Svojevremeno je, vodeći „borbu protiv komunističke opasnosti“, američki senator Džozef Makarti na konferencijama za štampu znao mahati nekakvim papirima tvrdeći da u rukama drži spisak stotina članova Komunističke partije koji rade u strukturama vlasti SAD. Kasnije je broj smanjio na „više desetina uticajnih i osvedočenih komunista“. Potom je pod pritiskom javnosti da otkrije njihova imena rekao da dokumentacija nije dostupna njemu lično, ali da pouzdano zna da u Stejt departmentu ima približno 300 komunista koje treba izbaciti i goniti. Izložen sve češćim kritikama da je to što radi providan blef, izjavio je ipak da ima spisak i dokaze i da će ih objaviti u narednim nedeljama. I nikada to nije uradio.
Otkud mi pada na pamet gotovo zaboravljeni lovac na veštice, manipulator i demagog?
Ovih dana, učestvujući u jednom projektu izrade alternativnih predloga za izmene ustava u oblasti pravosuđa, bavio sam se, uz ostalo, i podacima o radu našeg javnog tužilaštva. Što me podsetilo da je prošlo punih šest meseci otkad je vlast najavila stavljanje tačke na aferu koja je mesecima pre toga potresala javnost i punila stranice tabloida, a u izjavama visokih državnih funkcionera bila kvalifikovana i kao pokušaj državnog udara.
MUP je tad, 11. marta, saopštio da je „ilegalno prisluškivanje nesporno dokazano, istraga je završena, nadležnom tužilaštvu predati su svi dokazi kojima je obrazložena uloga svih pripadnika MUP koji su učestovali u ilegalnom prisluškivanju predsednika Vučića i članova njegove porodice“.
Ali indikativno je da, uprkos veoma sugestivnom i autoritativnom tonu saopštenja i raznim politikantskim kvalifikacijama (državni udar, zavera, organizacija iza koje stoje neki ministri) kojima su do tad izvori iz vlasti hranili provladine tabloide, MUP nije dao nikakvu konkretnu pravnu kvalifikaciju krivičnog dela.
Od tada je proteklo pola godine, a da za to krivično delo, kako god da bi bilo kvalifikovano, nije optužen, čak ni pritvoren niko. A i da je neko tada, u vreme navedenog saopštenja, pritvoren ovih dana bi budući da optužnica nije podignuta morao biti pušten na slobodu.
Šest meseci je prošlo i bez optužnice i bez odbačaja krivične prijave. Za sve to vreme javnost nije čula ništa novo. Ni jedno konkretno ime, ni jedan pouzdan podatak, ništa ozbiljno. To svakako važi i za objašnjenje koje je javnosti naknadno pružio ministar unutrašnjih poslova. „Delovi MUP-a zloupotrebljavali svoja ovlašćenja tako što su od nadležnog sudije tražili prisluškivanje nekog lica za koje su unapred napravili neku legendu i tražili mere da bi pratili njegove kriminalne aktivnosti, a u suštini su ih tražili ne zato što su ti ljudi bili kriminalci, već jer su znali da će se čuti sa Aleksandrom Vučićem ili nekim od članova njegove porodice“, rekao je ministar za TV Pink.
Mora se primetiti da je ovakvo objašnjenje nemoguće uklopiti u realni kontekst. Jer, šta god podrazumevala formulacija „delovi MUP-a“, opisani postupak mora da podrazumeva i učešće ljudi van strukture MUP-a.
Najkraće, postupak izgleda ovako: radnik UKP, ovlašćeno službeno lice, predloži meru nadzora telefonskih komunikacija nekog lica; načelnik UKP ocenjuje taj predlog i ako se složi i odobri ga, stvar prelazi u nadležnost tužioca i suda; ako sud dozvoli primenu mere naredba se vraća u UKP, ali i dostavlja BIA, bez koje je faktički prisluškivanje nemoguće. U kontekstu ministrovog objašnjenja neizbežni akteri u statusu tužioca i sudija morali bi biti ili totalno neodgovorne i nesposobne neznalice sa kojima se zastrašujuće lako manipuliše ili saučesnici u nezakonitom prisluškivanju, i to ne samo predsednika nego i veće grupe građana. A mogućnost da neko ilegalno duže od godinu dana prisluškuje stotine razgovora šefa države, a da BIA o tome ne zna ništa i da za to niko nije odgovoran je valjda suvišno i komentarisati.
Po našim zakonima javno tužilaštvo je samostalni državni organ koji goni učinioce krivičnih dela i, što je podjednako važno, preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti. Ono nije, tačnije ne sme da bude, paravan za demagoške manipulacije i razračunavanja politikanata i ne sme da gura pod tepih njihove propuste i brljotine.
Ali u našoj stvarnosti, u percepciji građana, snažno je prisutna sumnja da stvari zapravo stoje obrnuto. A da ta sumnja nije apstraktna već više nego realno zasnovana govori i ovaj famozni slučaj prisluškivanja.
Peščanik.net, 11.09.2021.
