Povlađivanje metru

General Ratko Mladić je napokon uhapšen. Šesnaest godina je prošlo od Dejtonskog sporazuma, deset godina od hapšenja Slobodana Miloševića, tri godine od hapšenja i demaskiranja Radovana Karadžića. Za to vreme, koliko je trajalo Mladićevo fizičko odsustvo iz javnosti, njegovo ime je u javnom diskursu operisalo kao simbol koji je organizovao poredak vrednosti srpske nacionalističke kulture, čiji su temelji udareni osamdesetih godina. U to je bila uključena kako pisana kultura tako i prežici usmene kulture koja se praktikovala i konzumirala ne samo po ruralnim krajevima, već i u najurbanijem jezgru Beograda. Pevanje uz gusle praktikovao je i sam Radovan Karadžić, koji je tokom skrivanja, hazarderski posećivao guslarske sesije po Beogradu, ne bi li čuo deseterece o sebi, Mladiću i godinama „vojevanja na dahije“. (Mladić Ratko junački se bori / srpsku zemlju preko Drine stvori…ili Romanijo, naša majko draga / Radovana sačuvaj od gada…) Glas narodnog genija bio je za njih najmerodavniji, jedini prihvatljivi barometar stanja u srpskom društvu ali i njihove pozicije u njemu. Ove pesme, „ispevane iz glave cijela naroda“ predstavljale su bazu jednog kulturnog modela koji je i dan danas na snazi. Epski pogon ovog ustrojstva ima široku podršku, kako običnih narodnih pevača, tako i vojnika, političara, naučnika, književnika, sveštenika. Analizom sintakse pojedinih predstavnika različitih esnafa, moglo bi se lako doći do podloge koja metrički, značenjski i ideološki kanališe misao i utiče na logičke operacije, koje su kod njih mnogo bliže slovenskoj antitezi nego silogizmu. Pogledajmo samo govore Amfilohija Radovića, Rajka Petrova Noga, transkripte razgovora Dobrice Ćosića sa nekim od njih, tekstove Radoša Ljušića, analize Milorada Ekmečića, epigrame Milovana Danojlića, pesničku sintaksu Matije Bećkovića koja nas je obradovala i u prvom Kulturnom dodatku Politike nakon Mladićevog hapšenja (Gospode pomiluj). Ovo su, razume se, samo najistaknutiji predstavnici, piramida je zaista velika, baza dovoljno široka. Sve što se ne uklapa u ovaj model, ne postoji ili biva tretirano kao strano telo.

Zlostavljanje su činili drugi

Ukoliko se pak ovaj model kritički analizira, taj čin se proglašava nasilničkim, mnogo gorim nego sam zločin nad Drugima, koji stoji iza centralnih simbola nacionalističkog kulturnog modela. O tome nas je ovih dana izvestila knjiga dr Jasmine Ahmetagić Priče o Narcisu zlostavljaču u izdanju Službenog glasnika. Urednik ove knjige je kao highlights izdvojio i tri zlostavljačka čitanja kojima je dr Ahmetagić posvetila posebnu pažnju: tumačenje Gorskog vijenca Esada Bajtala, portretisanje Borislava Pekića u knjizi Pisanje ili nostalgija Mirka Kovača, kao i moju interpretaciju Opsade crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića. Dr Ahmetagić je pratila svoju osnovnu intenciju – trebalo je pokazati da srpska književnost nije učestvovala u izgradnji nacije niti je participirala u generisanju etničke ideologije, te da su naše interpretativne radnje ideološki iskonstruisane i netačne. Tj. da književnost treba vratiti lepoti a kritičku analizu ideologiji. Ovo nije ni prvi ni poslednji put da je srpski kulturni mainstream reagovao na ovaj način. Verujem da je Službeni glasnik sa zadovoljstvom objavio ovu knjigu, budući da pisci okupljeni oko ove kuće nisu u stanju da artikulišu teorijski bilo šta drugo osim kafanskih recepata za „mešanje piva i vinjaka“. Dr Ahmetagić im je ponudila malo bajate teorije sa Filološkog fakulteta i uveravanje da su oni zaista u pravu. Kulturološki poredak se neprestano brani, perpetuirajući svoje glavne mantre bilo preko teorije, publicistike ili literature same. Strano telo se uspešno locira i potiskuje ka periferiji odakle kritička analiza u ovakvim društvima jedino i može da dođe. Čišćenjem terena obezbeđuje se ponovna monolitnost nacionalističkog kulturnog sistema koji drugačije ne bi mogao da funkcioniše, jer i najmanji šum predstavlja potencijalnu opasnost od urušavanja. Zbog toga se, recimo, tako predano istrajava na negiranju Mirka Kovača u srpskoj kulturi, uprkos nekim njegovim objavljenim knjigama u poslednje vreme, kao i očiglednoj zainteresovanosti publike. Ovde se lepo mogu uvideti neki mehanizmi kojima najčešće operiše kulturni model u Srbiji: lociranje, negacija i čišćenje. Ovo su, između ostalog, bile tri opsesivne operacije generala Mladića za vreme ratnih dejstava u istočnoj Bosni. Srebrenica je bila njihov glavni poligon.

Potkopavanje brenda

Ratko Mladić nije bio samo u Lazarevu. Kada ovo kažem, mislim na njegovo simboličko prisustvo u opštem poretku društva i njegove kulture, koje se tokom decenijskog otezanja hapšenja samo pojačavalo. Njegov lik je dospeo na fasade zgrada, a njegovo ime kao nacionalistički brend na majice desničarskih militantnih grupa poput Obraza. Njegovim imenom su radikali, sadašnji naprednjaci, pokušali da spreče imenovanje Bulevara Zorana Đinđića u Novom Beogradu. Ikoničko predstavljanje srpskog heroja dobilo je neke ustaljene forme: Mišićeva šapka, namrgođen pogled i vojnički pozdrav, vrlo često dizajniran u crno-beloj varijanti. Pojava starog i bolesnog Mladića nakon hapšenja ozbiljno je narušila ovu ikoničku predstavu. Njegov fizički upliv u sferu javnosti svakako je delovao destabilizujuće na sve strukture koje su predano radile na njegovom dosadašnjem brendiranju. To može biti i prvi korak u suočavanju s prošlošću, prva napuklina na ikoničkoj predstavi, konstruktu heroja kojim je bila zastrta realna slika zločina u dubini. Ovaj proces, koji je sada na samom početku, može retroaktivno prekomponovati mnogo toga, od organizovanja svakodnevice, uređivanja medija, pisanja istoriografije, čitanja literature do dekonstrukcije čitavog kulturnog modela. Čak i Ljušićeva Enciklopedija srpskog naroda može doživeti veliki udarac, a njeni autori moraće ponovo da se zamisle nad nekim odrednicama koje su ponudili kao Mladićevu masku preko lica prošlosti.

Peščanik.net, 30.05.2011.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)