Skrivanje dokaza o učešću Vojske Srbije u ubistvu tehničara televizije Srbije aprila 1999.

Proces sudskog gonjenja krivaca za smrt šesnaestoro tehničara televizije Srbije (RTS) zaustavile su 2007. dve državne institucije: tužilaštvo i ministarstvo odbrane.

Nakon godina traganja, a uprkos opstrukciji državnih tela, porodice žrtava pronašle su materijalne dokaze da je vrh miloševićevske Vojske Jugoslavije 1999. dobio blagovremeno upozorenje o predstojećem napadu na televiziju, ali da je ljude ipak ostavio da izginu.

Ti dokazi su razgovori pilota NATO presretnuti neposredno nakon njihovog poletanja na televiziju i poslati centrali u Beograd.[1] Transkripti tih razgovora citirani su u tri izveštaja oficira bezbednosti, a zatim i u sumarnom izveštaju funkcionera Pravne uprave Ministarstva odbrane potpukovnika Lakića Đorovića. Svi ti dokumenti nalaze se, ili bi morali da se nalaze, u dosijeu Pravne uprave broj 466 iz 2001. Kopije su pohranjene u dosije iste uprave broj 209, takođe iz 2001. U oba slučaja, nadležni oficiri naložili su trajno čuvanje tih dokumenata.

Ministar odbrane je u jesen 2007. obećao porodicama da će Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal izručiti sve dokaze o mogućem žrtvovanju radnika RTS-a koje njegovo ministarstvo pronađe, a da će pravnom zastupniku porodica omogućiti uvid u dosije broj 466 iz 2001.

Ništa od toga, međutim, nije se ostvarilo. Ni pravni zastupnik, advokat Srđa Popović, ni drugi predstavnici porodica, ni tužilaštvo, ni sudovi, niko živi nikada nije dobio uvid u dosije broj 466 iz 2001, kao uostalom ni u dosije broj 209, koji krije kopije tih kapitalnih dokumenata što dokazuju saučešće Vojske u ubistvu radnika državne televizije.

S druge strane – i to je ključno – Ministarstvo odbrane nikada nije jasno negiralo da se u dotičnim dosijeima Pravne uprave nalaze dokumenti, to jest materijalni dokazi, o kojima je reč.

Evo kako, na primer, sekretar kabineta ministra odbrane Dragan Radulović, 14. juna 2007, odgovara na pitanje o dosijeu broj 466 Povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću: “Povodom vašeg neposrednog obraćanja ministru odbrane… obaveštavam vas da u arhivama nadležnih organa Generalštaba i Vojske Srbije nisu pronađeni transkripti razgovora pilota aviona NATO sa bazom niti druga dokumenta u vezi sa tim.”

Poverenik, dakle, pita da se otvori konkretan dosije Pravne uprave Ministarstva odbrane, onaj 466, ali sekretar na to uopšte ne odgovara, nego zamagljuje stvar, govoreći šta imaju Generalštab i Vojska (a ne Ministarstvo odbrane), ostavljajući pritom utisak da nešto negira. On, dakle, uopšte ništa ne kaže o dosijeu za koji ga Poverenik pita, nego tvrdi: “(Nisu nađena ni) druga dokumenta u vezi s tim.” U vezi s čim?

Isto je bilo i dve godine kasnije, kad je uvid u dosije 466 (i dostavljanje tog kompletnog dosijea Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal) tražio i pravni zastupnik porodica žrtava advokat Dragoljub Todorović. Dobio je lakonski odgovor (ali ne i uvid u dosije) da ministarstvo nema transkripte, niti bilo šta drugo “o tome”.

To je, naravno, netačno. Ministarstvo odbrane samo je objavilo (dobivši prethodno taj dokument od porodica) dopis svog Sekretarijata broj 1114-2 iz 2001, u kojem to telo naređuje organima bezbednosti da mu podnesu izveštaje o slučaju RTS – dakle upravo iste one izveštaje čije postojanje Ministarstvo odbrane uopšteno negira.

Falisfikovanje dosijea broj 466 iz 2001. nije lako izvodljivo, jer je košuljicu tog predmeta pisao sam potencijalni svedok optužbe potpukovnik Đorović, navevši na njoj spisak dokumenata koje predmet sadrži. Sem toga, trebalo bi falsifikovati i prateću ulazno-izlaznu dokumentaciju (kao što su činili svedoci iz redova Vojske na suđenju Miloševiću u Hagu).

Očigledno je da je Ministarstvo odbrane, koje je u slučaju zločina nad radnicima RTS-a zainteresovana strana, smatra da za takvim nečim u ovom trenutku nema potrebe, jer je Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal, odnosno njemu nadređeno Republičko javno tužilaštvo, jednostavno zaustavilo proces izvođenja pred sud krivaca za masovno umišljajno ubistvo televizijskih tehničara.

