Škockanje Balkana

 
Dakle, Škotska je juče većinom glasova odlučila da ostane u političkoj zajednici u kojoj se nalazi proteklih 300 godina. Protivnici nezavisnosti odneli su pobedu sa nešto više od 10% razlike. Presudio je oprez, ocenjuju analitičari, pre svega starijih glasača i torijevaca. Postotak izlaznosti posebna je priča, sa preko 87% izašlih od 97% registrovanih birača.[1]

Na kraju, eto, ipak nije došlo do balkanizacije britanskih ostrva, kako se to s dozom arogancije nečiste savesti govorilo po pojedinim kancelarijama i redakcijama Evrope, kompromitovane 19-vekovnim konceptom nacionalne države. Jednom od tih evropskih real-političara, Karlu Biltu, koji je juče ujutru otvorio briselske kladionice uzvratio je građanin sa ruba Evrope: otcepljenje Škotske bi bilo demokratsko razdruživanje; balkanizacija je nepoštovanje volje naroda.

Osim što višemesečne kampanje za i protiv nezavisnosti nisu obeležili pozivi na oružani ustanak, brutalnost državnih snaga bezbednosti, gašenje medija i cenzura javne debate, kao ni promocija intelektualnih „elita“ sa dna kace koje bi fabrikovale stvarnost i štancovale dnevne panegirike svojim liderima – „škotski slučaj“ ima još nekoliko bitnih razlika od serije političkih kriza koje decenijama potresaju Balkan, a kojima je Beograd zajednički imenitelj.

Te razlike će najbolje osvetliti referendumski epilog – dan posle izglasane odluke o ostanku u uniji, premijer Dejvid Kameron najavio je brzo ispunjenje obećanja datih Škotskoj tokom kampanje protiv nezavisnosti. Maksimalna devolucija i još veća ovlašćenja, neka su od rešenja koja govore oko kojih tema je uopšte ova politička kriza eskalirala.

Prestonica unitarne države donela je zakon o političkoj devoluciji u korist Škotske još 1998. kada je Edinburg dobio parlament i vladu, uz značajna ovlašćenja nad upravljanjem i raspolaganjem svojim resursima. Međutim, očigledno ni značajan stepen autonomije nije bio dovoljan. Politička kriza se produbljavala, dok su suprotstavljene strane, umesto nasilnog sužavanja, neprestano širile prostor za sukob političkih mišljenja. Gotovo čitavu deceniju trajale su zvanične rasprave o modelima ostanka Škotske u uniji i mogućem osamostaljivanju.

Na stolu je sada plan za reformu unutrašnjeg uređenja čitave zemlje. Umesto trijumfalizma i slavljenja „poraza“ pristalica nezavisnosti, Kameron je najavio maksimalnu devoluciju za sve subnacionalne jedinice Ujedinjenog Kraljevstva – pored Škotske još i Vels, Severenu Irsku i Englesku.

Drugim rečima, kriza u Škotskoj pokazala je da ogroman broj britanskih građana smatra da postojeće političko uređenje nije dobro i da ga treba menjati. Sa svoje strane, funkcionalna država nije podsticala emotivne svađe, već racionalan politički sukob iz kojeg ne izlaze pobeđeni i poraženi nego smisleni politički dogovori.

Za debalkanizaciju Srbije, pa makar se fragmentisala na još desetine sve manjih država, ključni problem ostaje povratak društva u politiku i naseljavanje ispražnjenog javnog polja građanima zainteresovanim da oblikuju zajednicu u kojoj žive. Za to joj uzori nisu Republika Srpska, do srži korumpirana politička struktura stvorena na nekažnjenom genocidu i održavana strahom i bedom stanovništva; niti moskovske „balvan revolucije“ Krima i Donbasa.

Nije šala, životne su stvari u pitanju.

 
Peščanik.net, 19.09.2014.

Srodni linkovi:

The New York Review of Books – Autonomija Engleske?

Vladimir Gligorov – Zluradost

Milica Jovanović – Srpstvo i škotstvo

Inside story – Stara i Nova Kaledonija

London Review of Books – Da li je Škotska moguća

Paul Krugman – Šta vam je, Škoti?

New Statesman – Šta znači biti Škot

The Guardian – Nezavisnost Škotske

Last Week Tonight with John Oliver – Scottish Independence

———–    

  1. Registar birača se u pojedinim, pretežno anglo-američkim zemljama utvrđuje za svake izbore na osnovu dobrovoljne prijave građana s pravom glasa i u skladu sa izbornim pravilima. Iako manjkav, ovaj instrument rešava probleme država poput Srbije, koja hronično ne uspeva da prebroji sve svoje žive i mrtve građane s pravom glasa.