Ovaj ogled ima za cilj da predstavi kratku hronologiju događaja vezanih za uspostavljanje kontrole ruskog energetskog giganta “Gasproma” nad gasno-naftnim resursima u Srbiji, sa posebnim akcentom na događaje od pre 2004. godine, kako bi se predstavljanjem kratke istorije odnosa podsetilo na to koje su ličnosti učestvovale u uspostavljanju ove dominacije. Analizom događaja, zvaničnih dokumenata i medijskih izvora i drugih prikupljenih materijala, obuhvaćeni su političko-ekonomski potezi vladajućih elita iz kojih se vide određene nepravilnosti u donošenju odluka na štetu interesa građana Srbije, a na korist ostvarivanja strateških geopolitičkih ciljeva “Gasproma” i Ruske Federacije. Na osnovu svega toga sa sigurnošću se može tvrditi da su određene političke blokove u Srbiji u odnosima sa “Gaspromom” vodili neki drugi interesi, a ne interesi građana, kao i da za ogroman broj indicija za pričinjene zloupotrebe niko nikada nije odgovarao.

Da se srpsko-ruski odnosi odavno percepiraju emotivno može pokazati i činjenica da u Srbiji veliki broj publicista nije smatrao da bi trebalo javno da se oglasi i analizira ove odnose. Ukupan broj tekstova objavljenih u štampi i na internetu teško da se može i prebrojati. Prof. Miroslav Jovanović1 kaže da je srpski javni diskurs u 99 odsto slučajeva preplavljen tekstovima ili izjavama koje se jasno svrstavaju u jednu od dve mitološke matrice: u onu o Rusiji kao “zaštitnici”, odnosno u onu o Rusiji kao “izvorištu svih zala”. I to je ono što je pogrešno, jer je time čitav problem relativizovan i postavljen u okvire ideologija, pa su tako jedni gurali “Gaspromu” u ruke kompletnu domaću energetiku, i ko zna šta još, a drugi vikali drž’te lopove i nećemo saradnju s okupatorom Putinom.

Ali problem je mnogo kompleksniji od te trivijalne dihotomije, jer direktno pogađa živote građana, i to ne u smislu ekonomskog patriotizma i odbrane apstraktnih nacionalnih interesa i resursa, već u smislu odbrane ekonomskih interesa građana. Retko ko je stvarno baratao faktima kada je branio jednu ili drugu tezu. Pored toga što je uvoz gasa najvažniji element spoljnotrgovinske razmene Srbije i Rusije i ujedno jedini trenutno nama dostupni izvor gasa, brojke ipak jasno govore da Srbija i danas plaća previsoku nabavnu cenu gasa. Ona prelazi 600 dolara po toni, uprkos ovim specijalnim vezama sa “Gaspromom”. Na uvoz gasa iz Rusije samo 2009. godine potrošili smo preko 615 miliona dolara, što je bilo 31 odsto ukupnog uvoza iz te zemlje, dok je to 2005. godine bilo samo 345 miliona dolara. Drugim rečima, ako je prosečnom radniku danas potrebno duplo više vremena da bi platio potrošen gas, onda je država bila dužna da pronađe hitna alternativna rešenja u korišćenju energija, a ne da nas gura u još veću zavisnost, pod izgovorom razvoja i buduće sjajne zarade od nekakvih tranzitnih taksi.

Upoređivanjem nabavnih cena ruskog gasa vidi se da ga Srbija nabavlja po najvišoj ceni u regionu, pa se postavlja logično pitanje kakvu bismo cenu plaćali da nismo u ovom tzv. povlašćenom odnosu sa Rusima. Jedno je ako odnose sa “Gaspromom” gledamo iz ugla rusofila, a drugo iz ugla rusofoba, ali ako pogledamo statistiku videćemo brojke koje ne lažu. Kao što ne lažu ni vlasnički udeli u zajedničkim preduzećima sa “Gaspromom”, u kojima Srbija za razliku od ostalih, takođe energetski zavisnih zemalja, ima svuda manjinske udele – od “Jugorosgasa”, NIS-a, Banatskog Dvora i Južnog toka.

Istorijska podela po posredniku

U tom smislu čitava dvadesetogodišnja istorija odnosa Srbija–”Gasprom” može da bude podeljena na nekoliko perioda koji se upravo mogu posmatrati kroz jedno te isto pitanje – postojanje posredničke firme za uvoz ruskog gasa. U prvim godinama uspostavljanja saradnje tokom kojih su postavljeni principi energetske zavisnosti, od 1992. do 2000. godine, uvoz ruskog gasa išao je preko posrednika “Progresgas trejding”, mešovite firme “Progresa” i “Gasproma”. Taj period bi se slikovito mogao označiti periodom Marjanović–Černomirdin, kada je gas nabavljan za proviziju od oko 1 odsto. Od 2000. pa sve do 2004. godine NIS je direktno uvozio gas od “Gasprom eksporta” u Rusiji i građani nisu plaćali nikakvu proviziju u ceni gasa. Taj period je obeležila politika premijera Zorana Đinđića, koji je posao sa gasom posmatrao prilično pragmatično. I na kraju treći period, koji traje od 2004. do danas, iako je tek od kraja 2006. godine ponovo uveden posrednik. To je ovog puta bila mešovita rusko-srpska firma “Jugorosgas”, prvenstveno osnovana za izgradnju gasovoda, koja je počela da naplaćuje proviziju od oko 4 odsto. Tokom tog perioda “Gasprom” je potpuno formalizovao energetsku zavisnost Srbije i preuzeo gasno-naftne infrastrukture u Srbiji. Taj period označavaju Putin i Koštunica.

Nedostupnost i netransparentnost dokumenata

Značajan deo dokumentacije o odnosima Srbije i Rusije na planu saradnje u oblasti nafte i gasa ni posle toliko godina nije dostupan za javnost. Nemoguće je dobiti precizne informacije od državnih organa i javnih preduzeća o finansijskim aspektima poslovanja sa ruskom stranom. “Gaspromova” politika u gotovo svim zemljama uvoznicama ruskog gasa bila je zasnovana na principima zaključivanja “tajnih” međudržavnih sporazuma, kojima se definiše saradnja na minimum četvrt veka, pa ta netransparentnost ne treba nikoga da čudi. Sporazume su morali da “aminuju” politički subjekti, uvažavajući mnoge druge aspekte odnosa, pa je zato i logično što su često više poprimali karakter političkih a ne ekonomskih odluka. Ali u zavisnosti od potencijala zemlje i spremnosti onih koji pregovaraju da se izbore za što povoljniji položaj zavisi i cena koju će plaćati građani te zemlje.

Ova tajna priroda saradnje oduvek je bacala sumnju na to da su rusko-srpski predstavnici često razgovarali univerzalnim jezikom, jezikom korupcije. Ipak, nikada nijedan dokaz za te tvrdnje nije predstavljen, niti je bilo ko zvanično optužen, iako su se istrage vodile jednako i za Marjanovićev period, ali i za doba Koštunice. Možda je ta netransparentnost bila prisutna zbog snažne veze “Gasproma” i KGB-a, nekada moćne ruske obaveštajne službe. KGB je prestao da postoji kada je “Gasprom” rođen, a te strepnje su posebno bile pojačane od dolaska na vlast Vladimira Putina, bivšeg agenta te službe. Nije tajna da širok krug političara i tajkuna u Rusiji svoje korene ima u toj službi. Zato se i u mnogim evropskim zemljama pojavio strah od energetske zavisnosti i monopolizacije tržišta, ali i kao “gaspromofobija”, jer su se poslovi ovog energetskog džina tokom devedesetih i kasnije prilično ubrzali i raširili, pa su se u prozapadnom svetu pojavile ozbiljne strepnje da će Rusi pod svoju ekonomsku čizmu staviti pola Evrope.

Energetika u službi političkih interesa

Međutim, treba otvoreno reći da Rusija nije prva zemlja koja je svoje energetske resurse stavila u službu političkih i ekonomskih interesa, jer su i EU i SAD često koristile energetiku kao svoj spoljnopolitički alat. Ipak, treba imati u vidu da su one dosta retko primoravale svoje neposredne susede na neke nepristojne ponude. Na kraju krajeva, najveći broj ratnih sukoba u XX veku vodio se baš zbog energetskih resursa. Ali, kako se Srbija uvek nekako pronađe u sukobu značajnih svetskih sila, postavlja se pitanje zašto predstavnici Srbije nisu vodili računa o interesima građana. Ovako, em smo se odrekli principa slobodnog tržišta, em smo svrstani u najnepovoljniju grupu zemalja koje gas plaćaju daleko iznad svetske cene.