Porodice žrtava, zahtevajući novi ili prošireni proces, 2006. podnele su Specijalnom tužilaštvu nagrađenu knjigu “Tišina u Aberdarevoj” publiciste Zorana Janića, u kojoj su sabrani i detaljno analizirani mnogobrojni novi dokazi o ubistvu šesnaestoro tehničara Televizije. Tužilaštvo je nakon toga objavilo da će ubrzo izvestiti porodice o mogućem pokretanju istrage. Po Zakonu o uređenju rada javnog tužilaštva, ono je to moralo da učini u roku od mesec dana, i da svoju odluku obrazloži. Obaveza tužilaštva da se izjasni o dokazima je apsolutna, bez obzira na njihovu osnovanost.

Porodice žrtava svoj zahtev ponovile su u prvoj polovini 2009, podnevši Specijalnom tužilaštvu čitav niz novih dokaza o umešanosti vojnog i državnog vrha u ubistvo njihovih najmilijih, između ostalog i kapitalno svedočenje potpukovnika Đorovića, koji je u vreme bombardovanja televizije bio nadležni vojni tužilac za beogradski okrug, pa time i za RTS kao za ustanovu od posebnog značaja za odbranu zemlje.

Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal i ovoga puta prekršilo je Zakon o uređenju rada javnog tužilaštva, jednostavno ignorišući podnete dokaze i zahtev porodica za gonjenje krivaca, iako je nesumnjivo bilo suočeno sa relevantnim pravnim materijalom: Međunarodni sud u Hagu, na primer, na osnovu svedočenja potpukovnika Đorovića o zločinima srpskih vojnih i paravojnih snaga na Kosovu poslao je na višedecenijske zatvorske kazne srpski vojni i politički vrh, takozvanu kosovsku zločinačku petorku. Domaće Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal, pak, odlučilo je da ignoriše detaljno i uverljivo svedočenje tog istog čoveka, koje precizno ukazuje na materijalne dokaze u slučaju RTS-a, svedočenje podržano već objavljenim dokumentima Ministarstva odbrane, i da čak ne pokrene ni elementarnu istragu, koja bi kao prvi logičan korak mogla da sadrži jednostavan nalog Ministarstvu odbrane da podnese na uvid tražene dosijee.

Drugi dokazi na koje porodice upućuju Specijalno tužilaštvo takođe su nesumnjivo dovoljni za odluku o pokretanju istrage. Šta je, recimo, s transkriptima telefonskih i drugih razgovora stranih dopisnika, koji su bili detaljno prisluškivani tokom rata? Oni moraju da budu u posedu vojnih i civilnih obaveštajnih struktura. Svi ti dopisnici tvrde – a o tome postoje na desetine izjava – da su ih njihove centrale obavestile o predstojećem napadu, o čemu su oni zatim naširoko međusobno diskutovali. Kome su prosleđivani ti transkripti i njihove analize, kakve su odluke na osnovu toga donete – lanac je lako pratiti.

Ista je stvar i sa analizama i procenama naših diplomata nakon objave NATO da televiziju smatra legitimnim ciljem. Kakvi su bili zaključci tih procena? Šta je Ministarstvo inostranih poslova radilo sa tim procenama i drugim informacijama, prvo interno, a zatim upućujući ih Vladi, Vrhovnom savetu odbrane, predsednicima SR Jugoslavije i Srbije? Kakve su povratne odluke na osnovu toga donela ta vrhovna tela?[2]

Odluka Ministarstva odbrane da sabotira prikupljanje dokaza protiv krivaca za smrt šesnaestoro tehničara televizije logički je razumljiva: od njega se traže dokazi o njegovoj sopstvenoj krivici. Ne zaboravimo dakle da se ovde radi o optužnici protiv nereformisanog i nelustriranog vojnog vrha, koji faktički kontroliše to isto ministarstvo.

Da se te iste nelustrirane strukture verovatno ne osećaju potpuno sigurno, svedoče ponovljene tvrdnje Ministarstva da ni ono ni Vojska o RTS-u “nemaju ništa”.

Sama ta tvrdnja, međutim, uteruje u laž Ministarstvo odbrane (skupa sa Generalštabom i Vojskom), jer bi ono moralo da ima barem “nešto”: televizija Srbije odlukom Savezne vlade od 1. jula 1994. (Službeni list broj 54, tačka 5) proglašena je za veliki tehnički sistem od interesa za odbranu zemlje, i kao takva, u ratnim uslovima, bila pod ingerencijom Ministarstva odbrane, tačnije Sektora za civilnu odbranu, konkretno pomoćnika ministra odbrane pukovnika Petra Pajčina.

