“Šizofrenija, kako je i bilo rečeno” (Mihail Bulgakov: “Majstor i Margarita”, glava 6)
Doktor Koštunica našao je baš subotu popodne, kad radni ljudi i građani imaju pametnija posla, da objavi tragičnu i preranu smrt svoje Vlade. Taj njegov obdukcijski nalaz, post mortem, kako se kaže, nije nam doneo ništa novo: njegova je Vlada, naime, uginula prirodnom smrću još negde početkom februara, kao što se i očekivalo u stručnoj javnosti. Doktor Koštunica je, naravno, spor, temeljit, ponekad čak i dostižan, pa mu je trebalo ovoliko da objavi taj exitus.
Kao uzrok smrti naveden je gubitak uzajamnog poverenja unutar Vlade; ukratko – naljutili se Voja i Velja na Demokratsku stranku i Mlađu Dinkića. Dobar jutar; pa to smo znali od samog početka, ali svemu dođe kraj svim naporima uprkos, pak je bolest zvanično potrajala sve do subote. Prvi od ministara te pokojne Vlade koji je javno progovorio o stanju stvari bio je Mlađan Dinkić: on je to nazvao “kolektivnim ludilom”. Hvala, Mlađo; ono malo duševno zdravih ljudi preostalih u Srbiji to govori od početka, a psihoterapeut dr Koraksić to je otvoreno i nedvosmisleno dijagnosticirao dva puta u poslednjih desetak dana. Dakle, uzrok smrti je ozbiljna duševna bolest šizofrenija, kako je i bilo rečeno, štaviše sa izraženom paranoidnom crtom, što je još više pogoršalo prognozu. Šizofrenija je, kažu neki psihijatri, poremećaj u komunikaciji sa okolnim svetom i stvarnošću. Drugim rečima, pokušaj da se istovremeno rade dve nespojive stvari ukazuje na takav poremećaj: i stisnuti i prdnuti; i Kosovo i Evropa; itd. dalje znate i sami.
Dijagnoza Mlađe Dinkića nije naišla na odobravanje baš svuda: magistar Velja Ilić optužio ga je da je “ubio Vladu i iščupao joj srce”. Dobro, nije da mu je ovo bila prva Vlada koju je eutanazirao. Ali, Dragan Marković Palma, član Veljine i Vojine narodnjačke koalicije, izjavio je da je đavo odneo šalu i da se treba okrenuti toj Evropi, jer da su tamo pare. Na kraju se desilo da je pad Vlade doktora Koštunice bio pozdravljen sa svih strana – osim socijalista Ivice Dačića, koji misle da su vremena suviše ozbiljna za takve zajebancije. To znači da svi osim malog Ivice imaju neku svoju računicu u prevremenim parlamentarnim izborima 11. maja.
Tu dolazimo do Vojinog izbora trenutka, tajminga, kako se to danas kaže. Naime, svi gačci na drveću već su znali da je namera Demokratske stranke bila da razvuče krizu do 13. marta, pa je zato dr Dulić dotle i odložio nastavak sednice Skupštine: prekoračimo ustavni rok od 60 dana, pa onda odlažemo izbore do jeseni, jer ko bi nedelju za nedeljom pravio izbore? Ideja je bila da se do jeseni cela ta kosovska priča izliže i kompromituje. Doktor Koštunica je to, naravno, znao i krenuo je sa preventivnim udarom: prisilio je Borisa Tadića da prevremene parlamentarne izbore zakači za pokrajinske i lokalne 11. maja. Voja, dakle, polazi od pretpostavke da će kosovska priča biti 11. maja još dovoljno vruća, što je jedina šansa njegove stranke DSS da nešto na tim izborima ućari, pa makar radikali ućarili još više; ali da komšiji crkne krava – pa šta košta da košta, samo da se zbude dogma DSS da je “Kosovo srce Srbije”. I tu smo ponovo na onoj prethodnoj dijagnozi, kako je i bilo rečeno.
S obzirom na neke procene izbornog rejtinga DSS, ovo bi bilo postupanje veoma rizično. Ako doktor Koštunica pređe cenzus, sa jednocifrenim ili jedva dvocifrenim postotkom i nađe se primoran da uđe u koaliciju sa radikalima, neće preživeti njihov medveđi zagrljaj. Šta će Tomi Voja? Ako Voja ostvari nešto jači rezultat, čeka ga isto ovo što je stekao još u jesen 2003, pa onda i u januaru 2007: besprincipijelna koalicija, produžetak agonije, loša beskonačnost. Možda ode u predizbornu koaliciju s magistrom Ilićem i pratećim pojavama, ali se i Velja uzoholio i misli da je sam sebi dovoljan, da bi mu DSS bio teret i parazit – kao i do sada. Stvari stoje tako da su sad čak i oni iz DS shvatili da od šizofrenije koristi nema (naprotiv!), a kamoli Mlađa Dinkić (i Palma).
Doktor Koštunica je u subotu, 8. marta, ponovio po ko zna koji put da će Srbija u Evropsku uniju ući sa Kosovom ili nikako, ali ništa nije rekao o Kosovu: hoće li oni s nama u Evropu? Šizofrenija hoće da ima razne simptome; jedan od njih je slepa mrlja u oku, mrlja veličine Kosova i Metohije. Kud god Voja pogleda, Kosova u vidnom polju nema; ima ga u duši, srcu i DNK, ali ga nema u vidnom polju i u stvarnosti. Kosovo je Voji ideal himerični i zaumni; nikako zemlja ljudi, gde neko stvaran živi. Oh, da: Kosovo i Metohija su za Voju i “teritorija”, pusta i nenastanjena, zemlja obećana i prazna, sa poljima plodnim i vinogradima blagorodnim oko Velike Hoče. A sve to hoće zli ljudi da nam otmu i iz srca iščupaju kao Mlađa Dinkić. Kad ih pitate ima li tamo nekoga, živi li tamo neko osim SRBSKOG DNK i istorije – oni se uvrede i nadure.
Tako će se, dakle, i ova predizborna kampanja, gadna i prljava i mučka, kakva će zasigurno biti, vrteti oko Vojinih i radikalskih zaumnih himera i guslarskog njakanja oko “srca iščupanog”, dok će ozbiljni majstori i umetnici i te kako računati kako da iz toga izvuku što veći profit i što solidnije monopole. Zloslutni simbol onoga što nas čeka bila je ona lokomotiva koja je dovukla Ristivojevićev srpski voz u onu zabitu seosku postaju Lešak: bila je to jedna od lokomotiva koje su nekada vukle Titov Plavi voz, a u međuvremenu je rđala negde u Topčideru ili Subotici.
Danas, 10.03.2008.
Peščanik.net, 09.03.2008.