Prema analizi Kita Smita, Kremlj je godinama unazad sistematski gradio i negovao kulturu prijateljskih interesnih grupa, kako u zemljama bivšeg istočnog bloka, tako i zapadnoj Evropi, koje su imale značajne finansijske koristi od formalnih i neformalnih veza sa ruskim državnim energetskim kompanijama. Zbog toga su mnogi počeli da govore o ogromnom političkom riziku u smislu direktne zavisnosti od ruskog gasa. Tako su u Nemačkoj neki članovi SPD dobijali pozicije u ruskim kompanijama, pa je i sam Gerhard Šreder, nekadašnji nemački kancelar, danas predsednik Upravnog odbora Severnog toka zajedničke kompanije “Gasproma” i nemačkih firmi. Nekadašnji ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer takođe ima poziciju u “Gaspromu”. U Italiji su poslanici odbijali da potvrde zajedničke poslove italijanske gasne kompanije “Eni” i “Gasproma”, kada se saznalo da Berluskonijev prijatelj Bruno Mentasti-Granelli ima akcije kompanije “Central Energy Italian Gas Holding”, koja treba da učestvuje u izgradnji Južnog toka. Veze italijanskog premijera Berluskonija nedavno je potvrdio i sajt Wikileaks, objavljivanjem depeša u kojima američke diplomate iznose tvrdnje da će Berluskoni profitirati od zajedničkog posla “Eni” i “Gasproma”. Smit navodi primere direktne korupcije u Poljskoj, Austriji, Švedskoj, Finskoj i dr., ali ono što je zajedničko građanima ovih zemalja jeste to da svi plaćaju daleko nižu uvoznu cenu gasa od građana u Srbiji.

“Gasprom” kao politička životinja

“Gasprom nije gasna kompanija već je politički kolos koji se našao u poslu s gasom. On se ne ponaša kao deo biznisa ili normalna gasna kompanija. “Gasprom” je politička životinja koja živi zahvaljujući svojoj monopolskoj poziciji i sasvim je organizovana da očuva taj monopol”, kaže Dejvid G. Viktor2 sa Univerziteta Stenford. Ali kako ispravno razumeti ovog globalnog privrednog giganta u kojem većinski kapital ima ruska država sa oko 50,002 odsto akcija. To vlasništvo podrazumeva Rusku državnu direkciju za imovinu sa 38,373 odsto akcija, kao i udele državnih ruskih kompanija “Rosneftgaz” od 10,74 odsto i “Rosgazifikatsiya” od 0,889 odsto. Ostali akcionari imaju manje udele. Zato su i današnji najvažniji predstavnici “Gasproma” ruski državnici i direktori. Predsednik Upravnog odbora je Viktor A. Zubkov, koji je i zamenik premijera Ruske Federacije, dok je izvršni direktor “Gasproma” Aleksej Miler, koji je i zamenik predsednika Upravnog odbora, dok se u Upravnom odboru “Gasproma” uvek nalazi još poneki ministar ekonomije i energetike.

Svoju pravu moć “Gasprom” duguje eksploataciji prirodnog gasa, čime se prevashodno bavi, ali se bavi i njegovom distribucijom i skladištenjem, prodajom na ruskom i globalnom tržištu, od čega godišnje ostvari prihod od preko 100 milijardi dolara. Samo u Rusiji “Gasprom” zapošljava preko 376 hiljada radnika, dok godišnje proizvede preko 550 milijardi kubika gasa.

“Gaspromovi” sinovi, ćerke i unučići

Međutim, najveće interesovanje, posebno stranih novinara, uvek je budila činjenica da i danas u okviru “Gasproma” posluje najmanje 180 povezanih ćerki kompanija širom sveta, koliko ih je izlistano na zvaničnom sajtu “Gasproma” www.gazprom.ru. “Gasprom” se prema tim informacijama, pored energetike, bavi i mnogim drugim industrijskim sektorima, uključujući finansije (Gazprombank), medije (Gasprom media) i avijaciju. Među 180 “Gaspromovih” podružnica nalaze se srpski “Jugorosgas” i “Progresgas trejding” i, naravno, Naftna industrija Srbije. NIS je zapravo deo sistema “Gaspromnjefta”, firme koja se matično bavi proizvodnjom nafte, a takođe je deo “Gasprom” grupe. “Progresgas trejding” je takođe u sastavu “Gasproma” i to kao deo “Gasprom eksporta”, koji je posebna firma za izvoz gasa iz Rusije, i “Gasprom komplektacije”, koja je zasebna “Gasprom” firma za opremu. Formalni vlasnici “Jugorosgasa” iz sistema “Gasproma” su “Gasprom eksport”, i “Central Me Energy & Gas Ag” iz Austrije, koja je deo “Centrex Europe Energy & Gas Ag”, a ona u vlasništvu Gasprombank.

Samo iz ovih primera vidi se da je gotovo nemoguće ući u trag svim firmama “Gasproma”, a time i zastupnicima njihovih interesa, iako je najveći broj ovih podružnica objavljen na zvaničnom sajtu. Nekadašnji novinar lista Novaya Gazeta Roman Šlejnov, a danas dopisnik Financial Timesa iz Moskve, bavio se istraživanjem poslovanja “Gasproma” za Scoop. On kaže da su poslednjih godina podaci o mreži “Gaspromovih” preduzeća širom sveta prilično dostupni, što nije bio slučaj za vreme od pre desetak godina. Međutim, ono što je primetio jeste to da je većina ljudi oko “Gasproma” u nekoj vezi sa premijerom Vladimirom Putinom.

“Progresgas trejding” – prethodnica “Jugorosgasa”

Istorija odnosa Srbija (Jugoslavija)–”Gasprom” kreće od vremena uspona Slobodana Miloševića. Nekoliko godina pre osnivanja danas mnogo poznatijeg “Jugorosgasa” osnovana je prva mešovita srpsko-ruska gasna kompanija “Progresgas trejding”. Pre 19 godina, 26. marta 1992. godine, Mirko Marjanović, u svojstvu direktora “Progresa”, i njegov tada dugogodišnji prijatelj Viktor Černomirdin, kao direktor “Gasproma”, osnovali su društvo sa ograničenom odgovornošću pod nazivom “Progresgas trejding”, s ukupnim kapitalom od 100 hiljada dolara. Formalni osnivači bili su “Gaseksport” sa ruske strane i “Progres” sa srpske, koji su na po pola razdelili udele u kompaniji i taj odnos učešća kapitala je uz manje modifikacije praktično održan do danas. Zajednička srpsko-ruska firma “Progresgas trejding” bila je osnovana za poslove posredovanja u nabavci ruskog gasa za tržište Savezne Republike Jugoslavije po principu barter aranžmana i tim poslom se bavila sve do kraja 2000. godine, kada joj je Đinđićeva vlada ukinula posrednički položaj.

Koliko su pozicije i uticaj ljudi koji su formirali ovu zajedničku kompaniju za trgovinu gasom bili važni govori činjenica da su osnivači vrlo brzo nakon toga postali premijeri vlada svojih zemalja. Černomirdin je dva meseca nakon osnivanja “Progresgas trejdinga” postao prvo zamenik predsednika Vlade Ruske Federacije zadužen za gorivo i energiju, da bi već u decembru te godine postao predsednik Vlade Ruske Federacije i na tom mestu se zadržao sve do 1998. godine. On je zapravo i pravi otac “Gasproma”, koji je 1989. godine osnovao pretvarajući Ministarstvo za gasnu industriju u Državni gasni koncern “Gasprom”. Mirko Marjanović, do tada glavni trgovac spoljnotrgovinske firme “Progres”, postaće premijer Vlade Srbije u martu 1994. i takođe će imati dva mandata.

Baš na primeru PGT-a vidi se da su Rusi od prvog dana imali na umu da kroz vlasništvo nad firmama u stranim zemljama ostvaruju ličnu korist za svoje funkcionere. Posrednik u prodaji gasa morao je biti pod njihovom kontrolom, kako bi bili i prihodi, jer su kao i danas imali funkcije u srpskom preduzeću. Marjanović je, pored toga, napravio širi dil i sa ljudima iz Miloševićevog bližeg okruženja, pa je Šainovićevu podršku poslu platio time što je na čelo PGT-a postavio Toplicu Nedeljkovića, koji je do tada bio pomoćnik Šainovića u Ministarstvu energetike. Nedeljković će se dugo zadržati na tom mestu i postaće jedan od Marjanovićevih najbližih saradnika i kasnije će predstavljati PGT u “Jugorosgasu”.

