ne treba polarizovati dve politike, a vi svakoga dana vidite da to jesu dve politike. Jedna je duboko antievropska, ona ima svoje teoretičare i ljude koji i danas govore onako kako je – neka mi se oprosti, ne govorim o njegovom ukupnom delu – govorio vladika Nikolaj Velimirović, o kurvi Evropi koja je prodala svoju dušu. To je ta mržnja prema Zapadu, Zapad se ne vidi po svom kulturnom, ekonomskom, naučnom, tehnološkom razvoju. Nama treba duhovnost, ono što Velmar-Janković zove „kalemegdanski čovek“, koji je zagledan i na Istok i na Zapad, on će sve da pomiri. U tome je poraz Zorana Đinđića, jer je prvi u vrlo dugoj modernoj istoriji koji je govorio da moramo da se oslonimo na sebe. Ali, sad – sve je to pokrio šaš. Sve je dobro, mi smo sada okrenuli list, mi smo sada nasmejano, vedro i veselo lice Srbije. To je porazno, i zato oni koji danas treba nešto da kažu o Zoranu Đinđiću ne znaju šta da kažu jer su pljunuli na sve što je on predstavljao u srpskoj istoriji. Oni mogu sada da otvaraju muzeje, oni mogu da mu pale sveću, možda oni i osećaju neku tugu, možda su tog čoveka voleli – mada za neke od njih iskreno sumnjam – ali, objektivno, oni su njegovu politiku uništili. Ta politika, koja je jasno definisala svoje ciljeve i preuzimala odgovornost, danas ima vrlo malo predstavnika u Srbiji. Ako tako vodite politiku, onda se zaista postavlja pitanje kako telefonski poziv jednog vladike može da povuče zakon iz procedure. Znači, vi otvarate pitanje odnosa crkve i države, a to uopšte nije jednostavno pitanje. Evo, danas je, ako sam tačno pročitao vest, ministar spoljnih poslova bio u Sinodu da razgovara sa vladikama. Prvo, nije Sinod u inostranstvu pa da ide ministar spoljnih poslova. A drugo, kopka me šta su to tačno pregovarali.
Ti ljudi su ustvari celokupnu njegovu političku ideju uništili. Ono što je započeo Koštunica danas se smatra vrhunskom političkom mudrošću u Srbiji.
Nikola Samardžić: I Žarko i ja smo bili na listi na prethodnim izborima i takođe smo dužni da ponesemo neku političku odgovornost. Za našu listu nisu glasali ni svi oni koji su bili na sahrani Zorana Đinđića. Meni je veoma neprijatno da govorim pred vama, neprijatno mi je da vas gledam u oči. Velika je odgovornost kad ljude aktivirate, kad ih uterate u jedan novi tok politike, a da pri tom niste svesni šta svi ti ljudi svakog dana doživljavaju zato što se za to opredeljuju. Kad krenete sami protiv svih to je možda lako iz Beograda, sa akademskih pozicija, sa pozicija bivšeg potpredsednika Vlade, ministara i narodnih poslanika. Šta je sa svim onim ljudima koji su opredeljujući se za nas izgubili posao, koji su ponižavani, vređani i koji se i danas osećaju izgubljeno, prepušteni sami sebi. Tada smo pokušali da se odvojimo od Demokratske stranke jer je bilo jasno da su nad tom strankom preuzeli komandu akademik Tadić, akademik Ćosić, vojna, državna i crkvena bezbednost. Danas je to potpuno jasno, nas svetu predstavlja tip koji ne samo da ima razdeljak na zubima, nego ima razdeljak u mozgu i to je naša kolektivna sramota, ako u politici uopšte postoji kolektivno osećanje. To nije samo poraz Demokratske stranke. Slažem se da bez Demokratske stranke nema demokratije u Srbiji, ali isto tako, bez opozicije Demokratskoj stranci nema demokratije u Srbiji. Danas su Demokratskoj stranci opozicija svi kojima se ona udvara oponašajući njihove najgore osobine. Kad gledate njihov Glavni odbor, da ne piše ko su i šta su mislili biste da je to koalicija svega i svačega. Ima tamo i radikala, JUL-ovaca ponajviše, a SPS ih postepeno prestiže – ukoliko bi se sad izlazilo na izbore, ja ne znam za koga bih se opredeljivao, da li za Dačića, ili za Jovanovića, ili za Tadića, sve više liče jedan na drugoga. To je dobro za Dačića, i to je užasna istina o kojoj je potrebno da razgovaramo.
