Postoji mnogo populističkih narativa koji Srbiju prate sada već decenijama i umesto da vremenom postanu besmisleni zbog dostupnih činjenica, pojavljuju se neverovatno često i uz sve manju reakciju javnosti. Jedna od posledica odsustva reakcije je i sve češće prihvatanje potpunih neistina kao činjenica ili makar tvrdnji u kojima „mora da ima neke istine“. Iako imamo mnogo dobrih primera, ovih dana je po ko zna koji put aktuelna priča o organizacijama, grupama i pojedincima (studentima) koji dobijaju novac iz inostranstva.
Važno je postaviti okvir ovog narativa. Prvo, oni koji ga šire (uključujući i predstavnike vlasti) često otvoreno optužuju Zapad za davanje novca. Gotovo po pravilu optužbe ne sadrže informacije iz koje tačno zemlje dolazi novac, koliko tačno novca i kada, od koga (donatori mogu biti državni ili privatni), a veoma retko i neprecizno se saopštava i ko je tačno dobio novac, da li je to možda bilo u gotovini ili preko računa. Ovo poslednje nije samo nebitni detalj, jer dobijanje novca preko računa (praksa za sve NGO u Srbiji) znači da institucije imaju apsolutni uvid u tokove novca, a da organizacije podnose izveštaje koji su dostupni i na APR. Što se tiče aktivnosti koje se finansiraju, uvek se navode dve krajnje neprecizne formulacije – „da ruše Srbiju“ ili „da ruše vlast“ (trenutna verzija ove druge je „ruše Vučića“). Kad se uz ove aktivnosti doda (ponovo neprecizna) informacija da taj novac daju „strane službe“, većina će poverovati da se radi o nekoj verziji Ratova zvezda u kojoj zla Imperija hoće da porobi malu slobodoljubivu Srbiju. Čak i onaj pristojniji svet koji nije preterano sklon teorijama zavere će poverovati da možda sve to nije tačno ali da sigurno u svemu ima neke istine. Problem je što je u stvari istina jako dosadna – niko ne ruši Srbiju, a zemljama Zapada je stalo da Srbija i sve zemlje regiona budu što stabilnije. Tako će dobiti još razvijenih zemalja u susedstvu sa kojima mogu da trguju i razvijaju biznis, umesto da izdvajaju novac za humanitarnu i drugu pomoć (primer Istočne Evrope). Naravno, u svemu tome dosta puta prave nepotrebne greške, ali se donatori svakako ne bave uništavanjem institucija. S druge strane, Rusija i Kina mogu biti potpuno spokojne. Uprkos Sputniku i programima kao što je onaj na TV Happy, niko ne veruje da njihove službe rade nešto loše, da iza njihovih aktivnosti stoji „nešto“ ili „neki novac“, već postoji neverovatna predrasuda da se ne bave širenjem uticaja ili podrivanjem stabilnosti Srbije. U protekle dve decenije veoma retko smo čuli da su nešto uradile ruske službe, dok se kineske gotovo i ne pominju.
Ključno je demistifikovati toksični narativ o dobijanju novca. Različiti donatori iz zemalja Zapada (ministarstva spoljnih poslova, agencije za razvoj, ministarstva drugih zemalja), privatni donatori (koji uglavnom funkcionišu globalno) i multilateralne organizacije u kojima je Srbija član ili želi biti (UN i njene agencije, OSCE, Savet Evrope i EU) daju puno novca različitim akterima u Srbiji. Međutim, prva i najbitnija tačka je da taj novac nije namenjen nikakvom rušenju ili cepanju Srbije, rušenju vlasti ili Vučića, za „obojene“ revolucije, niti da bi Srbi bili proglašeni za „genocidni narod“ – već izgradnji institucija koje će biti garant da svako ko živi u Srbiji ima pristup pravdi, da ima različite informacije o važnim društvenim pitanjima, da je korupcija na nekom „prihvatljivom“ nivou (i da se protiv nje bori sistemski), da se sa ratnim zločinima suočavamo (a ne da ih negiramo), da ima mesta za različite manjine u društvu (a ne da se foliramo kako nemaju nikakvih problema), da oni koji sprovode zakon (policija, tužilaštvo i sudovi) mogu raditi svoj posao prema zakonima, a da su izbori fer i slobodni. Sve nabrojano dovelo bi do toga da postoji dobro okruženje za ekonomski razvoj, ali ne po svaku cenu (npr. uz zaštitu životne sredine). Naravno, postoji veliki broj programa koji se tiču žena, mladih, umetnosti, stručne saradnje različitih aktera, pomoći izbeglicama itd.
Sledeća bitna tačka je ko dobija novac? Nasuprot popularnom mišljenu da novac uglavnom dobijaju nezavisni mediji i NGO, istina je da najveća količina stranog (zapadnog) novca ide direktno različitim institucijama u Srbiji. Projekti koji su na ovaj način finansirani su različiti, a promišljanje njihove promenjive efikasnosti zahteva poseban tekst. Samo mali deo novca iz ovih izvora zaista odlazi organizacijama, medijima i medijskim udruženjima kao rezultat veoma jasnih i javno dostupnih konkursa, na osnovu različitih procedura i uz česte revizije. Nijedna procedura nije savršena, ali se konačno mora napustiti nametnuto osećanje stida i sramote zbog finansiranja projekata iz inostranstva.
Najbitnija tačka je vrsta aktivnosti koja se finansira i o čemu je bilo reči. Kao neko ko više od dve decenije radi u organizaciji sa sedištem u Švedskoj koja pomaže različite organizacije u celom svetu, pa i na Balkanu, nikada nisam dobio nikakvu instrukciju bilo koga u vezi toga koga da podržimo, a koga ne. U te dve decenije sam se nebrojeno puta sastajao sa onima koji rade u švedskim ambasadama u regionu, ministarstvom u Stockholmu, drugim ambasadama, međunarodnim organizacijama itd. Nikada nisam čuo da neko želi bilo šta destruktivno bilo kojoj od zemalja u regionu, a pogotovo ne nekakve revolucije i rušenja vlasti. Da demistifikujem i pomenute sastanke – najveći deo vremena je u stvari razmena mišljenja i viđenja povodom onoga što se trenutno dešava u nekom društvu (učesnici sastanka često to vide na svoj način). Gotovo uvek u protekle dve decenije, cilj na koji su fokusirani svi donatori (privatni i državni) je da svih šest zemalja Zapadnog Balkana postanu članice EU. Dakle, svi koji su prisutni kao izvor finansiranja imaju strategije i slične dokumente iz kojih proizlazi šta vide kao problem u nekoj zemlji i koje aktivnosti će podržati kako bi se ti problemi rešili. Nipodaštavanje programa i projekata kroz tvrdnje da su to „navodni projekti demokratizacije“ je besmisleno, ali je očigledno da uz prikladne „analitičare“ izaziva željeni efekat – verovanje da u svemu ovome nisu čista posla.
Nepristajanje na ovaj i druge populističke narative jedna je od važnih potreba društva u Srbiji. On je teško odvojiv od sveprisutne ksenofobije i omiljenih teorija zavere, ali lek za njega nije ćutanje, stid i sramota zbog finansiranja različitih projekata iz stranih izvora, već činjenice i istina, bez obzira koliko se to nekad činilo dosadnim ili neverovatnim za jedan broj građana.
Autor je direktor Civil Rights Defendersa za Evropu.
Peščanik.net, 17.12.2024.