PGT je monopolom na uvoz ruskog gasa u tim godinama, kažu, ostvarivao godišnje oko 10 miliona dolara čistog profita, pošto je mogao NIS-u da naplaćuje veće troškove nego što su realni. Neke čak bez ikakve pravne osnove, kao što je tranzit gasa kroz Ukrajinu. Uvek je na deviznu osnovu primenjivao “crni kurs”, tako da su ti troškovi bili veći za 4 do 5 puta, a sve su to plaćali potrošači gasa u Srbiji. Firma je uživala razne pogodnosti u dobijanju robnih kvota, u usmeravanju carine i sredstava Fonda za razvoj Srbije za plaćanje gasa, pa se zbog podrške režimu Miloševića nalazila i na crnoj listi. Međutim, ni danas nisu poznati finansijski aspekti poslovanja PGT-a za to vreme prve faze saradnje sa “Gaspromom”. Činjenica je da su iza ove firme ostala dugovanja za ruski gas, zbog kojih su tokom 1999, a potom i prvih dana posle demokratskih promena Rusi pretili da će ukinuti isporuke gasa. Srboljub Ilić, koministar za energetiku u prelaznoj Vladi Srbije posle demokratskih promena 2000. godine, izjavio je tada da je iznos neizmirenog duga PGT-a prema Rusima 172 miliona dolara.

Neki poznavaoci poslovanja “Gasproma” u zemljama van Rusije kažu da ova kompanija svoje ćerke firme često ostavi da “spavaju” pa ih zbog nekog aktuelnog posla aktivira. U Srbiji bi to moglo biti povezano sa raznim poslovima. Interesantno je da PGT i dalje regularno posluje u Srbiji, mada nije poznato kako ostvaruje prihode, ali udele sa ruske strane poseduju “Gasprom eksport” iz Moskve i “Gasprom komplektacija” sa po 25 odsto, dok je današnji vlasnik 50 odsto ove kompanije sa srpske strane JP “Srbijagas”. Nedavno je postojala šansa da Srbija i u tom preduzeću izgubi kapital, ali su od strane “Srbijagasa” u tom primeru na vreme otkupljene akcije “Progresa”. Međutim, direktor PGT-a je Vladimir Koldin, koji je takođe direktor “Jugorosgasa”, i firma se i dalje formalno nalazi u “Progresovoj” zgradi u Zmaj Jovinoj 8 u Beogradu, gde zvanično radi osmoro zaposlenih.

Izgradnja gasovoda – sledeća faza

Posao osnivanja zajedničke kompanije PGT-a u Srbiji je najavio i početak ozbiljnije izgradnje gasne infrastrukture, bez koje uvoz gasa ne bi ni imao smisla. A kada je 1994. Marjanović izabran prvi put za “direktora” srpske vlade PGT je počeo čak da pravi planove za preuzimanje i gasifikaciju Srbije, iako je to bio posao “Nisgasa” i “Energogasa”. Krajem 1989. godine tadašnji “Energogas”, čiji je danas pravni sledbenik JP “Srbijagas”, od strane Vlade Republike Srbije označen je za nosioca razvoja gasne privrede za deo Srbije južno od Save i Dunava. Izrađen je program gasifikacije Srbije koji je podrazumevao gasifikaciju, ali najviše šansi za izgradnju imali su potezi Niš–Dimitrovgrad i Niš–Pojate.

Međutim, tih godina Milošević je često u goste primao predstavnike ruskog “Gasproma”, obično u društvu predstavnika “Progresa”, direktora Mirka Marjanovića, i već tada se javljaju ideje da Rusi, pored prodaje gasa Srbiji, uđu u izgradnju magistralnih gasovoda. U septembru 1993. Milošević3 je najavio osnivanje konzorcijuma za izgradnju južnog kraka gasovoda kroz Srbiju. Tada je rečeno da je potpisan ugovor o izgradnji gasovoda vrednog 800 miliona dolara, a osnivači konzorcijuma trebalo je da budu mešovito rusko-srpsko preduzeće “Progresgas trejding”, koje je glavni nosilac posla, zatim NIS, “Sartid” i Beobanka. U tadašnjem predsedničkom zanosu Milošević je izjavio da “izgradnja gasovoda počinje u trenutku koji predstavlja prekretnicu u rešavanju jugoslovenske krize”, a zatim ponovo izjavio da “ovaj posao najavljuje početak kraja sankcija”. Ovaj konzorcijum, obradovao nas je tada predsednik, trebalo je da predstavlja jezgro oko kojeg će se okupiti veliki broj srpskih i ruskih preduzeća iz oblasti građevinarstva, mašinogradnje, naftne industrije, trgovine i banaka. Sve u svemu, “Srbija ce moći da dobije sedam puta više gasa nego sada”, a sasvim slučajno poduhvat je najavljen baš pred parlamentarne izbore u Srbiji. Međutim, ruska štampa je odmah objavila da nije potpisan ugovor nego tek “pismo o namerama”. Ipak, sve to vodilo je osnivanju druge zajedničke rusko-srpske firme.

Osnivanje druge zajedničke firme

Niko iz redova tadašnje demokratske opozicije nije mogao da sluti kakve će sve dalekosežne posledice po građane imati još jedan potpis Mirka Marjanovića. Ovoga puta na ugovor o osnivanju druge mešovite srpsko-ruske firme pod nazivom “Jugorosgas”. Ponovo je u svojstvu direktora “Progresa”, ali i kao tadašnji premijer ušao u aranžman koji je trebalo da osigura izgradnju cevovoda Niš–Dimitrovgrad. Vlada Ruske Federacije i Vlada SRJ potpisale su u aprilu 1996. godine Sporazum o saradnji na izgradnji gasovoda na 25 godina, kojim je podržano osnivanje Akcionarskog društva između “Gasproma” i preduzeća koje odredi jugoslovenska strana. Ugovor o osnivanju “Jugorosgasa” potpisan je u junu 1996. godine, između osnivača: “Gasprom” Moskva, NIS “Energogas” Beograd, “Progres” Beograd, “Progresgas trejding” Beograd i Beobanka Beograd, s osnivačkim kapitalom od ukupno 200.000 američkih dolara. Polovinu akcija “Jugorosgasa” dobili su NIS (20 odsto), “Progres” (15), “Progresgas trejding” (10), Beobanka (5), a ostatak “Gasprom”. Naredne godine NIS je u zajedničku firmu “Jugorosgas” uveo finalnu tehničku dokumentaciju za izgradnju magistralnog gasovoda Pojate–Niš–Dimitrovgrad, čija je vrednost procenjena na 3,2 miliona dolara, s obavezom da se konačna cena dokumentacije odredi na osnovu konačne vrednosti izgradnje magistralnih gasovoda. Ali to se nikada nije desilo, jer je “Jugorosgas” 2003. godine samo vratio tehničku dokumentaciju NIS-u.

Istovremeno, Marjanović je sproveo tihu izmenu Zakona o transportu i distribuciji gasa, koji je tada, po pravilu presedana, u suštini davao pravo Vladi da odobrava strane, to jest ruske koncesije na unutrašnjem jugoslovenskom tržištu. Već tada je svima bilo jasno da će u energetici Srbije dominantno mesto dobiti mešovite rusko-srpske firme, da se sprema “južni gasovod” za vezu sa Rusijom preko Bugarske i ko zna šta još. Kao kruna svega, prenosio je tada bugarsku štampu najbolji poznavalac naftno-gasne problematike, novinar Dimitrije Boarov, da Srbija ima šanse da se izbori za ruski naftovod, koji bi trebalo da omogući Rusiji zaobilaženje Bosfora i Dardanela, i izlazak na “topla mora” preko Srbije i Crne Gore (kod Bara).