Zašto mi je neprijatno? Neprijatno je kad ljude lažete, kad im dajete nadu, unosite optimizam, a sve završi u Luci Beograd i Apotekarskoj ustanovi. Danas je najgore kad u Srbiji govorite o zakonodavstvu koje bi trebalo da ima neku svrhu. Čemu bela šengenska lista kad 90% ljudi ne putuje nigde, niti će putovati? Pa, toplije je ovde. Ne morate da znate ni italijanski, ni mađarski, ni engleski, imate kod Miškovića da kupite šta god hoćete, svako vas razume i možete da pričate gluposti koje niko u normalnom svetu ne govori. Ima ludnica iz kojih se ne beži, možete da otvorite sva vrata, njima je tu super, šta će napolju kad ih niko ne razume. A mi smo zatvoreni 20 godina. U filmu Bekstvo iz Šošenka se onaj stari bibliotekar obesi kad ga puste na slobodu. 90 odsto ljudi u Srbiji bi se obesilo pred papom, ispred Bazilike Svetog Petra u Rimu, jer bi se osećali loše, jer bi razumeli da su poraženi, da su izgubili život u 20 godina mraka i besmisla. O čemu mi pričamo? O Zakonu protiv diskriminacije? Ovde je diskriminacija kultura svakodnevnog života, ovde je diskriminacija normalno stanje svesti kad imate ovakvog ministra spoljnih poslova. Pa, osećate se kao on kad ga gledate; ja stalno mislim da strašno ličim na njega. Voleo bih da izgledam kao E.T., da budem zelen i krastav, samo da ne ličim na Vuka Jeremića. Da li se ti zakoni donose zbog bele šengenske liste koja većinu u ovoj zemlji uopšte ni ne interesuje niti im je potrebna? Ili se ti zakoni donose, jer u svakom od nas ima i gej, i ateista, i pravoslavac. Nedostaje nam da u svakom od nas bude i Zoran Đinđić, to je uzrok našeg neuspeha. I ne ide se kod Zorana na grob da bi se dizao cenzus, palile sveće ili polagalo cveće. Tamo se ide po oproštaj, po razumevanje, a dovoljno je da je razumete da je svaki dan i 12. mart i 5. ili 6. oktobar, jer ti dani i dalje žive u nama. To je naša velika obaveza. Zbog neispunjenja te obaveze meni je danas veoma neprijatno, ne zato što u ovima koji su dobacivali čuči i gej i lezbian i Albanac i Srbin i pravoslavac i katolik i ateista i patriota i izdajnik, jer su sve to gluposti, svi udišete isti ovaj vazduh, svi pijete istu ovu vodu.
Dubravka Stojanović: Važno je da se razume da se ovde uglavnom stranka izjednačava sa čitavim narodom. To je ponovo jedan suštinski antipluralni stav. Često i danas možemo da čujemo, a pogovo smo to mogli da čujemo dok su nastajale stranke tokom devedesetih, da su stranke nešto što cepa narod, nešto vrlo bolesno. Uzroke tome treba videti u tome kako oni sami sebe razumeju. Kada se analizira to kako stranke same o sebi govore, i onda i sada, onda se vidi da one sebe ne sagledavaju kao običnu političku pojavu, nisu oni samo jedna od političkih institucija koja treba da dovede do nesrećnog javnog dobra, nego uvek koriste vrlo velike reči. Ja ću sada citirati reči iz 19. veka, ali možemo ih naći i danas. Stranke za sebe govore da su izraz duše naroda, da su oličenje narodnog bića, da su oni narodno vjeruju. Kada opisuju kako su nastali kažu da su eruptivno izašli iz duše naroda, ili, recimo: „mi smo pozvali narodni zbor, a odazvao nam se ceo narod“. Ključna ideja je da njihova stranka odslikava ceo narod. Suština takve izjave je antidemokratska, zbog toga što oni narod vide kao jednu organsku celinu u kojoj nema razlike, u kojoj ne sme biti različitih mišljenja. I tu smo onda već vrlo blizu veoma problematičnih ideja, kao što je u Nemačkoj bila ideja Volksgeista, narodnog duha. To su već sasvim sigurni temelji svake totalitarne ideologije. Onda je jasno da svaka nova stranka cepa narod, pa je u tom ključu „izdajnik“ prirodna osuda. Sada postoji mnogo veći broj onih koji bi vas mogli platiti, od Vatikana do CIA, ali i tada se govorilo da je neko austrijski smećar ili da dobija tuđinski novac. Dakle, postojala je ista ta ideja o izdajnicima i stranim plaćenicima. Ne radi se samo o uvredi i diskvalifikikaciji, to proizlazi iz suštine, oni vas zaista vide kao izdajnika i stvarno misle da predstavljaju narod, a ako vi mislite drukčije, tu mora da je nešto sumnjivo. Ako ste deo tog naroda – a to prvo istraže, da li