Deset dana nakon veličanstvenog glasačkog finiša na historijskom Referendumu za novi Ustav Srbije – opštenarodna euforija glede odluke Republičke Izborne Komisije da odbaci titoistički, prevaziđeni koncept brojanja glasova i pobedu proglasi još dok izbori traju, ušla je u fazu masovne histerije oduševljenja čim je Vrhovni sud odbio sve prigovore pre nego što su prigovori stigli u Sud. Neistinite glasine: da je jedan građanin, recimo, glasao za celu mesnu zajednicu –  kao da u tome ima ičeg lošeg: tko bolje poznaje svoje komšije od čoveka kojem je MZ proširena porodica; da su isti građani glasali nekoliko desetina puta – šta je zlo u potrebi srpskog glasača da još devedeset puta potvrdi svoje mišljenje; da građani uopšte nisu glasali ali da su u biračkom spisku zaokruženi – zbog čega bi građanin fizički izlazio kad već psihički podržava svaku inicijativu Vlade; trač da su se listići ubacivali lopatama – neka i jesu, jer bi se neuspehu radovali svi naši mnogobrojni neprijatelji… sva ta izdajnička trabunjanja, uprkos alkoholiziranom mišljenju devet međunarodnih posmatrača iz Rusije, Belorusije i Crnorusije da je referendum tekao kao mlijeko, učinila su da se srpski narod ispravno prepoznao u trenucima ustavne ekstaze.

Na beogradskim ulicama, recimo, ljudi se danima, zbog donošenja Ustava, spontano grle: kreneš tako pokojnim Bulevarom revolucije i već te kod Đeram pijace, sa suzama u očima, poljupcima obasipa naočita devedesetogodišnjakinja, presrećna što je Kosovo sačuvano preambulom Ustava. Taman se rastaneš s bakom, a već te kod Kalenića štakom zagrli starac i krene da te ustavno celiva jezikom – na sve strane, kao na psihoterapiji, zagrljene grupe ljudi, neki od njih naglas čitaju članove Ustava dok se ostali dive i uzvikuju “Oh, yeah”. Koliko je srpski narod k srcu primio Ustav govore raspolućeni primeri čovekoljublja: u jednoj radnji prodavac, u znak podrške Referendumu, vratio je građaninu kusur umesto žvake; nenarodni kontrolori gradskog saobraćajnog uhvatili su u tramvaju građanina bez karte – kad im je građanin pokazao dvadesetak ispunjenih glasačkih listića sa zaokruženim “da”, kontrolori su dozvolili da se vozi onoliko puta koliko ima listića.

U takvoj domoljubnoj teksturi u kojoj Samo Referendum Srbina Spašava – proglašenje Ustava 8. novembra nikako nije moglo da prođe bez krika dr. Vojislava Koštunice: “Vladajuća Demokratska stranka Srbije pozvala je građane Beograda da se okupe danas u podne ispred Doma Narodne skupštine i još jednom podrže donošenje novog Ustava.” Ono što bi hrvatskog čitaoca moglo da zanima jeste hitro priopćenje MUP-a Srbije koje – doslovno – ovako glasi: “MUP Srbije je najavio da će policija snimati građane koji će se danas okupiti ispred Skupštine, jer postoji opasnost da može doći do ugrožavanja života i zdravlja ljudi ili imovine. Policija očekuje da će se okupiti oko 4.000 ljudi.”

 
A ZAŠTO BI MUP SRBIJE NA ČIJEM JE ČELU DSS-MINISTAR SNIMAO SKUP ODUŠEVLJENIH DSS PRISTALICA, KAD NIKAKVI DRUGI PROTESTI NISU NAJAVLJENI?

Zato da bi pristalicama ustavnog bojkota dojavio šta će ih snaći ako se pojave ispred Skupštine u neuspešnom pokušaju da pokvare domaćinsko slavlje DSS mozgova. Biće snimljeni, ldp-identifikovani, uneti u kartoteku, praćeni, prisluškivani, uhapšeni i osuđeni. Za razliku od hrvatskog nenarodnog MUP-a, naš narodni MUP unapred javlja o svojim namerama, što je još jedan dokaz transparentnosti između DSS pristalica i njegove policije glede nepomućenog slavlja u koje nitko neće stavljati klipove razdora.

 
PROGLAŠENJE USTAVA NA VERSKI PRAZNIK, MITROVDAN, VEROVATNO JE SLUČAJNO, JER SU U SRBIJI DRŽAVA I CRKVA NOVIM USTAVOM POTPUNO RAZDVOJENE?

