Ovih dana počinje period godine koji traje otprilike dva meseca i u kojem se vlast zajedno sa paradržavnom ekipom (veoma) uspešno brani od jednakosti građana. Kao i uvek, opozicija (sem nekoliko izuzetaka) neće se previše mešati u debatu o Zakonu o istopolnim zajednicama jer podrška zakonu ne daje porast rejtinga, a i u skladu je sa sada već tradicionalnim ponašanjem da se u Srbiji ne mešamo kada nekom krše ljudska prava. Naravno, potpuno je prihvatljivo podržati neku humanitarnu akciju na socijalnim mrežama, ali LGBTIQ osobe (kao i Romi, osobe sa invaliditetom, migranti itd.) i dalje dobijaju tek retku podršku od onih koji ne kalkulišu kako će se to odraziti na njihov biznis, brend ili popularnost. Pored ćutljive opozicije (na koju ćemo se vratiti kasnije), večiti pomoćnici vlasti su pripadnici LGBTIQ zajednice koji kao deo formalnog zaposlenja u nekoj instituciji imaju neformalno zaduženje da sabotiraju usvajanje zakona(„zakon nam nije potreban“), te one koji se u javnosti najviše zalažu donošenje zakona. Tu su i oni koji za slične aktivnosti prihode dobijaju paradržavno (projekat, funkcija, marketinška agencija). Na kraju, tu je grupa pametnih, pristojnih i najčešće dobronamernih ljudi koji nesvesno doprinose slabljenju borbe za jednakost. Prvi deo ove grupe su oni koji svaki sastanak sa predstavnicima bilo koje institucije vide kao „rad za Vučića“ (iako možemo diskutovati o tome da li neki sastanci posle svih ovih godina imaju smisla). Drugi deo grupe je šareniji i tu su oni koji kritikuju različite elemente Beograd Prajda kao ključnog metoda za unapređenje položaja LGBTIQ zajednice u Srbiji. Više od decenije ponavljam da je svaka konkretna kritika uvek dobrodošla i da smo zahvaljujući dobronamernim sugestijama ispravili greške i mnogo toga unapredili ili promenili. Međutim, tekstovi (ili postovi na mrežama) puni mržnje uvijeni u formu zabrinutosti za „kvalitet Prajda“ su nešto sasvim drugo. Ne mogu da se odlučim da li je zaključak (ovakvih tekstova) da će Beograd Prajd procvetati tako što ćemo ISKLJUČITI par osoba i jednu organizaciju veći populizam od blesave ideje da se ZABRANI prisustvo ambasadama, gostima iz regiona i medijima. Sve u svemu, svaka vlast voli kada se od glavnog metoda neke borbe za ljudska prava napravi nešto kontroverzno.
Kao i svake godine, nakratko ćemo imati otvoren „prozor“ u javnom prostoru (uglavnom u medijima), u kojima će LGBTIQ aktivisti biti (bukvalno) prinuđeni da objašnjavaju zašto zajednički život sa nekim koga vole više ne sme biti ilegalan/neregulisan. Moraće da objašnjavaju da samo traže da njihove porodice (koje već postoje) postanu i deo pravnog sistema. Verovatno će jedno od pitanja u svakom jutarnjem programu biti i „Kako komentarišete činjenicu da je Ministarka za brigu o porodici Milica Đurđević Stamenkovski?“. A ta ministarka će verovatno u to vreme obavestiti javnost da zajednica dve osobe istog pola nije porodica. Svako od nas će u stvari dobiti najviše polovinu planiranog vremena za gostovanje, jer će preko puta sedeti neka nova ili stara beskrajno homofobična osoba sa dozom mržnje prema LGBTIQ zajednici koja je pažljivo odmerena kako gledaoci ne bi osetili bilo kakvu empatiju sa problemima zajednice. To znači da ta osoba neće pozivati na ubistvo, nasilje ili proterivanje, ali će svaku dalju ideju normalnog života za pripadnike/ce LGBTIQ zajednice proglašavati za čist luksuz. Autorima ovih emisija i posle dve decenije ne možete objasniti da to nije simpatično „sučeljavanje mišljenja“. Time vas teraju da sedite sa nekim ko vam negira ljudska prava. Iznova ćemo gledati fotografije golih muškaraca sa nekog Prajda daleko od Srbije, slušati pitanja o bezbednosti (iako je to pitanje za policiju koja uvek može da obezbedi svaki skup) i morati da komentarišemo netačne vesti kako je u Nemačkoj roditeljima zabranjeno da se izjašnjavaju kao mama i tata. Relativno neutralna pitanja će biti „Kada ćemo dobiti Zakon o istopolnim partnerstvima?“ (Iako ne postoji niko kome nije jasno da to isključivo zavisi od odluke trenutnog Predsednika.) Ili, „Šta možemo da očekujemo tokom Nedelje Ponosa?“ Na kraju, malo prostora će ostati za pitanja o tome kako žive LGBTIQ osobe u Srbiji, koji su problemi i objašnjenje zahteva koje zajednica skoro deceniju upućuje vlastima u Srbiji. Naravno, u medijima „bliskim vlastima“ kao predstavnike LGBTIQ zajednice često ćemo gledati i pomenute paradržavne aktere koji će nam objašnjavati da situacija nije tako loša, da je u EU mnogo gore. Oni će pozvati da se ne ide na Beograd Prajd i kritikovaće aktiviste kao neku vrstu nerazumnih ekstremista. Oni će izbegavati da označe vlast kao odgovornu što zahtevi nisu ispunjeni, pa će prosečni gledalac po ko zna koji put zaključiti da su to „pederska posla“ i da se verovatno „svađaju oko para“.