imate kap neke druge krvi – a mislite drukčije, pa to mora biti da je za pare. Dalje, ako ste vi ta druga stranka i mislite drukčije, onda je iz ovog razumevanja potpuno jasno da ste vi nelegitimni, a samim tim vrlo lako postajete i nelegalni. Od trenutka kad postanete nelegitimni, odnosno nelegalni, prema vama je dozvoljeno upotrebiti sva sredstva. To je jedan od izvora političkih zločina u našoj istoriji, jer zaista, ovde su na vlasti prirodnom smrću umrli samo knez Miloš i Josip Broz Tito, svi drugi vladari bili su, do Vojislava Koštunice doduše, ili nasilno oterani ili ubijeni na vlasti. Prema tome, to takođe nije stvar nekog ekscesa, nego dubinskog razumevanja – od trenutka kada počinjete da delujete i govorite drukčije, vi postajete nelegalni i samim tim vaše ubistvo postaje opravdano. To je bukvalno urađeno i sa Zoranom Đinđićem, prvo je postao nelegitiman, kasnije i nelegalan i onda je njegovo ubistvo došlo kao sasvim prirodna posledica.
Uzmimo konkretan primer, knjigu nemačkog istoričara Zundhauzena, Istorija Srbije od 19. do 21. veka. Ona je izuzetno zanimljiva, a objavljena je nedavno sa veoma negativnim pogovorom Dušana Batakovića. Bataković u tom pogovoru ima jednu rečenicu za koju mislim da zaslužuje da se ovde analizira, jer potpuno transponuje taj način mišljenja o jednoj misli koju ima ceo narod. On kaže: „Određeni segmenti postjugoslovenskih elita Srbije (…)“ – verujem da je tu mislio na takozvane jugonostalgične elite, ili na takozvanu Latinkinu Srbiju. Dakle: „Određeni segmenti postjugoslovenskih elita u Srbiji, premda veoma prisutni na medijskoj sceni, ne odražavaju realno raspoloženje srpskog naroda.“ On ovde govori o intelektualcima i o tome da postoji realno raspoloženje srpskog naroda. Ponovo nailazimo na tu jednu misao srpskog naroda i, pod dva, ova rečenica govori o tome kako on vidi ulogu elite i kako vidi ulogu intelektualaca. Intelektualci su za njega portparoli naroda, oni su samo svirale iz priče U cara Trojana kozje uši, kroz koje narod progovara. Oni su samo neka vrsta protočnih bojlera kroz koji prolaze ta, kako kaže, realna raspoloženja našeg naroda. On ne zna i ne želi da zna da su intelektualci nastali u 19. veku na modelu kritike sopstvene sredine i politike, da je to njihov posao, obaveza i uloga u društvu. Čim sam to videla setila sam se reči jednog ruskog putopisca koji je, prolazeći kroz Srbiju u 19. veku, napisao da nikada nije video da je inteligencija toliko blizu narodu i da se gotovo od njega ne razlikuje. To je model koji nam Bataković preporučuje, da inteligencija ne može biti protiv raspoloženja naroda, već je ona samo njegov glasnogovornik. Treća ideja se može videti u rečima „veoma prisutni na medijskoj sceni“, pa pošto ne izražavaju mišljenje naroda, ne treba ni da budu toliko prisutni, što je već sužavanje slobode. Zato je vrlo važno da se razume šta znači svaka vrsta ovog govora, bez obzira da li se radi o politici ili o intelektualcima, jer to je koren odnosa većine i manjine. Većina odražava raspoloženje naroda ili, još preciznije, većina se izjednačava sa narodom. Manjina je ono što je van sistema tog mišljenja i tako dobijamo jednu večito revolucionarnu manjinu, jer ona ne može da promeni državu na drugi način nego revolucijom. Često navodim reči Stojana Protića, ideologa Narodne radikalne stranke – većina ima pravo i da krši zakon zato što je većina. To je ono što je opozicija tada u Srbiji zvala tiranijom većine, patološko razumevanje principa većine koji manjinu ostavlja bez ikakvih prava. Mislim da je to način na koji danas treba razgovarati o ovom zakonu protiv diskriminacije, jer ovo nije samo eksces crkve koja radi ono što ne bi trebalo da radi u modernom društvu, i nije samo drastično kršenje Ustava od strane Vlade i od strane države, to je upravo ono što proizlazi iz suštine. Zato nema mesta za verske manjine, za seksualne manjine, za bilo koga ko je na bilo koji način slabiji, upravo zato što se on ne smatra delom sistema, jer kao što kaže Bataković, on ne odražava realno raspoloženje naroda. I to je granica na kojoj staje pitanje svake slobode.
