Breme patrijarha Pavla

U svojim već dobro poodmaklim godinama – i sa decenijom i po na kormilu naše Crkve – stari srpski patrijarh Pavle se zaista hrabro suočava sa bolestima koje ga prate i strpljivo nosi breme starosti svoje i svog životnog ljudskog krsta. Istini za volju, sve manje se oglašava on lično a sve više drugi u njegovo ime. On ne nosi samo breme svoje već i breme problema koji pritiskaju Crkvu; tokom ratne decenije to je bio put hodanja i posrtanja i bespuće razorenja države kakvo nas je zadesilo. Istorijsko razdoblje se još istražuje i sudovi su dosta raznoliki, a starom patrijarhu su pisci – i laskavci, i u Crkvi i u državi – političkih hagiografija ponudili epitet “svetac koji hoda po zemlji i među nama živima”. Što se samog patrijarha tiče, on na laskanje odgovara hrišćanski smerno i s nekom simpatičnom ironijom koja je deo njegove harizme pa i njegovog duhovnog šarma.

Iako su nagađanja o nasledniku patrijarha Pavla takva kakva su, ovoga puta ima dosta razloga da se i na njih osvrnemo.

To što novine pišu i nagađaju nije najveća nevolja – pravo je novina da pišu – ali jeste nevolja onaj stupanj neuviđavnosti prema čoveku koji je još živ i još uvek vodi Crkvu. To je stvar dobrog ukusa koji kod nas tako često zataji. Patrijarh se povlaći, “daje ostavku”. Kao da je to novo – preživeo je patrijarh Pavle i vreme Dejtona kada su ga ponižavali i prisiljavali na ostavku – bukvalno su mu bili podnosili ostavku – pa i godinu 2000. kada je sabraći arhijerejima donosio lekarsko uverenje iz kojeg se vidi da je živ i da svoje poslove može da obavlja. Beogradski Nedeljni telegraf (10. 05. 2006) nudi ne samo nagađanja već i niz kombinacija šta će biti kada bude – ali to govori o nečem drugom. Sve je uhvatila neka nervoza, poneko i u episkopatu kao da priželjkuje da još jednom izaberemo patrijarha “na živog patrijarha”. Politički prvaci otvoreno projektuju svoje želje da budući srpski prvosveštenik bude “naš čovek”. Jedni pominju Hrizostoma kao najbolju “priliku”, drugi tipuju na “bosanski lobi” – sa njegovim zvorničko-tuzlanskim V. Kačavendom – a treći pak seju strah pominjući ime mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija. Sve je orkestrirano, nekakvi novomitingaši hodaju zakićeni slikama “vrlih ratnika i hrišćanskih vitezova” kakvi su Karadžić i Mladić. Beogradski NIN se uzda – prilikom izbora patrijarha – u “božji faktor” i mnogo i ne mari za neki red koji mora postojati i u državi i u Crkvi.

Malo kome i pada na um da postoji Ustav SPC koji uređuje život Crkve i propisuje do detalja postupak za sluèaj da voljom božjom patrijaršijski tron bude upražnjen.

