Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 7. krugu 1. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Druga Srbija) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 30.5.1992.
Bezbrojne granice poštovanja života su pređene, mostovi srušeni, drumovi presečeni, spirale laži puštene u interakciju.
Situacija, kao crna rupa, guta ljude i gradove.
Mora li se sačekati da se ispucaju sve granate, potroše sve konzerve i sav benzin?
Pitajući se kako i zašto sav ovaj užas oko nas i dalje traje, moramo odgovoriti i na nelagodno pitanje DA LI NAM SVE OVO MOŽDA TREBA?
Postoji teorija šumske vatre po kojoj, kada se ona razbukti, mora da se sačeka da se sama ugasi. Ekolozi traže da se i vatra, kao prirodna pojava, poštuje.
Postoji i teorija epidemije po kojoj se ona zaustavlja na svojoj periferiji i obuzdava karantinom. (Ovaj tekst sam napisao i izgovorio dan pre početka sankcija, ne sasvim svestan toga da ćemo, sutradan, čuti udarce čekića koji zakiva daskama vrata i prozore na našoj kužnoj kući. Priređujući ovaj tekst za štampu, ne znam, čitaoče, da li ću, dok vi čitate, sam već biti pretvoren u pepeo.)
Postoji i teorija svetske zavere i, čak, političko-ekonomske potrebe. Od toga odbrane nema, centri su izvan nas. I tu samo ostaje da se sačeka.
Pre mnogo godina, u Mariborskom pozorištu, gledao sam kako, kod Kamija, čin nepristajanja zaustavlja rat i epidemiju. General Kuga predaje sam ključeve grada. Pesnici su u stanju da izmisle divne stvari. Kod nas, međutim, koliko god generala preda ključeve, sve je više novih. Najnoviji ubica građana i grada Sarajeva ima i lepo ime: general Mladić.
Postoji i teorija rađanja. Sve novo rađa se u krvi i haosu. I po toj teoriji mora se biti strpljiv.
Naša iracionalnost prestravila je svet i svet to mora da kazni, makar ozleđenima i unesrećenima bilo naneto još boli i rana. Svet nema vremena za saosećanje sa poludelim slonom u centru grada.
Moramo sami pronaći unutrašnje motore samorazaranja i fašizacije.
Kada sam prvi put čuo sada već toliko puta ponovljeni iskaz o današnjim Srbima kao ostatku zaklanog naroda, štrecnula me je neka svečana jeza, kao da sam čuo istinu o narodu kome pripadam, i sebi samom. Pesničkom iskazu čovek se samo može predati. Pesma se ne može kritikovati, kao ni sunce, ili jabuka. Ili na primer: cvet. Ali šta se događa sa slikom: cvet u kosi? Sme li se ta slika rimovati sa: smrt?
Moja generacija u doba velikog klanja, onog prethodnog, bila je stara 9 godina. Bio je i tada narod go i bos. Živ klan, nedoklan. Retki begunci sa stratišta u to daleko vreme izgledali su sasvim neprirodni. Javljali su o strašnom zlu, a to što su ostali živi kao da ih je činilo ljudima koji bi trebalo da se stide. Grdne godine posle tog rata, po ulicama, kućama, kafanama i trgovima pratile su nas razne fantomske prilike koje urliču o ustašama, i Šestoj ličkoj. Nismo voleli te ljude, niti saosećali sa njima. Bili su to sendvičmeni nacionalne nesreće. Nikada nisi mogao znati ko je stvarni nesrećnik, a ko imitator.
Stanovao sam kao student blizu preduzeća „Rudo“ i gledao svakog dana ljude koji tramvajima i autobusima dolaze i nose na popravku svoje drvene ruke i noge. Taj strašni rat nikako nije hteo ni mogao da prestane.