Sabornost je nešto što je potpuno neprirodno, jer ljudi, čak i u najgorim totalitarnim režimima, nikako ne misle na isti način. Zato je sabornost potrebno neprestano održavati. Ovde se neprestano održava tenzija spoljne opasnosti, nacionalne ugroženosti, da bi se obezbeđivala ta sabornost i da bi se suštinski sprečila svaka sloboda koja je možda i dozvoljena nekim zakonom. Sloboda štampe ili sloboda misli može biti dozvoljena, ali se ona posredno guši zato što nam se neprestano govori da je domovina u opasnosti. U našoj prošlosti postoji mnogo slučajeva kad zemlja jeste bila u opasnosti, ali ja imam mnogo primera koji pokazuju kako se to radilo i u trenucima kada nije bilo nikakve opasnosti. Evo, recimo, imam još jedan citat baš iz 1905. godine, kad se baš ništa nije dešavalo. Srbija je imala zakon o slobodi štampe, ali evo šta kaže Samouprava, novine koje su pripadale vladajućoj Radikalnoj stranci: „Srbiji više nego ikada treba jednodušnost“ – eto, to je ta sabornost – „da bi se mogla naći na visini ozbiljnih događaja koji su na pomolu“. A onda kaže: „A ’nezavisni’ srpski listovi trude se da je ometu na njenom putu“. U Radničkim novinama koje su pripadale Srpskoj socijaldemokratskoj partiji, citirali su Jovana Jovanovića Zmaja, njegovu pesmu Na proleće, gde se kaže da je glavna državna politika u pretnjama šta će se desiti na proleće. Na proleće će nešto strašno da se desi i nemojte sada da čačkate, sačekajte proleće. To je to večito odlaganje demokratije. Postavlja se pitanje koja je uopšte vrsta sistema u kojem živimo, a potrebno nam je da to definišemo da bismo znali kako da se borimo. Peščanik je ove nedelje bio u Lazarevcu gde su građani svojim jedinstvenim nastupom odbranili Peščanik i izbacili nasilnike. Onda je Peščanik došao u Šabac gde su bili kordoni policije. Vi ste fizički zaštićene, ali da li je ta reč suštinski slobodna, da li sad ima smisla ići po svim mestima u Srbiji u kojima vas čekaju građani kojima nešto značite, ili vi procenjujete da pratnja kordona više nije sloboda reči i da treba da kažete slušaocima – izvinite, građani, ali reč koja je zaštićena kordonom više nije slobodna. Ja bih tu uputila na jednu dijagnozu koju su navele opozicione novine 1907. godine u tekstu Stambulovština, koji je izašao u naprednjačkom listu Pravda. Stambulov je bio tadašnji bugarski premijer, tako da su oni tobože pisali o Bugarskoj, i ovako postavili dijagnozu: „Stambulovština je sistem u kome građani formalno imaju sva prava, ali ne smeju nijedno upotrebljavati. To je jedan naročiti hibridan režim kakav je moguć samo u balkanskim zemljama. Formalno je taj režim vrlo slobodouman, stvarno, on je negacija svake slobode.“ Vrlo je važno da stalno tragamo za ovakvim dijagnozama, jer na kraju ne znate kako da se protiv toga borite. Da li je moguć institucionalni put ili ponovo mora da bude vaninstitucionalan i na koji način se to može dovesti u neki red.