DOS-a i Đinđićeve vlade

Nova Vlada Srbije, posle demokratskih promena, želela je da potpuno raščisti odnose u nabavci gasa od Rusije, što je rezultiralo time da je gas kupovan direktno od strane NIS-a, a ne preko posrednika. Međutim, te želje bilo je prilično teško realizovati s obzirom na snažan uticaj ljudi Miloševićeve ere, pre svega samog Marjanovića. Već je i Antić, koministar za energetiku i rudarstvo, najavio da PGT od 2001. neće više uvoziti gas za domaće tržište. Antić je krajem 2000. rekao da je na direktnim razgovorima u Moskvi jasno rečeno da Srbija neće prihvatati nikakve posrednike između “Gasproma” i NIS-a – to jest da se insistira da domaće javno preduzeće uvozi i distribuira gas u Srbiji. S tom argumentacijom Rusima je predočeno da provizija PGT-a “naoko” nije bila visoka, ali da su zarade bile bezobrazno velike. Pri tom, novim vlastima je smetalo što je PGT uvozio gas, uzimao proviziju, a nije brinuo što je gas ostajao neplaćen. Dugovi su se gomilali, pa je kumuliran dug osnovna prepreka za uspostavljanje novih odnosa. Gasa tada već u nekoliko navrata nije bilo dovoljno jer je PGT poslovao tako da je gas na unutrašnjem tržištu prodavao dva puta jeftinije od uvozne cene. Zato se o proviziji brinuo mali broj radnika PGT-a, a o dugovima je trebalo da brine država. No, Marjanović nije stigao da s nečim pokrije državne dugove za gas, pa su Rusi u više navrata zavrtali slavine.

Nakon povratka iz prve zvanične posete Moskvi, u februaru 2001. godine, premijer Srbije Zoran Đinđić je izjavio da će od 1. marta biti povećana isporuka ruskog gasa Jugoslaviji, a da je njegova delegacija za glavne ciljeve posete imala povećavanje isporuka ruskog gasa i dugoročnu privrednu saradnju dve zemlje. Đinđić je tada objasnio da su najveću teškoću u pregovorima sa Rusima imali zbog nagomilanih dugova, jer mnogi korisnici u Srbiji nisu redovno plaćali gas, a bilo je neophodno da se otplaćuje kredit koji je Marjanovićeva vlada uzela za otplatu duga Rusima. Međutim, kada je NIS preuzeo direktan uvoz gasa, iz strukture cene eliminisana je cena tranzita kroz Ukrajinu, a špediterske usluge, koje su do tada iznosile od 80 do 100 hiljada maraka mesečno, bile su nula, tvrdio je u avgustu 2001. Boško Samardžić, pomoćnik direktora “Naftagasa”, dela NIS. U NIS-u su bili izračunali da je za prvih šest meseci 2001. godine ostvarena ušteda od oko 9,59 miliona američkih dolara što je zapravo bila zarada PGT-a kao posrednika.

Jako je ilustrativna i scena koju je Đinđić priredio Rusima kada su dugove za gas i naftu SRJ želeli da konvertuju u akcije Naftne industrije Srbije. Rusi su tokom 2001. godine tražili da se nespornih 269 miliona dolara i još spornih 60 miliona dolara za isporučeni gas zameni za akcije naših preduzeća i da već tada postanu (su)vlasnici domaće energetike. Neki načelni dogovor je odmah posle petog oktobra postigao Vojislav Koštunica, tada predsednik SRJ, kada je bio na razgovoru kod Putina. Ipak, premijer Đinđić je Moskvi prezentirao drugu opciju – da se srpski dug za gas prebije sa dugom koji bivši SSSR ima prema nama, što je tada iznosilo oko 500 miliona dolara. Ali, Rusi su ovo odbili i pravdali da je dug prema “Gaspromu” dug korporaciji sa međunarodnim kapitalom, a dug bivšeg SSSR-a je državni dug, pa kao nisu mogle da se mešaju babe i žabe.

Moć Mirka Marjanovića posle pada s vlasti

Paralelno s tim aktivnostima nove vlasti su u okviru različitih istraga zloupotreba Miloševićevog režima pokušavale da prikupe dokaze o zloupotrebama u nabavci ruskog gasa. Ispostaviće se da oko gomile navoda koji su pratili nabavku gasa iz Rusije za vreme Miloševića niko nikada neće odgovarati. U okviru istrage Komisije za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja Mirku Marjanoviću je blokiran račun u švajcarskoj banci, jer se sumnjalo da je na nezakonit način došao do tih sredstava. Na konferenciji za novinare tadašnji ministar finansija Božidar Đelić rekao je da se na osnovu dokumentacije koju su švajcarske vlasti dostavile Komisiji vidi da je Marjanović, u momentu zamrzavanja sredstava u UBS banci u Kjasu, blizu Lugana u Švajcarskoj, imao 1.212.949 švajcarskih franaka. Švajcarska banka je dostavila informaciju da je Mirko Marjanović 23. jula 1991. godine otvorio račun u UBS banci, u delu privatnog bankarstva, koje se bavi bogatim klijentima koji imaju više od milion švajcarskih franaka. Oni koji vode račun 23. marta 1995. godine anketirali su Marjanovića, koji je u to vreme bio predsednik Vlade Republike Srbije. On se, međutim, predstavio kao predstavnik i uvoznik firme BASF za Jugoslaviju, koja je inače veliki proizvođač hemikalija u Nemačkoj. Treba reći da je BASF inače već dvadeset godina najveći partner ruskog “Gasproma” u Nemačkoj, sa svojom ćerkom firmom “Vinteršal”, koja će se prema nekim najavama uključiti u izgradnju Južnog toka.

Rade Terzić, nekadašnji beogradski okružni tužilac u Beogradu, potvrđuje danas da je dokumentacija stigla iz Švajcarske, ali kaže da 2003. godine, dok je on bio u tužilaštvu, nisu uspeli da optuže Marjanovića. Iako su postojale ozbiljne indicije za istragu oko zloupotreba u nabavci gasa, poslova preduzeća “Progres”, ali i fudbalskog kluba Partizan, gde je Marjanović bio predsednik kluba, istraga je trajala sve do njegove smrti 2006. godine, ali optužnica nikada nije podignuta. Moć Mirka Marjanovića u odnosima sa Rusima bila je toliko velika i posle demokratskih promena da se često govorilo o tome da je “Gasprom” smanjio isporuke gasa Jugoslaviji na nagovor Marjanovića, a s obrazloženjem da nisu izmirena dugovanja. Kao posledica toga u Srbiji je posle 2000. godine bilo isključivano daljinsko grejanje. Marjanović je preminuo u februaru 2006. godine, kada je još uvek bio na čelu “Progresa” i “Progresgas trejdinga”, a “Centrex” je već tada imao akcije “Jugorosgasa” baš od PGT-a.

Nova vremena – novi dilovi i provizije

Nakon perioda “zamrznutih” odnosa između Srbije i “Gasproma” tokom kojeg ruska strana nije insistirala da se uvoz gasa u Srbiju realizuje preko neke “Gaspromove” ćerke, nije bilo ni ruskih predstavnika koji su Đinđićevu i Živkovićevu vladu podsećali kakve je dilove prethodno pravio Mirko Marjanović. Međutim, dolaskom koalicije koju je predvodio DSS, a koju je manjinski podržao SPS, novi-stari odnosi sa “Gaspromom” ponovo se uspostavljaju. Još kao predsednik Jugoslavije, Koštunica je navodno u više navrata posredovao kod ruske strane4 da Srbija uopšte od bratske Rusije dobije gas, koji će by the way svakako platiti, kao i dugove iz vremena Miloševića. Ta “opsednutost” u dokazivanju bliskosti sa Rusijom na kraju će rezultirati direktnom pogodbom, kršenjem Ustava, zakona i principa slobodnog tržišta, što će sve biti posledice Naftno-gasnog sporazuma, čiji je najvažniji autor bio Koštunica. U ekspozeu koji je podneo poslanicima pre nego što će prvi put postati premijer, Koštunica je najavio modernizaciju rafinerija, završetak izgradnje gasnih postrojenja, ali pre svega povećanje sopstvene proizvodnje nafte i gasa. Međutim, to se nikada neće desiti. Koštunica će umesto ovih prilično obećavajućih principa u domaćoj energetici, nakon odlaska sa vlasti, ostaviti Srbiju sa potpisanim sporazumom sa Rusima, kojim će im se pod veoma neracionalnim uslovima predati NIS, podzemno skladište gasa Banatski Dvor i buduća gasna infrastruktura. Tokom njegovog mandata počeće i prekomponovanje Naftne industrije Srbije, koje je na prvi pogled izgledalo logično, ali koje će biti priprema Rusima za što jednostavniju privatizaciju NIS-a.

