Srbija na zlatu

Srbija je odahnula, investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata – šeici iz kompanije Belgrejd voterfront kepital investments – konačno su uplatili dvadeset i dve hiljade evra i stekli bezmalo sedamdeset odsto vlasništva nad turbomegagigateraprojektom Beograd na vodi. Ujedinili se svi arapski emirati, pa ko je dao pedeset, ko stotku, vadilo se u Dubaiju iz čarapa i dušeka, Stanija na kraju dodala dvesta evra i skupilo se nekako dvadeset dve hiljade.

Najzad, ako je iko mogao da skuca te pare, mogli su arapski šeici. Dvadeset dve hiljade evra, cela dva i po miliona srpskih dinara, izbrojali su oni tako za vlasništvo nad spektakularno najavljenim najvećim građevinskim poduhvatom u opštoj istoriji Srbije, i zažaliće sad svi oni zlobnici i cinici što su se smejali Aleksandru Vučiću.

Tačno toliko, dakle dvadeset dve hiljade evra – pisao je pre nekog vremena ‘Kurir’, ‘Alo’, ili koji već poslovni magazin – kralj svadbi i zavičajnih klubova Radiša Trajković Đani dao je, recimo, za zlatni sat u nekom skupom dućanu na bečkom aerodromu: običnu čuku za kurčenje jedan je trećerazredni pevač splavarske muzike platio koliko arapski finansijeri stotinu sedamdeset hektara najvrednijeg zemljišta na kugli srpskoj.

Od najveće strane investicije u Beogradu još od izgradnje kalemegdanske tvrđave, na račun Srbije leglo je, ukratko, toliko para koliko na račun kakve švajcarske kockarnice legne kad Đani nastupa u Đenovi. Da, Ženevi, isti kurac. I da je bilo pameti koliko nije bilo sreće, pa da je umesto krupijeu đenovskog kazina te pare dao krupijeu srpske vlade, ne bi Đani zbog kockarskih dugova prodavao stan u Mirijevu: sad bi se baškario u dva miliona kvadrata stambenog i poslovnog prostora Ujedinjenog srpskog emirata.

Nema, naime, neke veće razlike između Đanijeve investicije u zlatni sat i Vučićevog posla milenijuma: za iste pare i srpski premijer je kupio vreme. Zato je, vidite, Radiša Trajković pevač za svadbe, a Aleksandar Vučić ozbiljan premijer – za dvadeset dve hiljade evra Đani je kupio samo jedan sat, a srpski premijer cele četiri luksuzne nedelje, mesec dana do kraja leta, do kada je onomad svečano najavljen početak radova na veličanstvenom Dubaigradu.

Kad je tako početkom prošle godine predstavljen u Vladi Srbije, projekat Beograd na vodi – setiće se stariji čitaoci – vredeo je tri i po milijarde evra. Kad je pre pet meseci potpisan ugovor o zajedničkom ulaganju, ispalo je da je to zapravo projektovan profit celog posla, a da će šeici u njega uložiti samo trista miliona. Kad je ugovor pročitan, ispostavilo se da je tih trista miliona u stvari samo stotinu pedeset miliona ‘u formi kapitala’ – tačno tako piše – i još stotinu pedeset miliona velikodušne pozajmice Srbiji. Kad su pročitana i sitna slova u dnu stranice, ispostavilo se da Srbija treba da plati i eksproprijaciju zemljišta i preseljenje železničke stanice.

Kad su konačno, eto, uplatili pare, od posla milenijuma na račun Republike Srbije leglo je dvadeset dve hiljade evra. Samo još nedelju-dve da su pričekali, dobili bi šeici Beograd na vodi džabe. Samo što bi rizikovali da im ga za kilo evra mazne Đani. A da su sačekali do kraja leta, Srbija bi na koncu morala da im plati tri i po milijarde u kešu.

Čovek mora da se pokloni takvom smislu za kocku. Pardon, biznis. Dobro, svaki dobar biznis je kocka. Zato Đani sada nema ništa, a Srbija ima dvadeset dve hiljade evra. Obični Srbin, tradicionalno netalentovan za biznis, toliko plati depozit kredita za stan na sedmom spratu solitera na Lekinom brdu, a gospodin čovek šeik za isti depozit dobije šest hiljada stanova na obali Save.

U biznisu, kako vidite, baš kao i u kocki treba malo sreće. A ako Srbija ičega ima, ima sreće. Malo šta je dobila dvadeset dve hiljade evra, nego joj još američki i kanadski rudarski inženjeri u Boru otkrili žilu sa dvadeset pet odsto bakra i pedeset grama zlata po toni rude, najbogatiju na celom svetu i dvostruko bogatiju od dosadašnjeg rekordera, američkog rudnika Holister. Prema procenama stručnjaka i trenutnim cenama na londonskoj berzi metala, ispod površine jedne od najsiromašnijih opština u državi leži tako između osamnaest i devetnaest milijardi dolara, pa to za srpsku ekonomiju ispada pravi zlatni rudnik.

Dobro, u strogo tehničkom smislu to i jeste zlatni rudnik, ali znate šta sam hteo da kažem. Ilustracije radi, te plemenite rude u borskom basenu ima toliko da bi njime – kad bi se cela žila pretopila u dvomilimetarske listiće od dvadesetčetirikaratnog zlata – predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću mogla usta da se pozlate.

Beograd na vodi je prema tom rudniku sitni poslić, šanerska zajebancija. Pet-šest Beogradova na vodi, ceo Šangaj na vodi leži u rudarskim oknima oko Bora. Ili je barem toliko celi posao vredeo kad je predstavljen projekat ‘Srbija na zlatu’.

Koliko sutra, premijer Vučić će u zgradi Vlade Srbije s američkim partnerima svečano potpisati ugovor o eksploataciji zlatne žile u Boru, i ispašće da žila u stvari ne vredi dvadesetak milijardi dolara, nego dvadesetak milijardi dinara, odnosno jedva dvadesetak miliona dolara. Dolar, dinar, milion, milijarda, lako se čovek zajebe. Kad ugovor bude pročitan, ispostaviće se ionako da je tih dvadeset miliona dolara zapravo samo deset miliona ‘u formi kapitala’, a drugih deset miliona da predstavlja pozajmicu Srbiji. Kad budu pročitana i ona sitna slova u dnu stranice, ispašće da Srbija treba da plati još i eksproprijaciju zemljišta oko Bora, i preseljenje toka Zlotske reke sa sve Borskim jezerom.

Kad konačno Amerikanci uplate rudnu rentu, na račun Republike Srbije leći će – samo trenutak da izračunam, pišem milion pamtim nula – dakle dvadeset dve hiljade dolara. Da, pardon, dinara. Svakako dovoljno za novu zlatnu čuku na beogradskoj najlon-pijaci.

Situacija u zemlji je, kako vidite, izvanredna. Na površini, doduše, još nije, ali ima za Srbiju vremena. Kupio ga Aleksandar Vučić Đani.

Novosti, 22.08.2015.

Peščanik.net, 24.08.2015.