Stalno razmišljam da napišem jedan tekst, ali nikako se još ne usuđujem, na temu jednog od mojih omiljenih filmova Frenka Kapre, koji se valjda zove Bilo jednom na Božić, gde Džimi Stjuart hoće da izvrši samoubistvo u vreme ekonomske krize 1929. godine. Bankrotirao je, hoće da izvrši samoubistvo, i spasava ga anđeo koji nema krila koja želi da zasluži. On ga ne spasava tako što mu priča neke banalnosti o tome kako je život važan, nego tako što ga provodi kroz čitav njegov život, od detinjstva pa do zrelog doba, ali kroz jedan drugi, potencijalni život. Pokazuje mu kako bi izgledala njegova majka da njega nije bilo, šta bi bilo sa njegovim starijim bratom, šta bi bilo sa njegovim mlađim bratom. Pokazuje mu zapravo sve dobre stvari koje je on svim tim ljudima uradio, a kojih nije bio svestan, i na taj način Džimi shvata koji je bio smisao njegovog života. Mene taj film stalno opseda kad mislim o Zoranu Đinđiću i stalno se pitam kakav bi naš život bio da njega nije bilo. To se u meni ponovi svakog 12. marta, jer što smo dalje od tog trenutka, a sad smo već šest godina daleko, to je jasnije da je to jedina demarkaciona linija, jer inače bi zaista sve bilo isto. Ostaje to kratko vreme, te dve godine njegove vlasti, kao vreme u kojem je bilo nade da može da bude drukčije. Zato se stalno vraćam na taj film, zbog tog stalnog podsećanja na pitanje koji je bio smisao njegovog života i te dve godine. Ali mislim da za sve nas to podsećanje znači da još ima nade, da nešto može da se promeni. To je ono što mene muči 12. marta – da njega nije bilo ne bih znala da može da bude drukčije.
- Madredeus – Vem
Latinka Perović: Prvi i jedini put sam srela Zorana Đinđića dva dana pošto je preuzeo teško breme premijera. Bila sam u delegaciji Odbora za oslobađanje Ivana Stambolića, u haosu koga je kao retko ko bio svestan, a u opštoj euforiji prilično usamljeni skeptik, novi premijer je prijem ove delegacije svrstao u svoje političke prioritete. U isto vreme, posle više intervencija i nakon dve nedelje čekanja, predsednik tadašnje Savezne Republike Jugoslavije odgovorio je na pismo pomenutog Odbora: iako je Ivan Stambolić bivši komunista, državni organi treba da vrše svoj posao. Ta dva pristupa premijera i predsednika jednom eminentnom političkom zločinu koji je na razmeđi dve istorijske epohe imao simbolično značenje, nisu posledica ličnih razloga, to su dve različite političke filozofije. Za prvu politički protivnik nije neprijatelj, za drugu on je upravo to. U svakom slučaju, razlika u pristupu političkom umorstvu Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Republike Srbije, bila je za mene indikativna i upozoravajuća – u kom pravcu će srpsko društvo krenuti sa raskršća na kome se našlo na početku 21. veka? Tradicionalnim putem, da političke, socijalne, verske, etničke, ideološke konflikte rešava i dalje nasiljem, revanšom i tako nastavi da hrani mogućnost permanentnog građanskog rata, ili primenom zakona i institucijama države, u društvu koje razlikuje istorijsku i sudsku istinu.
Pisala sam o Zoranu Đinđiću prvi put u članku Srpsko društvo i Zoran Đinđić, osvetoljubivost duha palanke. Taj članak je objavljen na dan početka suđenja Miloradu Lukoviću Legiji od koga se očekivalo da kaže istinu o Zoranu Đinđiću i za to pripremljenoj srpskoj javnosti potvrdi njegove veze sa organizovanim kriminalom. A zatim, u zborniku Zoran Đinđić, etika odgovornosti, koji je 14 autora objavilo u jeku posthumne kriminalizacije Zorana Đinđića, hteli smo da pokažemo ko je za nas koji smo ga čitali bio Zoran Đinđić. Bilo je to nepristajanje da jedna od vodećih ličnosti intelektualnog života, ne samo u svojoj generaciji, ostane samo tema žute štampe i kriminalnih rubrika, jer reč je tu o nama, a ne o Zoranu Đinđiću.