Odmah po stupanju na dužnost predsednika Vlade Srbije, tačnije već u junu 2004. godine, Koštunica se u Moskvi sastaje sa Putinom, kada se nezvanično koncipiraju novi obrisi u politici prema ruskoj energetici, modeli budućih investicija samog “Gasproma” u Srbiji, ali i govori o potrebi značajnijeg prisustva ruskih kompanija na polju energetike u Srbiji. Iako će u delu javnosti tokom prvih godina neki kadrovi Koštuničinog kabineta nezvanično biti protiv saradnje sa Rusima, kao bivši šef kabineta Aleksandar Nikitović, zapravo Koštunica, odmah posle 5. oktobra 2000, zajedno sa preporukama koje je ostavio sam Milošević, preuzeće i saradnju sa Rusima, jer su upravo Putin i Koštunica mnogo pre toga dogovarali modele po kojima bi se srpski dugovi za gas pretvorili u akcije NIS-a, što je Đinđić sprečio. A paralelno s tim nastavljaju se i razgovori sa Međunarodnim monetarnim fondom, pre svega o restrukturiranju javnih preduzeća u Srbiji, kako bi se ona pripremila za privatizaciju, pa tako MMF nije hteo da odobri poslednju reviziju trogodišnjeg finansijskog aranžmana krajem 2005. sa Srbijom sve dok nije bilo jasno da NIS kreće u restrukturiranje.

Stoga je krajem avgusta 2005. Skupština Srbije tankom većinom usvojila tzv. Zakon o NIS-u, kojim je čitava Naftna industrija Srbije podeljena na nekoliko nezavisnih jedinica. Po planu od 1. oktobra, tadašnjih deset jedinica NIS-a, koje su bile značajnije povezane, NIS će poslovati u tri dela: “Transnafta”, javno preduzeće za transport nafte naftovodima i transport derivata nafte produktovodima, “Srbijagas”, javno preduzeće za transport, skladištenje, distribuciju i trgovinu prirodnog gasa, i Akcionarsko društvo za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa Naftna industrija Srbije. Međutim, usvajanje zakona uopšte nije proteklo glatko, iako je DSS-ova većina pre toga imala stabilan broj poslanika, pa se u medijima čak govorilo o postojanju tzv. naftne krize, jer SDP Nebojše Čovića, koji je participirao u koaliciji, nije hteo da glasa za zakon, a podršku zakonu nije pružila ni opoziciona DS, pravdajući se time da vladajuća koalicija nema strategiju razvoja energetike. Tokom rasprave za usvajanje Zakona o NIS-u ministar energetike Radomir Naumov čvrsto je poslanicima obećao da će uprkos tome što se NIS sprema za privatizaciju država Srbija očuvati ključni udeo u budućem preduzeću, što se naravno neće desiti.

Samo restrukturiranje je, prema mišljenjima stručnjaka, imalo i dosta pozitivnih elemenata, iako je danas jasno da je pre svega sprovedeno kako bi se privatizacija NIS-a obavila što efikasnije, ali je za našu priču mnogo važnije zbog toga što je reorganizacija NIS-a poslužila kao sjajan alibi za propuste prilikom preuzimanja većinskog udela “Jugorosgasa” od strane “Gasproma”.

Metamorfoza “Jugorosgasa” i pravna gimnastika

“Jugorosgas” je od osnivanja do 2005. godine mirovao sve do trenutka kada su Rusi rešili da ga aktiviraju i namerili se da preuzmu većinski udeo kupovinom akcija “Progresgas trejdinga” koji je u tom trenutku kontrolisao niko drugi do Mirko Marjanović. Bilo je onih koji su govorili da su nadležni namerno propustili da kupe ove akcije, ali i onih koji kažu da Marjanović nikada nije ni hteo da ih proda NIS-u, niti ih je ponudio, kao što je bio obavezan po pravu preče kupovine, već da je proradila ruska veza.

Prema dokumentima koji su tokom 2008. godine i kasnije dospeli u javnost vidi se da je u trouglu NIS, “Gasprom” i “Progresgas trejding” bilo prilično nelogičnih stvari i, što bi se reklo, pravne gimnastike koja ni boljim poznavaocima ekonomskog prava ne zvuči jednostavno. Stanje tzv. upisanih udela u “Jugorosgasu” 24. oktobra 2005. godine iznosilo je: “Gasprom” je imao 50 odsto kapitala, NIS 20 odsto, “Progres” 15 odsto, “Progresgas trejding” 10 odsto i Beobanka 5 odsto. Međutim, to nije značilo da su svi vlasnici i uplatili kapital koji je upisan – praktično niko od osnivača nije imao uplaćen pun iznos, pa je ukupan uplaćeni kapital preduzeća bio negde oko 30 odsto, što je bio rezultat prethodnih brojnih povećavanja kapitala. “Progres” je još 2002. godine istupio iz “Jugorosgasa” i svoj uplaćen osnivački ulog zajedno sa pripadajućim pravima preneo “Progresgas trejdingu”, ostavljajući svoj upisan a “neuplaćeni osnivački kapital” neraspoređen među domaćim osnivačima, s obavezom da međusobne odnose po osnovu ovog prenosa regulišu ugovorom. To se malo kosilo sa pravnom logikom, jer upisani osnivački kapital podrazumeva i obavezu da bude i fizički uplaćen, što se nikada nije desilo.

Ipak, tom odlukom su prestala i sva osnivačka prava “Progresa” u “Jugorosgasu”, pa i pravo da raspolaže upisanim a neuplaćenim osnivačkim ulogom, ali odmah te godine je i “Progresgas trejding” odlučio da istupi iz “Jugorosgasa”, pa se tih 25 odsto kapitala nalazilo u nekom vakuumu. Beobanka je takođe pre 2002. godine donela odluku o istupanju iz “Jugorosgasa”, pa je i njen upisani a neuplaćeni osnivački ulog bio na raspolaganju preostalim osnivačima “Jugorosgasa”.

U skladu sa svim nelogičnostima u pogledu vlasništva nad “Jugorosgasom” u julu 2002. NIS je doneo odluku o povećanju osnivačkog uloga5 na 50 odsto, a zatim i odluku o odobrenju uplate učešća NIS “Energogasa” u osnivačkom ulogu izvođenjem radova. I ponovo za tri godine, 13. maja 2005. godine, NIS donosi odluku6 o smanjenju ukupno upisanog osnivačkog kapitala u “Jugorosgasu” i njegovo svođenje na ukupno uplaćeni osnivački kapital svih osnivača, kao i kupovini akcija “Progresgas trejdinga” i Beobanke radi dostizanja 50 odsto upisanog i uplaćenog osnivačkog kapitala NIS-a. Prema toj odluci, za sprovođenje je bio zadužen tadašnji direktor “Energogasa” Milutin Prodanović, a danas pomoćnik ministra rudarstva i energetike za gas, Škundrića, uprkos tome što dolazi iz DSS-a. Predsednik UO NIS-a je Milan Tomić, a direktor Željko Tomić. Prema uspostavljenim pravilima, ova odluka je proizvodila pravno dejstvo pod uslovom da ih “Gasprom” i Skupština “Jugorosgasa” potvrde.Ove tri odluke NIS-a nikada nisu sprovedene.

Prema dokumentaciji do koje je došao Balkan magazin, Aleksandar Medvedev, zamenik direktora “Gaseksporta” iz Moskve, 2. novembra 2005. godine lično je obavestio Tomića, direktora “Srbijagasa”, da je “Gasprom” spreman da kupi 25 odsto akcija “Jugorosgasa” od PGT-a, kako bi realizovao niz projekata, kao što su izgradnja gasovoda Dimitrovgrad–Niš, opremanje podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Medvedev piše da će poslove raditi skupa sa kompanijom ćerkom “Bosfor gas” iz Turske, čiji su predstavnici u okviru delegacije “Gasproma” 15. septembra bili na sastanku sa Radomirom Naumovim, tadašnjim ministrom energetike, i Velimirom Ilićem, tadašnjim ministrom za kapitalne investicije. Zato u pismu napominje da “Gasprom” namerava da akcije u “Jugorosgasu” kupi preko kompanije grupe “Centrex – Central Energy and Gaz AG” Viena, Austria. Tomić 23. decembra 2005, uoči sednice “Jugorosgasa” 26. decembra, piše Medvedevu da je JP “Srbijagas” Novi Sad dostavio PGT-u nacrt ugovora o prodaji akcija, a u skladu s odlukom UO NIS-a, kao i da je informisao nadležne u Vladi Srbije o interesu “Gasproma” za kupovinu akcija PGT-a u “Jugorosgasu” i da očekuje njihov stav, ali da se Vlada Srbije nije oglasila.