I Ministarstvo i Vojska, dakle, moraju da imaju dokumente o RTS-u. Gde je, na primer, izveštaj 813. inžinjerijskog puka, koji je raščišćavao ruševine? Gde je izveštaj o uviđaju? Kad pogine 16 ljudi, taj izveštaj mora, po vojnim pravilima, da bude i obiman i detaljan? Kako to da ga nema (“nema ništa”)? Gde je izveštaj o uništenju Avalskog tornja, u kojem su bile i vojne instalacije?

Gde su dnevni izveštaji oficira u Ratnoj sali o okolnostima uništavanja objekata RTS-a, gde procene o stupnju ugroženosti objekata televizije koje su Generalštab i Ministarstvo odbrane uradili za Vrhovni savet odbrane nakon najave NATO da televiziju smatra legitimnim ciljem?

Gde su izveštaji “najvišim državnim organima” o proširenju liste ciljeva… na objekte važnih republičkih institucija i komunikacijskih objekata”, o kojima je govorio portparol Ministarstva odbrane Zoran Puhač?

Čak i kad bi ignorisalo sve te potencijalne dokaze (potencijalne zato što ništa nije preduzelo da ih sakupi), ili kad bi dokazi bili uništeni, Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal svejedno bi imalo na raspolaganju dovoljno materijala za pokretanje istrage za novi postupak protiv krivaca za ubistvo televizijskih tehničara, na osnovu zvaničnih dokumenata, svedočenja sa procesa bivšem direktoru RTS-a Dragoljubu Milanoviću, i drugih već izvedenih dokaza.

Evakuacija televizije Srbije bila je naložena Planom odbrane zemlje. Za nadzor sprovođenja naređene mere Savezne vlade o izvršenju tog Plana i obaveznog izmeštanja televizije na rezervno mesto rada bio je nadležan pomoćnik ministra odbrane (Dragoljuba Ojdanića) pukovnik Petar Pajčin, koji je međutim ignorisao podnete preseke stanja odbrambenih funkcionera RTS-a, iz kojih je bilo jasno da ta naređena mera nije izvršena.[3]

On je prvi u čitavom komandnom lancu ličnosti koje Tužilaštvo može krivično da goni po osnovu neizvršenja obaveza i dužnosti predviđenih Planom odbrane zemlje i odgovarajućim naredbama, uključujući naredbe Savezne vlade, kao i na osnovu već izvedenih dokaza sa suđenja bivšem direktoru Televizije Srbije Dragoljubu Milanoviću.[4]

“Odluku o ubistvu šesnaestoro tehničara televizije Srbije realizovale su ili pasivno omogućile stotine ljudi. Ne postoji, dakle, način da se izbegnu istina i krivična odgovornost za tu tragediju”, rekao je nedavno porodicama žrtava jedan insajder.

Ukoliko domaći državni i pravosudni organi i dalje budu odbijali ustavnu obavezu da utvrde punu materijalnu istinu o zločinu, porodicama ne preostaje ništa drugo nego da svoje pravo ostvare pred odgovarajućim međunarodnim institucijama.

Peščanik.net, 23.04.2010.

Srodni linkovi:

Žanka Stojanović – Pismo Predsedniku Republike

Peščanik – Bombardovanje RTS-a

———–    

  1.  Vanredni izveštaj o elektronskom izviđanju (presretanju razgovora pilota NATO) nesumnjivo je podnet pretpostavljenoj komandi korpusa i smesta dostavljen Sektoru za vezu, informatiku i elektronska dejstva Generalštaba.
  2. “Državni i vojni vrh tačno su znali šta će i kada biti gađano, jer smo ih o tome pravovremeno obaveštavali” (bivši šef Vojno-bezbednosne agencije, pukovnik Momir Stojanović u intervjuu Nedeljnom telegrafu 31. decembra 2003.)
  3. Na vest da ga je Ministarstvo odbrane odredilo za svedoka u slučaju Milanović, pukovnik Pajčin počinje grozničavo da prikuplja dokaze o svojoj nevinosti, očekujući da će sigurno biti optužen: proveo je nekoliko dana u Televiziji, češljajući dokumente.
  4. Pravosnažno osuđeni krivac za pogibiju šesnaestoro tehničara RTS-a Dragoljub Milanović, koji bi na slobodu trebalo da izađe 2012, čitavo prošlo leto je proveo u svojoj vili u elitnom beogradskom naselju Senjak, u ulici Sanje Živanovića, obavestili su porodice očevici. Tu vilu, inače, dobio je od Miloševića odmah nakon ubistva televizijskih tehničara, očito kao nagradu za taj zločin. Milanovićevi partijski drugovi, es-pe-esovci, manjinski partner u vladajućoj koaliciji, do prošle godine galamili su da ga treba osloboditi, ali već dugo upadljivo ćute.

Leave a Reply