Gorki plodovi klerikalizacije

Brzo i politički ne mnogo pametno donet je čitav “set” crkvenih zakona – sami po sebi zakoni su nužni – i sada već pristižu prvi i gorki plodovi forsirane klerikalizacije koja donosi nevolje i državi i Crkvi i niko ne zna kako neke od tih zakona primeniti. Malo ko brine o tome da će ovaj tip horizontalne klerikalizacije ugroziti Crkvu samu – sada je važno zadobiti moć i novac. Ugledni politički prvak D. Mićunović pominje tendenciju “ka pojačanoj policijskoj državi”, ali ni to mnogo ne zabrinjava moćnike i u državi i u Crkvi. I zaista, sve je manje države a sve više Crkve i taj fenomen nije lako objasniti jer u ovom momentu nemamo ništa slično ne samo na Zapadu već ni u zemljama pravoslavnog Istoka. Razumni ljudi u Crkvi sležu ramenima i priznaju da “ovoga do sada nije bilo”. Ima u našoj Crkvi mnogo ljudi koji znaju da je Crkva spasenjska ustanova a ne politička organizacija, ali oni ne uspevaju da dođu do reči. Još jedan efekat te političke klerikalizacije ne treba zaboraviti: u laičkom delu javnosti koji nije bio nenaklonjen Crkvi sada se oseća povremeno i neko anticrkveno raspoloženje jer se uvidelo – iako se ne priznaje – da Crkva ne treba da bude tek neka nevladina organizacija ali je veće zlo kada postane vladina organizacija. I po ko zna koji put iste floskule – u Crkvi se mora ćutati, posle patrijarha se ne govori. Nikada Crkva nije uèila ljude ropskoj poslušnosti već je od robova stvarala ljude, niti je nešto slièno deo neke naše tradicije. Klerikalistička politička mitologija je inače siromašna. Niko ne zna kako će se vraćati imovina Crkvi – koja je oduzeta i koju treba vratiti – a doneli su zakone ili ih spremaju. Iz SRS opominju da “ne treba vraćati imovinu u predizbornoj kampanji”, a svi znamo da će to tako ići. Prvo se donosi “ovaj zakon” – ministar privrede misli na zakon o vraćanju imovine Crkvi – a potom “opšti zakon o restituciji” iako bi valjda trebalo obrnuto da bude – da zakoni proistièu iz Ustava. Najviše se zbunio I. Dačić iz SPS (Politika, 13. 05. 2006) koji doslovce izjavljuje – “Osnovni problem je što treba vratiti imovinu Katoličkoj i Evangelističkoj crkvi koje su držale veliki deo Vojvodine i bile “crkve Nemaca” koji su ubijali građane Srbije”. A upravo je u visokom domu Republike usvojen zakon koji ovim crkvama daje privilegovan status “istorijski priznatih crkava”. Tu već boli glava. U zemlji nema Ustava – do važećeg niko i ne drži – a zakoni se donose palijativno. Ustav bi trebalo da definiše karakter države i oblike svojine ali – tu smo gde smo. Zbunjeni prvi ministar V. Koštunica mirno izjavljuje da je Srbija “već u orbiti Evrope”. Ko može neka razume i neka se time pohvali. Legendarni legalista ne mari za osnovne zakone međunarodnog prava – dali su rok Evropi da će to sa haškim beguncima rešiti negde do oktobra – pa zašto bi mario za domaće zakone kojih se ne treba držati “kao pijan plota”, kako se nekad govorilo. Crkva se uhvatila na udicu političkih klerikalista – prihvatila je ulogu dominantne političke snage. Kada se patrijarh Pavle, u ime svoje i Sinoda kojim predsedava, po Ustavu SPC obratio predsedniku Državne Zajednice Srbija i Crna Gora (8. 05. 2006) S. Maroviću postalo je jasno da mnogo toga nije jasno – ako upravo usvojeni zakoni brane državi da se meša u poslove Crkve šta činiti kada se Crkva umeša u poslove države. Starom patrijarhu su i to više puta priredili. Insistirao je oko himne Srbije i Crne Gore, oko oblika vladavine – opredeljivanjem za monarhiju – i loše je prošao jer su reagovanja bila uglavnom nepovoljna po SPC. I sada se to ponovilo. Nikom razumnom ne smeta briga Crkve za sudbinu naroda i države – potrebno je takve brige još više – ali ako je crnogorski referendum predviđen Ustavnom poveljom DZ SCG to bi i Crkva trebalo da poštuje. Opet stara igra i loš kraj nije teško predvideti sa svim posledicama koje znamo iz dosadašnjih crkveno-političkih “manevara”. Bilo kako da se građani Crne Gore budu opredelili, crkvena jurisdikcija na kanonskom području SPC se neće menjati niti će se menjati ustrojstvo Crkve jer će sasvim normalno postojati crnogorsko-primorska mitropolija ali i SPC koja postoji na istom prostoru. Na crkvama je da u budućnosti – svakako ne tako dalekoj – pronađu oblike saradnje i delovanja. Ovo i ovakvo “preplitanje” nadležnosti Crkve i države trebalo bi da ustupi mesto nečem razumnijem.

No, ili su naše nade bile uzaludne ili su svemoćni komesari u mantijama konačno odlučili da vaspostave jednoumlje koje će biti gore od onog koje smo zapamtili. Sutra ili prekosutra Crkva će delovati i u Crnoj Gori i nije mudro plašiti svet – kako se to čini u ovom pismu – “dalekosežnim posledicama po narod”. Imali smo i “zajedničku državu” za kakvom sada i Crkva vapi pa smo je bacili “u mutnu Maricu” i vreme je da se i u SPC počne razmišljati na drugi način. Jer sa sv. Savom – velikim Evropljaninom svoga vremena – mi možemo u Evropu, ali sa Nikolajem i klerikalcima nećemo stići ni do Batajnice.

Ustavom SPC jasno je definisano ko može biti patrijarh i kako se on bira, ali je važnije hoće li doći do otrežnjenja i do nove svesti.

Otvoreni problemi

I to nije kolokvijalna fraza – zaista su svi krupni problemi i dalje otvoreni. I upravo bi to trebalo da bude glavno – od 40 eparhija, koliko imamo, 23 su van teritorije SCG i naći će se rešenje, ali forsirana klerikalizacija već daje prve – i dobrano gorke – plodove. U banatskoj eparhiji su preokupirani nekakvim “cenovnikom” verskih usluga a evro se obračunava po 90 dinara što je razgnevilo – s razlogom – guvernera Jelašića koji čuva nacionalnu valutu. Jednostavnije bi bilo vratiti se drevnom pravilu kojeg se držala naša Crkva i koje je bilo prihvaćeno u narodu a koje glasi – “Ko oltaru služi od oltara i da živi”. A ne sve ovo što je karikatura te drevne prakse, ako nije i pogubna jagma za novcem.

Još uvek je mnogo politike u Crkvi i mnogo Crkve u politici, a to je problem mnogo važniji od borbe za funkcije i privilegije.

Republika, jun-jul 2006.

Peščanik.net, 01.07.2006.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)