Međutim, tu treba imati u vidu da je upravo tokom januara i februara 2006. godine bilo velikih turbulencija baš zbog ove gasne gimnastike. Naime, 10. januara održava se sastanak najvišeg državnog vrha (Koštunica, Labus, Dinkić, Bubalo, Naumov) na kojem se donosi odluka o prihvatanju većinskog vlasništva “Gasproma” u “Jugorosgasu”, ali i da se Medvedev pozove da kao predsednik Skupštine “Jugorosgasa” dođe u Beograd i vodi razgovore sa najvišim zvaničnicima srpske vlade o uslovima postavljenim u Memorandumu o sporazumevanju.

Nekoliko dana krajem 2005. ili početkom 2006. godine “Centrex” je kupio akcije PGT-a i postao vlasnik 25 odsto “Jugorosgasa”. Prema informacijama koje je u javnost iznosila Zorana Mihajlović Milanović, nekadašnja savetnica za energetiku potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa, “Centrex” je do 25 odsto udela došao za 4,8 miliona dolara, koliko su bili uplaćeni udeli “Progresa” i “Progresgas trejdinga”, što je bila fenomenalno povoljna cena. Ali postojao je i neki stari dug PGT-a “Gaspromu” koji je pretvoren u akcije “Centrexa”. Međutim, taj novi akcionar u čiji se identitet i danas sumnja, jer je gotovo nemoguće potvrditi ko precizno predstavlja tu kompaniju, uskoro će profitirati daleko više. S obzirom na to da je “Jugorosgas” u 2008. ostvario dobit od preko dve milijarde dinara, ili 26,09 miliona evra, samo četvrtina te dobiti bila je 6,5 miliona evra.

Medvedev je došao u Srbiju krajem januara, i u odvojenim susretima sreo se sa predsednikom Tadićem, premijerom Koštunicom i potpredsednikom vlade Labusom, kada je u tom trouglu doneta odluka da se “Jugorosgas” prepusti “Gaspromu”, ali da se zauzvrat dobiju iste one garancije koje će biti tražene prilikom privatizacije NIS-a. Da magistralni gasovod Južni tok prođe kroz Srbiju.

Medvedev je tada pompezno najavljivao investicije od oko dve milijarde dolara, ali danas se lepo vidi kako je ruska strana pitanje izgradnje gasovoda u nekoliko navrata iskoristila za dobijanje gasno-naftnih resursa. Ako ne date “Jugorosgas” nema Južnog toka, ako ne date posrednika nema Južnog toka, ako ne date NIS nema Južnog toka, ako ne date Banatski Dvor nema Južnog toka, ako ne Južni tok nema Južnog toka.

Tog trena počinje pravi sunovrat gasnog sektora u Srbiji, jer će ove odluke voditi tome da će “Jugorosgas” praktično postati sve ono što bi trebalo da bude “Srbijagas”, dok će to javno preduzeće više da se bavi kupovinom domaćih gubitaša nego gasnim poslovima. Rusima će uskoro biti prepušteni gasovodi Niš–Dimitrovgrad i Niš–Pojate koji su strateški važni zbog Kosova i juga Srbije, dobiće pravo da gasifikuju čitavu južnu i istočnu Srbiju, da budu posrednici prilikom uvoza gasa, plus su posrednici za gas. Zato je čitava ova priča oko očiglednog netransparentnog preuzimanja akcija “Jugorosgasa” srž gasne afere u Srbiji, jer niko do sada za nju nije utvrdio individualnu odgovornost već je ona ostala između redova.

Tokom prošle godine aktuelni direktor JP “Srbijagasa” Dušan Bajatović je u više navrata potvrdio da se nekakva istraga o ovome vodila, ali ona po svoj prilici nije završena. On je više puta rekao da je Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala bila u “Srbijagasu” zbog eventualnih krivičnih dela koja su načinjena oko udela srpske strane u “Jugorosgasu” 2005. godine. UBPOK je preuzeo svu potrebnu dokumentaciju, ali Bajatović je rekao da nema informaciju da li je istraga formalno završena. Srpska strana je sigurno napravila poslovni propust, rekao je Bajatović, ali da li je bilo i eventualne zloupotrebe službenog položaja, to može da se utvrdi samo istragom. Ni to se, naravno, nije desilo, kao što se ništa nije desilo ni povodom toga što je skupštinski odbor za industriju krajem 2008. mesecima brujao o gasnoj mafiji, a potom se utišao.

Šta je zapravo “Centrex”?

Medvedev je u više navrata potvrdio da “Gasprom” stoji iza “Centrexa”, ali vlasnička struktura ove firme uopšte nije jednostavna. Dokumenta iz austrijskog registra potvrđuju da je “Central Me Energy & Gas Ag” iz Austrije (formalni akcionar “Jugorosgasa” sa 25 odsto kapitala) deo takođe austrijske kompanije “Centrex Europe Energy & Gas Ag”. Direktor “Central Me” je izvesni Thomas Kozich, dok je na čelu “Centrexa” Italijan Massimo Nicolazzi, koji je ujedno i član upravnog odbora “Jugorosgasa” u Srbiji. Registri govore da se u okviru “Centrex grupe” nalazi nekoliko povezanih “Centrex” preduzeća u Austriji, Italiji, Mađarskoj i Švajcarskoj, koja se opet nalaze u kombinovanom vlasništvu sa samim “Centrexom” i “Gaspromom”. Vlasnik samog “Centrexa” je “Gasprom” banka prema informacijama na sajtu “Gasproma”, ali tako nešto ne piše u registrima. Prema njima, vlasnik “Centrex Europe Energy & Gas Ag” je “Arosgaz”, a tu firmu poseduje kiparska kompanija “Siritia Ventures, Ltd.”, čije je vlasništvo bilo vezivano za OOO “Rubin”, a koju je kupila “Gasprom” banka. Treba reći da je Centrex kompanija tek 2003. godine dobila ime “Centrex”, ali da se do tada zvala “Jurimex Energy & Gas Development AG”. “Jurimex” je osnovao Robert Novikovskij, inače prijatelj predsednika “Gasprom” banke Ilije Jeliseva, a on je najbliži prijatelj Dmitrija Medvedeva.

Pitanje je kako je Ali Šen, turski biznismen rodom iz Prizrena, doveden u vezu sa “Centrexom”, jer se formalno samo Šenova kompanija “Bosfor gas” nalazi u posedu “Gasproma”. On se u više navrata predstavljao u Beogradu kao lični izaslanik Aleksandra Medvedeva i predstavnik “Centrexa” i “Gasproma” u Srbiji. “Bosfor gas” na čijem je čelu Šen, nalazi se u vlasništvu porodice Šen, “Ringas Managementa” i ZMB, koji je u posedu “Gazprom Germania” iz Berlina. Novinar Boarov napisao je da je Ali Šen izabran za pripremu posete Medvedeva Beogradu 2006. godine zbog dve okolnosti: jer je dobro govorio srpski jezik (neki zamršeni poslovi se ne mogu obavljati preko prevodioca), a drugo, izgleda da bi on trebalo da obezbedi buduće snabdevanje Kosova gasom iz “Jugorosgasovog” gasovoda Pojate–Niš do Prištine i Albanije, a pri svemu tome čovek poznaje zavičajne prilike i ovdašnje poslovne običaje.