Govorila sam o Zoranu Đinđiću najčešće povodom godišnjica njegovog ubistva, uvek u prepunim dvoranama i gotovo pobožno tihoj publici. Bio je to način na koji su ljudi u Srbiji pokazivali da se ne mire sa lažima o Zoranu Đinđiću i to nakon njegovog ubistva. Zoran Đinđić se na intelektualnoj i na političkoj sceni Srbije nije pojavio sa gotovim idejama i političkim programom, spreman da ga odmah primeni. Njegova ambicija nije bila vlast, već, kako je tačno uočio Vladimir Gligorov, istorijska misija, ali ne lična, već misija naroda i društva. Što smo dalje od njegovog ubistva, a bliže teškim posledicama tog ubistva, sve je jasnije da je Zoran Đinđić sublimisao jednu istorijsku mogućnost razvoja Srbije. Zašto Zoran Đinđić nije uspeo, zašto je Srbija propustila jedinstvenu šansu i nastavila regresiju? U traženju odgovora na ova pitanja treba biti realan. Promena 5. oktobra 2000. godine bila je koliko važna, toliko i neizvesna mogućnost, Zoran Đinđić je bio apsolutno svestan toga. Nije trebalo mnogo da se kristališu snage u sukobu, vojni i politički poraz Srbije navukao je demokratsku masku. Prva reformska Vlada imala je na svojoj strani, kako je govorio Đinđić samo istoriju. Evropske integracije bile su duh vremena i za njih se trebalo brzo i čvrsto hvatati, a zemlja je bila razorena, potresale su je nove afere i nova ubistva. Besprimerna medijska difamacija Vlade i premijera lično, sudbonosna podela u demokratskoj opoziciji, blokada parlamenta, optužba premijera koji priprema zakone protiv organizovanog kriminala, za vođu mafije. Najzad, mučko ubistvo premijera. Poštovani prijatelji, ja sam večeras želela da vas zamolim da razmišljamo o Zoranu Đinđiću kao o pojavi u još jednom za Srbiju prelomnom trenutku, jer u toj pojavi je, uverena sam, sadržano ono čemu Srbija još uvek može da se vrati, zrelija za nauk koji joj je on ostavio. Ali ne zaboravimo, istorija je mnogo manje na strani Srbije bez Zorana Đinđića, nego što je bila sa njim.
Građanin: Nismo znali kako da nastavimo dalje sami i mislim da je to najveći problem, što je sistem definitivno stao. Doživljavao sam ga kao neku osobu koja je konačno došla i koja zna šta želi, koja ima snage da natera narod da se promeni. On je bio lik u kome smo svi videli podstrek, podsticaj da se promenimo na bolje i da prihvatimo neke nove vrednosti i način razmišljanja.
Miloš Ćirić: Vi ste iz Bora?
Građanka: Da, iz Bora.
Miloš Ćirić: Dolazite u Beograd, znači, već drugu godinu?
Građanka: Da.
Miloš Ćirić: O čemu najviše razmišljate dok stojite tu ispred Vlade?
Građanka: O tome kako je to strašno što nema Zorana, što ne znamo gde ćemo. Srušio mi se svet, srušila mi se nada, ja sam videla neko svetlo na kraju tunela, sada nema ničega. Danas nema nade, nema ničega.
Miloš Ćirić: Šta je vam je on predstavljao?
Građanka: Prozor u svet, otvorio nam je vrata u budućnost… Jedno dete mi je otišlo u Španiju, s drugim ne znam šta ću sad kad završi fakultet. Deca nemaju budućnost, a kad ona nemaju budućnost, nemam je ni ja. Ja mislim da Srbija ima mesta za sve, samo nema mesta za pametne ljude.