Mučila me je prilično dugo ta slika/reč ostatak zaklanog naroda, žuljila svojim stidom kao nezasluženom etiketom koju mi neko, bez pitanja, lepi posred lica. Mladići – srpski dobrovoljci na slavonskom frontu, crtali su sebi pred polazak u borbu, crtice na vratu – ovde rezati. Možda za pesnika nisu nikada ni čuli. Zabavljalo ih je da golicaju svoj vrat mastiljavom olovkom. Poneko je crtu i istetovirao. Poneko možda i doživeo slatki rez hladnog sečiva srboseka.
Iščitavao sam tu sliku/reč, čitao memoare nedoklanog doktora Raškovića, gledao u jabučicu grlatog Vuka dok obećava odsecanje ruku koje dignu zelenu zastavu, čitao i iščitavao nedostreljanog Dobricu (Gvozdena) Gedžu i gledao ga kako čuči pored onih kostiju, besramno i samozaljubljeno, za Prvi program beogradske/srpske televizije. Možda je čučao baš pored kostiju moga ujaka Milana.
Prilikom proslave srpske knjige u Colletsu, u Čering-kros-roudu, prodavale su se naše knjige. Obradovale me, u izlogu, knjige Kiša, Selenića i Pavića. „Kako se prodaju?“ – pitam Zoricu Milosavljević. Ništa se, nažalost, nije prodalo, izuzev jedne, koja je planula, a zove se Nož. „Od nekog Draškovića“.
Uzbuđuje drskost izbora reči ostatak, implicitno pitanje o dovršavanju posla. Pucajte, ja i sada držim čas! Pesniku je dozvoljeno da pređe na stranu dželata. Šta će nam ostatak bez svoje glavnine? Kakav je to narod čiji je bolji deo na groblju?
Praktični Englezi u stanju su da gnevnu ironiju koja zvuči kao prizivanje novih klanja nazovu „self-fulfilling prophecy“ – „proročanstvo koje priziva sopstveno ispunjenje“. Mi znamo i drugi deo tog fenomena, unutrašnju agoniju potrebe da se odrezano spoji, makar i po najskuplju cenu. U knjizi prikupljenih svedočanstava o kragujevačkom pokolju nalazi se zapis koji me progoni decenijama. Čovek koji se pred puščanim cevima skljokao pre nego što je mogao biti pogođen, osvestio se pod gomilom mrtvih tela. Kada su streljali broj koji im je bio određen za streljanje, Nemci su ostatak privedenih ljudi pustili. Povukli su i svoju jedinicu, umornu od streljanja, ostavivši pobijene na gomili. Preživeli se jedva iskobeljao, gleda travu i drveće i hiljade mrtvih tela. Pojuri do obližnjeg šumarka, sluša cvrkut ptica u tišini, ubeđen da ga neko gleda. Zatim se vraća među mrtve, zariva se među leševe i provodi tako skriven ceo dan do večeri.
Pošto smo pomenuli dobrovoljce, podsetimo se i na nedavnu izjavu jednog našeg ministra o tome kako nema dobrovoljca koji sa slavonskog fronta nije doterao automobil. U beogradskom zoološkom vrtu video sam nekoliko divnih primeraka papagaja i drugih ukrasnih ptica spasenih od sigurne smrti sa ratišta. Pitajte me, molim vas, kakve sve to ima veze?
U žestokoj knjižici koja je imala promociju ovih dana govori se o PSIHOTIČNOM PROJEKTU UNIŠTENJA SRBIJE. Taj se projekat vezuje za predsednika Miloševića, čoveka „koji nam je priredio neobjavljeni rat, kome su na hiljade glasača izginuli po slavonskom blatu“, koji „nije smogao ni toliko pristojnosti i ljudskosti da bar jednom poseti kljaste i unesrećene po bolnicama“.
Na svoj užas, juče saslušah i sagledah na televiziji analizu poslednjeg Miloševićevog javnog iskaza. Posle poslednje najave najstrašnijih represalija celog sveta protiv Srba, govorio je staloženo i bez straha, reklo bi se ohrabrujuće spokojan. Novinar-komentator govori o ličnoj snazi i zaključuje da taj čovek zna šta Srbima treba.
