Ne događa se često da se izbor potpredsednika skupštine u nekoj zemlji opisuje kao zloslutan čin. Nedavno imenovanje šest potpredsednika francuske narodne skupštine proteklo je gotovo nezapaženo izvan Francuske. Ali bio je to istorijski događaj, na jedan zloćudan način. Od njih šestoro dvoje su poslanici stranke Nacionalno okupljanje (Rassemblement National, RN), nekada poznate pod imenom Nacionalni front (Front National, FN).
RN je na parlamentarnim izborima osvojila 89 poslaničkih mesta, što je za ovu stranku istorijski uspeh. Ipak, RN čini relativno mali blok u skupštini koja broji 577 poslanika. Kako su onda kandidati RN uspeli da dobiju 284 i 290 glasova? Tako što su znatan broj poslanika iz partija centra pridobili da glasaju za njih. Zbog toga su se mogle čuti optužbe i glasine o tajnom sporazumu između Macronovog centrističkog bloka i RN.
Bilo da je to istina ili ne, ne može se poreći da je FN/RN ostvarila veliki uspeh, ne samo izbornim rezultatom već i preoblikovanjem političkog pejzaža. U nekoliko proteklih godina, mnoge desničarske teme, poput imigracije i islama, ušle su u glavni tok političke misli levice i desnice.
Prošlo je 50 godina od formiranja Nacionalnog fronta, sastavljenog od ostataka posleratnih fašističkih grupa u pokušaju radikalne desnice da se reorganizuje posle holokausta, Višijevskog režima i propasti nacizma. Intelektualni zamajac tog projekta bio je Alain de Benoist, utemeljivač francuske Nove desnice i instituta GRECE. Benoist je odbacio teoriju o rasnoj superiornosti i zamenio je učenjem o kulturnim razlikama, što mu je omogućilo da globalizam kritikuje kao pokušaj uskraćivanja „prava na različitost“. Ali u njegovom slučaju to nije bio poziv na uspostavljanje jednog tolerantnijeg i raznolikijeg društva, već argument za zaustavljanje imigracije i očuvanje belog, francuskog identiteta.
Prvi lider Nacionalnog fronta, Jean-Marie Le Pen, osvojio je samo 0.8% glasova na predsedničkim izborima 1974. godine. Na izborima 2002. šokirao je Francusku osvojivši najviše glasova posle Jacquesa Chiraca – 18% u drugom krugu. Ali Le Pen se nije dovoljno jasno distancirao od svojih korena u fašizmu i antisemitizmu. Njegova ćerka Marine Le Pen, koja je preuzela vođstvo 2011, učinila je mnogo više na detoksifikaciji FN-a, čak toliko da je 2015. izbacila oca iz stranke. Nacionalni front je 2018. dobio novo ime, Nacionalno okupljanje, ali u srži partijskog programa ostale su stare Benoistove ideje, pre svega neprijateljstvo prema globalizmu, imigraciji i islamu. Na predsedničkim izborima u aprilu Marine Le Pen je poražena od Macrona, ali u drugom krugu je dobila čak 41% glasova.
Uspon FN/RN nije rezultat samo uspešne detoksifikacije stranke već i spremnosti mnogih političara sa centra da prihvate desničarske teme i na taj način normalizuju radikalnu desnicu i njene ideje.
Problem imigracije prvi put je formulisan kao političko pitanje ne zahvaljujući Nacionalnom frontu, već zaslugom Komunističke partije. U administrativnim jedinicama koje su 70-ih godina bile pod kontrolom komunista neevropskim imigrantima je rutinski uskraćivano pravo na korišćenje opštinskih stanova, da ne bi prekoračili „prag tolerancije“. Najpoznatiji incident odigrao se na Božić 1980, kada je Paul Mercieca, komunistički gradonačelnik Vitrija u blizini Pariza, poveo 60 ljudi u „direktnu akciju“ za sprečavanje useljenja 300 imigranata iz Malija u njihov grad i u toj akciji buldožerom srušio hostel za imigrante.
Prihvatanje rasističkih stavova nije odložilo konačni pad Komunističke partije. Ali podlim povezivanjem problema radničke klase sa temom imigracije, te prihvatanjem diskriminacije kao elementa socijalne politike, Komunistička partija je pripremila teren za Nacionalni front i omogućila Le Penu da ponese titulu zaštitnika interesa radničke klase. Stara komunistička uporišta oko Pariza i na severu Francuske danas pripadaju Nacionalnom okupljanju.
Izgleda da političari sa centra nisu izvukli nikakve pouke iz sudbine Komunističke partije, jer na izazove radikalne desnice odgovaraju usvajanjem njenih reakcionarnih ideja. Kada su se na predsedničkim izborima 2012. socijalista François Hollande i degolista Nicolas Sarkozy nadmetali ko će biti oštriji prema imigrantima, Marine Le Pen im se podsmevala: „Nas su proglašavali za ksenofobe, antisemite, rasiste, bilo je sramota stajati uz svoju naciju. A sada se odjednom sve promenilo“. U prošlogodišnjoj televizijskoj debati Macronov ministar unutrašnjih poslova Gérald Darmanin optužio je Marine Le Pen da je previše „blaga“ prema islamu. Darmanin je kasnije izjavio da je to jedini način da se zaustavi radikalna desnica. Ali istraživanja pokazuju da takav pristup zapravo podstiče „prelazak glasača u tabor radikalne desnice“.
Mnogi komentatori sa političkog centra prihvataju ne samo neprijateljstvo prema imigrantima i islamu nego i pogubne desničarske teorije zavere kao što je teorija o „velikoj zameni“. Prema ovoj teoriji, globalisti će iskoristiti imigracionu politiku da Evropljane zamene neevropljanima i oteraju bele ljude iz njihove „domovine“. Anketa sprovedena prošle godine pokazuje da 6 od 10 Francuza strahuje da se to već događa.
Takve ideje su sve popularnije i van Francuske. „Evropa će izvršiti samoubistvo… do kraja životnog veka većine ljudi koji danas žive, Evropa više neće biti Evropa i narodi Evrope će izgubiti jedino mesto na svetu koje su mogli nazivati domom“. To nisu rekli ni Le Pen ni Benoist, već Douglas Murray, pomoćnik urednika časopisa Spectator, u bestseleru Neobična smrt Evrope. I u Americi mnogi daju legitimitet teorijama zavere radikalnih desničara, od voditelja kanala Fox News do republikanskih kongresmena.
Benoist je 70-ih godina govorio da je za uspeh radikalne desnice neophodno da reakcionarne ideje istisnu liberalizam kao dominantni kulturni etos društva. Ali to se nije dogodilo. Liberalni okvir je još čvrst. Rasizam se gotovo univerzalno odbacuje i osuđuje. Ali u taj liberalni etos probijaju se duboko reakcionarne ideje. Konzervativci strahuju od nestajanja bele rase. Socijaldemokrati prihvataju radikalno desničarske poglede na migraciju. Centristi podržavaju desničarske kandidate. Ali to nije pokazatelj uspešnosti desnice kao takve, već posledica prelivanja njenih reakcionarnih tema u glavni tok političke misli, zbog čega se moramo zabrinuti.
The Guardian, 03.07.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 20.07.2022.
