Politička noć je vreme cvetanja diktature. Ova noć se ne poklapa sa vremenskim periodom bez sunčeve svetlosti, jer diktatura vrši dilataciju vremena kao što njeni uniformisani i maskirani akteri na terenu izobličavaju ljudska tela. Kada diktator prekorači sve granice, onda se čini da od dana nije ostalo ništa, ili gotovo sasvim malo. Sve se pretvorilo u neki zvanični ili još-ne-proglašeni policijski čas koji je nastupio s prvim sumrakom. U takvom vremenu događa se radnja glasovitog romana Čile noću (Nocturno de Chile) Roberta Bolanja (1953-2003 ), koji je objavljen desetak godina nakon pada vojne hunte generala Augusta Pinočea (1915-2006). On je državnim udarom, a zapravo granatiranjem predsedničke palate La Moneda, u kojoj se nalazio predsednik Salvador Aljende, preuzeo vlast u Čileu septembra 1973.
Bolanjov roman govori o diktaturi na veoma posredan način. Njegov glavni junak i pripovedač je sveštenik Sebastijan Urutija Lakroa, koji na samrti rekapitulira važne momente svog svešteničkog i književnog života. Jedna od važnih scena je ona u kojoj otac Sebastijan generalima iz Hunte, kao i samom Pinočeu, drži kurs iz marksizma. Kada ga Pinoče pita, da li može da pretpostavi zbog čega pod stare dane izučava marksizam, ovaj ne zna tačno da odgovori, pa mu general objašnjava: „Da bih razumeo neprijatelje, da bih znao kako razmišljaju, da bih mogao da zamislim koliko su daleko spremni da idu.“ Pritom, Bolanjo u svojoj fikciji dozvoljava Pinočeu da se razmahne svojim književnim umećem, kada se ovaj pohvali da je „sopstvenim znojem i krvlju“ napisao čak tri knjige „u okviru vojne materije“. Isto tako, diktatora zanima i šta su njegovi prethodnici čitali ili pisali. Za Aljendea zaključi da nije čitao ništa, osim novinskih članaka koje su mu isecali sledbenici, dok za neke ranije pretpostavlja da su čitali samo ljubavne romane. Želi da kaže da su bili neozbiljni, kako u politici, tako i u književnosti, te da niko nije bio intelektualac poput njega. Ponajmanje Aljende, čija ga je mitska aura izuzetno mučila. Gotovo na identičan način kao što intelektualno i političko nasleđe ubijenog premijera Zorana Đinđića tišti diktatora Aleksandra Vučića. Ali on to ne bi priznao nikome, ni svom ispovedniku Porfiriju, jer svog psihijatra svakako nema, niti bi ga posetio. A trebalo bi.
Čak i Milošević je imao jednu knjigu i to kod uglednog izdavača – Godine raspleta, BIGZ. Za knjige Vojislava Šešelja, svog političkog oca, Vučić ne mora ni da se pita, jer većinu starijih je sam morao da prekucava dok mu je za novu produkciju obezbedio čitav tim radnika. Jedino su zadržali starog dizajnera iz zemunskog Magistrata. On sam je primer diktatora koji niti čita niti piše, a iznad svega bi voleo da iskorači u tom pravcu. Jer otkako je u Srbiji nastupila noć, kada je on suspendovao Ustav i zakon tokom rušenja u Savamali, nije uradio ništa na tom polju. Prošle zime, javnost je saznala za jedan naslov u pripremi, kojim je lansirao omiljenu reč – glagol uništiti iz najavljene knjige: Kako sam uništio obojenu revoluciju. Akcenat je, dakle, na destrukciji, a ne na metodi („kako?“), niti na objašnjenju čitavog procesa društvene pobune („obojena revolucija“). Vučićeva destrukcija daje pečat dubokoj noći koja se spustila nad Srbijom i on ne bi mogao da je artikuliše u jeziku, jer je njegov vokabular izuzetno siromašan, a sintaksa nalik na radikalske parole. Godinama, radikali su zapravo imali samo jednu parolu – fotografiju Šešelja na bedžu koji su svi listom nosili u parlamentu. Ponekad bi to zamenjivali majicama sa istim likom, koji se nazirao ispod HTZ sakoa. Isto tako i Šešeljeve knjige nisu izraz njegove jezičke imaginacije niti sintakse, već su prekucani govori, isečci, transkripti, svedočenja, uglavnom policijski i penološki materijali. Šešelj je u stvari isto tako pisac samo jedne knjige čiji naslov glasi Politička suština militarizma i fašizma. Akcenat je, razume se, na fašizmu, koji je implementirao u ideologiju Srpske radikalne stranke. Tranzicija od radikala ka naprednjacima, otkriva nam Vučić mnogo godina kasnije, mogla bi da bude predstavljena nekakvom vrstom manifesta totalnog uništavanja države.
