Kako se u Srbiji sve tradicionalno praznuje na pogrešne datume, tako će i dan studenata, 4. april, koji se obeležava u znak sećanja na Žarka Marinovića, studenta Pravnog fakulteta ubijenog od strane pripadnika profašističke Organizacije nacionalnih studenata tokom demonstracija 1936, biti obeležen na Filozofskom fakultetu u Beogradu dan kasnije, tj. 5. aprila, usled nemogućnosti da studenti ovog fakulteta sa upravom pronađu, kako to obično biva, zajednički jezik oko odgovarajućeg termina. Pored svih skromnih obeležavanja 4. aprila (studentske žurke, pokoja tribina i tematsko predavanje ambasadorke Venecuele), što dovoljno svedoči o stanju svesti sadašnjih studenata o sopstvenom položaju i perspektivi, pažnju mi je privukla grupa studenata Filozofskog fakulteta, koja je došla na ideju da ovaj dan obeleži puštanjem hrvatskog filma „Blokada“ (prikazanog i na poslednjoj Slobodnoj zoni), u kome se govori o borbi studenata Zagrebačkog univerziteta za bolje, pravednije i jeftinije školovanje, tako dalekim idealima današnjih studenata u Srbiji. Koliko je ideja o drugačijim uslovima studiranja odrođena od prosečnog srpskog studenta, najbolje svedoči nedostatak bilo kakve inicijative i organizacije kritičnog broja mladih ljudi koji bi aktivnim učešćem mogli značajno da doprinesu poboljšanju svog, posle otpočinjanja procesa „bolonjizacije“, u potpunosti marginalizovanog položaja u društvu. Ni 4. april nije bio dovoljan da iko, sem avangardne grupice studenata Filozofskog fakulteta, praktično jedinog fakulteta koji od uvođenja bolonjskog procesa predstavlja žarište latentnog i na momente aktivnog otpora procesu komercijalizacije univerzitetskog obrazovanja (blokade fakulteta 2006. i 2011), postavi ovo pitanje.
Koliko je situacija na Beogradskom univerzitetu teška, pokazuje i prećutno prihvatanje studenata i njihovih porodica da se troškovi obrazovanja svake godine podižu, dok inflacija jede plate čiji rast ne prati porast školarina i ostalih propratnih troškova studiranja. Sama ideja da je znanje roba koja se prenosi tehnokratskim pristupom organizovanja predavanja u kome je veza između profesora i studenta svedena na onu vrstu interakcije koju imate u banci na šalteru sa vašim brojem posle zvučnog signala, lažno je predstavljena kao imanentna visokom školstvu, a studenti se sistemski navikavaju da je prihvate kao jedinu moguću u sistemu koji traži od nas brza znanja za brze poslove. Nekada su se za tu vrstu uskog i specijalizovanog znanja svedenog na skripte završavali pomoćni kursevi a ne fakulteti, na kojima su se studenti ipak primarno učili da misle. Uz to, ubrzano produkovanje često nepotrebih zanimanja koja neracionalno troše budžetska sredstva stvaraju uska grla prilikom zapošljavanja (primer par hiljada viškova lekara koje sa naša država setila da izveze u Nemačku), što stvara problem i studentima, od kojih nisu svi spremni da se isele u Nemačku, ali i njihovim roditeljima koji posle silnog novca uloženog u školovanje svoje dece ne mogu da očekuju njihovo zapošljavanje u zemlji sa 25% nezaposlenih ljudi – čime sva priča o strategiji i reformi obrazovanja u državi koja ne zna još uvek gde su joj granice a kamoli koja su joj zanimanja potrebna, pada u vodu.
Očito je da je Beogradski univerzitet, posle svoje burne i angažovane prošlosti u XX veku, na početku XXI veka u potpunosti zapao u krizu, koja se ne odnosi samo na studente, već i na profesore ovog univerziteta, među kojima danas gotovo da nema angažovanog, nezavisnog i nepristrasnog intelektualca, koji bi svoj kapacitet i ugled mogao da založi za ideje koja ne reprezentuje kukavičluk, konformizam i nedostatak vizije. Poseban segment akutne krize predstavlja estradizacija visokog obrazovanja u režiji tzv. srpske političke elite, čije samopotvrđivanje na političkoj sceni se odvija ne samo kroz nabavku (po ubrzanoj proceduri) diploma osvnovnih studija, već je sada lestvica podignuta, pa se bez večernjeg kursa na master studijama ne računa da ste završili ikakvu školu. Da se ovi trendovi neće tako lako zaustaviti svedoče i pomoćnici izvesnih ministara, koji su odlučili da upišu doktorske studije (dobivši za to i prigodnu državnu stipendiju za koje obični studenti moraju natprosečno da se potrude). Nekako sam očekivala da sve njih zajedno vidim na nekoj studentskoj žurci ili tribini, ali ako su već to propustili, pozivam ih danas (5. aprila), da zajedno sa svojim kolegama „megatrend kadrovima“ dođu na tribinu na Filozofskom fakultetu (20h, sala 101) gde svi zajedno možemo možda neka pitanja i neke teme da postavimo na pravo mesto.
Ujedno, ovo je prilika da poziv dobiju svi koji pročitaju ovaj tekst na vreme – ako postoji neka grupa mladih ljudi koja prepoznaje nedostatke svoga vremena i koja se trudi da ih ispravi. Naše društvo može da prestane da ponavlja istorijske greške i da upada u svoje zamke koje skupo plaćamo, samo ako odškoluje i odneguje mlade ljude nespremne na trule kompromise sa prošlošću ii ukoliko prepozna svoj interes u slobodnom i besplatnom obrazovanju onih koji te probleme u budućnosti treba da rešavaju. Komercijalizacijom obrzovanja idemo ka ubrzanom repordukovanju političkih i socijalnih elita koje su se pokazale nesposobne da reše ijedan nasleđeni problem, a naše društvo, sve više raslojeno i dezorijentisano, gubi šansu za šansom. A kako vreme ide, biće ih sve manje. Uprkos svemu, srećan vam dan studenata, sa malim zakašnjenjem, jer iako možda ne znamo kako da ga obeležimo, na svu sreću još uvek znamo šta obeležavamo.
Peščanik,net, 05.04.2013.