Takođe, “Centrex” je tokom 2007. godine snažno podržao da na mesto koordinatora Upravnog odbora “Jugorosgasa” dođe Žarko Zečević koji je pre toga decenijama bio prvi čovek FK Partizan. Izbor Zečevića podržao je i “Gasprom” u Beču, a s njegovim postavljenjem saglasio se i srpski manjinski partner “Srbijagas”. Ali izgleda da se Zečević tu našao zahvaljujući nekim dubljim vezama. Dosta godina pre toga predsednik FK Partizana bio je niko drugi do Marjanović, sa kojim je Zečević imao decenijsku saradnju. Kada je izabran za predsednika Vlade Srbije, Marjanović je postao počasni predsednik FK Partizan i to je ostao sve do smrti 2006. godine. A niko drugi do nezvanični predstavnik “Gasproma”, Ali Šen, godinama je bio na čelu turskog fudbalskog kluba Fenerbahče i imao sjajnu saradnju sa Partizanom. Mediji su čak pisali i da je upravo Šen doveo Zečevića u “Gasprom”, ali svakako da je Zečević, simbolično, specijalna veza. Interesantno je ovde pomenuti još neke fudbalske veze u poslu sa gasom, jer i sam “Gasprom” neguje posebne odnose prema sportu. Ministar Škundrić je na čelu SD Crvena zvezda, dok je Dušan Mrakić državni sekretar u ministarstvu energetike, član UO FK CZ, koji “Gasprom” odnedavno podržava.

A sad da nam platite proviziju

Paralelno sa pripremama za potpisivanje Memoranduma o izgradnji gasovoda kroz Srbiju tekle su i pripreme da “Jugorosgas” preuzme posredničku ulogu između “Srbijagasa” i “Gaseksporta”. U maju 2006, nakon izlaska Labusa iz Vlade Srbije, smenjen je Miloš Tomić, koji je percipiran kao Labusov kadar, a na njegovo mesto dolazi Miloš Milanković, takođe kadar G 17 plus, ali veran struji koja je ostala uz Dinkića. On u decembru 2006. sklapa osnovni tzv. posrednički ugovor sa “Jugorosgasom” o nabavci ruskog gasa, kojim je sudbina kupovine gasa zacementirana. Milanković je izjavljivao da je Srbija dobila obaveštenje od “Gasproma” da će umesto “Gaseksporta” od sada morati da nabavlja gas od njene firme “Jugorosgas”, ali ostalo je nedorečeno na koji način je to ruska strana tražila. Međutim, i taj ugovor, kao i svi budući aneksi, ostao je nedostupan javnosti Srbije, iako se samo nezvanično saznalo da je posrednička provizija na nivou od četiri odsto.

Gotovo istovremeno Vlada Srbije i ruski “Gasprom eksport” potpisali su Memorandum o izgradnji gasovoda kroz Srbiju, vredan oko milijardu dolara. Prema Memorandumu, gasovod kroz Srbiju, dužine oko 400 kilometara, trebalo bi da se prostire od bugarske do hrvatske granice. Njegov kapacitet trebalo je da bude 20 milijardi kubika i da predstavlja oslonac na već postojeći međunarodni gasovod Plavi tok, koji preko Crnog mora povezuje Rusiju i Tursku. Slobodan Sokolović, pomoćnik ministra energetike, izjavio je tada da taj gasovod punim kapacitetima može početi da radi za pet do šest godina kada Srbija može da očekuje značajnu finansijsku dobit od oko 200.000 dolara. On je tada najavio da će gasovod početi da radi 2010. ili 2011. godine što se, naravno, nije desilo. Tada su pale ocene da je Memorandum samo papir u kojem se saopštava dobra volja Srbije i “Gasproma” da su spremni da jednog dana potpišu ugovor o konkretnoj saradnji, što će se takođe kasnije pokazati. Mnogo važnija promena paralelno se desila iza kulisa ovog Memoranduma, jer će posrednički ugovor imati dalekosežne negativne posledice.

Ovde se treba kratko zadržati na onome šta se o “Gaspromovim” ćerkama posrednicima govori u medijima u Rusiji. Ćerke firme su uobičajen način za zloupotrebu nacionalnih resursa za privatne interese ljudi u “Gaspromu”, jer se na taj način izbegava vraćanje deviznih zarada natrag u Rusiju. Uvozničke kompanije “Gasproma” zapravo ne rade ništa u tim zemljama, ali se uvek na njihove račune slivaju sva sredstava za isplatu isporučene količine “Gasprom” gasa. Najbolji primeri za to bili su “Progresgas trejding” i “Jugorosgas”. Isporuka gasa do srpske granice sprovodi se preko “Gasprom eksporta” i MOL-a u Mađarskoj, do krajnjih korisnika u Srbiji, a pri tom “Jugorosgas” ne radi ništa. Ali zato posredniku ostaju svi prihodi u Srbiji, pa je zato potrebno da “Gaspromovi” rukovodioci budu imenovani na mesta u upravnim odborima, jer će firma posrednik isplaćivati ogromne honorare članovima. I drugo, dobit posredničke firme nije dobit “Gasproma”, već dobit onih koji kontrolišu posrednika, jer ako bi se ta provizija vraćala “Gaspromu” ona bi bila deo ukupnih prihoda “Gasproma” u kojem ruska država ima većinski kapital.

Energetski aranžman s Rusima

Naredni korak u prepuštanju kontrole nad energetskim sektorom bio je potpisivanje tzv. naftno-gasnog sporazuma s Rusima, koji je zapravo podrazumevao privatizaciju NIS-a. Vlade Srbije i Rusije prvo su 25. januara 2008. potpisale sporazum kojim je predviđena izgradnja gasovoda Južni tok kroz Srbiju i prodaja 51 odsto kapitala NIS-a “Gaspromu” za 400 miliona evra, uz 500 miliona evra investicija do 2012. A onda je nakon održanih izbora i formiranja nove Vlade Srbije u septembru 2008. Skupština Srbije verifikovala saradnju s Rusima. “Gaspromova” firma ćerka “Gaspromnjeft” imaće pravo na operativno upravljanje NIS-om, a vlada će garantovati zaštitu tržišta plasmana naftnih derivata koje proizvodi NIS najmanje dve godine. Gasovod Južni tok i podzemno skladište gasa Banatski Dvor gradiće kompanije koje će osnovati ruski “Gasprom” i njegove kompanije ćerke i “Srbijagas”, pri čemu će ruska strana u novoosnovanim kompanijama imati udeo od najmanje 51 odsto, a srpska strana najviše 49 procenata. U delu sporazuma koji se odnosi na magistralni gasovod koji će transportovati prirodni gas iz Rusije kroz Crno more do evropskih zemalja, bilo je predviđeno da će trasa gasovoda biti naknadno utvrđena.

Najbolju, do sada, pravnu analizu aranžmana između Srbije i Rusije u oblasti naftne i gasne privrede izradio je pravni tim projekta “Isac fonda” u decembru 2009, analizirajući sve do tada dostupne javne dokumente. Sveobuhvatnost tog aranžmana i dalekosežnost političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih, pa i pravnih posledica koje će on imati za energetiku u Srbiji je bez presedana, kao što je bez presedana i stepen povlastica i stepen odstupanja primene propisa Republike Srbije. Pravni tim osporava dokumente iz nekoliko uglova, najpre neusklađenosti s Ustavom u smislu zabrane diskriminacije, jer je ruskim i srpskim firmama izvođačima dat povoljniji položaj u odnosu na druga preduzeća. Zatim, aranžman je kršio i druge već zaključene međunarodne sporazume, kao što su sporazumi o podsticanju i uzajamnoj zaštiti ulaganja sa Španijom, Holandijom, Nemačkom, Mađarskom i Švajcarskom, kojima se Srbija obavezala da ulagačima iz tih zemalja obezbedi jednak tretman kao da su domaća, a u suprotnosti je sa pojedinim odredbama Zakona o javnim nabavkama i Zakona o privatizaciji. Takođe, Srbija je aranžmanom prekršila obaveze preuzete osnivanjem Energetske zajednice, jer se obavezala da osnuje integrisano tržište za prirodni gas i električnu energiju i da u svoje zakonodavstvo unese odgovarajuće propise EU. Takođe, pravnom timu je nejasno zašto će zajedničko preduzeće biti osnovano u Švajcarskoj, s obzirom na to da će predmet poslovanja preduzeća biti sprovođenje projekta na teritoriji Srbije. Sporna su i velika ovlašćenja “Gasproma” u upravljanju NIS-om, jer osnivački akt NIS-a predviđa pravo veta Srbije po određenim pitanjima, ali isto tako daje dosta široka ovlašćenja Upravnom odboru NIS-a, u kojem je većina članova NIS-a.