Nekoliko institucija koje u mandatu imaju LGBTIQ zajednicu verovatno će se sastati uz prisustvo međunarodne zajednice i LGBTIQ organizacija i uz brižljivo osmišljenu agendu koja „ništa ne prepušta slučaju“ će nam „podvući važnost konstantnog unapređivanja položaja LGBT zajednice“ i da je „potrebno unaprediti zakonodavni okvir za LGBT zajednicu“. Svakako neće biti pomenuto ko je odgovaran za donošenje zakona niti gde je politička volja. Umesto toga ponovo ćemo slušati da treba da „radimo zajedno“, iako su sve LGBTIQ organizacije i eksperti uvek tu ako za bilo koji od zahteva postoji politička volja. Vreme će na ovakvim skupovima biti utrošeno i na davanje više prostora onim delovima istraživanja o stavovima javnog mnjenja koji pokazuju da je situacija loša, dok će se svesno zanemarivati delovi izveštaja koji su pozitivni i relevantni za usvajanje zakona. Na primer, preko 2/3 građana podržava nasleđivanje, imovinsku jednakost, zdravstvenu zaštitu istopolnih parova, dok posetu bolnicama podržava čak 76 posto njih. Naravno, lakše je odložiti usvajanje zakona ako se tvrdi da to „narod neće“, nego kroz analizu pozitivnijih delova istraživanja tražiti način da građani bolje razumeju potrebe LGBTIQ zajednice. Za nas koji se bavimo ovom temom, stvar je oduvek jasna – svako istraživanje je pokazalo da dve stvari imaju ogroman pozitivan efekat na građane – prvo, vidljivost onih koji pripadaju zajednici (zato i pravimo Prajd); i drugo, činjenica da neko u svom okruženju ima nekog ko pripada zajednici.
Opozicija će u ovom periodu verovatno biti uporno na odmoru koji će je sprečiti da konkretnije podrži LGBTIQ zajednicu. Oni koji to budu činili neće biti previše glasni i trudiće se da podrška bude „u malim dozama“. To će biti bez previše detalja, sa par poruka na društvenim mrežama i bez pozivanja članstva da dođe na Prajd. Na kraju ćemo imati predstavnike gotovo svih opozicionih političkih partija na šetnji i o tome će mediji uredno izvestiti, pa će delovati kao da je podrška velika. Umesto toga, svi opozicioni poslanici mogli bi zajedno uputiti u skupštinsku proceduru Zakon o istopolnim zajednicama i Zakon o rodnom identitetu, kao što su to ranije činili LDP i ZLF. Ovakav potez morao bi biti vidljiv u medijima i tokom skupštinske rasprave, na način koji ne bi ostavljao dileme o podršci poštovanju ljudskih prava ove zajednice.
U ovakvom okruženju ćemo stići i do Nedelje ponosa sa šetnjom 7. septembra 2024. godine. Iako bi tokom Nedelje ponosa trebalo da se organizuju različiti (relevantni) događaji za LGBTIQ zajednicu ili oni koje kreiraju njeni pripadnici, fokus će biti na nekoj od loših izjava nekog političara (na primer gradonačelnik Šapić se bez potrebe isticao u toj disciplini). Na Prajd šetnju će se, zahvaljujući nekažnjenom govoru mržnje, i dalje gledati kao na nešto „preterano“ i „rizično“, dok će organizatori nastojati da se drže formule svakog prajda u svetu (We celebrate, we demonstrate). Iako Prajd ima jasno definisane zahteve i koncept, to je događaj od kog se u Srbiji očekuje bukvalno sve – od toga da bude radikalno politički, do toga da ne provocira javnost previše. Očekuje se da utiče na vlast da usvoji zahteve, da skup bude potpuno bezbedan i da Grad Beograd organizaciono pomogne, ali da sa druge strane nema komunikacije sa vlastima. Očekuje se i najbolji mogući koncert uz šarenu šetnju, ali i protest uz dosta parola i ponavljanja zahteva vlastima. Od Beograd Prajda se očekuje mnogo stvari koje uvek i svuda koštaju, ali da ne prima donacije. Neko ne voli one od ambasada, a nekom se ne sviđaju one od kompanija. Ako na šetnji nema predstavnika vlasti i međunarodne zajednice, dobija se kritika da su „organizatori nesposobni“, a kada su tu, onda smo trebali da im „zabranimo dolazak“. Na prošlogodišnjoj šetnji se (konačno) svima svidelo sve. Delovalo je kao čudo, ali je onda stigla „zamerka“ da je na šetnji „bilo puno Rusa i Ukrajinaca“. Umesto ponosa zbog ove činjenice, ponovo smo se vratili na ideju da naša jednakost zavisi od isključivanja nekih drugih koji su u lošijoj poziciji od nas.
I ove godine ćemo napraviti najbolji mogući Prajd u ovim okolnostima i zahtevati od države da ispuni dobro poznate zahteve. Iako neki od njih nisu nimalo politički osetljivi (na primer, Izvinjenje svim građanima Srbije koji su pre 1994. godine bili sudski i na druge načine progonjeni zbog svoje seksualne orijentacije i rodnog identiteta), a drugi veoma jednostavni (Brza i adekvatna reakcija državnih organa i javna osuda predstavnika vlasti na govor mržnje i zločine motivisane mržnjom prema LGBT+ zajednici) vlast će se i ovaj put uspešno odbraniti od ideje jednakosti za jedan deo građana Srbije. Sa druge strane, uz pomoć medija će uspeti da ubedi većinu građana da je u pitanju još jedna nerazumna ekstremna grupa sa nečasnim namerama.
Autor je direktor Civil Rights Defendersa za Evropu.
Peščanik.net, 16.07.2024.
LGBTQIA+