Građanka: Kad god ovuda prolazim ja vidim to mesto i uvek zamišljam kako je ovde pao. Čitala sam danas jedan divan komentar, u kojem je rečeno da smo suviše tužni i da previše očajavamo, a da bi Đinđić, da je na našem mestu, rekao – ma, hajdete, molim vas, dobro, ubili su vam premijera, pa šta, idemo, moramo ići dalje, moramo pronalaziti nove puteve. To je tačno, on se ne bi ponašao kao ja, on bi nešto preduzeo. On nas ne bi lagao, ovde je vrlo veliki problem to što se narod obmanjuje. Užasno sam razočarana Demokratskom strankom. To nije ništa novo, uljuljkali su nas u nekakve magle, dimne zavese, a mi nemamo vremena, mi moramo da delamo, mi moramo da kažemo istinu – istinu o zločinima, istinu o onome šta je urađeno u naše ime, šta smo na kraju krajeva sami uradili, nemojmo se kriti iza toga. Mora da se kaže, sada podvlačimo crtu, ovo je urađeno, od ove crte nadalje idemo dalje. Ne znam da li ću to doživeti, ja sam možda najnestrpljivija osoba ovde zbog toga što nemam mnogo vremena, ali bih volela da vidim da se ovaj narod, i ja s njim, konačno okrenuo nekakvoj svojoj budućnosti. Moja ćerka je, nažalost, u Londonu već deset godina. Užasno je, evo, vidite, ja ne mogu da se smirim uopšte, ja svaki put kad se on pomene mogu da se rasplačem. S obzirom da sam ja u godinama kada već odbrojavam dane, znala sam da više u slobodnoj, normalnoj zemlji neću živeti.
Miloš Ćirić: Dokle mislite da dolazite ovde?
Građanka: Dok hodam.
Građanin: To je za mene bio potpuni šok, bio sam i tužan i besan i razočaran i osećao sam se poraženim, imao sam osećaj ogromnog gubitka i poraza. Danas vidim da sam tad bio u pravu, da to jeste bio poraz koji će jako teško pokrenuti nekakvu energiju. Mnogo enerije je izgubljeno za to vreme, izgubili smo šest generacija. Moja generacija je nalazila izlaz u odlasku iz ove zemlje, ali mislim da je mnogo opasnije što je šest generacija koje su stasavale, odnosno koje je trebalo da uđu u taj javni prostor, postalo apatično. Prestali su da se zanimaju za javni prostor, a to je jako opasno, i to se zapravo i hoće, mlade ljude hoće da bukvalno izguraju iz javnog prostora koji, naravno, zatvaraju za sebe. Na kraju krajeva, to su oni koji su proizvod i koji su nosioci te totalitarne ideje. Citirao bih Srđu Popovića: „Čitavog života ga je Udba proganjala, na kraju ga je Udba i ubila.“ Ne vidim nikakvu razliku između vlade koje ja izvukla političke poene na njegovom ubistvu i ove Vlade. U suštini, to je potpuni kontinuitet.
Građanin: Lično nisam ni bio svestan koliko smo izgubili Đinđićevom smrću, dok nije čovek nestao, to priznajem. Nisam ja bio neki njegov obožavalac, fan, ali tek kad je otišao onda sam video šta smo izgubili.
Građanka: U tom trenutku za nas je sve stalo. Čula sam od mnogo ljudi – evo, ja se sad pakujem i odlazim. Bili smo u pravu, njegovim ubistvom zaustavljena je Srbija. Ja sam to doživela kao lični gubitak. Nekad pomislim: žao mi je, da li je trebalo da toliku žrtvu položi za Srbiju, da li je Srbija vredna takve žrtve, da li mi to zavređujemo? Treba ljudi da odu da žive negde u inostranstvu i da žive normalnim životom, kakvim bi u stvari želeli da živimo svi mi u Srbiji. Prosto ne bih pomislila da je to sebično da je Zoran Đinđić otišao u inostranstvo i živeo srećno i normalno sa svojom porodicomi, ali eto, on je voleo Srbiju i želeo je da živi u Srbiji. Ponekad pomislim da smo mi možda mogli više da uradimo, da smo i mi pomalo krivi, da je trebalo da vičemo na sva usta. Osećala sam grižu savesti. Možda smo mogli da ga spasimo. Znali smo da mu je pretila opasnost, to su svi znali, ali ta mafijaška družina na vlasti i oko nje… Danas, politička situacija u zemlji je užasna, svakog dana poneki skandal. Ovde vlada bezakonje. Ako neko neće da menja Srbiju onda mu odgovara Srbija ovakva kakva jeste, mogu da kradu, mogu da lažu, mogu da uzimaju naše pare i da rade s njima šta hoće. Mislim, kad gledam televiziju osećam se kao u vreme Slobodana Miloševića, čak se ni ne trude da budu suptilni, otvoreno nas vređaju, kao da sve vreme na vlasti sedi Slobodan Milošević, samo se presvlači. Meni sad dođe da se spakujem i da odem, ovde nema boljitka, mislim, ovo su mravlji koraci, ovo je stvarno besmisleno.