Slutio sam dugo da je borbeni i prkosni stav našeg predsednika izraz sindroma ratne neuroze Jugoslovena koju je tako briljantno opisao tihi i umni dr Hugo Klajn. Prevrnuta rukavica. Ingeniozni rentni (dvostruko isplativi) salto iz kukavice u heroja koji su izmislili, iz očajanja, unezvereni brđani poslati u rat što im nije godio. Ovoga puta čini se da je neki drugi psihički konj u pitanju.
Slušao sam na televiziji, negde posle Borovog Sela, čoveka – borca, kako pred kamerom objašnjava kako ne veruje da će na kraju izaći iz svega živ. Ali, ono što nas ispunjava zadovoljstvom, govorio je taj čovek, to je što znamo da će njihovih biti mnogo više mrtvih. Iz njegovog blagog osmeha zračilo je tiho posmrtno zadovoljstvo kakvo može da oseća i izrazi samo autentični pripadnik srpskog naroda. Nekoliko meseci docnije zapazim da je taj čovek postao vođa. Bio je to Goran Hadžić.
U odsustvu emocija vožda svih voždova osetio sam užitak anticipacije velikog krvoprolića koji kao podzemno tutkalo puni unutrašnju šupljinu i slasno je ispunjava osećanjem velike lične snage. Daj, Bože, da sam, iako sam savladao Rajha, sasvim pogrešio u ovoj proceni! Lengova spoznaja da psihotičari žive istinu 24 časa dnevno, obasjala je tajnu njihove snage i uzaludnost psihijatrije, i takozvano lečenje sagledala kao veštinu vraćanja čoveka u laž.
U ranom komunizmu psihotično odsustvo kontakta (emocija) prikriva se i nastanjuje u anđeoskom silovanju istorije i ljudi ne bi li se (ljudi i istorija) ubrzali i unapredili „u njihovom sopstvenom interesu“.
Definišem, dakle, komunizam kao program silovanja naroda iz najhumanijih pobuda. (Nakon pobede komunisti bezdušno vladaju „u interesu naroda“ blaženo ne primećujući da u svemu postoji nekakva greška.) Nakon propasti „komunističkog konteksta“ ovo psihotično jezgro, u novokomponovanom „fašističkom kontekstu“, sa lakoćom se smešta, uz malo retardacije, u nacionalistički ushit i kičersko-popularno patriotsko flertovanje sa smrću. U fašizmu nasrće se s patosom na ljude drugih nacija i ubija se s ljubavlju prema svojoj naciji. Do sopstvene propasti. Tu je zadovoljstvo čuvenog „Tanga pred smrt“, tu su slatki trnci violinskog cviljenja pesme Mami Huaniti, serenada u noći pred streljanje. A mama zna da će sina streljati. Jedan je u Beogradu gledao taj film 27 puta. Svi su u salama grcali od suza.
„Umrećemo uspravni“, „Novi ekonomski poredak slomiće na nama zube“, „Zapad će se na nama skrhati, jer čuva nas Živi Bog“.
Što se tiče prkosa, tvrdoglavosti i ukopanosti u svoju poziciju, ne treba nam mnogo Sigmunda Frojda da u tom bunker-sistemu prepoznamo latentno homoseksualno uživanje stegnute guzice („ne damo se guziti“) o koju će se slomiti svako koplje čije ćemo zabadanje sa zadovoljstvom prizivati i izazivati. Oh, kako je lepo orahu o koga se lome zubi, „kakav je to narod koji nema neprijatelja?“, „Udri, Udri!“, govorio je Aleksić dok mu se o glavu razbijala daska.
Psihologija kockanja poznaje to kumulativno stezanje sfinktera, još, još, još malo, sve do gubitka kontrolisane materije, do divnog opuštanja u kome se gubitak identifikuje sa zadovoljstvom i olakšanjem.
Zagonetno je još uvek (juni 1992) zašto čovek koji je centralna figura građanskog rata na jugoslovenskim prostorima, Slobodan Milošević, uporno odbija da „prizna“ da je Srbija u ratu. Takvim držanjem umnožava se sveopšta dezorijentacija i sve učestalije srpsko „pucanje u sopstvenu nogu“.
