Poslednje izveštavanje o tragediji u Velikoj Ivanči pokazalo je možda u svom najjasnijem obliku da se Srbija zapravo svela na crnu hroniku. Nedostatak skrupula u novinskim tekstovima posvećenima ovom događaju, brisanje svih granica etičnosti i najdublje zadiranje u intimne ljudske rane samo je potvrdilo ono što je „Blic“ pre nekoliko nedelja, objavljujući sliku mrtvog dečaka u kovčegu na naslovnoj strani, ogolio do same suštine – Srbija živi crnu hroniku i svakog dana se hrani crnom hronikom. Problem medijskih kuća koje lako prelaze put od izveštavanja o nekoj tragediji do lešinaranja i zatrpavanja medijskog prostora, gotovo iz sata u sat, njenim detaljima i morbidnostima, samo je jedna strana novčića. Druga, mnogo značajnija je ona koja sve to upija – sve ima svoju publiku, pa i smrt i zločin. Tu se može postaviti staro pitanje – da li je moguće medijskim spinovanjem nametnuti ljudima ovakve teme, ili je potreba za njima duboko imanentna ljudskoj prirodi, sklonoj da u tuđoj nesreći traži makar malo oduška svojoj teškoj sudbi? Da li internet portali i stranice najznačajnijih novina postavljaju vesti iz crne hronike u udarne zato što procenjuju njihovu objektivnu važnost, ili se vode brojem pregleda koje je sada mnogo lakše očitavati nego što je to nekada bio slučaj sa štampanim izdanjima? Nažalost, sve je podložno komercijalizaciji, pa i smrt.

S druge strane, važno je primetiti da sveprisutnost crne hronike i spuštanje praga tolerancije prosečnog konzumenta čini naše društvo zatrovanim temama koje se u normalnim društvima nalaze zaista na posebnim stranicama novina. Naslovnice posvećene zločinima i, kao poseban srpski segment morbidnosti – sklonost live prenosu sahrana, postao je već odavno trend. Patetično i plastično opisivanje ljudskog bola pošto se sazna za tragediju bližnjega postalo je lajt motiv oko koga se koncipira ceo tekst prosečnog srpskog novinara – i u svemu tome malo ko vidi nešto loše. Srbija je za poslednjih dvadeset godina neprimetno postala suštinski nekrofilsko društvo. Izveštaje sa ratišta tokom 90-ih, zamenile su posleratne priče o najgnusnijim zločinima koji su isplivali na površinu – od masovnih grobnica, hladnjača i streljanja emitovanih u vestima, do žute kuće i priče o trgovini organima. Sve to pratilo je organizovano političko nasilje koje je u finalu kulminiralo atentatom na Zorana Đinđića. Koliko su duboke posledice života u jednom tektonski poremećenom društvu, izbačenom iz ležišta i ostavljenom bez moralnih okvira koji daju sigurnost životu u jednoj zajednici, vidimo tek sada, posle dve decenije uporne i sistematske kontaminacije. Paralelno sa nasiljem sveprisutnim u javnoj sferi života, jedno raspolućeno i dezorijentisano društvo nastavilo je da se raspada po šavovima, kandidujući svakodnevno sve drastičnije primere porodičnog i svakog drugog nasilja. Pojavile su se i prve masovne ubice, a ulog se svakodnevno podiže. Juče je ubica iz Ivanče došao do broja 13, a već sutra možda dođemo i do kvote 20, što samo znači da će se u novinama dodati još koja morbidna strana toj vesti, a u TV prilozima neki ekstra minut. Srbija će nastaviti da se hrani crnom hronikom i da je poizvodi, jer je ušla u začarani krug u kome društvo ogrezlo u nasilju rađa novo nasilje, iz koga je izuzetno teško izaći.

Stiče se utisak, kada bi kojim čudom samo na jedan dan iz medijskih napisa i izveštaja izbacili Kosovo i crnu hroniku, da bi se srpske novine svele na vesti iz rijalitija, što je opet posebno indikativno za presek naših zajedničkih, opštedruštvenih prioriteta. Iz Kosova u rijaliti do crne hronike, ili iz crne hronike i Kosova do rijalitija. Nije slučajno da se baš ove tri kategorje mogu spojiti u jednu, jer šta je sve ovo što živimo u poslednjih deset godina nego loše izrežirani rijaliti koji se iscrpljuje u crnoj hronici, sa Kosovom kao Damoklovim mačem koji uvek preteći visi nad našim glavama.

Možda će sa rešavanjem kosovskog pitanja, sa zatvaranjem Haškog tribunala i otvaranjem nekih novih evropskih perspektiva – možda ali samo možda ovo društvo pronaći način da uvidi smisao i u nekim drugim temama, mnogo prioritetnijim i važnijim za normalno funkcionisanje jedne zajednice od naslađivanja crnom hronikom. A možda će i zbog objektivne promene okolnosti, i kvantitativno gledano, crna hronika početi da zauzima manje prostora u našem svakodnevnom životu.

 
Peščanik.net, 13.04.2013.