Smak sveta, zakazan za subotu (prekjuče), odložen je na neodređeno vreme iz tehničkih razloga. Moj drug Bubnjević iz „Vremena“ procenjuje da je prvi naredni mogući datum 12.12.2012. jer su drevne Maje dotle napravile svoj kalendar, ali dopušta i mogućnost da im se taj posao dosadio ili da im je ponestalo glinenih pločica ili na čemu su već pisali. U svakom slučaju, smak sveta će za nas nastupiti 13 dana kasnije, jer mi taj katolički gregorijanski kalendar ne priznajemo, a Sudnji dan ipak je verska pojava.

Moram priznati da sam bio donekle zabrinut sve do nedelje ujutro. Naime, nije da nije bilo raznih predskazanija. Dobro: nije baš grmelo na Svetoga Savu i već to što ide. Ali, u petak sam odslušao skoro celog Brakusa, kojega inače isključim odmah; onda je Ivica Dačić rekao da se mi lepo okanemo te blesave fiksacije Kosovom; pa je isti Ivica čestitao 13. maj svima nama koji ga još slavimo (opa!). Bilo je razloga za zabrinutost, dakle.

Jevrejski mudraci i mistici prepirali su se oko toga kada će smak sveta nastupiti: jedni su smatrali da će se uslovi steći kada ceo svet stekne vrlinu; drugi su mislili da će to biti kad čovečanstvo dibidus zagazi u porok i greh i kad Gospod opet zaključi da sve to nije bilo vredno tog truda i jednostrano raskine sporazum o razumevanju zaključen posle Potopa. Uzalud se nadamo jednom ili drugom: Gospod je odvratio Svoje lice od nas, jer smo postali dosadni, jevtini i tužno predvidivi.

Evo jednog primera: Srđan Šaper od McCann-Ericksona objavio je izvesno svoje smatranje u jednom nedeljniku u četvrtak (D minus dva) i to je doprinelo da mi nemir postane dublji od ravnodušnosti. G. Šaper je inače bivši član vokalno-instrumentalnog sastava „Idoli“, ako ste na tu okolnost zaboravili. Tema ovog, pak, sastava pod pretencioznim naslovom „To je nova Srbija“ jeste Novak Đoković, čuli ste za njega. Očekivao sam da će g. Šaper, kao iskusni i nadasve uspešni marketingaš, objasniti kako se parazitira na tom dečku Novaku; da će nam izložiti skrivenu nauku prodaje reklamne sekundaže na osnovu Noleta; da će nam objasniti zašto je Đoković industrija i koliko se i ko u tu industriju ugrađuje muljajući na brzaka. Ustvari, kad razmislim, g. Šaper je to i učinio, ali na način perverzan koji treba prevesti na stvarni jezik.

Kaže g. Šaper da „Nole u svakom trenutku Srbiju stavlja u prvi plan“, jer da ističe srbijanske simbole (zastava itd.) besplatno, a da bi se to dalo i preračunati u evre, što g. Šaper ne preporučuje. Onda dodaje, ničim izazvan, da je mladi Đoković „svestan šta Kosovo znači za Srbiju. Ne zato jer ga možemo povratiti. Nego zato što ga ne smemo izgubiti“. Daj, Srđane, molim te poštedi nas takvih slaboumnih plitkosti! Koliko se ja tu razabiram, Novaku je „u prvom planu“ vazda bio tenis; Srbija je tu prateća pojava, a tek Kosovo…

Ovo je, dakle, očigledan primer licemernog i bezobraznog parazitizma na tuđem trudu i zaslugama. Ova naša uspešna teniska deca sve su postigla sama, a država ih se setila tek kad su uspeli. Bolje bi političarima bilo da su se više trudili oko privrede, pravosuđa, uljuđivanja, blagostanja i sigurnosti – nego što se grebu o tenisere.

Nego, nije to najgore. Umesto da se bavi pomenutom reklamnom sekundažom i ugrađivanjem u istu (u šta se, kako čujem, itekako razume), g. Šaper lakomisleno i brzopleto bacio se u filozofiju. Ovo naše doba proglasio je „postmodernističkim“, što je frojdovska omaška: kaže se postmoderno, ali nije bez neke značenje te inače sumnjive reči premešteno na ljude koji su od te reči napravili profesiju. Pa kaže: „Nema jedne istine, zato je i ono što je naizgled istina sasvim relativno“. To je ono što me je asociralo na smak sveta, jer g. Šaper navodi neke sasvim irelevantne primere dotične „relativnosti“, to jest očite neuspehe svojih kolega iz marketinške struke. Pritom je jedan primer (ko je izmislio naizmeničnu struju: Tesla ili Edison) sasvim neumesan; drugi je blesav (od čega su kosovski Albanci bežali 1999. Neka ode u Batajnicu i Petrovo selo, pa neka vidi). G. Šaper tu igra na najjevtiniji stereotip: nas Srbe svi mrze, ali eto sada imamo Novaka.

Kad vam jedan ovlašćeni predstavnik starog i cenjenog esnafa krojača carevog novog odela počne o „relativnosti istine“, proverite je li vam novčanik još u džepu. G. Šaperu nije bilo dovoljno to što je državu Srbiju zakačio kao pijavicu na Novaka Đokovića, sve gurajući sopstvene poslovne interese, nego je još počeo i da filozofira na temu „istine“ koja je, je li, „relativna“; ma nemoj. S tačke gledišta marketingaša, istina koja nije relativna loša je za posao. Postmodernisti pokušavaju da nas uvere da je sve isto i da je svaka istina ravnopravna s drugom; da sve može („kako ne bi moglo, ruke gore i đuskajte!“); da sve „mož’ da bidne, al’ ne mora da znači“ i ostale gluposti.

Kakve sad to veze ima sa smakom sveta? Ima. Relativizacija istine prvi je korak u razgradnji sistema ljudskih vrednosti koji se zasniva na razlikovanju dobra i zla (koje je čoveka učinilo sličnom Bogu), razlikovanja ispravnog i pogrešnog. Dobrica Ćosić se 1991. proslavio izjavom da mu je „pravda draža od istine“; to je bilo dno; dublje ne može. Ima li pravde bez istine? Ko se sa tačnim odgovorom prvi javi na telefon taj-i-taj dobiće dve besplatne SMS poruke (plus PDV), dodaju marketingaši.

Nema pravde bez istine, štogod Dobrica mislio. Relativizujte istinu i otarasićete se i te dosadne pravde. E, tu je ta veza sa smakom sveta.

 
Danas, 22.05.2011.

Peščanik.net, 23.05.2011.