U sveopštoj regresiji, individualnoj, grupnoj, organizovanoj, fizičkoj i duhovnoj, taj čovek sa harizmom, a istovremeno čovek bez kvaliteta (što zvuči kontradiktorno, ali nije, jer je njegov najvažniji „kvalitet“ zavodljiva kontradiktornost i opčinjavanje snagom i drskošću) učinio se nacionalnim prorokom izvesnom broju nedoučenih „akademika“, ali je začarao i neke ličnosti nesumnjivih vrednosti. Usudio bih se da zaključim da se radi o specifičnom nacionalnom ushitu, ekstazi smrtoljublja.
Posmrtni prkos – „a te kosti, smejaše se – Bog da prosti!“
U „krvi i telu“ našeg naroda duboki su koreni smrtoljublja i želje da se „legne u grobak“:
A grobak se otvorio
sinak majci govorio
Ako se sećate, mrtav sinak javlja majci da treba da bude srećna, jer je on umro za nacionalnu stvar. Njegova je dakle smrt „od posebnog društvenog značaja“.
Uprkos tom poznatom konceptu iz našeg narodnog duha i nacionalnog programa, usuđujem se da pitam: šta će sve to Srbima danas?
Treba li Jugoviću Damjanu i njegovoj vernoj ljubi scena u kojoj gavran sa Kosova donosi njegovu ruku i baca je snahama i majci, pa će majka „prevrtala, okretala njome“, te, naravno, što god majci (tvrda srca bila) stiže više ruku i nogu njene dece ona bivati sve veća i veličanstvenija srpska i crnogorska majka. Današnje srpske i crnogorske majke ne mogu da se požale na naše generale i predsednike i ono što šalju sa fronta.
Vodili su me u Izraelu, nekim sporednim ulicama Tel-Aviva, mladi ljudi da čujem zabranjenu rok-pesmu o mrtvom vojniku. Sahranjuju ga roditelji i porodica heroja, a on im iz groba poručuje da pljuje na njihov ponos. On je hteo da živi i ništa on nema od njihovog puvanja što su roditelji mrtvog heroja. Ima i jedna ruska pesma, vrlo tužna: Samo se jednom u životu ima 18 godina.
Šta će svi ti mladi mrtvaci Srbima danas, na kraju 20. veka?
Pojavio se neočekivano, i ohrabrujuće, i iskaz hoćemo živu Srbiju. Kao da se otvorio prozor i zastrujao svež vazduh u iskazu čoveka oslobođenog sirenskog zova sopstvenog Noža i tako slavnog Vremena smrti.
Poziv živoj Srbiji da odbaci oružje i nasilje kao jedini način dijaloga izazov je anaerobičnim tipovima kojima je oružje, tajno nasilje i patriotska retorika jedini vazduh koji mogu da dišu. Smemo li pominjati pljačke i ratno profiterstvo?
Kako je došlo do toga da su Slovenci i Makedonci izbegli krvave obračune, a evo, iako je na Kosovu „sve počelo“, među Albancima je mir?
Zašto se najstrašnije ratne operacije danas vode isključivo među ljudima koji govore istim jezikom te su dakle jedan te isti narod?
Da li je, i zašto, isti jezik prepreka za stvarni kontakt?
Sve tri trećine veruju u boga jednoga, svaka u svojoj, grčkoj, latinskoj i arapskoj varijanti. Da li su prva meta naše kočopernosti, Albanci, ostali pošteđeni jer se sa njima ne može voditi bratoubilački rat?
Kao da bi se morala naći na tom našem jeziku nekakva jaka reč, neka moćna antiratna vradžbina koja bi se izgovorila kako bi sav užas rata stao a zatim se miroljubivo transformisao u drugi užas, bez koga takođe neće moći, a koji se zove posle rata.
Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.
Peščanik.net, 18.02.2023.
DRUGA SRBIJA