Energetski sporazum sa Rusijom ipak je prošao bez ikakvih problema u parlamentu, jer je verifikovan sa 214 glasova u njegovu korist. Istovremeno je samo 140 od 250 poslanika glasalo za ratifikovanje SSP sa EU. Podršku energetskom sporazumu dale su DS, SDP, SPO, G 17 plus, DSS, SRS, NS i SPS. Za te stranke sporazum sa Rusijom je strateški projekat za Srbiju, čijom će realizacijom država imati višestruke koristi. Protiv sporazuma su bili poslanici LDP, LSV i Saveza vojvođanskih Mađara. Srpsko-ruski sporazum razlikuje se od svih sporazuma koje su Rusi potpisali sa drugim zemljama po tome što je ruska državna kompanija “Gasprom” u Srbiji dobila većinsku kontrolu nad kompletnim gasnim i naftnim tržištem, pa je kompletna briga o energetskoj budućnosti poverena “Gaspromu”. Pored rafinerija, skladišta i oko 450 benzinskih pumpi NIS-a, ruski “Gaspromnjeft” je dobio i monopol naftnih derivata i gasa na srpskom tržištu, pravo na eksploataciju za naftna i gasna polja u Vojvodini, kao i koncesiju “Naftagasa” u Angoli, koja važi do 2025. godine, odakle Srbija godišnje dobija 80.000 tona nafte.

Cena gasa – i dalje nepovoljna

Međutim, kada bi se zanemarili svi ovi veliki dogovori, vidi se da su građani upali u još nepovoljniju poziciju jer Srbija i dalje plaća najveću cenu gasa. O konkretnoj ceni vrlo se malo priča i teško je doći do precizne informacije s obzirom na različitu politiku cena gasa samog “Gasproma”. Odgovorni u “Srbijagasu” nikada nisu obelodanili ugovore, anekse i prave informacije u vezi sa cenom već se samo daju ocene. Tako je npr. Saša Ilić, jedan od direktora “Srbijagasa”, u decembru 2008. govorio da je cena na početku godine bila oko 280 dolara za 1.000 kubika gasa, a u tom trenutku je bila već 455 dolara. U istom trenutku ministar rudarstva i energetike Petar Škundrić kaže da je dotadašnja cena gasa bila 248 dolara, a da je tada bila 532 dolara i tvrdi da poskupljenje gasa nije bila politička odluka već ekonomska nužda. Aktuelni direktor “Srbijagasa” Bajatović bio je oprezan i nije iznosio konkretne cifre, ali je govorio da je ugovor o nabavci ruskog gasa dobar, jer nema penala. U suprotnom, samo u 2009. godini morali bismo da platimo 200 miliona dolara za nepovučenu količinu gasa. Uzimamo koliko nam treba i kad nam treba, što ne postoji nigde u Evropi. Taj ugovor je za Srbiju spas, kaže Bajatović.

U nedostatku zvaničnih podataka za ilustraciju o nelogičnostima u pogledu cene gasa dobro mogu da posluže podaci Republičkog zavoda za statistiku, prema kojima je Srbija tonu gasa iz Rusije u 2009. uvozila po ceni od 598 dolara, u 2008. za 612 dolara, u 2007. za 433 dolara, u 2006. za 391 dolar, a u 2005. za 295 dolara. Ekonomista Miroslav Zdravković, koristeći se podacima portala www.trademap.org, došao je do sličnih podataka, koje je uporedio s ostalim zemljama i utvrdio da je Srbija u 2009. godini plaćala 55 odsto skuplji gas od svetske cene. Tonu gasa plaćala je 431 evro, dok je prosečna svetska cena tada bila 278 evra. Na listi zemalja uvoznika ima i gorih od Srbije, ali se Srbija nalazi na visokom četvrtom mestu, jer su ispred nje bili samo Čile, Bosna i Hercegovina i Hrvatska. Nižu cenu gasa od Srbije imaju sve druge zemlje u Evropi, a posebno zemlje ZND. Tako, najveći broj zemalja EU, npr. Bugarska, Francuska, Češka, Nemačka, Rumunija, Italija, plaćaju 320 evra po toni, ili niže od toga. Čak i Makedonija, koja ne uvozi neke ozbiljne količine platila je gas po ceni od oko 388 evra. Pored osnovne cene gasa za Srbiju, kao i postojanja posrednika, što su dva najvažnija razloga za visoku cenu gasa, pojavljuju se i visoki tranzitni troškovi za gas kroz Mađarsku. Ti troškovi nemaju veze sa “Gaspromom”, jer je sa Mađarskom takođe zaključen veoma nepovoljan ugovor, još pre dosta godina. Ali niko nije uspeo da ubedi Mađare da pregovaraju o toj ceni, jer Srbija još uvek nije deo EU.

Interesi “Gaspromovih” lobija

Sasvim je jasno da su ključnu ulogu u predaji energetske stabilnosti Srbije odigrale DSS, a zatim i DS koja je, kada je formirala vlast sa SPS-om, potvrdila sve ono što je zajednički pripremano. Mediji su više puta izveštavali o povezanosti kadrova DSS-a i “Gasproma”, posebno u slučajevima ministara Naumova, Bubala, Aleksandra Popovića, Milutina Prodanovića, ali i Nenada Popovića, potpredsednika DSS i predsednika ekonomskog saveta te stranke. Sam ekonomski program DSS više od svih partija proklamuje budućnost Srbije uz energetsku povezanost s Rusima. Funkcioneri DSS svakako su sa više pozicija zastupali interese saradnje sa “Gaspromom”, ali nema previše pouzdanih dokaza o njihovoj jačoj povezanosti. Primer bliže saradnje je zastupanje “Gasproma” u domaćoj javnosti, koje je realizovala agencija Koštuničinog savetnika za medije Srđana Đurića “Pleon Olaf & Mcateer”. Ali i kadrovi G 17 plus, uprkos negativnoj kampanji oko privatizacije NIS-a, takođe su zaslužni za uspostavljanje “Gaspromove” kontrole, a to se posebno odnosi na Miloša Milankovića koji se i danas nalazi na poziciji direktora Elektromreže Srbije. SPS je imao svoje tradicionalne veze koje nikada nisu prekinute, ali je svima bilo jasno zašto Škundrić u vladi Mirka Cvetkovića dobija resor energetike. Na kraju, i DS je imala svoje lobiste, a jedna od ključnih ličnosti bio je javnosti malo poznat Aleksandar Ćirilović, šef resora za energetiku DS, koji je jedno vreme bio član UO NIS-a, kao i Biserka Jeftimijević-Drinjaković, koja je u NIS-u bila predsednik UO, a došla je iz kabineta predsednika Borisa Tadića.

S druge strane, i opozicione partije koje su javno pokazale volju da se odnosi sa “Gaspromom” isteraju na čistac tokom 2008. godine bavile su se senzacionalističkim kampanjama o gasnoj mafiji kao o nekoj nevidljivoj pojavi bez imena i prezimena i nudile vrlo malo dokaza za optužbe. Na pitanje kakvu je dokumentaciju LSV krajem 2008. godine dostavila MUP-u, Branislav Pomoriški, koji je dokumentaciju u ime LSV-a skupio, objasnio je da je to bilo prikupljanje javno dostupnih informacija na internetu – koje su predstavljene kao dokazi za korupciju. A nekadašnji poslanik LDP Slobodan Maraš, jedan od retkih političara koji je postavljao konkretnija pitanja i zalagao se da priča o “Gaspromu” dobije na objektivnosti, nedavno je promenio stranački dres, pa se našao u G 17 plus.

O ovim odnosima stranaka sa “Gaspromom” će se tek čuti, ali dovoljno je ilustrativan primer nedavnog povećanja akciza na uvozna goriva, kojima se “Gasprom”, uprkos liberalizaciji, ponovo postavlja u povoljniji položaj. Princip je isti, sve ostalo su nijanse.

Republika, br. 494-495., 1-28.02.2011.

Peščanik.net, 07.02.2011.


PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. Istorijski i politički aspekti odnosa Rusije i Srbije, Zbornik radova Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka, Isac fond, 2010.
  2. By David G. Victor Three Reasons for Getting Scared Energy markets and the tremendous lack of political strategies.
  3. NIN 2532, jul 8 1999, POLITICKI MARKETING
  4. Koštunica je posle svoje zvanične posete Moskvi i razgovora sa predsednikom Vladimirom Putinom, u novembru 2000. godine svečano objavio da će građani SRJ imati ruskog gasa.
  5. Odluka broj 60/5-9.
  6. Odluka Upravnog odbora NIS-a broj 60/83-5 od 13. maja 2005.

Author: Đorđe Padejski