Nego šta da je slučajno! Kao sekularna država, imali smo samo teološki izbor da Ustav donesemo ili 9. novembra na Dan svetomučenika Nestora ili dan kasnije na Dan svetog mučenika Terentija. Jedanaesti novembar, recimo, nije bio politički korektan zbog Dana Svetog Avramija Zatvorenika: kako da Zatvorenik bude simbol novog Ustava? Dilema da li 13. novembra proglasimo Ustav, na Dan Svetih apostola Stahije, Amplije i Urvana – razbila se o diskusiju da li je Urvan pravoslavac i da li je Amplije član DSS-a?

Kad je MUP potvrdio da nema bezbednosnih podataka o Ampliju i Urvanu, ostala je pravna ali religiozna mogućnost da 30. novembra pozovemo u pomoć Sv. Grigorija Čudotvorca ili da se vratimo Mitrovdanu s crvenim slovom, što podseća na referendumski listić. Kako je Grigorije Čudotvorac – javio nam MUP – blizak Čedi Jovanoviću i nekrstu LDP, ostao nam je samo Sveti velikomučenik Dimitrije, politički vrlo blizak dr. Voji, crkvenim referendumom ustoličenim upravo 8. novembra, crvenim slovom.

 
A ŠTO NE IZABRASTE SVETOG APOSTOLA I JEVANĐELISTU MATEJA ČIJI DATUM PADA SLAVNOG 29. NOVEMBRA NA NEKADAŠNJI DAN REPUBLIKE?

Navodni jevanđelist Matej jedan je od LDP osnivača – proverio MUP i o tome obavestio Koštunicu koji se sablaznio. U političkoj proveri nisu prošli ni Porfirije, Nektarije Eganski izgleda da je nešto švercovao, MUP vodi istragu protiv Olimpa, Erasta, Rodiona, a posebno protiv Svetog Jovana Milostivog koji se nije pojavio na referendumu i time izgubio oreol sveca. Sveti mučenici Gurije, Samon i Aviv pritvoreni su dva dana uoči referenduma i o njima se vodi istraga. Sveti Jovan Zlatousti imao je priliku da podrži referendum, ali se nije oglasio: MUP je i protiv ovog lažnog sveca podneo prijavu, optužujući ga da je preuzeo lažni identitet (“zlatousti”) i tako u zabludu doveo građane koji nisu izašli na referendum, uvereni da će on glasati umesto njih što optuženi nije učinio uprkos svom prezimenu.

 
NE SMEM NI DA PITAM KAD ĆE BITI IZBORI.

Nekoliko je verskih varijanti u pitanju. Ili će biti na Svetog Amvrosija (20. 12.) ili na Svetog proroka Sofonija (16. 12.) ili na Dan prepodobnog mučenika Stefana (11. 12.) ili na Dan svetog proroka Koštunice (24. 12.). A možda izbori budu u januaru ili februaru iduće godine. Srbi nisu nefleksibilni: naprotiv, vrlo su elastični: godina manje ili godina više, tko mari. Važno je da su sveci s nama.

 
AKO SMEMO DA SE UMEŠAMO I TAKO PROMENIMO OVAJ RELIGIJSKI DISKURS, VI, LUKOVIĆU, VEĆ TRI TJEDNA NE POMINJETE RATKA MLADIĆA. DA NIJE UMRO, DALEKO BILO?

Slučajnost da brinete o tome opravdana je inicijativom Nezavisne asocijacije studenata beogradskog Pravnog fakulteta da se Ratko Mladić “proglasi mrtvim”. Prema rečima predsednika te organizacije Igora Marinkovića, “stekli su se zakonski uslovi za proglašenje generala mrtvim, jer ga pet godina niko nije video. ‘Drugom opštinskom tužilaštvu podneli smo zahtev 31. oktobra da se Ratko Mladić proglasi mrtvim. Procedura je jednostavna, u medijima se objavi oglas i ako se Mladić ne pojavi, ili neko ko sa sigurnošću može da kaže gde i kada je video generala, on i zvanično može biti proglašen mrtvim’….”. Lepota ove mladićevske inicijative – proistekla iz Škole u kojoj su diplomirali Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica i Kosta Čavoški – jeste u RS-vicu da Ratka proglasimo mrtvim, čime zahtev tzv. EU za izručenje Mladića postaje obesmišljen, a Srbiji se širom otvaraju vrata da uđe u Evropsku Uniju i jebe mater svima koji su je godinama sputavali.