Ali dok ta knjiga ne bude napisana, Vučić je usmeren na organizovanje noćnog nasilja širom zemlje, odnedavno, u inostranstvu – Litvaniji, valjda po ugledu na Pinočea, koji je sprovodio specijalnu operaciju „Kondor“ kojom je uništavao svoje neprijatelje u emigraciji. Sve to, Vučić radi pred očima evropske i svetske javnosti. Delegacija Evropske komisije u Srbiji nalazi se u dubokoj komi ili nekom sličnom modusu egzistencije koji je blizak Srpskoj pravoslavnoj crkvi sa kojom se nalazi na istoj talasnoj dužini. Dok se hapse i prebijaju studenti, tuku devojke i žene, uhapšenici postavljaju da kleče okrenuti prema zidu, fotografisani i izloženi višestrukom ponižavanju i dehumanizaciji, dok se vrši ofanziva na preostale nezavisne medije, oružjem blokiraju fakulteti, Delegacija EK razgovara sa predsednicom Skupštine Anom Brnabić o tobožnjim evropskim standardima i reformama.
Srbija noću podseća na Čile pod vojnom huntom, koju opisuje Bolanjo. Naime, dok se u raskošnoj kući izvesne Marije Kanales priređuju zabave, duboko u podrumu, njen muž sprovodi mučenja političkih zatvorenika, vezujući ih za metalni krevet i iživljavajući se nad njima. Nešto slično se događa u Beogradu, i to u centralnim institucijama izvršne vlasti, pre svega u zgradi Vlade, koja spolja podseća na nekadašnju instituciju, dok se pod okriljem noći, duboko u njenim podrumima i garažama sprovode bestijalne torture nad uhapšenim studentkinjama i studentima. Ovakav iskorak u patologiju po rukopisu podseća na ono što su pripadnici Vojske RS sa radikalskim falangama radili u Hotelu „Vilina vlas“ u Višegradu. Hrabro svedočenje studentkinje Nikoline Sinđelić, kao i spremnost njenih kolega da posvedoče divljanje komandanta Marka Krička i njegove Jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata (JZO), predstavlja ugaoni kamen koji je za sada važan samo pobunjenom društvu. Ne i posetiocima salona dr Đure Macuta ili Ane Brnabić.
Ne znam da li njegova ekselencija Andreas fon Bekerat i ostali iz Delegacije EK, kada se nađu gore, u salonu, nešto primećuju, dok se sprovode torture u garaži Vlade. Bolanjo u svom romanu piše da je povremeno dolazilo do treperenja sijalica na gornjim spratovima usled podzemnih tortura zatvorenika. Šta se dešavalo dok je Kričak udarao Nikolininu glavu o zid i pretio joj silovanjem pred svima u garaži? Dobro je zidano to zdanje, ima solidnu zvučnu izolaciju i mimikriju demokratske institucije spolja. Čak i unutra se gosti mogu neko vreme osećati dobro ako o svom domaćinu ništa ne žele da znaju. Na kraju, ipak, u stomaku ostaje jeziv osećaj usled blizine strahote. Pa čak i kada ste primorani da ćutite ili recitujete neki svoj naučeni tekst. Politička noć pod diktaturom nosi zadah uništenja i izmrcvarenih tela. Bolanjo bi rekao „mučenih delova anatomije i oteklina“. Taj zadah ostaje u društvu još dugo nakon pada diktature. On je sada zaposeo sve.
Peščanik.net, 30.08.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Jedna bitka za drugom - 30/04/2026
- Generacija - 21/04/2026
- Dan batinaša Srbije - 11/04/2026