Građanka: Bila sam iza njega kad je trebalo izaći na Trg, izaći na ulice, ali on je radio posao za mene, za moju porodicu, za moje đake s kojima sam se na kraju totalno razišla, nismo imali više o čemu da pričamo. On je radio posao. Za razliku od ovih danas koji se istaknu kao lideri i najednom se odlepe, više nemaju veze sa nama. Jesmo rekli da hoćemo u Evropu? Tadić je na tome dobio izbore i šta sad radi? Kako smo uopšte došli u situaciju da treba popovi da odluče da li ćemo mi da usvojimo taj zakon? Njegova stranka – to mi je najbolnije i najtužnije i najgore, ja ne mogu da verujem, ja ne znam šta je sa tim ljudima, ne znam šta je u njihovim glavama, a strašno bih volela da znam.
Miloš Ćirić: Znamo šta se njemu desilo pre šest godina, šta se vama desilo tada?
Građanka: Desilo mi se da sam se povukla u svoj mali balon, radim ono što je ispravno, što mislim da treba da se radi u životu. Izgubili smo vezu sa svetom, sa realnim životom. Pričamo o tim vrednostima, a da nismo svesni o čemu u stvari pričamo, šta to znači za svakog pojedinca, šta treba da uradi u životu. Osećam jedno opšte rasulo, nerazumevanje među ljudima, svako ide nekim svojim putem. Da su to bar neki slobodni strelci koji znaju šta rade, ali ne, nego je to sve bez vizije, bez jasne slike gde želi da živi, kako da živi i šta da uradi u svom životu. I ta mržnja prema svemu što je sa strane, što je tuđe, što je sa Zapada pogotovo, to ne razumem.
Građanka: Nekako me ovaj dan, ne mogu da kažem raduje, ali idem sa nekim osećajem zadovoljstva što ću biti okružena ljudima koji otprilike isto misle, isto osećaju. Teško smo se rastali od Zorana, ali ovde kad smo zajedno nešto nam znači zauvek. Ne znam kako bih vam rekla, živi se tužno i jadno, ali stvarno, dok je Zoran bio tu postojala je velika nada. I svako od nas je mislio, čak i u mojim godinama, da može nešto da uradi i da će nešto uraditi, da ga pratimo i da bude bolje.
Građanin: Đinđića vidim kao čoveka koji sebe nije štedeo, jer je stvarno ovoj zemlji želeo dobro. Možda ga neki put nisam razumeo, ali sam mu duboko verovao. Mislim da je pre svega bio jako hrabar čovek, ni mi sami možda nismo bili spremni da budemo toliko hrabri koliko je on, ali on nam je jednostavno govorio – hoćete li ili nećete. Na kraju se ispostavilo da ipak treba hteti, a da je on ipak najviše hteo, i to pre nas. Sve o čemu je pričao, sve to o Evropskoj uniji, o tome da Srbija mentalno treba da se modernizuje, da treba da se upristojimo. Da je dosta infantilnosti, da promenimo sliku o sebi, da unesemo više poštovanja, više reda, više ljudskosti u sve što radimo, više smisla. Verovao je u nas pre svega, stalno je pričao – budimo drugačiji, sposobni smo za to, možemo to. Ali ona druga strana Srbije je uvek gledala u neko kandilo, u neko bledilo. Navodno je sramota biti uz Evropu, biti moderan, pozitivan, iskren, priznati da ne znaš, priznati da ne umeš. Treba da se menjaš, nije to ništa strašno. Pričao je neke sasvim jasne, toliko očigledne stvari. Osećao bih se bezveze i grozno da nisam došao, i došao sam svim srcem i radostan sam i zadovoljan što sam došao. Jeste da je 12. mart tužan datum, ali za mene je tako.
- Leonard Cohen – The Letters
Svetlana Lukić: Slušali ste Zorana Đinđića, Beograđane i građane Srbije, Teofila Pančića, Stojana Cerovića, Branku Prpu, Nenada Prokića, Olgu Popović-Obradović, Nikolu Samardžića, Žarka Koraća, Dubravku Stojanović i Latinku Perović. Ovu emisiju su pripremili Miloš Ćirić, Dragan Tošić, Darko Borović, Petar Savić, Marko Perunović, Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Bio je ovo Peščanik.
Emisija Peščanik, 13.03.2009.
Peščanik.net, 13.03.2009.