Ova ingeniozna ideja – karakteristična za Pravni fakultet u Beogradu koji je godinama tvrđava legalističkog mišljenja da su The Serbs sveti narod, što se plemenito videlo u Srebrenici gde je moglo biti ubijeno tridesetak tisuća ljudi, ali nije, jer nije bilo toliko streljačkih kapaciteta – što govori o našoj milostivosti, sasvim je u skladu sa izjavama dr. Koštunice da mi ne znamo gde je Ratko Mladić, da mi ne želimo da znamo gde je Ratko Mladić, konačno, da nas boli kurac gde je Ratko Mladić. Važno je da ga nema: još kad ga proglasimo mrtvim – učinićemo da živi duže od svih nas.

 
KAO DA STE ZABORAVILI NESREĆNOG AHTISARIJA.

To vi u Hrvatskoj tako mislite jer vaši mediji neistinito izveštavaju o razvoju pregovora o Kosovu koje je bilo, jeste i biće uvek u sastavu Srbije, zar tako ne piše u Ustavu? Istina je da Srbija jebe Ahtisarija gde stigne i kad stigne: na Dan prepodobnog Ilariona, oglasio se Srđan Đurić, portparol Vlade i predložio Fincu da podnese ostavku: “Pravo je vreme da Ahtisari taj posao prepusti novom međunarodnom posredniku, koji će se od početka držati Povelje Ujedinjenih nacija i međunarodnog prava”, ocenio je Đurić. Ova srpska navika – da nekakav ovdašnji dss-portparol traži ostavku UN službenika – nastavak je slavne političke tradicije s kraja devedesetih godina kad je svaka mesna zajednica iz Babušnice zahtevala od Bila Klintona da se hitro povuče s mesta predsednika ili će, u protivnom, Babušnica objaviti rat Americi.

 
KOLEBA LI SE SRBIJA GLEDE ONIH ZEMALJA KOJE U POSETU PRIMAJU FUNKCIONERE S KOSOVA?

Povodom posete Agima Čekua Podgorici, objašnjeno je da Crna Gora ne spada u grupu “prijateljskih zemalja”. Radikalski šef Tomislav Nikolić pozvao je Srbe da se isele iz Crne Gore, dok kod tužnog dr. Koštunice nije bilo nikakve historijske dileme spram Čekuovog gostovanja: “Nikada u dosadašnjoj istoriji Crne Gora se nije stavila na stranu protiv Srbije. I od kada postoji Srbija, nikada nije ništa uradila protiv Crne Gore.” Koštunica je prirodno zaboravio da kaže da je njegova Srbija protiv Crne Gore radila godinama: naročito u vreme Referenduma o samostalnosti kad je on lično, zajedno s Amfilohijem Radovićem, Matijom Bećkovićem, Branom Crnčevićem, Lukom Karadžićem i ostalim profesionalcima srpstva ubeđivao narod da će Crna Gora ostati uz Srbiju i da nema šanse da Referendum uspe: tko bi normalan, uostalom, odbio Koštuničinu ponudu da Dunav menja za Jadransko more?

 
I ŠTA SAD?

Ništa. Srbija je najjača. Usvojila Ustav, najavila izbore, zapretila Crnoj Gori, upozorila sve zemlje sveta šta ih čeka ako pomenu ili, daleko bilo, priznaju Kosovo, predložila kako da rešimo problem nestalog Mladića, anketirala građane glede EU i ustanovila kako sedamdeset odsto ispitanih želi u Europu ali da ne pristaju da se “odreknu svojih radnih i životnih navika”. Voleo bi režimski Srbin iz ankete dansku plaću od 3000 eura, ali da ne plaća porez; voleo bi da plaću prima ali da ne radi ništa ili da radi bar sat dva dnevno, sasvim dovoljno; voleo bi da ga ne opterećuju Mladićem, bilo pa prošlo, kog sad interesuje šta se u ratovima desilo; voleo bi da ima šengensku vizu na dvadeset godina, da može da putuje, mada mu se uopšte ne putuje – koji će on kurac u inostranstvo kad već unapred zna da je tamo sranje i da mrze Srbe; ukratko, naš Srbin hoće da mu se plati što je bio pod sankcijama i što je bio bombardovan – ne pristaje na manje, što bi on menjao radne ili još gore životne navike, nije lud Srbin da pristaje na uslove koji od njega zahtevaju bilo kakvo angažovanje. Zar nije najbolje ovako: kukaš za Evropom a Boga moliš da nikad ne stigneš tamo?

I ko kaže da nismo nenadjebivi? Uvek i always!

 
Feral Tribune, 07.11.2006.

Peščanik.net, 07.11.2006.